Категорија: СПЦ

Овај данашњи благи дан првенствено смо  прославили литургијски, сабравши се око Трпезе Господње и причестивши  се Телом и Крвљу Његовом. Детињци претходе Божићу, том најрадоснијем догађају Богомладенца Христа. Данашњи празник нас подсећа на значај даривања, тог племенитог хришћанског чина, који је данас помало заборављен. Живећи под утицајем интернета и друштвених мрежа удаљавамо се једни од других. Међутим, данашњим трудом и љубављу деце сабрали смо се да заједно прославимо њихов празник. Малишани, желећи да се „одреше“ припремили су један скромни програм, којим су све присутне позитивно изненадили.   У црквеној сали, после Свете Литургије уприличено је послужење за децу и одрасле. Одрасли су уживали у програму, а деца су била срећна и задовољна што су успела да развеселе и обрадују све присутне. Деца су хришћанима узор, јер како каже Свети Јустин Ћелијски: „Дете је парче неба на земљи, парче небеске истине, парче небеске правде, парче небеске бестрасности“. Јереј Немања Матејић

Храмовна слава никољске обитељи данас је прослављена Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана Манастира Вазнесење архимандрита Тимотеја (Миливојевића) и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног јеванђелског зачала Епископ Јустин је поучио верни народ. Ово је дан када Црква прославља Светог Николаја Епископа мирликијског, древног светитеља,  који је делао у време најљућих гоњења Диоклецијана и Максимијана. Рођен је од имућних и знаменитих родитеља Теофана и Ноне који дуго нису имали деце. Као што знамо, у историји наше Цркве многи велики људи су били бездетни, и они дуго нису могли да имају деце. Тако су се и родитељи Николајеви молили Господу да им подари наследника и Господ је ту молитву услишио. Ипак, родитељи убрзо намислише да посвете Николаја Господу, да то буде њихово уздарје јер их је Господ услишио. Прве кораке у духовном животу, Николај је начинио код свог стрица  Николаја Епископа патарског. Они су били из Патаре, места где је хришћанство било у повоју. Николај постаје прво свештеник у Патари. Толико се уподобио Човекољупцу Христу да је у своме животу читаво Јеванђеље испунио. Све врлине Христове је уткао у себе и више није живео он него Христос у њему. И највеће чудо, када су му се родитељи упокојили он је раздао целокупно своје имање, које није било мало. И помагао је многима невољнима. Постао је човек без материјалне подршке и једина његова подршка је био Господ Бог. Трудећи се као свештеник намисли да се још више посвети духовном животу. Али Господ му рече: Хајде у свет и спасавај народ у свету, то ће бити твој подвиг. И замонаши се у манастиру који је саздао његов стриц и постаде епископ у Мири ликијској. Сав његов подвиг и труд био је како да помогне ближњем, ништа за себе стицао није. А његове молитве, његова љубав, његова вера у Христа граничила се са вером светих праотаца Авраама, Исаака и многих других који су за Господа све дали, а ништа нису претпостављали Господу Богу. Постао је изабрани сасуд Духа Светога и као такав, кажу да је још за живота светлео, као што је Мојсеј Боговидац имао светлост где год би се појавио. Из његових очију цела је глава светлела, тако га описују у житију. Ако читамо и ако се вратимо у то време можемо замислити како је то било. Свети Николај је присаједињен вечности у Богу. Он и данас као жив плови морима, ходи са путницима на небу, на земљи, на води, свуда где род људски потребује помоћ. Он је присутан, јер му је ту моћ дао Господ Бог зато што Господ Бог који васкрсава, који чини чудеса. Од свега што је Свети Николај учинио треба издвојити то да је он будући богат све оставио. Није рекао себи: Да оставим ја нешто мало, можда ће ми затребати у животу, од свог имања поделићу велики део сиромасима, а оставићу за себе мало да имам за старост. Не. Раздао је све, а остао уз Господа. То је равно чуду као када је Господ васкрсао мртве, огромно чудо. Замислите каква љубав, каква вера, нада треба да постоји у човеку да се он толико узда у Господа да му ништа овоземаљско не треба. То је највећа врлина. Да би човек могао то да испуни потребно је да потпуно очисти своју душу од свих земаљских жеља и хтења, да припреми себе за Господа кроз подвиг, молитву и пост.  Изузетну ревност Свети Николај је показао на Првом Васељенском Сабору када је устао против Аријевог погрешног учења. Када примимо Господа, ма шта нам чинили, ништа не треба да се бојимо, јер је Он победио свет. Ми чекамо да нас Господ помилује кроз трпљење за љубав, за неосуђивање. Треба да живимо Црквом и у Цркви Духом Светим, да опонашамо Господа Христа. Често нас стихије овог света запљусну, па се уплашимо и мислимо да нас је Господ оставио. Ипак, не треба да се варамо, све је у промисли Божијој. Исправимо прво себе у истинитој вери и све ће нам добро бити.   Епископ Јустин је у својој беседи честитао славу игуманији Јелисавети са сестрама, као и свима који славе данас Светог Николаја. Након Свете Литургије сестринство манастира уготовило је трпезу љубави на којој се присутнима обратио архимандрит Тимотеј. Поучио је верни народ да треба да следујемо примеру Светог Николаја и да за почетак од свога вишка дајемо потребитима. Чтец Филип Нешковић  

У склопу циклуса предавања Трагање за смислом, дана 16. децембра 2019. године с почетком у 19 часова и 30 минута, одржана је трибина на којој су представљене књиге Агапе 5, аутора Александра Гајшека, Звездобројци 2 и Човек испред науке, аутора Александре Нинковић Ташић. Трибини је, поред самих аутора, присуствовало свештенство студеничког намесништва као и многобројни људи из Рашке и околине. У само предавање, својим говором, увео нас је архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић. Књига антологија Агапе 5, садржи дванаест одабраних разговора са академиком Владетом Јеротићем које је водио са Александром Гајшеком у периоду од 1998. године па све до 2018. године. По речима аутора, у књизи можемо наћи одговоре академика Владете Јеротића на питања како да упознамо себе, које су главне препреке у процесу самоспознаје, шта нам говоре Давидови псалми и Соломонове премудрости, зашто се Бог крије од човека, како да уживамо у величанственом осећају да је живот тајна и зашто је велика животна истина да само дела љубави остају. Звездобројци 2 је нова књига и наставак књиге Звездобројци, коју је приредила Александра Нинковић Ташић. Аутор нам открива занимљивости из живота познатих српских научника Руђера Бошковића, Јована Цвијића, Атанасија Николића и  Ивана Ђаје. Звездобројци 2, по речима аутора, је не само успавано наслеђе, већ и необичан путоказ ка животу вредном живљења. У центру већине прича ове књиге је захвалност према мајци, или Светом Сави, или као у случају Ивана Ђаје, према песнику. Пише Ђаја: „да је као дечак ходао са својим учитељем, када сретоше једног старијег човека. Тај старац помиловао је младог Ивана Ђају, а учитељ му рече да одрецитује последњу песму коју су учили. Пошто мали ђак то учини, рече му учитељ сада Иване пољуби овом чики руку. Питао је свог учитеља, ко је тај човек коме је пољубио руку. Он је, рече учитељ, написао ту песму коју си одрецитовао, то је био Јован Јовановић Змај. И ето каже Ђаја, од тада до данас, ја жалим што му не пољубих обе руке.“ Књига истог аутора Александре Нинковић Ташић, Човек испред науке, је књига о којој аутор истиче да ће задржати и погледе и срца, ма коју од страна да отворите. Велики Милутин Миланковић пише о свом пријатељу, једном од највећих математичара и риболоваца свих времена, Мики Аласу. Милутин не мери снагу формула и науке, већ снагу Човека. Кроз анегдоте, чак и стихове, гради се лик академика и неустрашивог путописца, пријатеља ескима, страсног виолинисте и великог генија. Аутор наглашава, да ко прочита  ову књигу спознаће једну велику истину, да се мера великог човека налази у души, а не у уму. Ову предивну трибину употпунио је и професор музичке културе Јовица Мутавџић, својим минијатурама и валцером на клавиру. Ђакон Владимир Јовановић

Дана 15. децембра 2019. године, у двадесет шесту недељу по Духовима Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је гружанско село Кнић и служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије. Владики су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник гружански протојереј-ставрофор Милосав Живановић, надлежни парох протојереј Драган Вучићевић, протонамесник Александар Тодоровић, јереј Милан Шишовић, протођакон Александар Грујовић, као и верни народ који је молитвено учествовао у овом светом сабрању. Епископ је беседио о јеванђелској причи која говори о богаташу који размишљаше како да сабере летину у житнице своје због великог рода, а притом je занемариo спасење душе своје. Владика је указао црквеној заједници на пролазност овога нашега живота, све бриге и болести, како телесне тако и душевне, које човек задобија одбацивши небеска блага и живот вечни са Господом нашим. Јер, каква је корист човеку ако цео свет задобије а души својој науди? Његово Преосвештенство је још нагласио да не бринемо за материјална добра. Погледајмо само птице небеске које Господ храни и брине се о њима. Шта ћемо тек рећи за човека који је круна Његовог стварања? Стога, треба да бринемо због онога што душу уништава, непријатеља рода људског, који још у овом нашем пролазном животу одваја човека од небеског богатства бацајући га у смрт вечну. Имамо примере светитеља који су задобили небеска блага и вечна блаженства, који су својим животом нама дали пример да се и ми угледамо на њих као најсветлије звезде које победише свет и трулежност његову. Верни који су на овај дан учествовали у светотајинству Цркве наставили су прославу са трпезом љубави која је припремљена у парохијској сали книћанског храма.                                                                                              Александар Божовић, студент теологије

Светом Архијерејском Литургијом којом је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин прослављен је у Краљеву Првозвани апостол и велики проповедник Речи Божије незнабожном свету. Уз саслуживање братства храма и учешће верног народа Божијег, Епископ је принео бескрвну Жртву у којој се време испуњује вечношћу – као Путир Крвљу Господњом које причасници постајемо у светотајинском откривењу Бога међу нама у овај празнични дан. Са благословом Епископа, беседио је архимандрит Сава (Илић). Он је уз осврт на јеванђелско читање, подсетио присутне на догађај када је Андреј постао ученик Господњи. Наиме, боравећи уз Јована Крститеља, овај будући апостол Христов је чуо да ће доћи онај који је испуњење Закона и пророка. Чувши да Јован Господа Исуса Христа назива Јагњетом Божијим, Андреј је знао за ким треба да крене. Појава скромног Назарећанина на њега је оставила јак утисак, тако да је свим срцем био освојен Божијом љубављу. Са таквом ревношћу проповедао је широм света, спреман и на крсно страдање на чувеном Андрејевом крсту. Свете Литургије се служе сваког дана широм света и тиме молитвено освећују време и простор у којима живимо. Треба да будемо учесници тог литургијског славља, што управо данас и чинимо, рекао је о. Сава. По завршетку Литургије, Епископ Јустин је свима сабранима честитао празник, посебно онима који Светог Андреја прослављају као своју крсну славу. Протонамесник Александар Р. Јевтић  

Овим путем обавештавамо јавност да се извесни Огњен Јевтовић из села Субјел код Косјерића лажно представља на друштвеним мрежама као православни свештеник појављујући се у свештеничком одјејању (службеном оделу/мантији). Иако је преко надлежног свештенства упозораван да ово не чини, наставио је са истим. На овај начин, својим непримереним понашањем и скарадним песмама, именовани наружује достојанство Цркве и свештенства доводећи јавност у заблуду. Наглашавамо да реч није о православном свештенику, већ о лицу које се лажно представља као свештеник. Због тога ће против њега бити предузете правне и канонске мере. Из канцеларије Епископа жичког

У недељу 25. по Духовима и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Архијерејско намесништво качерско. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник качерски и парох љишки протојереј Светолик Марковић, парох трнавски протојереј Милан Тодорић, парох белановички протонамесник Слободан Алексић, парох моравачки јереј Миодраг Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић. Појали су протопсалт Иван Трајковић, вероучитељ Александар Велимировић, вероучитељ Синиша Јовановић и студент Богословског факултета Марко Алексић. Учесници литургијског сабрања били су пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић и пензионисани парох горњемилановачки протојереј Чедомир Дамњановић.     Хладно децембарско јутро, обасјано сунцем окупило је пред храмом у Белановици верни народ качерски и ученике Основне школе “Сестре Павловић“ да са радошћу дочекају Епископа у својој варошици. Својим доласком Епископ је украсио оно што нам ови дани поста као весници доносе, а то је предстојећи празник Рождества Христовог. Са радошћу у срцима и срећом на лицима присутних произнесена је молитва и бескрвна жртва у белановичком храму. Верни народ је приступио Светој чаши да из руку свога Архипастира прими Божанске тајне. Епископ се обратио сабраном народу са речима подсећања на дане поста у којима се налазимо, као и то да су пост и молитва крила која нас воде ка Богу. Указао је и да је сам Господ Исус Христос постио и крв своју пролио за нас, тиме нам давши заповести о правцу нашег живота. Говорио је да је човеков највећи циљ да задобије Царство небеско. Потом се Епископ осврнуо на данашње Јеванђеље које говори о милостивом самарјанину и указао на милост коју другима треба да дарујемо. Увек треба да имамо Божју заповест пред собом да љубимо ближњег свога као самога себе. Проблем данашњице је управо отуђеност човека према својим комшијама, родитељима, пријатељима и другима. Јавља се мањак љубави међу људима.   Владика нас је подсетио на потребу свакодневне молитве и читања Светога Писма, да је за то потребно издвојити дневно барем пола сата. Ако имамо времена да свакога дана гледамо телевизију по два, три или четири сата, ваљда можемо одвојити и пола сата за Господа. Такође, указао је да морамо својим делима сведочити Господа Исуса Христа, јер смо ми сведоци Његови, а не само да говоримо празне приче. Не можемо тражити од других да држе оно што ми сами не држимо. О томе нам посебно сведочи апостол Павле позивајући нас на сведочење Христа у свету. Након Свете Литургије, сабрање је настављено у парохијској сали за богатом трпезом љубави коју су припремили чланови црквеног одбора, старешина цркве и верници из Белановице. За време ручка старешина цркве протонамесник Слободан Алексић је изговорио поздравно слово захваливши Епископу на канонској посети и служењу. Уз звук звона свештенство и верни народ испратили су свога Владику у нади да ће у скорије време поново доћи у Белановицу. Вероучитељ Синиша Јовановић

„Данас се у храму Божјем светло јавља Дјева и свима предсказује Господа Христа, праслику Божије милости и проповед људског спасења. Зато Јој и ми громогласно ускликнимо: Радуј се, испуњење Божијег Промисла.“ Дана 04. 12. 2019. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Ваведењу. Преосвећеном су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Никола Вучетић, архијерејски намесник љубићки, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светога Саве у Краљеву, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, протојереј Милан Филиповић, јереј Радоња Мирковић, парох ваведењски, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. У својој беседи Владика је поучио многобројни верни народ да смо се сабрали у дане поста божићног да чујемо шта нам Господ Бог говори у Светом Писму за овај дан. Сваки храм који слави свога заштитника припрема се за то читаву годину, и то је време у коме се трудимо да схватимо шта прослављамо, шта уопште на земљи радимо, како проводимо дане, да ли слушамо Реч Божију која каже „Искупљујте време, јер су дани зли!“ То чинимо једино када се са Богом сабирамо. Пресвета Богородица коју данас прослављамо је лествица која повезује небо и земљу. Она је та која је приближила небо земљи, Она је у утроби примила Несместивога. Догађај који се збио на данашњи описује како је Богородица праћена девојкама доведена у Храм. Првосвештеник је прима за руку и уводи у Светињу над светињама –  ту где само првосвештеник улази једном годишње, и то не без крви за опроштење грехова својих и грехова народних из незнања. Богородица, иако је најзначајнија личност у историји рода људскога, она се мало помиње у Светом Писму. Сву славу и сво славословље дала је Сину своме. Славословећи Њега Она је и себе удостојила да буде узнесена на небо и да буде постављена крај Сина свога. То је пут свих нас православних хришћана који смо сведоци Христови, који се трудимо да познамо вољу Његову, а воља Његова је да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Ако не дођемо у познање истине, не можемо се спасити ма колико ми себе убеђивали да смо хришћани, да се причешћујемо, да се трудимо. Ако ум Христов не буде ум наш, и ако воља Његова не буде воља наша, ништа нисмо учинили, можемо само да будемо задовољни тиме да ће нас свет признавати да смо и ми хришћани, да љубимо Христа, некада само речима а не делима. А Господ Бог каже: „Онај који ме истински љуби, он ће држати заповести моје.“ Колико ми држимо заповести Божије, колико се ми трудимо, да уђемо у промисао Божију да схватимо шта то Господ Бог хоће са нама? Без молитве и поста нико не може да угоди Богу и то је прва степеница, прво примање Бога од нас самих. Јер Бог хоће да ми Њега добровољно примимо, да Га заволимо да схватимо да је Он из љубави све чинио што чини за нас до дана данашњег и да Он хоће наше спасење јер је Човекољубац. То је почетак, а онда што одмичемо даље у љубави Христовој и што имамо већу заједницу са Богом то више осећамо и ближњега, и његове потребе, и његове проблеме, и његове тешкоће. Не завидимо никоме овде на овоме свету, јер смо сви ми створени са великом моћи када смо у Богу, али смо много слаби и беспомоћни када смо без Бога. Чак и ми у цркви удаљимо се од Бога, и то морамо сви да признамо, удаљимо се својим животом, својим делима, својим мислима, својим жељама по овом свету. Чим се удаљимо губимо благодат, губимо силу, и као када је Петар по води ишао када га је Господ позвао, све док је веровао да иде ка Њему он је ходио по површини воде. Оног момента када су таласи и бура наишли на њега он се уплашио и почео да тоне. И шта му Господ каже? Зашто си изгубио веру маловерни, зашто си посумњао, зар ти нисам рекао пођи ка мени? Пошао је, али буре овога света запљуснуле су њега као и нас много пута. И ми маловерни посумњамо и почнемо да тонемо и једино нам остаје да опет завапимо Господу као и Петар: „Господе помози нам!“ Данас славимо Мајку Господа нашег, која је учинила почетак нашега спасења тако што је у трећој години дошла у храм и ту у труду, раду и молитви провела девет година и тако припремљена да прими благовест од архангела Гаврила да ће зачети и родити Сина и наденуће му име Емануил што значи „С нама Бог“. То је припрема за највећи догађај у историји рода људскога, а то је рођење Спаситеља нашег. Бог постаје човек да бисмо се ми обожили. Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос долази у свет да уздигне, да излечи да васпостави све што је пало, а тада је човечанство већ дошло до краја свога постојања. Толико је завладао грех, толико је завладало безакоње да се у томе времену јавио Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Свако време је тешко за онога ко хоће истину, правду, љубав, Бога и све што је честито и свето. Увек су тешка времена, јер свет се противи томе. Противио се прво Господу Христу који је рекао не бојте се подићи ће руке на вас, водиће вас у тамнице, изводити пред судове, омрзнуће вас свет, али не бојте се. Прво омрзнуше мене јер моја истина, моја љубав према свету не може да стане у њих, они то не могу да схвате, а ви сте моји сведоци и ви сте моји следбеници, не плашите се, јер ја победих свет. Oво су дани када се Црква Божија припрема постом, молитвом, врлином да дочека оно што свет не може примити и што свет не може носити. Ми који смо удостојени да се назовемо хришћанима нама је Господ Бог то даровао, свакоме колико може да понесе и колико може да прими. Зато смо дужни када нас Господ Бог позива у светост да будемо свети, јер је Свет Отац наш Небески. Нека молитве Пресвете Богородице, њена заштита, њена љубав према роду људскоме буду

Нова Павлица је храм који је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице и налази се у селу Павлица на западним падинама Копаоника. Подигли су га браћа Мусићи, Стефан и Лазар, сестрићи Светог цара Лазара у деветој деценији у XIV веку. Овај храм заузима једно од најистакнутијих места у уметности источноправославног света с краја XIV и из прве половине XV века. Сведени и ненаметљиви облици архитектуре указују на префињен укус средњовековне аристократије за узвишено, а начин обликовања фасада складно уклопљен са просторном функционалношћу одражава промишљен приступ у свим сегментима изградње храма. Садашњи изглед храма није првобитан будући да су припрата и звоник накнадно дозидани. Припрата непосредно по изградњи храма, а високи звоник крајем XIX века. Храм је у основи замишљен као развијени триконхос сачињен од издуженог уписаног крста. У живописању су учествовале четири групе сликара од којих је најдаровитији зограф који је сликао стојеће фигуре у првој зони. На дан када наша Света Црква слави Ваведење Пресвете Богородице, ова велика светиња са свештенством овог краја и верним народом је прославила храмовну славу радосно певајући тропар празника: Данас се у храму Божијем светло јавља Дјева и свима предсказује Христа, праслику Божије милости и проповед људског спасења. Ми јој громогласно ускликнимо: Радуј се пуноћо Божијег Провиђења! Овај свети дан је у павличком храму започео навечерјем када је служено празнично вечерње, а настављен је данас Светом Литургијом којом је началствовао парох ивањички протојереј Милинко Тимотијевић, уз саслужење архијерејског намесника студеничког Здравка Николића и старешине храма павличког јереја Немање Тимотијевића. Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање свештенства и појаца овога краја. Велики број православних хришћана из околних места су дошли да узму благослов на данашњи дан од Пресвете Богородице и да дају своје учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. То, такође, сведочи да се велики број верника Божићним постом и молитвом спрема за дочек радосног празника Божића за који нас и припремају ови посни дани када између осталих славимо данашњи празник и породичне празнике: Детинце, Материце и Оце. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач, а после Свете Литургије старешина храма је благословио све присутне, пожелео срећан празник, славу и позвао све присутне да наставе сабрање на трпези љубави. После Свете Евхаристије настављено је празнично славље на трпези љубави, на којој се обратио данашњи домаћин Борис Чоловић и захвалио се на сарадњи са ЦО Павлица, а такође и старешина храма јереј Немања Тимотијевић који се захвалио на труду и љубави коју верни народ и христољубиви завичајци показују према овим храмовима. Пријавио се и домаћин славе за следећу годину, а на трпези љубави се придружило и свештенство околних парохија које је служило Свете Литургије у својим парохијама где се причашћивао народ околних села који је био спречен да дође на славу у ову светињу. Јереј Немања Тимотијевић

Мноштво народа које је дошло да се причести (јер многи људи који ретко када учествују у Литургијама бирају ове прве седмице постова за тренутак када ће се причестити) имало је прилику да узме учешће у Светој Архијерејској Литургији којом је началствовао Владика Јустин уз саслуживање братства овога храма. Архијерејска служења су некако још лепша и свечанија од Литургија којима началствује свештеник јер на архијерејским Литургијама имамо светлуцаве митре, жезал, дикирије и трикирије, уходане поступке чтечева и ђакона. Ту је и складан поредак свештеника сабраних око Епископа, појање које приличи епископској служби, па можемо претпоставити да су многи од људи који нису чести учесници наших сабрања осећали да присуствују нечем изузетно узвишеном и посебном. Тако и треба да буде, јер Литургија је одблесак мира, радости, светлости и лепоте Царства небеског. Надамо се да ће та „интуиција“ коју су срцем слутили довести до њиховог буђења и отварања очију за оно што је „Једино Потребно“.   Јеванђелску беседу посвећену васкрсењу Јаирове кћери и исцелењу жене која је дванаест година боловала од течења крви, по благослову Епископа, произнео је архимандрит Дамјан (Цветковић). У оквиру беседе он нас је подсетио како је свака јеванђелска прича својеврсна дијагноза стања у коме се налазимо и подстицај да се из тог стања издигнемо. Истакао је како нам данашње јеванђелске речи казују како је Христос дошао да нас спасе од свих страхова и од свих комплекса, јер нас, на крају крајева, спасава од највећег страха, од смрти. На крају беседе, о. Дамјан је молитвено пожелео да се угледамо на веру Јаира и ове жене којој лекари нису могли помоћи и да тако дођемо до спасења Господњег.   Нека нам Господ дарује да наша лепа литургијска сабрања наставе да одишу лепотом и буду, у све већој и већој мери, истинска слика вишње Лепоте. Ђакон Стефан Милошевски