Категорија: СПЦ

У четвртак, 29. децембра 2022. године, архимандрит Тихон, игуман Манастира Студеница одржао предавање на тему: “Богомладенац Стефана Немање и Нови Израиљ” са почетком у 19 часова. Овим предавањем завршио се циклус предавања у току Божићног поста у крипти подгоричког Саборног храма који се одржавао по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија. Многобројни аудиторијум у крипти подгоричког Саборног храма поздравио је протојереј Никола Пејовић заблагодаривши свима на присуству нагласивши да са овим предавањем које затвара циклус предавања у току Божићног поста се заправо затвара један круг из којег се могло на прави начин окријепити и поучити како дочекати најрадоснији празник Богомладенца Христа: ,,Вечерас завршавамо циклус предавања у сусрет Богомладенцу Христу у коме смо имали прилику да чујемо много духовних, корисних предавања и да се на прави начин окријепимо духовно и поучимо како и на који начин да дочекамо најрадоснији празник рођења Богомладенца Христа”. Прота Никола је указао на чињеницу да је ово вече кулминација радости будући да се у лику и дјелу игумана Тихона спајају рођење и кончина светог Симеона Мироточивога, мјесто гдје је рођен – Рибница, као и мјесто гдје почивају његове свете мошти: Свако од ових предавања био је велики благослов и радост прије свега у сусрету са тим драгим људима. Вечерас је врхунац тих радости јер у лику игумана манастира Студеница као да спајамо рођење и кончину светог Симеона Мироточивога, мјесто гдје је рођен – Рибница, мјесто гдје почивају његове свете мошти – Манастир Студеница и све оно што се за вријеме тог богатог живота и овдје на земљи а и вјековима послије тога изливало на српски народ, данас и вечерас доласком архимандрита Тихона ми примамо као велики благослов”. Након уводних ријечи проте Николе, ријеч је узео предавач, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница.У почетном дијелу излагања он је подсјетио да само рођење Христово представља једну вјечиту тему, вјековну тему којом се баве хришћани: ,,Само рођење Христово једна је лепа и вечита тема, вековна тема којом се хришћани баве. Онај ко не може да схвати Оваплоћење Бога Христа Логоса, он не може да доживи веру нашу на прави начин. Каже тропар у Недјељу Православља, који је направљен у спомен победе праве вере каже овако: ,,Неописиви Логос оче, из тебе се Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону нашу преобразивши исконску лепоту присаједини је Божанској прволепоти, стога проповедајући наше спасење делом и речју га сликопишемо”. Тј. сликамо и представљамо у нашим уметничким делима”. Он притом акцентовао значај иконе и осликавања Бога што не представља како он акцентује клањање материји већ заправо Творцу материје: ,,У старини Бог као бестелесан и као Онај који се не може представити није се сликао. А сада, када се Бог јавио у телу са људима поживео сликамо на икони оно што је Богу видљиво, клањамо се и поштујемо Његову икону, не клањам се материји, него се клањам Творцу материје, који је ради мене постао материја и прихватио да се у материји настани и кроз материју моје спасење извршио и нећу престати да поштујем материју кроз коју је моје спасење извршено. Не поштујем икону као Бога, нипошто! Мада је тело Божије оваплоћењем постало Бог због ипостасног сједињења са божанством непромењиво поставши оно што је Бог Логос који га је помазао и оставши опет оно што је било по природи тело са душом, разумом и умом, створено а не нестворено”. ,,Ово су велике Богословске истине Цркве, а ја их управо сада говорим не ради пуке веронауке, већ зато што је то у вези и са самим Светим Савом и са Преподобним Симеоном.“ – указао је архимандрит Тихон. Он се потом осврнуо на само виђење Господа Бога које је у икони есхатолошко, подвлачећи да је поред иконе Господње, најважниа и икона Његове Мајке – Пресвете Богородице: ,,Исправна теологија у односу на икону Христа који је оваплоћен и Његове Мајке је залог и услов виђења Њега у есхатону, у вечности. У вези са иконом Христовом, оваплоћеног и рођеног Христа је најважнија икона Његове Мајке – Богородице. По речима Светог Григорија Паламе она је почетак прославњања Цркве. Много текстова и химни слави Богородицу, одаје јој част, њену улогу у оваплоћењу Христа. У Византији, беседништво је повезује са дверима, то поистовећење има везе са виђењем пророка Језекиља који је видео затворена источна врата храма јудејског кроз која треба да прође сам Господ. У акатисту Богородици каже се ,,Радуј се, јер се тобом рај отвори, радуј се врата величанствене тајне, радуј се врата спасења!”. ,,Када ово све знамо, онда можемо више пажње да обратимо на једно место које је писао Свети Сава у Студеници а тиче се упокојења Преподобног Симеона Немање. Свети Сава је око 1208. – 1209. – 1210. У току те три године написао Студенички типик у коме је прво слово, прва глава житије Преподобног Симеона Немање. Сава је писао његово житије за Хиландарски типик, али, тамо је житије врло кратко и даје само основне податке о Немањи, док је у Студеници житије веома опширно и даје многе податке. Између осталог даје многе податке о Немањином упокојењу у Хиландару”. – подсјетио је архимандрит Тихон. Он је у наставку предавања повукао дубоку паралелу између Преподобног Симеона Мироточивог и Светог Симеона Богопримца: ,,Поређење Преподобног Стефана Симеона Немање са Светим Симеоном Богопримцем код Светог Саве у житију имамо не само на једном месту, већ имамо три пута. На једном месту Симеон Немања каже: ,,Зато чеда љубљена, пустите ме брзо да идем да видим утехе Израиљеве”. А Свето Писмо каже: ,,И гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан који чекаше утеху Израиљеву и Дух Свети беше на њему”. Дакле, слажу се места из Светог Писма са местима где се помиње Њеманино размишљање и његова предаја власти. Заправо повезивање ова два места показује да  је Немања духом вођен и да му Свети Сава овде у некој мери даје неки пророчки дар”. Напослијетку архимандрит Тихон је подсјетио да је још једна сличност између ова два светитеља и дар пророштва, указујући на постојаност метода и пута животног и дјелатног у разним аспектима којим је ходио Стефан Немања доцнији Симеон Мироточиви: ,,Није исто када вам неко нешто каже и то је

У Недељу Праотаца, 25. децембра 2022. године, на дан када Света Црква прославља и празник Светог Спиридона Тримитунског, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, уз саслужење свештенства. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени Владика Јустин је поучио сабрани народ о домаћину који је позвао госте на зготовљену вечеру, поредећи је са Господњим Царством Небеским у које нас Господ непрестано позива. Отац наш Небески шаље Сина свога, да свему да живот вечни, а живот вечни је да сви познамо Оца Небескога. Постојаност Царства Божијег је непобитна чињеница, а да ли ћемо се ми наћи у њему, искључиво од нас самих зависи. Преосвећени је позвао на припрему за Царство Божије које већ сада морамо да оприсутнимо и препознамо, како би очекујући Царство Божије били на вечној гозби коју је Отац наш Небески уготовио за све нас. Да би живели у таквој непролазној светлости, наша тама мора бити непрестано осветљена молитвом, постом и Даровима Господњим на Светој Литургији, како би задобили ум Христов. Епископ је свим мајкама честитао празник материца. Напојивши се речима Епископове беседе, молитвом, а надасве принесеним и освећеним Даровима, народ је приступио Чаши спасења са Трпезе Господње. Владикину беседу у целости можете послушати: ОВДЕ. Ђакон Стефан Симић

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, и залагањем старешине Храма Светог Саве, протојереја Радоје Санда, од 21. септембра 2022. године започета је серија разговора о вери у просторијама парохијског дома храма Светог Саве у Краљеву. Први циклус наших сусрета је био посвећен старозаветним темама. У оквиру овог библијског циклуса одржано је шеснаест сусрета на којима смо покушали да макар мало приближимо ширем аудиторијуму основне истине и поруке вере које су уткане у светописамски текст. Као предавачи учествовали су краљевачко свештенство, вероучитељи као и други предавачи из области своје струке и интересовања. Наши Разговори се снимају и објављују на нашем Youtube каналу под насловом ,,Краљевачки разговори о вери“. Сам канал је покренут са надом да ће ове речи евентуално допрети до људи који нису у могућности да присуствују нашим сусретима, а који су жељни речи истине. Наслов нашег канала је Краљевачки разговори о вери, а истом можете приступити кликом на следећи линк: ОВДЕ. Старозаветне теме о којима је било речи у првом циклусу су између осталог: непоколебљиво поверење праоца и  патријарха Аврама у Бога, израиљско освајање Ханана, прича о праведном Јову, доживљаји пророка Јоне, милост и покајање код цара Давида, поетика Песме над Песмама, молитвослов три младића у књизи пророка Данила, псалтир као прототип молитве, шетње кроз тематике старозаветног законодавства, кратак пресек историје пророчке мисли као и повезаност Старог и Новог Завета. Од 14. јануара креће нови циклус Разговора посвећен тумачењу Новог Завета. Надамо се да ће овај проповеднички труд уродити плодом. Такође, користимо прилику да упутимо позив свим добронамерним и заинтересованим људима да посете просторије нашег парохијског дома и буду судеоници заједничких разговора и промишљања о стварима вере. Наша окупљања се одржавају петком од 19 часова након акатиста Пресветој Мајци Божијој.                                                                                     Вероучитељ Дејан Драмићанин

Прохладно децембарско јутро и миомирисна црква испуњена тамјаном са резидбе славских колача, наговештавали су почетак Свете Архијерејске Литургије. И управо тако, на дан празновања Светог Николе, Архиепископа Мире Ликијске, светосавска заједница огрејана је благодаћу Духа Светога у заједничкој чаши Крви и Тела Господњег. Приносом за наше спасење и живот вечни предстојао о је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештенослужитељима овог храма који су се данас по речима Светих Отаца „купали у благодати“. Повод за ту вишеструку радост било је рукопроизвођење протонамесникâ Дејана, Марковића, Александра Јевтића и Новице Благојевића у чин протојереја. На Епископове речи „Достојан“, сабрање је узвратило потврдним троструким клицањем „Достојан“. Данашња радост и празник Светог Николе полако су наговестили да се празник Рођења Христовог приближава. Владика Јустин је у својој беседи пожелео да сви свечари и присутни у својим домовима доживе празничну пријатност коју су данас доживели наши свештеници. Честитавши славу свим колачарима, владика се обратио и речима благодарности да нас Господ молитвама Светог Николе чува и руководи до Царства Небеског. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ. Душан Дуњић, дипл. теолог

У недељу 27. по Духовима када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног и Преподобног Нектарија Битољског Епископ жички Г. Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Мачкату. Епископу су саслуживали архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина Храма Светог Илије протојереј Мирослав Неђић, старешина Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, протојереј Жарко Барац, умировљени свештеник, протонамесник Милан Мијаиловић, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. За време Малог входа Епископ је рукопроизвео оца Мирослава Неђића у чин протојереја. Епископ је уручио грамате за несебичну љубав и помоћ у обнављању храма свим приложницима.  После Свете Литургије у сали парохијског дома уприличена је трпеза љубави. У току ручка отац Мирослав се захвалио Епископу на доласку и на указаном поверењу. Захвалио се и свим добротворима у нади да ће и даље наставити да помажу својој Цркви. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ Ђакон Милан Босић

У 27. недељи по Духовима, на дан када наша Света Црква прославља Светог Саву Освећеног и Детињце, у Храму Свете Тројице у Краљеву након Свете Литургије уприличен је пригодан културно-уметнички програм. Поводом овог празника деце, за верни народ и децу ученици Основне школе „Светозар Марковић“ су са својом наставницом српског језика Горданом Миљковић и наставницом музичког Драганом Милићевић приредили представу „Избирачица“ по драми Косте Тривковића. Ова представа која је многима измамила осмехе, али у самој завршници дала и животну поуку, представљала је симболично одрешење деце. Ђакон Горан Вучковић

У суботу 27. по Духовима, када наша Света Црква слави Свету великомученицу Варвару и Светог Јована Дамаскина, служена је Света Архијерејска Литургија и парастос поводом десетогодишњице упокојења Епископа жичког Хризостома Столића, у Манастиру Рујан, где је владика Хризостом по својој жељи сахрањен. Литургијом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење Епископа нишког Г. Арсенија, архимандрита Тихона (Ракићевића), игумана студеничког, архимандрита Нектарија (Ђурића), секретара Светог Архијерејског Синода, архимандрита Јакова (Лазовића), протојереја-ставрофора Милоша Босића, намесника ужичког, протојереја-ставрофора Зорана Јанковића, протојереја-ставрофора Ненада Илића, јеромонаха Теодосија (Узелца), настојатеља Манастира Рујан, протојереја Радoјe Сандa, протојереја Синише Никитовића, ђакона Стефана Симића, протођакона Ђорђа Филиповића, јерођакона Пантелејмона. Молитвено је присуствовао Епископ јегарски Нектарије (Самарџић), викар патријарха српског. Евхаристијском сабрању присуствовало је мноштво свештенства, монаштва и верног народа. Литургијско сабрање благољепијем појања увеличали су протопсалт Иван Трајковић и свештенство Епархије жичке. У току Литургије Владика Јустин је рукопроизвео јеромонаха Теодосија у чин протосинђела. Након Литургије братство манастира уприличило је трпезу љубави за све присутне. На крају Литургије одслужен је парастос Епископу Хризостому, а затим и помен на његовом гробу. Беседом су се обратили Епископ Јустин, сећајући се свог познанства са блаженопочившим владиком Хризостомом и истичући значај његовог архипастирског деловања у Жичкој епархији. Потом се обратио Епископ Арсеније, духовно чедо Владике Хризостома (беседу можете послушати ОВДЕ) Нека је вечан спомен Епископу Хризостому! Дипл. теолог Јован Баранац

,,Исусе, дај ми све што ми треба… речи су при сусрету Бога и човека, Господа и слуге Његовог,   последње речи  Eпископа Хризостома. Ове речи изговорене у самртном тренутку представљају круну на живот који је посвећен Богу  у сваком тренутку постојања, у сваком уздаху  прожетом  дахом Васкрслога Господа. Ове речи долазе као вапај на речи Божије: ,,Иштите најпре Царство Божије и правду његову, све остало ће вам се придодати…“ (Мт 6, 33).  У ових неколико речи стаје читав живот. Тежња ка царству непролазном. Ове речи одражавају онтолошку природу живота човековог, који будући створен по лику Божијем живи у времену, за вечност. Вечно Царство Божије јесте нада сваког хришћанина. У освит дана када прослављамо празник светитеља Божијег, Саве Освећеног, те 2012. године, Господ је из овога света у своје дворове призвао и слугу свога Епископа Хризостома. Причислио га је служитељима небеске Литургије, одморивши га од свих земаљских трудова које је носио на плећима својим. Наврши се читава деценија од тренутка када се ово збило, стога је и био повод да се кроз неколико редака присетимо житија и дела овога блаженога пастира и оца нашега. Имајући пример житија овога Архијереја Божијег, подстичемо себе , слабе и неуке, да не штедимо себе да задобијемо мало и скровито, али топло и лепо место у окриљу  Оца Небескога. Овај блажени старац наш беше рођен у граду Руми, српској области Срема још од Краља Драгутина, те предратне 1939. године, од оца Ђорђа и мајке Радославе. Био је једно од троје деце, уз брата и сестру одрастао је и васпитаван у православном патријархалном духу породичног дома. Крштен је као Милан. Родитељи, тежаци, своју децу су упућивали животним путем узаним, који поред свих недаћа ипак води у радост.  Проживели су сву страхоту рата, окупацију немачких снага, управу НДХ и све оно што доноси ратни вихор. Самртни жалац , захваљујући једном немачком лекару, како нам је Владика причао, преживљава у последњем тренутку. Господ је имао други план за њега. У родном месту завршава основну и средњу школу. Одрастајући у близини Фрушке Горе, одлази врло често у фрушкогорске манастире као и у парохијску цркву Светог Николе, где се надахњује даром вере. То  га је навело да се одмах након школе упути у дечанску обитељ код Светог Краља Стефана Дечанског на духовно усавршавање. Упознавши тајне монашког живота поред игумана Макрија, у Манастиру Дечанима прима  монашки  постриг. У чин ђакона и свештеника га рукополаже Владика рашко-призренски Павле. У манастиру обавља послушање свештенослужитеља. Једно време опслужује парохију у Ђаковици. Жеђ за науком га из Дечана води у САД, у Џорданвил где завршава академске студије. Након боравка у Чикагу, одлази у Свету Гору у Манастир Хиландар. Овде ће искусити подвиге духовне борбе и усавршавања у врлинском животу. Служећи пред олтаром Свевишњега и радећи у библиотеци и ризници манастирској, проводи дуги низ година. Уз овај непресушни извор благодати, духовности, историје и науке, Владика ће стасати у духовног горостаса, старца светогорца. Као протоепистат проводи пуно времена у Кареји, административном центру Свете Горе, а у два мандата бива и Протос Свете Горе. Овде има прилику да се сусретне са интелектуалном елитом нашег народа, јер у то време Хиландар су посећивали  углавном просвећени људи, који су видели мало даље од онога што им је тадашња властодржавна елита наметала као систем вредности. Боравећи тако пуних деветнаест година у Светој Гори, није могло а да не прође запажен и од јерараха наше помесне Цркве. На предлог Владике Саве шумадијског и залагањем Епископа жичког Стефана, уз благослов Патријарха Германа, Свети Сабор наше Цркве бира оца Хризостома Столића за Епископа западноамеричког, на редовном заседању 1988. године. На поверену му службу креће одмах по испуњавању канонских услова. Предаје се повереној му пастви и уз благослов Божији, дела на усавршавању засада Господњег. У Алхамбри, предграђу Лос Анђелеса, установљава седиште Епархије. Из  Калифорније, послушност Цркви Христовој га доводи на трон епископа банатских, где борави од 1992. до 2003. године. А од 2003. године прелази на трон светосавске Епископије жичке, где остаје до скончанија овоземаљскога живота. Ово је било укратко изложен животопис Епископа Хризостома.  Живот пребогат да би се ставио у свега пар редова, али довољно да сагледамо богатство живота овога угодника Божијег. Благодатне дарове које је умножио у овом свету још је теже побројати и описати, али ћемо се усудити да са неколико речи споменемо и дела које су красиле Владику. Живот и дело Епископа Хризостома, могуће је сагледати и разумети тек након разумевања његове личности и животних околности које су га пратиле. Поникао и први дах удахнуо у сремској земљи, на обронцима фрушкогорске свете горе, духовног наслеђа Бранковића и других угодника Божијих. Надахнут  тим барокним раскошем и сјајем Крушедола, Гргетега, Хопова, Мале и Велике Ремете, кренуо је духовним путем преко дечанске пештери, где га инспиришу немањићке задужбине Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница, Девич… Одатле лети преко Атлантика до Америке, где упознаје руску православну духовност и традицију. Из Америке и окриља гостољубиве руске емиграције, пут га води у Богородичин врт Свете Горе Атонске. Слојеви вековног подвижничког наслеђа Свете Горе, оставиће аутентичан утисак на развој младог монаха. Дух византијског, изворног православног наслеђа, Светих отаца атонских, као што су Свети Атанасије, Свети Григорије, а за нас Србе, нарочито важни, Свети Сава и Свети Симеон, утврдили су истанчан и аутентичан израз православног духа, који своју снагу црпи из богослужбеног живота. Као духовно зрела личност, обликован мислилац, богослов, литург, божанском благодаћу надограђен, у чину Епископа креће у поверене му епископије западно-америчку, банатску, а потом и жичку. Сагледајући интелект који му је Господ подарио, његово интересовање  за науку и културу, ближе нам се открива личност Владике Хризостома. Уз љубав према Господу, богослужењу и Цркви, његова делатност била је вишестрана. За тренутак ћемо се присетити његових подвига на обнови, градњи и материјалном унапређењу цркве. Као млад јеромонах, обнавља цркву у Ђаковици.  У предграђу Лос Анђелеса, Алахамбри, уређује епископску резиденцију.  Вредни помена су свакако обнова Епископског двора у Вршцу, подизање Манастира Средишта,на обронцима Вршачких планина. Али још један разрушен и запустео, манастир је вапио за обновом. Након штампања Јеванђеља 1537. године, Манастир Рујан бива разрушен од стране Турака. Трудом овога блаженога архијереја, и ова обитељ бива обновљена и у њој заснована монашка заједница.

Суштинска потреба човека да непрестано тражи Бога и вишемиленијумска тежња и пут од  самоспознаје до размишљања о трансцендентном, боголика сличност која у себи има силу чежње и порива ка Богу, подстиче на размишљање о Творцу који се непрестано тражи у религији, филозофији, уметности… а можда најкреативније у књижевности. Предавач наведеног наслова била је професор др Валентина Златановић – Марковић, професор књижевности, док су текстове читали глумац Немања Јовановић и ученица Дуња Колџић. Модератор предавања био је протојереј – ставрофор Милић Драговић, уз присуство свештенства Цркве светог апостола и јеванђелисте Марка, иначе организатора божићног циклуса, и народа Божијег који је испунио салу парохијског дома. Професорка је скренула пажњу на етимолошко порекло термина човек тј. человјек. Биће које је челом тј. главом, погледом устремљено ка вечности, ка оним што га надилази, превазилази. Из тог стремљења он црпи снагу, смисао, али по својој слабости, у њему се рађају сумње, питања, недоумице… Он схвата да је и он сам велика загонетка, покушава да трага за унутрашњим просторима свог бића, жели да одгонетне себе. Поменуто је једно од најстаријих дела светске књижевности, Еп о Гилгамешу. Иако настало пре скоро четири миленијума, ту проналазимо човекову тежњу ка вечним, ка љубави, пријатељству, бол због губитка другог, осећај таштине. Ту се човек дефинише као „биће бола и радости“ Из античког периода поменути су и Хераклит Мрачни и Аристотел, глинене плочице које су исписане питањима о вечности, пролазности, праштању. Највећи део предавања посвећен је домаћим писцима. Поменута је епоха која је наглашено истицала боготражење, епоха српске средњовековне књижевности, и дела Слово љубве, Похвала кнезу Лазару, Житије Светог Саве, Житије Светог Симеона… Наведен је и познати српски свештеник и писац 17. и 18. века, Гаврил Стефановић Венцловић, као претеча Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Читани су стихови из његовог познатог дела Црн биво у срцу. Стихови казују како грех и порок сазревају у нама, како мисао прераста у дело, користи се метафора црног бивола као ђавола који се настани у наше срце и буде често претешки терет. Прочитана је и дивна мисао Исидоре Секулић која је касније тумачена из хришћанске перспективе, да сваки човек „треба да помири свест о свом ништавилу и својој боголичности“.  Неизоставно је било и тумачење приповетка Први пут са оцем на јутрење српског модернисте Лазе Лазаревића. Одсуство воље као показатеља емоционалне незрелости води главу породице у страст коцкања у којој губи готово све, земљу, стоку, кућу. Приповетка говори о паду, слабости, греху, о снази супружника. Жена и мајка се појављује као спасилац, као богомдана светлост која одвраћа мужа од суицида, која негира материјалну сигурност у корист снаге живота. Она снагу црпи кроз молитву, она не оставља палог супружника, спасава га и преображава. Читани су и тумачени боготражитељски одломци из дела Ива Андрића, Његоша, Георгија Ђуре Јакшића (син српскоцрњског свештеника), Јована Јовановића Змаја, Десанке Максимовић, Фјодора Достојевског… Присутни народ је имао прилику да постави питања у вези са садржајем предавања, што је и учинио, да би се на крају отац Милић Драговић захвалио драгим гостима на издвојеном времену и најавио наредно предавање следећег петка, када ћемо, ако Бог да, имати прилику да чујемо академика проф. др Љубивоја Стојановића.   Ђакон Бојан Мијаиловић