Категорија: СПЦ

У једанаесту Недељу по Духовима, Преосвећени Владика је благоизволео да посети село Горичане у трнавском намесништву. Верници су  у шпалиру свечано дочекали свог Епископа, као Израиљ који дочекује Господа Христа уз речи „Благословен који долази у име Господње“. У евхаристијком сабрању Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Милорад Милидраг, парох чачански, јереј Богољуб Симеуновић, парох горичански, јереј Марко Мирковић, старешина Саборног храма у Чачку, новорукоположени јереј Драган Милованчевић и протођакон Александар Грујовић. Евхаристијско славље увеличали су византијским појањем појци Саборног храма Светог Саве у Краљеву. У обраћању многобројном народу, који се сабрао у радости празника Преображења Господњег, Преосвећени је подсетио на значај светотајинског живота у Христу, као залог вечног живота. Онај који има радост и мир у Духу Светом,  већ сада је у Царству Небеском. Томе нас најбоље поучавају Свети Оци, као ризница непрегледног духовног блага. Осврнувши се на Свето Јеванђеље, Владика је ставио акценат на опраштање сагрешења која човеку наноси ближњи, како делатних, тако и вербалних. У супротном, бићемо слични оном непослушном слуги, који је добио опроштај од свога господара, а свом дужнику опроштај много мањих дугова није могао да дарује. Отац наш Небески је као добри Господар који свима опрашта сагрешења, али исто тако и од нас очекује да вођени Ликом  и делом Христовим, остварујући своју боголикост, опраштамо својим ближњима. Сведочанство о томе налазимо у Молитви Господњој и речима „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Након Свете Литугије приређено је пригодно послужење за све присутне. јереј Богољуб Симеуновић

Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби! Прослава црквене славе Храма Преображења Господњег на Златибору почела је у четвртак 17. августа, предавањем протојереја-ставрофора проф. др Дарка Ђога, декана Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи на тему: Светлост Христова – живот цркве. Предавање је одржано у прелепом амбијенту црквене порте на Златибору, у присуству великог броја верног народа. Професор се посебно осврнуо на предстојећи празник и његов значај за цркву, као и за нас верне који се трудимо да у овом свету и веку преобразимо животе своје на добро и освећење душа и тела наших. Утисци присутних су сведочили о захвалности на дарованој прилици да се на једном месту у току једног излагања чује толико важнога за нас и наше поимање живота у цркви. Други дан прославе је започео празничним вечерњим богослужењем којим је началствовао професор Ђого. Након тога, верни народ је предвођен свештенством златиборског краја прошао улицама Златибора у литији која је организована по први пут. Кулминацију прославе чудесног догађаја на гори Тавор представљала је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ жички г. Јустин. Преосвећеном Епископу саслуживали су крстоносни протојереји: Милош Босић, Архијерејски намесник ужички, Милун Костић из Лондона, Миленко Милованчевић из Горњег Милановца, Милун Ивановић, Архијерејски намесник драгачевски, проф. др Дарко Ђого из Фоче, Марко Папић из Прибоја, протојереј Жарко Барац из Ужица, протојереј Давид Селаковић, старешина Преображењског храма на Златибору, протојереј Крстивоје Милуновић и јереј Марко Мирковић из Чачка, протођакон Александар Грујовић, ђакони Драган Милованчевић, Бранко Росић из Ариља и Ненад Ивановић. Светој Литургији присуствовао је и председник општине Чајетина г. Милан Стаматовић са сарадницима. У надахнутој беседи Епископ је честитао славу братству храма и свим житељима Златибора, поручивши да славимо величанствен догађај када се Христос у слави на Тавору преобразио пред својим ученицима пре него што ће поћи на Своју искупитељну смрт показујући им том приликом силу Своју. Иако шамаран и омаловажаван, Спаситељ света на Тавору својим чудесним преображењем храбри ученике и показује да ће после буре, шибања и смрти доћи до надилажења истих. Празник Преображења и нас, данашње хришћане позива на преображај живота наших, на скидање старог руха и у облачење у ново, у рухо благодати и светости. Та светлост и благодат дата је свима нама, и то је дар Божији. Наше тумарање у свету као у мраку, као овце без пастира је наш избор. Господ свакоме ономе ко хоће да прими силу Духа Светога даје не на меру, већ бесконачно. Колико год се потрудимо у љубави и смирењу да задобијемо божанске силе, толико ће нам Господ Бог дати. Светитељи Божији су сасуди и пример задобијања божанске светлости. Мотовилов, велможа руски у сусрету са Светим Серафимом Саровским види лице његово као лице Господа славе, белило које се ни са чим не може упоредити из овог света и искуства која у њему стичемо. Бог иако више није видљиво са нама, оставио је Цркву Своју и ниспослао Духа Светога, чијом благодаћу Црква и дан данас преображава своја верна чада. У Цркви предвођени свештенослужитељима молимо се да и нас посети милост Божија, да препливамо узбуркано море овога живота, да превазиђемо људске слабости и тешкоће, и да живимо у светлости која и јесте наше призвање. Царство Божије почиње већ овде и сада, и ми смо сви власни да одредимо своју будућност. Господ светлости је радост, а од нас и од наших живота зависи да ли ћемо ту радост и уживати. Торженствено појање, красота свештеног одејања и молитвени трепет присутних учинили су да се осети истинитост богословског исповедања да је Црква пројављена икона Царства небескога. Посебну радост за читаво Тело Цркве представља и рукоположење ђакона Драгана Милованчевића у чин презвитера, и рукопроизвођење теолога Александра Јелића у чин чтеца. Након заамвоне молитве Владика је пресекао славски колач који су са вером и љубављу припремили домаћини овогодишњег славља и освештао грожђе. У сали парохијског дома је организована трпеза љубави за присутан верни народ на којој се сабранима обратио старешина Храма Преображења Господњег на Златибору протојереј Давид Селаковић заблагодаривши Епископу на благослову, труду и љубави да се на дан чудесног догађаја на гори Тавору осетимо преображенима и радоснима.                                                                                                        ђакон Ненад Ивановић

Посетиоцима нашег епархијског сајта доносимо приређен историјат Епархије жичке: https://eparhija-zicka.rs/eparhija/istorijat/

Дан преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, и ове године је молитвено и радосно прослављен у Дому Спасовом у Жичи. Тог дана Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Божанствену Литургију, а саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО Епарxије жичке, архимандрит Јаков (Лазовић), служашчи у Манастиру Жичи, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик Епископа жичког, протосинђел Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Драгослав Павловић, парох у Ченти (Епархија банатска), протојереј Иван Радовановић, благајник ЕУО Епарxије жичке, протојереј Милан Јовановић, парох у Виндзору (Епархија канадска), пароси краљевачки протојереј Миломир Радић и протонамесник Милош Станисављевић, протонамесник Радош Младеновић, парох у Врњачкој Бањи,  јереј Ратко Хрваћанин, парох у Жичи, као и епархијски протођакон Александар Грујовић. Овој литургијској радости, осим монахиња жичке обитељи, присуствовао је и велики број верујућег народа Божијег, а многи од њих су и причешћени Божанственим Тајнама. У надахнутој беседи Епископ је најпре указао на смисао и значај мучеништва у Цркви. С тим у вези, посебно је значајна личност Светог првомученика Стефана будући да је он први од оних који су били испуњени таквом устремљеношћу у живот будућег века, да су и целог себе предали Богу и ништа нису оставили за себе у свом животу. С друге стране, будући да се налазимо на самом почетку Великогоспојинског поста, Епископ Јустин је указао и на улогу Пресвете Богородице у спасењу рода људскога, односно на то да је она својом смерношћу и безграничном послушношћу постала Богородица, часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Пошто је време поста период интензивиране молитве, Епископ је посебно говорио о значају личне молитве и читања светописамских и светоотачких текстова. Ова препорука Епископа Јустина је нарочито значајна будући да, нажалост, наш народ још увек довољно не познаје библијско и светоотачко штиво. Будући да је Свето Писмо, по речима Светог Јустина Ћелијског, „донекле биографија Бога у овоме свету“, један од императива православних хришћана је дубоко познавање истога. Осим тога, познавање светоотачког богословља савременом православном хришћанину умногоме може да помогне не само да пронађе одговоре на многобројне богословске и животне недоумице, већ и да задобије преко потребни дух и ум Светих отаца. После Свете Литургије присутни су приступили трпези љубави, коју је припремило сестринство манастира. јереј Ратко Хрваћанин, парох у Жичи  

У суботу 12. августа 2017.г. на дан спомена Свете мајке Ангелине српске, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете мајке Ангелине у Закути. Преосвећеном Владики саслуживали су: архијерејски намесник гружански протојереј Милосав Живановић, парох закутски протојереј Војин Маловић, парох витковачки протонамесник Александар Тодоровић, парох борачки јереј Марко Денић  и протођакон Александар Грујовић. У богослужењу је учествовало и сестринство манастира Каменац, као и мноштво верног народа гружанског краја. У беседи Епископ је пoучио сабрану паству јеванђелским истинама. Подсетио је на подвиг сведочења доброте, али и мудрости у времену чији смо учесници и које доноси многе друштвене изазове. У њима је својевремено и Света мати Ангелина истрајавала на свом путу. Преосвећени Владика је тумачећи данашње Свето Јеванђеље, причу о мудрим и безумним девојкама, нагласио да је управо и Света мати Ангелина, чији празник прослављамо, изабрала тај пут мудрих девојака. Тиме је показала истинитост Христових речи у Јеванђељу, које и нас данас поучавају. Након Свете Литургије уследио је литијски опход око храма, где су упућене молитве благодарности и захвалности Господу и Његовој великој угодници Светој мати Ангелини. За све присутне је припремљена трпеза љубави, трудом и залагањем благочестивих колачара из Сибнице. Филип Маловић, ученик Богословије

Отац Саватије је рођен, највероватније, 28. децембра 1859. године по Јулијанском календару, односно 9. јануара 1860. године по Грегоријанском календару, од родитеља тежака Јована и Анђелије у селу Река, тада општина Рудно и срез Студенички, данас општина Краљево. Основну школу је завршио у манастиру Студеница. Гимназија му је призната на бази неформалног учења предмета у истом манастиру од учених људи манастира и гостију манастира. У Манастиру га затиче Српско-турски рат (1876–1878) у коме он учествује као добровољац у Пионирској чети. Богословију уписује у Београду 1879. године (по препоруци) на другу годину и успешно завршава 1882. године, а потом се враћа у Рашку, где постаје учитељ, 1883. године. Рашчани га брзо прихватају и затражише да буде њихов парох. То се и дешава 30. септембра 1884. године. У међувремену се жени Босиљком, ћерком Хаџи Јосифа Алексића из Краљева. Био је веома стваралачки активан у уређењу цркве у Рашки и Градцу, у раду Друштва „Свети Сава“, у културној помоћи Србима преко реке Рашке (Новопазарски Санџак), у заштити Срба у граничном подручју реке Рашке и у раду Либералне странке. Оваква његова активност доводи га у ризичну животну ситуацију, те је приморан да у јануару 1894. године, у договору са тадашњим епископом, са женом и петоро деце пређе у Краљево, где добија градску парохију. У Краљеву му се рађа још петоро деце (укупно десет). Имена одрасле деце су: Добривоје, Божидар, Милија, Милош, Лепосава, Роксанда и Зорка (троје деце се упокојило у раним годинама). Божићи купују репрезентативну кућу у непосредној близини цркве (данас у улици Танаска Рајића 12). Ова кућа је 18. јуна 1997. године проглашена за споменик културе Републике Србије. Прота Саватије је био парох у Краљеву све до 1938. године, када је пензионисан. Веронауку је предавао двадесет година у Гимназији, а у Војном гарнизону пуних 25 година. Био је намесник срески тринаест година. Упокојио се 1960. године у својој 101. години. Сахрањен је на Старом краљевачком гробљу. За тачно и ревносно вршење свештеничке дужности, службе Богу и за вршење обреда у народу, као и за заузимање за оправку цркве и уређење црквеног имања, награђен је чином протојереја, као и правом ношења напрсног крста. За свој друштвени рад награђен је од Владе орденима два Бела орла, а Главни одбор Црвеног крста наградио га је Златном медаљом. Супруга Босиљка је била болничарка у време ратног стања и тако је награђена ратном споменицом. Свој живот и дело прота Саватије је лично описао кроз  аутобиографију из 1953. године и писмо Патријарху Српске Православне Цркве господину Герману из 1959. године. Аутор овог рада жели да у најкраћим цртама представи како је сам прота Саватије замишљао и радио у улози свештеника тог доба, како он то исказа пред Преким војним судом Аустроугарске у згради Гувернемана у Београду 1916. Године: „код нас у Србији по селима, једини образованији човек, то је свештеник, који поред бриге за спасење душа својих верника, позван је да се брине и о опстанку народа, да се брине о народном здрављу, о привреди, па и о слободи народа “. Како је он то радио предмет је следећег поглавља.   Друштвена и породична дела Прота Саватије је громада од човека у сваком погледу. Његов доследан рад да свој народ учини здравијим, образованијим, породичнијим, напреднијим у сваком погледу, затим борба за слободу и постојбину превазилази све реалне границе. На почетку свог учитељског посла, поред предавања у школи води нарочиту бригу о здрављу ђака и учи их да пре сваког јела перу руке и да држе чисте судове, одело и тело, а преко лета водио је ђаке на купање у реци. Такође је изводио ђаке на пољане и показивао им биље, цвеће и дрвеће. Сеоска деца су становала у школи. Зими се старао да им собе буду загрејане и пред спавање и за време спавања обилазио их да ли се нису открили, те их покривао да не озебу. Године 1898, након поплаве Ибра у селу Матаруге у новоформираном каналу се појавила сумпоровита вода. Прота Саватије организује проверу те воде и утврђују њену лековитост. Позива виђене људе и трговце из Краљева и покреће подизање Бање у Матаругама. Након прикупљеног новца и ефикасно изведених радова, 13. јула 1899. године је започео пријем болесника. Бања је брзо заживела, за годину дана. Сав зарађени новац је улаган у све даљи и даљи развој бање кроз различите форме организовања. Прота Саватије је био председник Управног одбора, са мањим прекидима због времена проведеног у логору у Нежидеру у Мађарској (јануар 1916–јул 1918). Године 1937. већину акција Бање купује његов најстарији син инж. Добривоје Божић, новцем који је зарадио од лиценце продате „Шкоди“. Године 1945. бања је национализована, након четрдесет и шест година рада и улагања главних акционара чланова породице Божић. Прота Саватије је и тада закључио: „И ако нам је овом национализацијом одузета сва имовина утеха ми је у томе да сам кроз дужи период година радио на подизању једног одличног и спасоносног лечилишта где ће се народ лечити кроз векове“. Пре Првог светског рата организовао је у Краљеву курс за болничаре. Сви курсисти болничари вршили су ову дужност, као и његова супруга Босиљка. Прота Саватије се 8. јула 1909. године придружује групи грађана за формирање четвороразредне гимназије, који се обраћају Одбору општине Краљевске са почетним речима: „Човечанство на целој земљи, дошло је до убеђења, да, што су год који народи писменији, научнији, и образованији, то су исти народи раднији и у сваком погледу напреднији“. Акција грађана је успела. Прота је предавао бесплатно веронауку све дотле док је ова гимназија била приватна, а када је постала државна, предавао је хонорарно, укупно двадесет година. После Првог светског рата супруга Босиљка као председница Одбора женског друштва, као и прота Саватије су учинили да Енглескиње, које су радиле као хуманитарке, оставе шиваће машине и материјал у Краљеву, на бази чега је обновљена Радничка школа у Краљеву. Доласком у Краљево, прота Саватије бива члан Пољопривредног друштва, помаже у обезбеђивању земљишта за Ратарску школу. Од калемова крушке које су донели калуђери са Свете Горе из манастира Хиландар у његово двориште, прота успева да ту врсту крушке промовише на националном нивоу под именом „Калуђерка“ и да је расади преко калемова по

У среду, 9. августа 2017. године, када се наша Црква молитвено сећа Светог великомученика Пантелејмона, прослављена је храмовна слава у Црвици (Бајина Башта). Литургијским сабрањем је началствовао архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, а саслуживали су свештеници из намесништва рачанског протојереј Горан Милинковић, протојереј Владимир Васиљевић, јереј Мирко Крупниковић, као и ђакон Немања Матејић. Захваљујући пастирској посвећености старешине овога храма, протонамесника Владимира Малешевића, парохијски дом је био испуњен благочестивим народом који је учешћем у евхаристијском сабрању допринео већој празничној радости. Посебан благослов за све присутне биле су честице моштију Светог Пантелејмона, које је донео старешина храма Светог пророка Илије у Бајиној Башти протојереј Владимир Васиљевић. Беседећи о житију Светог Пантелејмона, намесник рачански протојереј Милинко Лукић говорио је и о радости коју треба са собом да носе сви мештани овога села будући да имају овакав храм у својој близини. Речима добродошлице сабрање је поздравио и старешина протонамесник Владимир Малешевић. Након  ломљења славског колача уприличена је трпеза љубави спремљена великим трудом и залагањем овогодишњих домаћина Радисава Дамњановића и Бојана Петковића. Ненад Срећковић

У суботу 30. јула 2017.г. у Духовном центру „Владика Николај Велимировић“ у Краљеву, Школа иконописа Уметничке радионице “Св. краљ Милутин“ одржала је први испит из сликања, који је подразумевао сликање драперије Господа Исуса Христа. Испит је садржао све елементе које су полазници савладавали у првом полугодишту, цртеж, анатомију лика, потез, као и динамички контраст.   На овај начин, они су имали прилику да покажу свој напредак развијан последњих шест месеци, колико похађају школу. Резултати њиховог марљивог рада, труда и залагања јасно су видљиви на платнима осликаним тог дана. Јелена Марковић ученик иконописа  

Пре више од седам векова на простору нашег града, између две реке Рзава и Моравице, Свети Сава утврдио је Моравичку епархију. У жељи да се Ариљу врати стари сјај и традиција неговања духовности и културе, иницијативом Црквеног одбора и верног народа, настала је идеја о подизању споменика Светом краљу Драгутину. На Видовдан ове године, са благословом Епископа жичког г. Јустина у порти Цркве Светог Ахилија, одржан је први састанак на коме је презентован будући споменик и на коме је формиран одбор који ће бити задужен за изградњу. За председника одбора изабран је Стојан Рангелов, за секретара  др Бранко Плазинчић, а за благајника јереј Бојан Милошевић. Одбор ће чинити : протојереј Драган Стевић, старешина храма Светог Ахилија, Стојан Рангелов- инжењер грађевине из Ариља, проф. др Светислав Петровић из Ариља, др Бранко Плазинчић, др Велимир Каравелић- вајар, Обрад Јовановић- професор Учитељског факултета у Ужицу, Никола Мирков- директор РТС у пензији, Душан Миловановић- кустос Музеја Примењене уметности у пензији и приватни предузетници из Ариља: Саша Смиљанић, Зоран Ресимић и Мирослав Ивановић. Ово је почетни корак у низу активности заједничког деловања у смеру неговања наше историје и културне баштине. Наредне активности се односе на прикупљање новчаних средстава и набавку камена из Румуније. Сви који желе да учествују са нама у овом делу могу свој прилог оставити на жиро рачун :  200-2348830102918-07 ЦО Ариље    

На дан Светог пророка Илије, Епископ жички г. Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију  у храму Светог великомученика Георгија у Сечој Реци. Епископу су саслуживали: архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј-ставрофор Ненад Величковић, други парох горњемилановачки протојереј-ставрофор Милутин Стевановић, парох оглађеновачки протојереј-ставрофор Гроздан Гајић, месни парох протојереј Радосав Гајић, старешина храма у Косјерићу јереј Жељко Пантелић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Небојша Вукадиновић. На Литургији се Епископ обратио верном народу пригодном беседом. Изложивши житије Светог пророка Илије, подсетио нас је свих великих дела овог славног светитеља. Рекао је да је молитва Светог Илије једином истинитом Богу била јача од молитава 850 жречева лажним божанствима и упутио нас да се и ми свакодневно молимо за спасење душе. Повукавши паралелу између времена у коме је живео Свети пророк Илија и данашњице, Владика је приметио да се и данас људи клањају идолима и да их такав живот води у духовно сиромаштво, које за последицу има пропаст човека. Владика је истакао да људи трагајући за смислом живота у материјалном заборављају да је јединство човека са Богом у Цркви спасоносно за човека.   Овом свечаном приликом освештан је Христов мозаик, рад мозаичарке Марије Гајић. Након литургијског сабрања, домаћини славе су приготовили славски ручак. Током славског ручка велики добротвор сечоречке цркве господин Радмило Јевтовић уручио је Епископу ручни Крст. Вероучитељ Томислав Гајић