Категорија: СПЦ

Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу пој народе! – Јер Он се прослави. Бадњи дан и Бадње вече у Ратини протекли су у веома свечаној атмосфери. Традиционално, седму  годину заредом, уз благослов старешине Храма Светог Јована Крститеља у Ратини протојереја-ставрофора Милоша Васиљевића, ученици Oсновне школе “Доситеј Обрадовић“ из Ратине припремили су Божићни рецитал, као мали дар новорођеном Спаситељу. Тако је било и ове године. Деца су најпре украсила бадњак/божићно дрвце и поставила сцену Рођења Спаситеља коју су израђивали  уз помоћ наставнице веронауке Вање Водоплав и историчара Трипа Спахића.     Након приредбе, деца су добила пригодне Божићне пакетиће. Уследило је празнично вечерње са налагањем бадњака. Окупљени око бадњака сви су сложно запевали „Бадњаче, Бадњаче“ док је безброј искрица бадњака летело ка звезданом небу. Отац Милош Васиљевић са очинском радошћу обратио се присутнима речима о значају прослављања Рождества Христовог и захвалио је дечици на њиховом труду, упутивши им благослов да наставе да уче и чувају своју православну хришћанску веру. За све присутне обезбеђено је послужење у порти Храма Светог Јована Крститеља у Ратини.                                  Трипо Спахић, историчар

ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ  ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ   Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије  жичке честитамо Божић, празник мира и љубави, слоге и јединства. И овога пута драга наша децо духовна прослављамо рођење Богомладенца Христа који је обукавши се у нашу човечанску природу, постао основа, извор и темељ сваког људског узрастања у добру. Враћајмо се увек Божићу, дану Христовог рођења, удубљујући се у Његову истину и поруку, коју нам својим доласком саопштава, потрудимо се да уподобимо свој живот са том Истином, радосно поздрављајући све и сва МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Нека би ови благдани покренули све нас ка новој нади вером у Бога  и човека, да се мир Божији усели у срца наша и постане мир свих нас. Певајући тако Божићну песму анђела и пастира, призивамо на све вас драга децо духовна, Божији мир и молитвено желимо срећну и Богом благословену 2020. годину милости Господње. Ваш молитвеник пред колевком Богомладенца Христа, Епископ жички Јустин У Краљеву, о Божићу  

„Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник  Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи  у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић.   Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца.   Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ  призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега  дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ  да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту  је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг.   Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо.   Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији

У недељу 28. по Духовима и на празник Материце, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Раденко Глигић, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић. За певницом је појао протопсалт Иван Трајковић уз помоћ и пратњу вероучитеља, теолога и ревносних парохијана. У својој надахнутој беседи Епископ Јустин обратио се верном народу рекавши: „Данас смо се сабрали у свету и благословену заједницу која се зове Црква, у сабрање у Име Бога. У Грчкој, када се иде у цркву, каже се да идемо да заједничаримо са Господом. Тиме што примамо у себе самог Господа ми постајемо заједница са Њим. Господ нам открива у причи о гозби домаћина који позива све како се свако изговара, како има неки посао, а главни посао је био тај да све званице дођу на гозбу. Зато су позвани и са раскршћа, јер их је било мало одазваних. Господ је хтео све да сабере у Једно, у Царство небеско. Тако и овде у овоме свету многи се изговарају како немају времена да иду у цркву и да се моле, не могу да посте јер раде тешке послове и многе друге изговоре имају.   Чак и ми који смо у Цркви, који смо позвани, који постимо, молимо се, боримо се и ми нећемо добити плату  (=награду) ако се не боримо на прави начин. Јер много је званих а мало изабраних. А изабрани су они који истинске воле Бога. Волети Бога није само то да кажемо како га волимо, већ је потребна делатна љубав: пост, молитва, бдење, читање светих књига, чињење добрих дела. А то што верујемо, па и ђаволи верују и дрхте. Призвани смо да будемо богови по благодати, да будемо синови светлости, да се усавршавамо. Да будемо сви сабрани у Царству небеском.“ Епископ Јустин је честитао свим мајкама празник у народу познат као Материце, јер је тај празник припрема која нас подсећа да је Богородица Марија била мајка Господа Исуса Христа. После Литургије уприличено је послужење у парохијском дому, које су припремиле вредне парохијанке. Ђакон Далибор Ђорђевић

На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац.   Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче

У четвртак 26. децембра, када се прославља Свети свештеномученик Гаврило, који уједно представља и једну од храмовних слава Манастира Ковиља, одслужена је Света Литургија. Упркос снежним наметима и тешкој приступачности самог манастира, по устаљеној дугогодишњој пракси на овај дан, којег називају и „свештеничка слава“, Свету Литургију је служио архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, уз саслуживање архијерејског намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, протојереја Синише Пецића и пароха ковиљског јереја Јована Кушића. Дивним појањем монахиња Манастира Ковиља Литургија је задобила необично радостан карактер. У својој беседи отац Драган је говорио о значају личности и дела патријарха Гаврила. Патријарх Гаврило је био један од стубова вере тог доба и бранитељ Православља од мухамеданаца и Латина, који се ревносно борио за свој народ. Под притиском разних околности, патријарх је решио да трајно остане у Русији. Касније он мења своју одлуку и жели да се врати у Србију. Међутим, није му дозвољено да напусти Русију и патријарх одлучује да наводно оде за Јерусалим и том приликом се опет враћа у Србију. По повратку у Србију он бива ухваћен од стране Турака и заробљен уз оптужбу да је превео два Јеврејина у хришћанство и да ради на покрштавању Турака. После великог мучења нуђено му је да се одрекне своје вере и да прими ислам. Међутим, светитељ је одбио и након чега бива обешен у Бруси. Отац Драган је такође истакао и велико заступништво и благослов који носи овај манастир под покровитељством небских сила. Након заамвоне молитве пресечен је славски колач уз радосно честитање монахињама. Потом је уследила трпеза љубави и молитвено благодарење Господу за све што нам је дао. Затим  је свештенство уз пратњу монахиња обишло новоизграђени конак у који су се монахиње уселиле ове године. Уз велики благослов који смо понели из светиње растали смо се од монахиња  радујући се и благодарећи Богу. Јереј Јован Кушић

У недељу 27. по Духовима када Света Црква прославља зачеће Свете Ане и Детињце, Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог цара Константина и царице Јелене у Ивањици. Његовом Преосвештенству саслуживали су архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, старешина храма протојереј Синиша Раденковић, протојереј Небојша Вишњић, протојереј Синиша Пецић, протојереј Милинко Тимотијевић, архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Иван Ћурчић. Својим појањем лепоти литургијског сабрања допринео је протопсалт Иван Трајковић праћен монахињама Манастира Ковиље. Архијереј је беседио на јеванђељско зачало „О исцељењу згрчене жене у суботу“ Лк. зч. 71. (13, 10-17) истакавши да смо сада у периоду благословеног Божићног поста и да је Рођење Господа Исуса Христа од Дјеве Марије једно тајанствено и велико чудо, да је у Цркви све чудо, као и излечење ове згрчене жене. Господ је дошао на земљу да спасе изгубљено. Нама је поверио Царство Божије. То је наше призвање, наше богатство, то је наша сила и то ми чекамо. Јер ми смо хришћани и ми смо у име Његово овде да сведочимо светлост, да сведочимо истину и ако треба да пострадамо за ту истину – ако то испунимо не треба да се бојимо. Сви апостоли Христови осим Светог Јована Богослова страдали су не сумњајући у силу Његову. Епископ је нагласио да је питање да ли смо се и ми уверили у ту силу, правду, моћ и љубав Његову, и уколико нисмо да је време да почнемо да размишљамо о томе. Преосвећени Владика богонадахнуту беседу завршио је речима: „Нека Господ Бог, Син мира, утехе, љубави и свакога добра буде са нама. Да нам да светлост живота, јер без те светлости све је тама. Њему нека је слава са Оцем и Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.“ По завршеној Светој Литургији у ивањичком хотелу „Парк“ уприличена је трпеза љубави за присутне. Старешина храма протојереј Синиша Раденковић заједно са свештенством захвалио је Преосвећеном на канонској посети. Ђакон Иван Ћурчић

У недељу 27. по Духовима, на празник Зачећа Свете Ане и празник Детињци, служена је Света Литургија у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти.  На дан када Света Црква изнова објављује најрадоснију вест да је Христос васкрсао из мртвих и тиме нам отворио врата вечног живота, а припремајући се за празник Рођења Христовог, прослављен је и празник Детињци у Храму Светог Илије. Овај дивни народни празник који Православна Црква обједињује као црквени и породични празник увек се литургијски прославља у 3. недељу пред Божић. Светом Литургијом началствовао је протојереј Горан Милинковић уз саслуживање свих свештеника црквене општине и ђакона. Мноштво народа са децом улепшало је литургијску радост јер је цео храм био испуњен, као и порта. Многи од присутних су се причестили: стари и млади, родитељи са децом, вероучитељи са основцима и средњошколцима, и стојећи смерно достојно заблагодарили Господу. Отац Горан је у беседи подсетио колико је важно хришћанско васпитање деце за њихову будућност, за будућност Цркве, али и за будућност отаџбине. Како је важно и то да што више деце похађа веронауку јер родитељи не стижу од обавеза и брзог живота данашњице да употпуне њихово духовно васпитање и зато су ту вероучитељи. Исто тако важно је и то да родитељи редовно доводе децу на Литургију да се причешћују као и да их подуче да поштују своје претке и преминуле јер и за њих треба да се молимо. Отац Горан је напоменуо да децу треба васпитавати у томе да знају имати радост даривања и помагања онима којима је то потребно. Да се радост продужи трпезом љубави потрудиле су се вредне мајке и пекаре Васић, Обрадовић и Оливер које су припремиле посно послужење. Ђакон Далибор Ђорђевић

Без породице као места љубави, без Цркве као места васпитања и без Литургије као места обожења, нема ни могућности да човек као дете Божије донесе плодове на основу таланата од Бога му даних. Знао је то и Свети Сава, као што су знали и многи други велики Божији угодници међу нама Србима, и зато се до дана данашњег у току припреме за најрадоснији хришћански празник обележавају прелепи породични заветни празници – Детињци, Материце и Оци.   Следујући својим прецима, а по савету пароха, готова сва дечица из села Радаљева поранила су светоме храму, да о свом празнику Богу захвале, тако што ће се причестити и упалити свећу за своје здравље. Безмало 60 малишана у маломе храму на врх брда и села, улепшало је свету службу својим присуством, свако на свој начин. Један део дечице певањем, други носећи свеће, они мало старији послуживањем родитеља и осталих верујућих, а чак и они најмлађи – својим прелепим коментарима, безазленим погледима чуђења и искрене радости. А након Свете Литургије и Причешћа, у новообновљеној порти се осећала посебна радост кроз дечију грају, и свештеник је искористио прилику да поучи дечицу о важности овог празника. Између осталог, парох је дечици рекао да као што су васпитани да се својим родитељима, бакама, декама и другим сродницима о овоме празнику „одвежу“ неким символичним поклонима, исто тако треба и Богу да се „одвежемо“. Свакога дана када устанемо треба бар да се прекрстимо, на крају дана да се помолимо, а недељама да будемо у цркви. А да би до тога дошли, овај празник је идеална „вежба“ за стицање навике да долазимо редовно у цркву и да постимо постове. Кроз везивање у кући ми символизујемо чврсте породичне везе, слогу, мир и поштовање, и зато није битно чиме ћемо се „одвезати“, већ да се „одвежемо“ пре свега речју љубави и захвалности, јер је топла реч та која радује срца родитеља више од било ког поклона. Кроз долазак у Цркву ми показујемо да смо благодарна деца Божија, јер је недовољно оно што смо научени да је сасвим довољно бити само васпитан и добар, већ морамо бити и верујући и захвални, јер тек тада то значи да смо вредни, да се трудимо и да смо на правом путу. На крају, свештеник је замолио децу да схвате за разлику од својих родитеља и старијих на време, да док су још мали треба да се богате врлинама и лепим особинама, вером и Богом, јер су то вредности које се никад не мењају и не старе. Старијима је свештеник рекао да о њиховим заветним данима буду у храму, и да се потруде да својим животом буду добри примери деци, али и слични њима, јер је таквих Царство Божије. Након дружења у порти, у парохијској сали су сви услужени, а сва деца су на поклон добила по благослов, крстић, свеску и оловку. Свештеник је дечици пожелео да их Господ обдари сваким благословом, а миром, љубављу и здрављем изнад свега, а старијима да не забораве да су их деца ове године „задужила“, и да се спреме да се достојанствено и „одвежу“. Такође, свештеник је свима пренео поздраве од најстаријег парохијана г. Војимира Ајдачића, који је почетком децембра напунио округло 100 година. Њега је свештеник посетио претходни дан, и он је на питање шта би дечици о празнику посаветовао, рекао: „Све од Бога долази, одозго, али ја сам живот провео никада ником не светећи се, не желећи зло и не враћајући зло за зло.  Кад тад се све врати, и зато се смрти не бојим, јер сам живео по Божијој речи.“ Радујући се остатку дана и долазећим празницима, у најлепшем расположењу сви су кренули ка својим домовима, да тамо обаве остатак својих данашњих празничних обавеза. Јереј Аранђел Петровић