Без породице као места љубави, без Цркве као места васпитања и без Литургије као места обожења, нема ни могућности да човек као дете Божије донесе плодове на основу таланата од Бога му даних. Знао је то и Свети Сава, као што су знали и многи други велики Божији угодници међу нама Србима, и зато се до дана данашњег у току припреме за најрадоснији хришћански празник обележавају прелепи породични заветни празници – Детињци, Материце и Оци.
Следујући својим прецима, а по савету пароха, готова сва дечица из села Радаљева поранила су светоме храму, да о свом празнику Богу захвале, тако што ће се причестити и упалити свећу за своје здравље. Безмало 60 малишана у маломе храму на врх брда и села, улепшало је свету службу својим присуством, свако на свој начин. Један део дечице певањем, други носећи свеће, они мало старији послуживањем родитеља и осталих верујућих, а чак и они најмлађи – својим прелепим коментарима, безазленим погледима чуђења и искрене радости.
А након Свете Литургије и Причешћа, у новообновљеној порти се осећала посебна радост кроз дечију грају, и свештеник је искористио прилику да поучи дечицу о важности овог празника. Између осталог, парох је дечици рекао да као што су васпитани да се својим родитељима, бакама, декама и другим сродницима о овоме празнику „одвежу“ неким символичним поклонима, исто тако треба и Богу да се „одвежемо“. Свакога дана када устанемо треба бар да се прекрстимо, на крају дана да се помолимо, а недељама да будемо у цркви. А да би до тога дошли, овај празник је идеална „вежба“ за стицање навике да долазимо редовно у цркву и да постимо постове. Кроз везивање у кући ми символизујемо чврсте породичне везе, слогу, мир и поштовање, и зато није битно чиме ћемо се „одвезати“, већ да се „одвежемо“ пре свега речју љубави и захвалности, јер је топла реч та која радује срца родитеља више од било ког поклона.
Кроз долазак у Цркву ми показујемо да смо благодарна деца Божија, јер је недовољно оно што смо научени да је сасвим довољно бити само васпитан и добар, већ морамо бити и верујући и захвални, јер тек тада то значи да смо вредни, да се трудимо и да смо на правом путу. На крају, свештеник је замолио децу да схвате за разлику од својих родитеља и старијих на време, да док су још мали треба да се богате врлинама и лепим особинама, вером и Богом, јер су то вредности које се никад не мењају и не старе. Старијима је свештеник рекао да о њиховим заветним данима буду у храму, и да се потруде да својим животом буду добри примери деци, али и слични њима, јер је таквих Царство Божије.
Након дружења у порти, у парохијској сали су сви услужени, а сва деца су на поклон добила по благослов, крстић, свеску и оловку. Свештеник је дечици пожелео да их Господ обдари сваким благословом, а миром, љубављу и здрављем изнад свега, а старијима да не забораве да су их деца ове године „задужила“, и да се спреме да се достојанствено и „одвежу“. Такође, свештеник је свима пренео поздраве од најстаријег парохијана г. Војимира Ајдачића, који је почетком децембра напунио округло 100 година. Њега је свештеник посетио претходни дан, и он је на питање шта би дечици о празнику посаветовао, рекао: „Све од Бога долази, одозго, али ја сам живот провео никада ником не светећи се, не желећи зло и не враћајући зло за зло. Кад тад се све врати, и зато се смрти не бојим, јер сам живео по Божијој речи.“ Радујући се остатку дана и долазећим празницима, у најлепшем расположењу сви су кренули ка својим домовима, да тамо обаве остатак својих данашњих празничних обавеза.
Јереј Аранђел Петровић