Суштинска потреба човека да непрестано тражи Бога и вишемиленијумска тежња и пут од самоспознаје до размишљања о трансцендентном, боголика сличност која у себи има силу чежње и порива ка Богу, подстиче на размишљање о Творцу који се непрестано тражи у религији, филозофији, уметности… а можда најкреативније у књижевности.
Предавач наведеног наслова била је професор др Валентина Златановић – Марковић, професор књижевности, док су текстове читали глумац Немања Јовановић и ученица Дуња Колџић. Модератор предавања био је протојереј – ставрофор Милић Драговић, уз присуство свештенства Цркве светог апостола и јеванђелисте Марка, иначе организатора божићног циклуса, и народа Божијег који је испунио салу парохијског дома.
Професорка је скренула пажњу на етимолошко порекло термина човек тј. человјек. Биће које је челом тј. главом, погледом устремљено ка вечности, ка оним што га надилази, превазилази. Из тог стремљења он црпи снагу, смисао, али по својој слабости, у њему се рађају сумње, питања, недоумице… Он схвата да је и он сам велика загонетка, покушава да трага за унутрашњим просторима свог бића, жели да одгонетне себе. Поменуто је једно од најстаријих дела светске књижевности, Еп о Гилгамешу. Иако настало пре скоро четири миленијума, ту проналазимо човекову тежњу ка вечним, ка љубави, пријатељству, бол због губитка другог, осећај таштине. Ту се човек дефинише као „биће бола и радости“ Из античког периода поменути су и Хераклит Мрачни и Аристотел, глинене плочице које су исписане питањима о вечности, пролазности, праштању.
Највећи део предавања посвећен је домаћим писцима. Поменута је епоха која је наглашено истицала боготражење, епоха српске средњовековне књижевности, и дела Слово љубве, Похвала кнезу Лазару, Житије Светог Саве, Житије Светог Симеона… Наведен је и познати српски свештеник и писац 17. и 18. века, Гаврил Стефановић Венцловић, као претеча Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Читани су стихови из његовог познатог дела Црн биво у срцу. Стихови казују како грех и порок сазревају у нама, како мисао прераста у дело, користи се метафора црног бивола као ђавола који се настани у наше срце и буде често претешки терет. Прочитана је и дивна мисао Исидоре Секулић која је касније тумачена из хришћанске перспективе, да сваки човек „треба да помири свест о свом ништавилу и својој боголичности“. Неизоставно је било и тумачење приповетка Први пут са оцем на јутрење српског модернисте Лазе Лазаревића. Одсуство воље као показатеља емоционалне незрелости води главу породице у страст коцкања у којој губи готово све, земљу, стоку, кућу. Приповетка говори о паду, слабости, греху, о снази супружника. Жена и мајка се појављује као спасилац, као богомдана светлост која одвраћа мужа од суицида, која негира материјалну сигурност у корист снаге живота. Она снагу црпи кроз молитву, она не оставља палог супружника, спасава га и преображава. Читани су и тумачени боготражитељски одломци из дела Ива Андрића, Његоша, Георгија Ђуре Јакшића (син српскоцрњског свештеника), Јована Јовановића Змаја, Десанке Максимовић, Фјодора Достојевског…
Присутни народ је имао прилику да постави питања у вези са садржајем предавања, што је и учинио, да би се на крају отац Милић Драговић захвалио драгим гостима на издвојеном времену и најавио наредно предавање следећег петка, када ћемо, ако Бог да, имати прилику да чујемо академика проф. др Љубивоја Стојановића.
Ђакон Бојан Мијаиловић