Молитвени испраћај протојереја Војка Михајиловића
У понедељак 22. новембра 2021. године из храма Светих апостола Петра и Павла у Сјеници молитвено је испраћен упокојени парох пожешки протојереј Војко Михајиловић. Свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење 12 свештеника и 2 ђакона из епархија Жичке и Милешевске. Након Божанске Литургије Епископ Атанасије служио је опело почившем проти Војку, а саслуживало је преко 50 свештеника из више Епархија Српске Православне Цркве. Поред супруге и ћерки, родитеља, браће, многобројне родбине, ту су били његови школски другови из Призренске богословије, свештенослужитељи из Пријепоља, Пљеваља, Ариља и Пожеге као и многи његови парохијани из места у којима је служио Богу и своме роду. Речима утехе Епископ се обратио ожалошћеној породици и свима присутнима: – Данас смо сви на губитку, сви који смо овде, а и многи други који са нама нису овде физички. На губитку су сви они који су упознали уснулога служитеља Божијег протојереја Војка, јер ми га испраћамо са ове позорнице живота. И нису на губитку само његове ћерке и његова часна супруга. На губитку су његови саслужитељи који су се њим учили у Призренској богословији а и ја који сам имао част да будем његов учитељ, тамо у Богословији. На губитку су сви парохијани, они из Милешевске епархије и они из Жичке епархије, где је служио протојереј Војко. – У овом тренутку бола ми се трудимо да разборито и реално сагледавамо ово што се догодило и кроз шта пролазимо. И кад реално сагледавамо долазе нам зраци радости и утехе. Јер, ево пре свега видимо да је протојереј Војко уснуо борећи се и трудећи се на њиви Господњој, као слуга Христов, служитељ Божији. И ми се одмах сећамо како је Господ наш Христос изабрао себи служитеље да проповедају Његову реч, да говоре о Њему и Његовом делу, најпре Апостоле а касније кроз сва времена, Господ је бирао себи служитеље, настављаче дела Светих Апостола. И сви су били задовољни зато што су на делу Божијем. Међу тим настављачима јесте и брат наш, саслужитељ, протојереј Војко. Радећи на Њиви Господњој исто то дело првих Христових ученика он је своју душу предао Богу. – Иако је наш брат Војко прерано отишао можемо рећи да је то један достојанствен, чак привилегован, начин одласка. Јер је уснуо радећи дело Господње, трудећи се да испуни оно на шта га је Бог изабрао. – Сви они који су познавали проту Војка имају само лепе речи о њему јер је живео достојно човека, хришћанина, служитеља Божијега. И сам овај скуп, који испраћа протојереја Војка, сведочи о Христовој победи, о победи Христове науке о љубави. Јер, овде видимо сабране школске другове протојереја Војка, служитеље, сатруднике, свештенике из много Епархија наше Свете Цркве, који су дошли да га испрате. – Господ наш Исус Христос има одговор за све ово што се догодило, за ово испраћање са животне позорнице уснулога. Господ је надјачао оно што поражава нас, надјачао све људске слабости, све тешкоће живота, надјачао и највећег човековог непријатеља – смрт. Васкрсао је и чини живим свакога ко је у животној заједници са Њиме, ко је у Његовој близини, ко живот проводи са Њиме. Господ наш, у данас прочитаном одељку из Светог Јеванђеља, каже да је дошао да испуни вољу Оца Свога Небескога овде на земљи, међу нама. А воља Оца Његовога јесте да све људе које му је Он дао и који верују у Њега сачува, да нико ко верује у Њега не пропадне него да има Живот Вечни. Господ нас чини јакима у овом животу и потпуним победницима о Васкрсењу мртвих када ће све дозвати поново у пуноћу Живота и вечно настанити у Царству Своме. – Поносни смо што смо познавали оца Војка. Жао нам је што тако рано одлази, али, испунио је своје дело на које га је Бог изабрао. Нека је вечан покој блаженоупокојеном брату и саслужитељу нашем протојереју Војку, додао је на крају Епископ Атанасије. У име Епископа жичког г. Јустина изјаву саучешћа породици уснулог протојереја Војка прочитао је архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић: – У тренуцима жалости за њим и губитком за његове ближње, утеха нам је то да смо сигурни да се достојно припремио за одлазак из овог привременог у вечни живот, достојанствено и часно послуживши Цркви Христовој, као истинити пастир словесног стада и оставивши за собом своје најмилије. Његовој породици изражавамо наше најдубље саучешће, са молитвом да га Господ настани тамо где нема болести ни жалости него где је бесконачни живот са свима светима. Протојереј Драган је потом кратко додао: – Драги оче Војко, нећемо те пуно задржавати јер ти журиш Господу твоме и нашем. После три дана туге и жалости, ове Свете Тајне и молитвословља нас отрежњују у казују нам да нема туге ни жалости. Из твоје Сјенице си пошао, преко Призрена, врлетног Јавора, до жупног Пријепоља, плаховите Таре, потом до најузвишенијих села ариљске општине и до питоме пожешке котлине. И опет, ево данас у твојој Сјеници телом, а надамо се, духом са Господом и Свима Светима. Моли се за нас а ми остајемо дужни, твоји многи пријатељи, парохијани, твоја браћа свештеници, да се свако на свој начин одужи теби према твојој породици која је остала иза тебе. Вечан ти спомен и Царство Божије. У име генерације Призренске богословије, са којом је отац Војко провео најлепше школске године живота, од свог школског друга опростио се протојереј Горан Стојановић: – Тежак и крстоносан је био пут оца Војка. То најбоље зна његова породица која је данас ожалошћена. Али исто тако његов пут је био и спасоносан јер је млад грабио блага на небу а не на земљи. Са својом породицом, браћом и родитељима, изграђивао је малу Цркву а сада је у Небеској Цркви заједно са анђелима. Радовао се доласку свога још нерођеног сина али је остао у уверењу да ће бити бољи и часнији од њега. Након опела и опроштаја, испред храма Светих Апостола формирана је колона у којој су земни остаци протојереја Војка Михајиловића пренети до сјеничког православног градског гробља. Ту на месту где је његово тело предато земљи, од свог љубљеног тате опростила се Војкова млађа ћерка Кристина речима пуним
Опело и сахрана вероучитељице Марине Луковић у Гучи
Дана 22. новембра 2021. године на гробљу у Гучи је сахрањена новоупокојена слушкиња Господња, вероучитељица Марина Луковић. Читав свој живот посветила је Господу и Цркви Божијој, те се у складу са тим на самом опелу и спроводу осетила огромна благодат Духа Светога. Опело су служили архимандрит Тимотеј – игуман Манастира Вазнесење, протонамесник Новица Благојевић – координатор за Верску наставу Епархије жичке, јереј Немања Матејић – парох вички и јереј Мирослав Миленковић – парох лучански. У својој беседи, отац Тимотеј је на потресан начин говорио о чистој вери и љубави коју је наша сестра Марина носила у срцу. Енергија којом је зрачила је свима нама била недостижна, те нам је и овај пут умакла, остављајући нас да промишљамо о путу ка Царству Небеском, са кога она никада није скренула. Отац Тимотеј је говорио и о свом познанству са нашом Марином, те је наводио примере манастира које је походила. Она је телесно живела у свету, али срце јој је припадало манастиру, те је у складу са тим и последње дане провела у својој вољеној Жичи. Отац Новица је пренео изразе саучешћа Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, након чега је говорио о Марининој неугасивој енергији приликом усађивања љубави својим ученицима према Богу и Цркви Његовој. Била је омиљена међу ученицима, обављајући посао вероучитеља са пуно љубави и пажње. Вечан помен и Царство Божије нашој драгој Марини, уз наду да ће нас својим молитвама заступати пред Престолом Творца. Дарко Стевановић, дипл. теолог
Литургијска прослава Светог Нектарија Егинског Чудотворца у Краљеву
Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Тропар, глас 1. На дан кад наша Света Црква молитвено прославља Светог Нектарија Егинског-Чудотворца, обележена је и слава параклиса при Општој болници у Краљеву. Због специфичне ситуације, молитва је одржана у Светосавском храму. Светом Литургијом је началствовао протојереј Саша Ковачевић, Архијерејски намесник жички, уз саслужење протонамесника Мирољуба Попадића, старешине Светотројичног храма, протојереја Радоја Санда, старешине Светосавског храма, и ђакона Стефана Симића. После заамвоне молитве пререзан је славски колач, а домаћин славе је била докторка Татјана Брадић, интерниста-кардиолог, док се за следећу славу домаћинства прихватио директор Опште болнице у Краљеву доктор Зоран Мрвић. На самоме крају Литургије отац Саша је беседио о животу и чудима Светог Нектарија, нагласивши значај молитве светитељима као угодницима Божијим. Уследило је послужење за све присутне у парохијској сали, а старешина параклиса протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић се захвалио свештенству на Светоме Приносу, и свима присутнима који су увеличали овај дан и празник. Свети Нектарије, дивни Божији угодник, рођен је као Анастасије Кефалас 1. октобра 1864. у Тракији у сиромашној породици. Након основне школе, преселио се у Цариград. Године 1866. одлази у град Хиос, где је радио као учитељ. Након десет година службе се замонашио и добио име Лазар. Године 1877. примио је монашки постриг под именом Нектарије, и јерођаконски чин. Неколико година је живео у Атини, где је 1885. године дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Атини. Године 1886. рукоположен је у чин свештеника. Исте године, добио је и чин архимандрита, и постао секретар Александријске патријаршије. Године 1889. изабран је за митрополита Пентапољског. Након тога 1892. године Нектарије је примио службу проповедника у Грчкој, а у периоду 1894−1908. водио је теолошку школу у Атини. Године 1904. док је још био директор Ризаријске школе свети Нектарије оснива женски манастир Свете Тројице на острву Егина. 1907. године он напушта дужност директора школе због здравственог стања и настањује се на острву Егина. Тамо у манастиру Свете Тројице проводи остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове, проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до самог дана када га је 8. новембра 1920. године Господ призвао Себи. Са упокојеног скинуше кошуљу и ставише је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се одећа дотакла болесниковог тела он одмах устаде славећи Господа. Истог тренутка сва соба се испуни миомирисом. У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб беше ископан и показа се да је тело усопшег било нетрулежно. Из њега се ширио предиван миомирис. Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим га обукоше у нове одоре и поново сахранише. Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се из њега шири миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома I, архиепископа Атинског, мошти су биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. Дана 3. септембра 1953. године поново отворише гробницу. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се да су мошти иструлиле. Коначно 5. новембра 1961. године у манастиру Егина празновало се због званичног прибројавања Нектарија Кефаласа, митрополита Пентапољског лику светих Православне Цркве. Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. Кондак, глас 8. Јереј Ненад М. Јаковљевић
Навечерје Крсне славе Епископа жичког Г. Јустина
Вечерњом службом у Светосавском храму у Краљеву отпочело је прослављање празника Сабора Светог архангела Михаила, који је и Крсна слава Епископа жичког Г. Јустина. У присуству Епископа Јустина који је благословио петохлебницу, богослужењем је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслужење двојице ђакона, и појање краљевачког свештенства, а у присуству верног народа. Након службе уприличено је пригодно послужење.
Уснуо у Господу протојереј Војко Михајиловић (1978-2021)
На празник Света тридесет три мученика у Метилини и Светог Лазара, након Свете Литургије коју је служио у Храму Светих Цара Константина и Јелене, изненада у свом стану од последица срчаног удара у 11:40 ч. уснуо је у Господу парох трећи пожешки протојереј Војко Михајиловић. Рођен је 28. јула 1978. године у Сјеници од оца Драгише и мајке Десанке. По завршетку призренске Богословије ступа у брачну заједницу са својом изабраницом Зорицом са којом има две ћерке Анастасију и Кристину. Очекивао је и рођење трећег детета, свог сина кога није дочекао да узме у наручје. Године 1999. као редован војник учествовао је у одбрани своје земље и свог народа од НАТО агресије. Као клирик Епархије милешевске рукоположен је 2000. године и службовао је на следећим парохијама: Божетићи, Пријепоље, Вруља, одакле 2011. године долази у Епархију жичку и службује на парохији брековачкој, одакле по благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, 2018. године бива премештен на парохију трећу пожешку. На повереним парохијама оставља запажен пастирски труд и рад, где је све своје обавезе увек обављао ревносно и на време. На празник Светог архангела Михаила биће служена Света Литургија у Храму Светих цара Константина и царице Јелене са почетком у 8 часова, где ће сви који желе моћи да се опросте од нашег драгог сабрата и оца Војка, све до 13 часова када ће молитвено бити испраћен у родну Сјеницу. У Сјеници у Храму Светих апостола Петра и Павла где је отац Војко крштен и венчан, тело почившег преноћиће до понедељка када ће у 8 часова бити служена заупокојена Света Литургија, а опело ће бити служено у 13 часова, након чега ће уследити погреб на сјеничком гробљу. Вечан ти спомен достоблажени брате и оче наш Војко. Братство Цркве у Пожеги
Анђеоске силе – гласници неба и земље
Наши ангели – чувари, Божији изасланици који су нам упућени, без препрека и брзо прелазе пут од Бога до нас, и од нас до Бога (када их наша дела не би спречавала у томе). Они од Бога исходе ка нама, да би нам донели Његову благодат. Они од нас усходе ка Богу, да би Му предали наше молитве и благодарења. Колико је потребно да свакоме од нас буде близак његов ангео – чувар! Какво би поверење требало да имамо у њега! Током свог живота, њему можемо да поверимо најскривеније тајне своје душе. Оне тајне, које не бисмо поверили ни најприснијим људима. То је стога, што у ангелу-чувару видимо најмудријег саветника, најнекористољубивијег у љубави и помоћи, благог у привезаности за нас, брижног у нашим потребама. Због тога наша Црква током богослужења свакодневно у наше име узноси молитву: „Ангела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, молимо од Господа.“ Архимандрит Јован (Крестјанкин)
Упокојила се у Господу вероучитељица Марина Луковић
Дана 19. новембра 2021. године, на празник Светог Павла Исповедника и преподобног Варлаама Хутинског, упокојила се у Господу слушкиња Господња, вероучитељица Марина Луковић. Рођена је 28. фебруара 1969. године у Гучи, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у родном мести, а гимназију у Чачку. Уписује се на Педагошки факултет, у Београду. По завршетку студија, запошљава се као педагог у основној школи у Горачићима. Љубав према Богу и Цркви Његовој, били су пресудни, да Марина свој стални и сигурни посао педагога замени и да почне да предаје веронауку. И, ето, пуних 20 година, Марина је предано радила, учећи и преносећи реч Божју деци у Гучи и околним селима. Била је вредна, пожртвована и предана своме послу. Великом пажњом и љубављу преносила је деци веру и љубав према, Богу, Цркви, али и свету у коме живимо. Једна од њених последњих замисли била је да са свештеником вичким Немањом организује на пролеће „Литургијски фестивал“ поводом 20 година од повратка веронауке у школски систем. Овај фестивал би садржао спортске сусрете ученика средње школе, ликовне радионице ученика основне школе, као и поклоничка путовања. Ова њена жеља остаје за нас, који смо је познавали, обавеза. За Марину, можемо слободно да кажемо да је телом била у свету, а душом и срцем у манастиру. Манастир Жича, за њу je била друга кућа. Радовала се кад год би могла да оде, а проводила је многе распусте у њој. У последњим данима свог овоземаљског живота, наша сестра Марина, оболела је од вируса корона, са којим није успела да се избори. Опело и сахрана наше драге Марине биће у понедељак 22. новембра са почетком у 14 ч. Вечан ти помен сестро наша Марина. Парох вички, јереј Немања Матејић.
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Светих седам Макавеја – страдање са вером у Христа и надом на Васкрсење“
Историја Старога Завета препуна је примера војевања, страдања и трпљења народа Божијег иза којег се осећа дубоко поверење у то да Господ све види и брижно учествује у животима људи који су Његове верне слуге. У овом тексту ћемо говорити о Светих седам Макавеја који су верујући у Живог Бога били спремни да положе своје животе за своју веру. Они су већ вековима, нама који смо верујући, слика како и у најтежим околностима треба да трпељиво подносимо сва страдања знајући да је Вечност Царства Божијег битнија и значајнија од свега што овај пролазни живот може понудити. Време у којем су они живели (II век пре Христа) је било веома тешко по Јеврејски народ. Наиме, један од наследника Александра Македонског, цар Антиох IV Епифан, наметао је Јеврејима, старогрчке паганске обичаје и паганску веру. У Соломонов Храм, највећу светињу овог народа, је поставио кип Зевса. Подизао је жртвенике идолима, организовао јавне свечаности у њихову част, отворио блудилишта по читавој Јудеји, присиљавајући народ Божији да упражњава све ове ритуале. Они Јевреји који су одбијали да испуне ове цареве наредбе и држали се старозаветног Закона Божијег, били су јавно кажњавани и убијани. Да ствар буде још тежа, цар је митом и корупцијом постављао првосвештенике јеврејског народа који су наговарали народ да се потчини цару. Због такве ситуације многи од Јевреја су поклекли пред царем и одрекли се своје вере, а они који на то нису пристајали, крили су се по неприступачним местима: горама, пустињама, пећинама… Један од оних који се нису приклонили био је старац Елеазар, свештеник и књижевник. Када су га ухватили и извели на суд, мучитељи су му силом гурали у уста свињско месо (јер је по старозаветном закону било забрањено јести свињетину) и то оно које је пре тога било принесено на жртву идолима! Свети Елеазар је испљунуо комад меса, а мучитељи су почели да га наговарају да узме комад неког другог, дозвољеног меса, за које би представили да је свињетина како би и остао у животу и ,,умирио савест“, а да опет људи помисле да се приклонио њиховој заповести. Но, овај старац је (попут нашег Светог Вукашина) мирно одбио наговор и пошао на губилиште, рекавши: ,,Није достојно мог узраста да се претварам, да не би многи млади сматрали Елеазара деведесетогодишњака да је прешао на туђинштину, па они, због мог глумљења и због кратког и тренутног живота, преваре се због мене… Јер, ако се за сада и избавим од људске казне, но из руку Пантократора (=Господа Сведржитеља) не могу ни жив ни мртав избећи “(2. Мак. 6:24-28). Након старца Елеазара, на муке су стављени Соломонија и њених седам синова: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На мајчине очи, мучена су сва седморица деце, од најстаријег до најмлађег: тукли су их говеђим жилама, одсецали делове тела, а потом стављали на њих усијане металне плоче. Пре тортуре, мучитељи су сваком од њих поставили исти захтев: да поједу свињетину и тако се јавно одрекну вере својих отаца. И одговор седморице браће, као и мајке, био је исти: ,,Не!“ Али, то ,,не“ није била њихова последња реч. Даље речи које су ови свети мученици изрекли цару у лице објашњавају смисао њиховог страдања и извор њихове храбрости: ,,Ти, проклетниче (обраћали су се паганском цару), одузимаш нам садашњи живот, а Цар света, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вечно оживљење живота“. „С неба сам ове (удове) стекао, и за Његове Законе презирем их и од Њега очекујем да их поново добијем“. Α мајка, веома достојна дивљења и доброг спомена говораше њима: ,,Не знам како се јависте у мојој утроби, нити вам ја даровах дух и живот, нити свакоме од вас ја распоредих основни састав. Зато, Творац света, Који je створио постање човека и пронашао постанак свега, Он ћe вам опет вратити и дух и живот са милошћу, пошто сада не штедите себе ради Његових Закона.“(2. Мак. 7:9; 7:11;7:20-23). Свети Макавеји и старац Елеазар жртвовали су своје животе не само да би сачували себе у старозаветном Закону, већ првенствено због тога што су имали чврсту веру и наду у Новозаветни Закон Христов: Васкрсење и Живот Вечни. Без вере у Христа и Његово Васкрсење никако се не би могла објаснити њихова смелост и оптимизам током онако бруталног страдања. ,,Ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали није то савршенство постигао без вере у Христа. Јер Син Божији појавио се јавно у каснијим временима, али су Га и раније познали они чистога ума, као што је то јасно код многих који су пре Њега стекли поштовање.“ (Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима) У овом животу су, по свему судећи, неминовне макар какве бриге и невоље. Не морају доћи времена попут тих макавејских времена, али очигледно некаквих невоља и искушења мора бити. Свети Макавеји су нам слика како макар у тим нашим мукама и невољама можемо проходити са поверењем у љубав и правду Божију јер Господ нас воли и чува. Ако су Свети Макавеји могли претрпети велика страдања и смрт за Христа у кога су се само надали, како ми, који се називамо хришћанима и сједињујемо са Христом кроз Свето Причешће, да не претрпимо макар некаква страдања и искушења за Његово Име! Посебно што су искушења и невоље неминовни, веровали у Христа или не… Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. новембар 2021. године
Веронаука на делу у Севојну
У суботу, 6.11. 2021. на празник Задушнице, у народу познате као Митровске, на велику радост мештана Севојна, велики број деце из Основне школе „Алекса Дејовић“ од петог до осмог разреда, дошли су у цркву, упркос киши која је лила. О значају овог догађаја, говоре и чињенице да је појединој деци ово било прво причешћивање као и присуство на Светој Литургији. Као што апостол Павле у својој посланици Солуњанима, која се чита на овај дан, говори: ,,Браћо, нећу да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести С Њим”, деца су посебно била мотивисана да присуствују јер су имали прилику да се помоле за своје преминуле сроднике. Након Литургије и одржаног парастоса, било је пригодно послужење за сву децу и присутне, које је припремио старешина храма, отац Владимир. Дечији весели жагор је одзвањао црквеном портом, а остали верници су задовољно посматрали подмладак у свом храму. Вероучитељица Милица Глукчевић
Ђурђиц- манастирска слава у Враћевшници
Радост, мир и љубав унео нам је наш Преосвећени Владика Господин Јустин својим присуством и служењем Свете Литургије уз саслужење архимандрита Тимотеја (Манастир Вазнесење), јеромонаха Илариона (Манастир Преображење), протојереја-ставрофора Миленка Милованчевића, протонамесника Чедомира Дамјановића, ђакона Стефана и два чтеца. У присуству верног народа прослављена је храмовна слава Ђурђиц. У беседи Преосвећени Владика је поучио све присутне да морамо бити спремни увек за страдање, ако оно стигне као што се десило у случају Светог великомученика Георгија. Морамо се припремати молитвом која треба да постоји макар и мала била. На крају је освећен славски колач који је за време славске трпезе љубави подељен свом верном народу. Својим домовима сви присутни су однели радост и благослов који су добили од свог духовног родитеља Преосвећеног Владике. Нека је благословен овај дан. Амин. Сестринство Манастира Враћевшнице
Молитвени испраћај протојереја Војка Михајиловића
У понедељак 22. новембра 2021. године из храма Светих апостола Петра и Павла у Сјеници молитвено је испраћен упокојени парох пожешки протојереј Војко Михајиловић. Свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење 12 свештеника и 2 ђакона из епархија Жичке и Милешевске. Након Божанске Литургије Епископ Атанасије служио је опело почившем проти Војку, а саслуживало је преко 50 свештеника из више Епархија Српске Православне Цркве. Поред супруге и ћерки, родитеља, браће, многобројне родбине, ту су били његови школски другови из Призренске богословије, свештенослужитељи из Пријепоља, Пљеваља, Ариља и Пожеге као и многи његови парохијани из места у којима је служио Богу и своме роду. Речима утехе Епископ се обратио ожалошћеној породици и свима присутнима: – Данас смо сви на губитку, сви који смо овде, а и многи други који са нама нису овде физички. На губитку су сви они који су упознали уснулога служитеља Божијег протојереја Војка, јер ми га испраћамо са ове позорнице живота. И нису на губитку само његове ћерке и његова часна супруга. На губитку су његови саслужитељи који су се њим учили у Призренској богословији а и ја који сам имао част да будем његов учитељ, тамо у Богословији. На губитку су сви парохијани, они из Милешевске епархије и они из Жичке епархије, где је служио протојереј Војко. – У овом тренутку бола ми се трудимо да разборито и реално сагледавамо ово што се догодило и кроз шта пролазимо. И кад реално сагледавамо долазе нам зраци радости и утехе. Јер, ево пре свега видимо да је протојереј Војко уснуо борећи се и трудећи се на њиви Господњој, као слуга Христов, служитељ Божији. И ми се одмах сећамо како је Господ наш Христос изабрао себи служитеље да проповедају Његову реч, да говоре о Њему и Његовом делу, најпре Апостоле а касније кроз сва времена, Господ је бирао себи служитеље, настављаче дела Светих Апостола. И сви су били задовољни зато што су на делу Божијем. Међу тим настављачима јесте и брат наш, саслужитељ, протојереј Војко. Радећи на Њиви Господњој исто то дело првих Христових ученика он је своју душу предао Богу. – Иако је наш брат Војко прерано отишао можемо рећи да је то један достојанствен, чак привилегован, начин одласка. Јер је уснуо радећи дело Господње, трудећи се да испуни оно на шта га је Бог изабрао. – Сви они који су познавали проту Војка имају само лепе речи о њему јер је живео достојно човека, хришћанина, служитеља Божијега. И сам овај скуп, који испраћа протојереја Војка, сведочи о Христовој победи, о победи Христове науке о љубави. Јер, овде видимо сабране школске другове протојереја Војка, служитеље, сатруднике, свештенике из много Епархија наше Свете Цркве, који су дошли да га испрате. – Господ наш Исус Христос има одговор за све ово што се догодило, за ово испраћање са животне позорнице уснулога. Господ је надјачао оно што поражава нас, надјачао све људске слабости, све тешкоће живота, надјачао и највећег човековог непријатеља – смрт. Васкрсао је и чини живим свакога ко је у животној заједници са Њиме, ко је у Његовој близини, ко живот проводи са Њиме. Господ наш, у данас прочитаном одељку из Светог Јеванђеља, каже да је дошао да испуни вољу Оца Свога Небескога овде на земљи, међу нама. А воља Оца Његовога јесте да све људе које му је Он дао и који верују у Њега сачува, да нико ко верује у Њега не пропадне него да има Живот Вечни. Господ нас чини јакима у овом животу и потпуним победницима о Васкрсењу мртвих када ће све дозвати поново у пуноћу Живота и вечно настанити у Царству Своме. – Поносни смо што смо познавали оца Војка. Жао нам је што тако рано одлази, али, испунио је своје дело на које га је Бог изабрао. Нека је вечан покој блаженоупокојеном брату и саслужитељу нашем протојереју Војку, додао је на крају Епископ Атанасије. У име Епископа жичког г. Јустина изјаву саучешћа породици уснулог протојереја Војка прочитао је архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић: – У тренуцима жалости за њим и губитком за његове ближње, утеха нам је то да смо сигурни да се достојно припремио за одлазак из овог привременог у вечни живот, достојанствено и часно послуживши Цркви Христовој, као истинити пастир словесног стада и оставивши за собом своје најмилије. Његовој породици изражавамо наше најдубље саучешће, са молитвом да га Господ настани тамо где нема болести ни жалости него где је бесконачни живот са свима светима. Протојереј Драган је потом кратко додао: – Драги оче Војко, нећемо те пуно задржавати јер ти журиш Господу твоме и нашем. После три дана туге и жалости, ове Свете Тајне и молитвословља нас отрежњују у казују нам да нема туге ни жалости. Из твоје Сјенице си пошао, преко Призрена, врлетног Јавора, до жупног Пријепоља, плаховите Таре, потом до најузвишенијих села ариљске општине и до питоме пожешке котлине. И опет, ево данас у твојој Сјеници телом, а надамо се, духом са Господом и Свима Светима. Моли се за нас а ми остајемо дужни, твоји многи пријатељи, парохијани, твоја браћа свештеници, да се свако на свој начин одужи теби према твојој породици која је остала иза тебе. Вечан ти спомен и Царство Божије. У име генерације Призренске богословије, са којом је отац Војко провео најлепше школске године живота, од свог школског друга опростио се протојереј Горан Стојановић: – Тежак и крстоносан је био пут оца Војка. То најбоље зна његова породица која је данас ожалошћена. Али исто тако његов пут је био и спасоносан јер је млад грабио блага на небу а не на земљи. Са својом породицом, браћом и родитељима, изграђивао је малу Цркву а сада је у Небеској Цркви заједно са анђелима. Радовао се доласку свога још нерођеног сина али је остао у уверењу да ће бити бољи и часнији од њега. Након опела и опроштаја, испред храма Светих Апостола формирана је колона у којој су земни остаци протојереја Војка Михајиловића пренети до сјеничког православног градског гробља. Ту на месту где је његово тело предато земљи, од свог љубљеног тате опростила се Војкова млађа ћерка Кристина речима пуним
Опело и сахрана вероучитељице Марине Луковић у Гучи
Дана 22. новембра 2021. године на гробљу у Гучи је сахрањена новоупокојена слушкиња Господња, вероучитељица Марина Луковић. Читав свој живот посветила је Господу и Цркви Божијој, те се у складу са тим на самом опелу и спроводу осетила огромна благодат Духа Светога. Опело су служили архимандрит Тимотеј – игуман Манастира Вазнесење, протонамесник Новица Благојевић – координатор за Верску наставу Епархије жичке, јереј Немања Матејић – парох вички и јереј Мирослав Миленковић – парох лучански. У својој беседи, отац Тимотеј је на потресан начин говорио о чистој вери и љубави коју је наша сестра Марина носила у срцу. Енергија којом је зрачила је свима нама била недостижна, те нам је и овај пут умакла, остављајући нас да промишљамо о путу ка Царству Небеском, са кога она никада није скренула. Отац Тимотеј је говорио и о свом познанству са нашом Марином, те је наводио примере манастира које је походила. Она је телесно живела у свету, али срце јој је припадало манастиру, те је у складу са тим и последње дане провела у својој вољеној Жичи. Отац Новица је пренео изразе саучешћа Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, након чега је говорио о Марининој неугасивој енергији приликом усађивања љубави својим ученицима према Богу и Цркви Његовој. Била је омиљена међу ученицима, обављајући посао вероучитеља са пуно љубави и пажње. Вечан помен и Царство Божије нашој драгој Марини, уз наду да ће нас својим молитвама заступати пред Престолом Творца. Дарко Стевановић, дипл. теолог
Литургијска прослава Светог Нектарија Егинског Чудотворца у Краљеву
Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Тропар, глас 1. На дан кад наша Света Црква молитвено прославља Светог Нектарија Егинског-Чудотворца, обележена је и слава параклиса при Општој болници у Краљеву. Због специфичне ситуације, молитва је одржана у Светосавском храму. Светом Литургијом је началствовао протојереј Саша Ковачевић, Архијерејски намесник жички, уз саслужење протонамесника Мирољуба Попадића, старешине Светотројичног храма, протојереја Радоја Санда, старешине Светосавског храма, и ђакона Стефана Симића. После заамвоне молитве пререзан је славски колач, а домаћин славе је била докторка Татјана Брадић, интерниста-кардиолог, док се за следећу славу домаћинства прихватио директор Опште болнице у Краљеву доктор Зоран Мрвић. На самоме крају Литургије отац Саша је беседио о животу и чудима Светог Нектарија, нагласивши значај молитве светитељима као угодницима Божијим. Уследило је послужење за све присутне у парохијској сали, а старешина параклиса протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић се захвалио свештенству на Светоме Приносу, и свима присутнима који су увеличали овај дан и празник. Свети Нектарије, дивни Божији угодник, рођен је као Анастасије Кефалас 1. октобра 1864. у Тракији у сиромашној породици. Након основне школе, преселио се у Цариград. Године 1866. одлази у град Хиос, где је радио као учитељ. Након десет година службе се замонашио и добио име Лазар. Године 1877. примио је монашки постриг под именом Нектарије, и јерођаконски чин. Неколико година је живео у Атини, где је 1885. године дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Атини. Године 1886. рукоположен је у чин свештеника. Исте године, добио је и чин архимандрита, и постао секретар Александријске патријаршије. Године 1889. изабран је за митрополита Пентапољског. Након тога 1892. године Нектарије је примио службу проповедника у Грчкој, а у периоду 1894−1908. водио је теолошку школу у Атини. Године 1904. док је још био директор Ризаријске школе свети Нектарије оснива женски манастир Свете Тројице на острву Егина. 1907. године он напушта дужност директора школе због здравственог стања и настањује се на острву Егина. Тамо у манастиру Свете Тројице проводи остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове, проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до самог дана када га је 8. новембра 1920. године Господ призвао Себи. Са упокојеног скинуше кошуљу и ставише је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се одећа дотакла болесниковог тела он одмах устаде славећи Господа. Истог тренутка сва соба се испуни миомирисом. У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб беше ископан и показа се да је тело усопшег било нетрулежно. Из њега се ширио предиван миомирис. Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим га обукоше у нове одоре и поново сахранише. Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се из њега шири миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома I, архиепископа Атинског, мошти су биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. Дана 3. септембра 1953. године поново отворише гробницу. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се да су мошти иструлиле. Коначно 5. новембра 1961. године у манастиру Егина празновало се због званичног прибројавања Нектарија Кефаласа, митрополита Пентапољског лику светих Православне Цркве. Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. Кондак, глас 8. Јереј Ненад М. Јаковљевић
Навечерје Крсне славе Епископа жичког Г. Јустина
Вечерњом службом у Светосавском храму у Краљеву отпочело је прослављање празника Сабора Светог архангела Михаила, који је и Крсна слава Епископа жичког Г. Јустина. У присуству Епископа Јустина који је благословио петохлебницу, богослужењем је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслужење двојице ђакона, и појање краљевачког свештенства, а у присуству верног народа. Након службе уприличено је пригодно послужење.
Уснуо у Господу протојереј Војко Михајиловић (1978-2021)
На празник Света тридесет три мученика у Метилини и Светог Лазара, након Свете Литургије коју је служио у Храму Светих Цара Константина и Јелене, изненада у свом стану од последица срчаног удара у 11:40 ч. уснуо је у Господу парох трећи пожешки протојереј Војко Михајиловић. Рођен је 28. јула 1978. године у Сјеници од оца Драгише и мајке Десанке. По завршетку призренске Богословије ступа у брачну заједницу са својом изабраницом Зорицом са којом има две ћерке Анастасију и Кристину. Очекивао је и рођење трећег детета, свог сина кога није дочекао да узме у наручје. Године 1999. као редован војник учествовао је у одбрани своје земље и свог народа од НАТО агресије. Као клирик Епархије милешевске рукоположен је 2000. године и службовао је на следећим парохијама: Божетићи, Пријепоље, Вруља, одакле 2011. године долази у Епархију жичку и службује на парохији брековачкој, одакле по благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, 2018. године бива премештен на парохију трећу пожешку. На повереним парохијама оставља запажен пастирски труд и рад, где је све своје обавезе увек обављао ревносно и на време. На празник Светог архангела Михаила биће служена Света Литургија у Храму Светих цара Константина и царице Јелене са почетком у 8 часова, где ће сви који желе моћи да се опросте од нашег драгог сабрата и оца Војка, све до 13 часова када ће молитвено бити испраћен у родну Сјеницу. У Сјеници у Храму Светих апостола Петра и Павла где је отац Војко крштен и венчан, тело почившег преноћиће до понедељка када ће у 8 часова бити служена заупокојена Света Литургија, а опело ће бити служено у 13 часова, након чега ће уследити погреб на сјеничком гробљу. Вечан ти спомен достоблажени брате и оче наш Војко. Братство Цркве у Пожеги
Анђеоске силе – гласници неба и земље
Наши ангели – чувари, Божији изасланици који су нам упућени, без препрека и брзо прелазе пут од Бога до нас, и од нас до Бога (када их наша дела не би спречавала у томе). Они од Бога исходе ка нама, да би нам донели Његову благодат. Они од нас усходе ка Богу, да би Му предали наше молитве и благодарења. Колико је потребно да свакоме од нас буде близак његов ангео – чувар! Какво би поверење требало да имамо у њега! Током свог живота, њему можемо да поверимо најскривеније тајне своје душе. Оне тајне, које не бисмо поверили ни најприснијим људима. То је стога, што у ангелу-чувару видимо најмудријег саветника, најнекористољубивијег у љубави и помоћи, благог у привезаности за нас, брижног у нашим потребама. Због тога наша Црква током богослужења свакодневно у наше име узноси молитву: „Ангела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, молимо од Господа.“ Архимандрит Јован (Крестјанкин)
Упокојила се у Господу вероучитељица Марина Луковић
Дана 19. новембра 2021. године, на празник Светог Павла Исповедника и преподобног Варлаама Хутинског, упокојила се у Господу слушкиња Господња, вероучитељица Марина Луковић. Рођена је 28. фебруара 1969. године у Гучи, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у родном мести, а гимназију у Чачку. Уписује се на Педагошки факултет, у Београду. По завршетку студија, запошљава се као педагог у основној школи у Горачићима. Љубав према Богу и Цркви Његовој, били су пресудни, да Марина свој стални и сигурни посао педагога замени и да почне да предаје веронауку. И, ето, пуних 20 година, Марина је предано радила, учећи и преносећи реч Божју деци у Гучи и околним селима. Била је вредна, пожртвована и предана своме послу. Великом пажњом и љубављу преносила је деци веру и љубав према, Богу, Цркви, али и свету у коме живимо. Једна од њених последњих замисли била је да са свештеником вичким Немањом организује на пролеће „Литургијски фестивал“ поводом 20 година од повратка веронауке у школски систем. Овај фестивал би садржао спортске сусрете ученика средње школе, ликовне радионице ученика основне школе, као и поклоничка путовања. Ова њена жеља остаје за нас, који смо је познавали, обавеза. За Марину, можемо слободно да кажемо да је телом била у свету, а душом и срцем у манастиру. Манастир Жича, за њу je била друга кућа. Радовала се кад год би могла да оде, а проводила је многе распусте у њој. У последњим данима свог овоземаљског живота, наша сестра Марина, оболела је од вируса корона, са којим није успела да се избори. Опело и сахрана наше драге Марине биће у понедељак 22. новембра са почетком у 14 ч. Вечан ти помен сестро наша Марина. Парох вички, јереј Немања Матејић.
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Светих седам Макавеја – страдање са вером у Христа и надом на Васкрсење“
Историја Старога Завета препуна је примера војевања, страдања и трпљења народа Божијег иза којег се осећа дубоко поверење у то да Господ све види и брижно учествује у животима људи који су Његове верне слуге. У овом тексту ћемо говорити о Светих седам Макавеја који су верујући у Живог Бога били спремни да положе своје животе за своју веру. Они су већ вековима, нама који смо верујући, слика како и у најтежим околностима треба да трпељиво подносимо сва страдања знајући да је Вечност Царства Божијег битнија и значајнија од свега што овај пролазни живот може понудити. Време у којем су они живели (II век пре Христа) је било веома тешко по Јеврејски народ. Наиме, један од наследника Александра Македонског, цар Антиох IV Епифан, наметао је Јеврејима, старогрчке паганске обичаје и паганску веру. У Соломонов Храм, највећу светињу овог народа, је поставио кип Зевса. Подизао је жртвенике идолима, организовао јавне свечаности у њихову част, отворио блудилишта по читавој Јудеји, присиљавајући народ Божији да упражњава све ове ритуале. Они Јевреји који су одбијали да испуне ове цареве наредбе и држали се старозаветног Закона Божијег, били су јавно кажњавани и убијани. Да ствар буде још тежа, цар је митом и корупцијом постављао првосвештенике јеврејског народа који су наговарали народ да се потчини цару. Због такве ситуације многи од Јевреја су поклекли пред царем и одрекли се своје вере, а они који на то нису пристајали, крили су се по неприступачним местима: горама, пустињама, пећинама… Један од оних који се нису приклонили био је старац Елеазар, свештеник и књижевник. Када су га ухватили и извели на суд, мучитељи су му силом гурали у уста свињско месо (јер је по старозаветном закону било забрањено јести свињетину) и то оно које је пре тога било принесено на жртву идолима! Свети Елеазар је испљунуо комад меса, а мучитељи су почели да га наговарају да узме комад неког другог, дозвољеног меса, за које би представили да је свињетина како би и остао у животу и ,,умирио савест“, а да опет људи помисле да се приклонио њиховој заповести. Но, овај старац је (попут нашег Светог Вукашина) мирно одбио наговор и пошао на губилиште, рекавши: ,,Није достојно мог узраста да се претварам, да не би многи млади сматрали Елеазара деведесетогодишњака да је прешао на туђинштину, па они, због мог глумљења и због кратког и тренутног живота, преваре се због мене… Јер, ако се за сада и избавим од људске казне, но из руку Пантократора (=Господа Сведржитеља) не могу ни жив ни мртав избећи “(2. Мак. 6:24-28). Након старца Елеазара, на муке су стављени Соломонија и њених седам синова: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На мајчине очи, мучена су сва седморица деце, од најстаријег до најмлађег: тукли су их говеђим жилама, одсецали делове тела, а потом стављали на њих усијане металне плоче. Пре тортуре, мучитељи су сваком од њих поставили исти захтев: да поједу свињетину и тако се јавно одрекну вере својих отаца. И одговор седморице браће, као и мајке, био је исти: ,,Не!“ Али, то ,,не“ није била њихова последња реч. Даље речи које су ови свети мученици изрекли цару у лице објашњавају смисао њиховог страдања и извор њихове храбрости: ,,Ти, проклетниче (обраћали су се паганском цару), одузимаш нам садашњи живот, а Цар света, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вечно оживљење живота“. „С неба сам ове (удове) стекао, и за Његове Законе презирем их и од Њега очекујем да их поново добијем“. Α мајка, веома достојна дивљења и доброг спомена говораше њима: ,,Не знам како се јависте у мојој утроби, нити вам ја даровах дух и живот, нити свакоме од вас ја распоредих основни састав. Зато, Творац света, Који je створио постање човека и пронашао постанак свега, Он ћe вам опет вратити и дух и живот са милошћу, пошто сада не штедите себе ради Његових Закона.“(2. Мак. 7:9; 7:11;7:20-23). Свети Макавеји и старац Елеазар жртвовали су своје животе не само да би сачували себе у старозаветном Закону, већ првенствено због тога што су имали чврсту веру и наду у Новозаветни Закон Христов: Васкрсење и Живот Вечни. Без вере у Христа и Његово Васкрсење никако се не би могла објаснити њихова смелост и оптимизам током онако бруталног страдања. ,,Ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали није то савршенство постигао без вере у Христа. Јер Син Божији појавио се јавно у каснијим временима, али су Га и раније познали они чистога ума, као што је то јасно код многих који су пре Њега стекли поштовање.“ (Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима) У овом животу су, по свему судећи, неминовне макар какве бриге и невоље. Не морају доћи времена попут тих макавејских времена, али очигледно некаквих невоља и искушења мора бити. Свети Макавеји су нам слика како макар у тим нашим мукама и невољама можемо проходити са поверењем у љубав и правду Божију јер Господ нас воли и чува. Ако су Свети Макавеји могли претрпети велика страдања и смрт за Христа у кога су се само надали, како ми, који се називамо хришћанима и сједињујемо са Христом кроз Свето Причешће, да не претрпимо макар некаква страдања и искушења за Његово Име! Посебно што су искушења и невоље неминовни, веровали у Христа или не… Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. новембар 2021. године
Веронаука на делу у Севојну
У суботу, 6.11. 2021. на празник Задушнице, у народу познате као Митровске, на велику радост мештана Севојна, велики број деце из Основне школе „Алекса Дејовић“ од петог до осмог разреда, дошли су у цркву, упркос киши која је лила. О значају овог догађаја, говоре и чињенице да је појединој деци ово било прво причешћивање као и присуство на Светој Литургији. Као што апостол Павле у својој посланици Солуњанима, која се чита на овај дан, говори: ,,Браћо, нећу да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести С Њим”, деца су посебно била мотивисана да присуствују јер су имали прилику да се помоле за своје преминуле сроднике. Након Литургије и одржаног парастоса, било је пригодно послужење за сву децу и присутне, које је припремио старешина храма, отац Владимир. Дечији весели жагор је одзвањао црквеном портом, а остали верници су задовољно посматрали подмладак у свом храму. Вероучитељица Милица Глукчевић
Ђурђиц- манастирска слава у Враћевшници
Радост, мир и љубав унео нам је наш Преосвећени Владика Господин Јустин својим присуством и служењем Свете Литургије уз саслужење архимандрита Тимотеја (Манастир Вазнесење), јеромонаха Илариона (Манастир Преображење), протојереја-ставрофора Миленка Милованчевића, протонамесника Чедомира Дамјановића, ђакона Стефана и два чтеца. У присуству верног народа прослављена је храмовна слава Ђурђиц. У беседи Преосвећени Владика је поучио све присутне да морамо бити спремни увек за страдање, ако оно стигне као што се десило у случају Светог великомученика Георгија. Морамо се припремати молитвом која треба да постоји макар и мала била. На крају је освећен славски колач који је за време славске трпезе љубави подељен свом верном народу. Својим домовима сви присутни су однели радост и благослов који су добили од свог духовног родитеља Преосвећеног Владике. Нека је благословен овај дан. Амин. Сестринство Манастира Враћевшнице