Празници

Ко­ли­ки зна­чај има по­ро­ди­ца у жи­во­ту по­је­дин­ца, дру­штва или др­жа­ве не­мо­гу­ће је украт­ко из­ло­жи­ти. По­ро­ди­ца је основ­на жи­ва ће­ли­ја сва­ке др­жа­ве. Као што сва­ка ће­ли­ја у на­шем те­лу има сво­ју функ­ци­ју та­ко и сва­ка по­ро­ди­ца у све­ту има сво­ју функ­ци­ју. Хри­шћан­ство је да­ло огро­ман зна­чај по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту. Има­ју­ћи и то у ви­ду, на­ша Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла је три по­след­ње не­де­ље пред Бо­жић по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту, па та­ко има­мо не­де­љу по­себ­но по­све­ће­ну де­ци, по­себ­но мај­ка­ма и по­себ­но оци­ма. Она то ни­је ура­ди­ла да би под­ва­ја­ла по­ро­ди­цу већ, на­про­тив, да би је још ви­ше учвр­сти­ла. Ту по­сто­је див­ни на­род­но хри­шћан­ски оби­ча­ји ве­зи­ва­ња и дре­ше­ња, ка­да ро­ди­те­љи ве­зу­ју де­цу, а де­ца ро­ди­те­ље, па се јед­ни дру­ги­ма дре­ше по­кло­ни­ма са пу­но љу­ба­ви. Сви пред­бо­жић­ни и бо­жић­ни оби­ча­ји оста­ју це­ло­га жи­во­та као нај­леп­ша успо­ме­на од ра­ног де­тињ­ства до по­зне ста­ро­сти.   Де­тињ­ци Да­кле,  да поч­не­мо са Де­тињ­ци­ма, да­ном и пра­зни­ком по­све­ће­ном де­ци. Мно­ги ка­жу да су де­ца бо­гат­ство све­та. И то је тач­но. А ако је та­ко, он­да су и нај­ве­ће по­ро­дич­но бо­гат­ство. Хри­шћан­ска по­ро­ди­ца је сли­ка Не­ба, Цр­кве, за­јед­ни­штва, жр­тве­не љу­ба­ви. Из брач­не за­јед­ни­це му­жа и же­не ра­ђа се кру­на њи­хо­вог за­јед­ни­штва и њи­хо­ве љу­ба­ви, а то је њи­хо­во де­те. Наш на­род има из­ре­ку: „Де­те у ку­ћу сре­ћа у ку­ћу“. Зна­чи сва­ко но­во ра­ђа­ње и до­ла­зак на свет де­те­та је но­ва сре­ћа. Па ако се у не­кој по­ро­ди­ци ра­ђа ви­ше де­це му­шке и жен­ске (што на­жа­лост, да­нас ни­је слу­чај, бар код нас Ср­ба) он­да се и сре­ћа умно­жа­ва. Сва­ко је де­те је­дин­ка за се­бе. Ра­ђа се као чист лист па­пи­ра, а на на­ма ро­ди­те­љи­ма је шта ће­мо и ка­ко пи­са­ти на то­ме чи­стом ли­сту. Наш на­род му­дро ка­же: „Ка­кво се­ме се­јеш та­кву ћеш и же­тву има­ти“. Зна­чи да смо ду­жни да се­је­мо до­бро се­ме, да пи­ше­мо на ду­ши на­шег де­те­та оно што је бо­го­у­год­но, уз­ви­ше­но, мо­рал­но и пле­ме­ни­то. Ни­је са­мо ро­ди­тељ тај ко­ји има ду­жност да вас­пи­та­ва сво­ју де­цу у до­бру. Ту ду­жност ка­сни­је има и шко­ла, Цр­ква, дру­штво и др­жа­ва. Хри­шћан­ство нас учи ве­ри, мо­ра­лу, вред­но­ћи, ра­ди­но­сти, по­што­ва­њу, пра­вил­ном од­но­су пре­ма Бо­гу Твор­цу, пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бли­жњи­ма, пре­ма жи­во­ти­ња­ма, па чак и пре­ма при­род­ним ства­ри­ма, ко­је нас окру­жу­ју. Оно ства­ра од де­те­та чврст ка­рак­тер. Та­кав ка­рак­тер се углав­ном фор­ми­ра у ку­ћи, у ро­ди­тељ­ском до­му још од нај­ра­ни­јих да­на и та пр­ва ка­рак­тер­на нит се про­вла­чи до кра­ја жи­во­та. Из­ве­сно зна­ње се та­ко­ђе сти­че у ку­ћи, али се уна­пре­ђу­је и уса­вр­ша­ва у шко­ли и Цр­кви. Са­мо, не за­бо­ра­ви­мо да су ка­рак­тер и зна­ње два раз­ли­чи­та пој­ма. Не­ко мо­же зна­ти пу­но, ли би­ти рђав ка­рак­тер, док дру­ги мо­жда не­ма ве­ли­ко зна­ње, али је до­бар ка­рак­тер. Сва­ка­ко да је нај­бо­ље има­ти зна­ње и би­ти до­бар ка­рак­тер. Што се ти­че ка­рак­те­ра и ту по­сто­ји на­ша на­род­на из­ре­ка сте­че­на кроз ве­ков­но ис­ку­ство ко­ја ка­же: „Ка­ква те ко­лев­ка за­њи­ха, та­ква те мо­ти­ка за­ко­па“. Сто­га је вр­ло ва­жно да ро­ди­те­љи (отац и мај­ка) пре­но­се кроз љу­бав на сво­ју де­цу све оно што је ва­жно и до­бро и што ће им ка­сни­је ко­ри­сти­ти у жи­во­ту. Да­нас мно­ги ро­ди­те­љи гре­ше кад ми­сле да мо­гу ку­пи­ти љу­бав сво­га де­те­та нов­цем. Ма ко­ли­ко не­ко имао и мо­гао да пру­жи сво­ме де­те­ту у ма­те­ри­јал­ном сми­слу, тре­ба да зна да то ни­је до­вољ­но. Сва­ки чо­век, па и де­те, ни­је са­мо те­ло и оде­ло, не­го и жи­ва ду­ша ко­ја тре­ба да се хра­ни вр­ли­на­ма и до­бро­том, и да осе­ћа ро­ди­те­ље као ау­то­ри­тет из­над се­бе, а Бо­га као ау­то­ри­тет из­над се­бе и ро­ди­те­ља. Са­мо та­кво де­те ће ра­сти у пу­ног, здра­вог и пра­вог чо­ве­ка ко­ји ће уме­ти сво­је да чу­ва, а ту­ђе да не ди­ра. Ми хри­шћа­ни смо ду­жни да на­шу де­цу та­ко по­ди­же­мо и вас­пи­та­ва­мо да она по­ста­ну и оста­ну наш по­нос и на­ша сре­ћа, а то зна­чи да ни­кад не ока­ља­ју ни свој образ, ни образ ро­ди­те­ља као и дру­штва и др­жа­ве у ко­јој жи­ве и ра­де. Ово крат­ко из­ла­га­ње о де­ци ће­мо за­вр­ши­ти пе­смом на­шег пе­сни­ка Во­ји­сла­ва Или­ћа Мла­ђег ко­ји пе­ва: „Ка­да је Го­спод са­здат’ хтео Нај­ве­ћу љуп­кост чар пла­не­те, Са­здо је јед­но ма­ло би­ће Ко­ме је дао име : „Де­те“.   Ка­ко је див­но, љуп­ко „Де­те“, То ма­ло би­ће, ко­је кле­ца! На зе­мљи не­ма леп­ше сре­ће Од оне ко­ју да­ју де­ца;   До­бро­том сво­јом де­ца зра­че Ко прет­ход­ни­ца сјај­на зве­зда; Де­ца су све­тлост на­ших сно­ва И пе­сма на­шег кућ­ног гне­зда;   Де­ца су рај­ско уто­чи­ште И кут без мр­жње, свет без зло­бе, И ан­ђе­о­ски слат­ки жа­мор Међ, зи­до­ви­ма на­ше со­бе;   Ни­јед­на зем­на ра­дост ни­је Ко она рај­ска: – Бо­гом да­та – Кад нам се чи­сте деч­је ру­ке с љу­ба­вљу скло­пе око вра­та;   Ни­јед­на пе­сма тол­ко не­ма Му­зи­ке, ко­ја су­мор ле­чи, Не­жно­сти ср­ца и ме­ко­те Ко рај­ски акорд деч­је ре­чи…   Ка­ко је слат­ко, кад се има, Иду­ћи на­шим зем­ним ка­лом, Оби­ље до­бра и вр­ли­не у јед­ном чи­стом ср­цу ма­лом.    -наставиће се- Преузето из: Православни мисионар

“Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником Светог Јована Крститеља, но када Свети Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада Свети Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Светог Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу Светог Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе, апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада Свети Андреја за свога Господа 62. године. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву. Свети Андреј Духом обасјани, И апостол Христов првозвани, Дан за даном Господа јављаше; И народе крстом крштаваше, Као вртар по својему саду, Он хођаше по селу и граду, Дивље дрвље вешто калемећи, Живом водом калеме кропећи, Докле стиже крају свога века, И крст виде где на њега чека. Вес’о Андреј крсту беседио: – Здраво, крсте, Бог те осветио, Осветио Христос телом Својим, Буди, крсте, одмориштем мојим, Узми мене из земне прашине, Подигни ме Богу у висине, Нек са тебе Христос ме узнесе Што због мене на теби распе се – Учениче светог крститеља, Апостоле Христа Спаситеља О Андреја, звездо првозвана, Помози нам твојим молитвама. РАСУЂИВАЊЕ „Апостолима је дато све“, каже Свети Златоуст. Тојест: сви дарови, сва сила, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога даје вернима. Ми видимо то и из живота великог апостола Андреје Првозваног, како је апостол и благовесник и пророк и пастир и учитељ (Еф. 4, 11). Као благовесник пронео је он благу вест јеванђелску на четири стране света; као пророк прорекао је крштење руског народа и величину Кијева као града и као хришћанског центра; као пастир створио је и уредио многе цркве; као учитељ неуморно је поучавао људе све до крста, па и са крста, до последњег издисаја. Још је он био и мученик. И то је по дару Духа Светога, који није свакоме дат. И тако видимо у овом апостолу, као и у свима осталим, сву пуноћу благодати Духа Божјега. А да благодати треба приписати свако велико дело, које један следбеник Христов учини, о томе нам сведочи Свети Фрументије. Када се он врати из Александрије у Абисинију, као рукоположени епископ, почне чинити чудеса превелика, и тако народ у великим масама обраћати у веру. Тада га упита задивљени цар: „толико си година с нама пре живео, и никада те не видесмо да учини какво чудо? Одкуда теби то сада?“ На што Фрументије блажени одговори цару: „Није ово моје дело, но дело благодати свештенства.“ И тада светитељ објасни цару, како је он ради Христа пренебрегао и родитеље, и брак, и сав свет, и како је рукоположењем од Светог Атанасија примио благодат свештеника, благодат чудотворну. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам духовни пад Адама и Еве, и то: 1. како змија изазва у Еви лакомство и гордост; 2. како полакомљена и погорђена жена преступи заповест Божју и једе од дрвета познања; 3. како Ева згреши не у сиромаштини и нужди него у обиљу свега. БЕСЕДА о незнању и окамењености незнабожаца Незнабошци ходе у сујети ума својега, помрачени смислом, отуђени од живота Божјега за незнање које је у њима, за окамењеност срца њихових. (Еф. 4, 17-18) Шта је сујета, браћо моја? Све, посматрано ван Бога, одсечено од Бога, употребљавано без страха Божјега. Шта је сујета ума, браћо моја? Живети и живот тумачити, не по Божјем закону, него по својим тренутним помислима и жељама. Од чега, браћо, долази то зло људима? Прво, од окамењености срца, а по том од незнања које је у њима. Шта значи, браћо, окамењеност срца? Значи, срце испражњено од љубави Божје и страха Божјега, и напуњено похотљивошћу и страхом од свега ради тела. Шта се рађа, браћо, од окамењености срца? Незнање, потпуно незнање божанских ствари, божанских путова и закона – потпуна затупелост за духовни живот и духовну мисао. Каква је крајња последица, браћо, окамењености срца и незнања божанских истина? Помрачење смисла и отуђење од живота Божјег. Помрачење смисла – наиме: ум човеков бива мрачан као и тело, светлост која је у човеку постаје тама. О колика тама! Помрачен смислом јесте помрачен умом. Помрачен умом пак не зна смисао ничему или одриче смисао свачему. Такав је отуђен од живота Божјег, и суши се и гине као део тела, одсечен од тела. Такви су незнабошци, такви су безбожници, а такви су, најзад, и маловерни или лажни хришћани. – Но и суво дрво кад се залије животворном водом Христовом, оживи и озелени. И осушени свет незнабожачки васкрсао је и оживео Христом Господом. Куд и камо пре покајани грешници хришћански. Учинимо смотру над собом, браћо моја. Чинимо је сваки дан. Питајмо се сваки дан, да и ми нисмо због сујете постали помрачени и од Божјег живота отуђени. Скоро ће смрт, и крај, и суд. Осушено дрвеће биће бачено у огањ неугасиви. О Господе Исусе, уме наш и животе наш, помози нам да умујемо Тобом и живимо с Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.“ Пролог за 13/30. децембар

“За вре­ме анек­си­је Бо­сне, свра­тио сам јед­но ве­че код по­кој­ног Че­де Ми­ја­то­ви­ћа у Лон­до­ну, ко­ји је та­да ста­но­вао у Red­klif Gar­dens. Ту ми бе­ше пред­ста­вљен овај наш ве­ли­ки ми­си­о­нар и ду­хов­ник, ко­га сам пре то­га по­зна­вао са­мо пре­ко ње­го­вих пи­са­них књи­га и бе­се­да. Ве­ли­ки хри­шћан­ски ми­си­о­нар! Те ре­чи би­ле су ча­роб­не за ме­не. Ја сам се свом ду­шом за­ра­до­вао, по­што сам имао при­ли­ке да се са њи­ме лич­но та­да упо­знам. Да упо­знам тог ве­ли­ког Ср­би­на, и пра­ву и ис­кре­ну ду­шу. Го­ди­не 1915. до­ве­зао сам се же­ле­зни­цом Сан­та Фе у Сан Фран­ци­ско. На ста­ни­ци при­сту­пио ми је је­дан сред­њо­ве­чан све­ште­ник и пред­ста­вио ми се: -Ја сам ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан Да­бо­вић. –А, ви сте тај ве­ли­ки хри­шћан­ски ми­си­о­нар о ко­ме ми је го­спо­дин Че­да Ми­ја­то­вић го­во­рио. Он се до­бро­ћуд­но осмех­нуо. Та­кав је увек био: са­ма до­бро­ћуд­ност, кро­тост, ти­хост и тр­пе­љи­вост. Та­ко је остао до смр­ти.   Док смо се во­зи­ли у трам­ва­ју, он је у го­во­ру пре­ла­зио са кон­ти­нен­та на кон­ти­нент, са оке­а­на на оке­ан, као из со­бе у со­бу. Ње­му је све то би­ло бли­ско и обич­но, као за ме­не да­ле­ко и нео­бич­но. То је би­ло пре два­де­сет пет го­ди­на. Ко би та­да мо­гао слу­ти­ти да ћу ја, као епи­скоп Жич­ки, опо­ја­ти и са­хра­ни­ти то­га срп­ског ми­си­о­на­ра у ма­на­сти­ру Жи­чи 1940. го­ди­не! Но, ствар­ност пре­ва­зи­ла­зи све људ­ске слут­ње и сно­ве. А ствар­но­шћу упра­вља про­ми­сао Бо­жи­ји. За­и­ста, про­ми­сао Бо­жи­ји у жи­во­ту по­кој­ног оца Се­ва­сти­ја­на са­свим је ја­сан и ди­ван. Про­сто, као план јед­но­га до­ма­ћи­на у по­гле­ду њи­ве и рад­ни­ка на њи­ви, та­ко је план Бо­жи­ји у по­гле­ду овог на­шег ми­си­о­на­ра у Но­вом Све­ту очи­гле­дан, сми­шљен и це­лис­хо­дан. Ми ће­мо из­не­ти тај план, па не­ка чи­та­о­ци са­ми су­де. Се­ва­сти­јан Да­бо­вић ро­дио се у Сан Фран­ци­ску, у Ка­ли­фор­ни­ји, 9. ју­на (по ста­ром) 1863. го­ди­не, од оца Или­је и мај­ке Је­ле­не. На кр­ште­њу до­био је име Јо­ван, ве­ро­ват­но по Светом Јо­ва­ну, Кр­сној сла­ви Да­бо­ви­ћа. Или­ја Да­бо­вић от­се­лио се у Аме­ри­ку из Бо­ке Ко­тор­ске, где је ку­ћа Да­бо­ви­ћа би­ла чу­ве­на од ста­ри­не. Он је био ме­ђу пр­вим срп­ским еми­гран­ти­ма ко­ји су от­пло­ви­ли на др­ве­ној ла­ђи у Аме­ри­ку и је­дан од нај­ре­ђих ко­ји су би­ли ре­ше­ни да оста­ну бес­по­врат­но у Аме­ри­ци. И та окол­ност зна­чај­на је за бу­дућ­ност ма­ло­га Јо­ва­на Да­бо­ви­ћа. У то вре­ме си­ро­ма­шни љу­ди хо­ди­ли су у Аме­ри­ку ис­кљу­чи­во да за­ра­де но­вац, да би се по­сле имућ­ни вра­ти­ли у свој Ста­ри Крај. Ни­је би­ло ни јед­ног срп­ског све­ште­ни­ка ни ка­лу­ђе­ра у тим зе­мља­ма. Би­ло је ма­ло ру­ских и грч­ких све­ште­ни­ка. Но, ови све­ште­ни­ци до­ла­зи­ли су у Аме­ри­ку из истих по­бу­да као и оста­ли еми­гран­ти – да за­ра­де до­ла­ре и да се вра­те што пре у сво­ју до­мо­ви­ну. Ни­ко од њих ни­је знао ен­гле­ски је­зик, ни­ти се ко тру­дио да на­у­чи. Ме­ђу­тим, пра­во­слав­ни на­род у тој ве­ли­кој зе­мљи мно­жио се све ви­ше, ко­је ра­ђа­њем, ко­је до­се­ља­ва­њем. Осе­ћа­ла се по­тре­ба у јед­ном све­ште­ни­ку–ми­си­о­на­ру, ко­ји би то био из љу­ба­ви и убе­ђе­ња; ко­ји би во­лео Аме­ри­ку и знао ен­гле­ски и ко­ји би као та­кав слу­жио као ве­за из­ме­ђу Пра­во­сла­вља у Но­во­ме Све­ту и пра­во­слав­них ми­тро­по­ли­ја у Ста­ро­ме Све­ту. С јед­не стра­не, и из­ме­ђу пра­во­слав­них на­се­о­би­на и аме­рич­ких свет­ских и цр­кве­них вла­сти. Све­ви­де­ћи Бог уви­део је ту по­тре­бу и иза­брао за ту ми­си­ју ма­ло­га Јо­ва­на, си­на Или­је Да­бо­ви­ћа. Ту­мач пра­во­слав­не ве­ре у Аме­ри­ци Јо­ван се за­мо­на­шио у сво­јој два­на­е­стој го­ди­ни и до­био име Се­ва­сти­јан. И по­ред то­га, ка­да му је би­ло осам­на­ест го­ди­на, на­го­ва­ра­ли су га Ср­би и Ру­си да се оже­ни, па да им бу­де стал­ни све­ште­ник, јер је пра­во­слав­на ко­ло­ни­ја у Сан Фран­ци­ску по свим вер­ским по­тре­ба­ма за­ви­си­ла од ру­ских вој­ни­ка-све­ште­ни­ка са рат­них бро­до­ва, ко­ји су с вре­ме­на на вре­ме свра­ћа­ли у лу­ку то­га гра­да. Јед­но су хте­ли љу­ди – а дру­го Бог. Сло­бо­дан и ни­чим не­ве­зан, не­се­би­чан и оду­ше­вљен ми­си­о­нар­ством, то је је­ди­ни Ср­бин ро­ђен у Аме­ри­ци ко­ји се до са­да за­мо­на­шио. И пр­ви и је­ди­ни. Та­ко, да­кле, у два­де­се­тој го­ди­ни по­чи­ње мо­нах Се­ва­сти­јан свој ми­си­о­нар­ски рад. Пр­во га Ру­ска Цр­ква за­па­зи­ла и да­ла му чин за чи­ном, од­ли­ко­ва­ње за од­ли­ко­ва­њем и све ши­ра овла­шће­ња и све ве­ће по­сло­ве. Тек по­сле два­де­сет го­ди­на Срп­ска Цр­ква у Ср­би­ји, Цр­ној Го­ри и Вој­во­ди­ни на­и­ме­но­ва­ла га је на­чел­ни­ком Срп­ске ду­хов­не ми­си­је у Аме­ри­ци. То је би­ла са­мо јед­на фор­ма. У са­мој ства­ри отац Се­ва­сти­јан био је то и ра­ни­је. И шта све он ни­је био! Био је ту­мач и пу­то­вођ ру­ским епи­ско­пи­ма и мно­гим пра­во­слав­ним све­ште­ни­ци­ма, ко­ји су без зна­ња је­зи­ка и по­зна­ва­ња љу­ди и при­ли­ка до­ла­зи­ли у Аме­ри­ку. Био је глав­ни, и кроз де­це­ни­је је­ди­ни, ту­мач пра­во­слав­не ве­ре и Цр­кве пред Аме­ри­кан­ци­ма. Па, пу­ту­ју­ћи па­рох за све на­се­о­би­не пра­во­слав­не ши­ром Аме­ри­ке и Ка­на­де, ко­је ни­су има­ли сво­га па­ро­ха. Па, ор­га­ни­за­тор љу­ди за по­ди­за­ње пра­во­слав­них хра­мо­ва, и срп­ских, и ру­ских, и грч­ких и арап­ских. Па ко­ре­спо­дент са сви­ма пра­во­слав­ним Цр­ква­ма у Евро­пи и Ази­ји, ко­ји је из­ла­гао ста­ње и по­тре­бе ра­зних на­ци­о­нал­них гру­па и мо­лио за по­моћ би­ло у све­ште­ни­ци­ма, би­ло у књи­га­ма и оде­жда­ма. Еми­гран­ти, по­лу­пи­сме­ни или не­пи­сме­ни љу­ди, на­ла­зи­ли су у “оцу Да­бо­ви­ћу“ (ка­ко га је це­ла Аме­ри­ка зва­ла) сво­га ду­хов­ног па­сти­ра и по­сред­ни­ка за оп­ште­ње са њи­хо­вим до­тич­ним ар­хи­је­ре­ји­ма у до­мо­ви­ни. Па, увек тра­же­ни и же­ље­ни го­вор­ник и пре­да­вач на без­број­ним ре­ли­ги­о­зним ску­по­ви­ма по Аме­ри­ци. Па, апо­ло­ге­та Пра­во­сла­вља, ко­ји је са­ста­вљао књи­ге и бро­шу­ре и пи­сао члан­ке, до­пи­се и ис­прав­ке по но­ви­на­ма бра­не­ћи пра­во­слав­ну ве­ру од за­блу­де­лих и зло­на­мер­них на­па­да. Па, пут­ник, ве­чи­ти пут­ник, чи­је ни­јед­но пу­то­ва­ње у жи­во­ту ни­је би­ло ра­ди за­до­вољ­ства не­го са­мо ра­ди ши­ре­ња пра­ве ве­ре, утвр­ђи­ва­ња пра­во­слав­них у ве­ри и ор­га­ни­зо­ва­ња пра­во­слав­них Цр­ка­ва у Но­вом Све­ту. Ко­ли­ко је пу­та про­кр­ста­рио пре­ко Аме­ри­ке и Ка­на­де, ни он сам ни­је мо­гао сра­чу­на­ти. Но, го­во­рио нам је да је пет­на­ест пу­та пре­пло­вио Атлант­ски оке­ан и не­ко­ли­ко пу­та Ти­хи оке­ан. У Ја­па­ну је слу­жио са чу­ве­ним ру­ским ми­си­о­на­рем и кр­сти­те­љем Ја­па­на­ца, епи­ско­пом Ни­ко­ла­јем. Ру­си­ју је по­се­ћи­вао ви­ше пу­та. Био је у Ан­ти­о­хи­ји, Је­ру­са­ли­му и Ца­ри­гра­ду, где је об­ја­шња­вао пред па­три­јар­си­ма вер­ско ста­ње њи­хо­вих су­на­род­ни­ка у Но­во­ме Све­ту и ука­зи­вао на њи­хо­ве по­тре­бе. Био је на Це­ти­њу код ми­тро­по­ли­та Ми­тро­фа­на Ба­на, и у Бе­о­гра­ду код ми­тро­по­ли­та Ми­ха­и­ла, Ино­кен­ти­ја и Ди­ми­три­ја, и у Кар­лов­ци­ма код па­три­јар­ха Ге­ор­ги­ја Бран­ко­ви­ћа.

Вас, вође небеских војски, ми недостојни увек молимо, да нас заштитите својим молитвама, као заклоном крила своје бестелесне славе, чувајући нас који пред вама падамо и усрдно вапијемо: избавите нас од беда као вође небеских сила. (Тропар, глас 4) Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила бестелесних. Амин. *** Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Светог Предања Црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. Свети Николај Жички, Охридски пролог |

Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави. Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ. У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина: На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. – Шта ти све ово значи? упита га старешина. – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари. Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви? Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо. Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25). Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости. Мир ти и утеха од Господа. Свети Николај Жички, Мисионарска писма

Огњени човече, пророче Илија, Што на земљи сјајем небесним просија И молитвом својом Господу угоди – Та затвара небо, с неба огањ своди, Све помоћу Божје деснице прејаке: Ти караше људе због вере им млаке: Ти ревнова силно за Бога Живога – Па те црква слави к’о пророка свога. Цар те не устраши, царица још мање, Господ Бог је твој цар, и твоје имање. Нит о јелу брину нити о пијењу, Ти сав предан беше Божјем Провиђењу. Без страха од никог, ти страх беше свима. К’о лав силни што је страх малим мишима. Ти ревнова силно за Бога Живога – Па те црква слави к’о пророка свога. Прослави те Господ као мало кога Јер и ти прослави Господа Живога: Огањ Бог ти посла да упалиш жртве; Силу Он ти даде да васкрснеш мртве. Дела твоја моћна сав свет задивише, Пророчанства твоја сва се испунише, Ти душом и телом беше жив и цео, Зато смрт немаше у теби удео. Пророче огњени, и духом и телом – Слава! кличемо ти са душом веселом. Свети Николај Жички

Тешко је наћи двојицу различитијих људи. Петар је ожењен (Јеванђеље помиње његову ташту, а у посланицама се говори о његовој жени-сапутници), а Павле је девственик. Петар је познавао Христа од првих дана Спаситељевог јавног служења, а Павле је упознао Христа тек као васкрслог. Даље. Петар је галилејски рибар, а Павле је ученик великих књижевника и по васпитању је фарисеј. Обојица су Јевреји, али је Павле реч Божију углавном проповедао незнабошцима обнављајући их Духом и чинећи од њих Цркву. А Петар је Јеванђеље углавном проповедао обрезанима, то јест сународницима. Петар је најстарији међу најближим ученицима, али се Павле највише потрудио, иако каже: „Не ја, већ благодат Божија.“ И умрли су на различите начине. Павлу је као римском грађанину одсечена глава. Ударивши на земљу три пута Павлова глава је из земље извела три извора. И данас се место његове смрти зове – „Три фонтане“. А Петар је разапет с главом надоле, а пре тога је погубљена његова жена. „Жено, сећај се Господа!“ – довикнуо јој је Петар и био разапет на крсту указујући Цркви на небо, куда сви треба да се винемо. О чему нам говори оваква разлика између двојице апостола који се помињу и прослављају заједно? О томе да су у Цркви сви различити. И ова различитост је истински благослов ако постоји јединство вере и савез љубави. Људи треба да буду различити, неслични, да се не могу свести на заједнички именилац. Док код диктатора „нема незамењивих људи“ код Бога су сви јединствени и сви су незамењиви. Главно је да постоји заједничка вера. Тако су се Петар и Павле, који су се на различите начине трудили на различитим местима у васељени, на крају пута срели у Риму у који су у то доба водили сви путеви. Тамо су мученички завршили свој труд и свој земаљски пут, неустрашивом смрћу потврђујући истину своје проповеди. Сад су заиста заједно. Заједно су као наследници Царства Божијег и венаца награде; заједно су као учитељи Цркве које воле сви они који љубе Господа Исуса. *** Један од најважнијих елемената духовног живота јесте промена имена. Име није надимак, није звук, већ сама човекова суштина испољена словесно. Пре него што је Авраам постао Авраам био је Аврам. Бог га је прво пронашао, а затим му је, искусивши га, променио име додавањем још једног слова што има изузетно много значења и само због тога што немамо довољно места и времена не говоримо о томе детаљно. Исто тако Мојсије умирући на граници Обећане земље, предаје власт и овлашћења свом саборцу Осији. Он треба да уведе народ у Земљу, али му Мојсије прво мења име у – Исус. У Апокалипси између осталих обећања Христос каже да ће „ономе ко побеђује дати бели камен и на камену – његово ново име“. Односно спасени ће добити друга имена у Царству Божијем, слично као што хришћани мењају име на монашком постригу. И Петар и Павле које прослављамо нису увек носили ова – општепозната – имена. Петар је био Симон, а Павле – Савле. Христос је променио имена Својим ученицима предвиђајући њихово будуће служење и знајући њихова унутрашња својства. Тако су синови Зеведејеви – Јаков и Јован – постали „синови грома“. А Симон, Јонин син, добио је име „камен“, односно Петар. Овај камен је добро исповедање Исуса као Сина Бога Живог. На овом исповедању до свршетка света стоји и стајаће Црква. А Павле значи „мали“ (од латинског „паулус“). Пошто је Јеванђеље проповедао незнабошцима Павлу је доликовало да носи такво име како се слух паганина не би вређао необичним звучањем. Велики Павле је називао себе малим зато што је сматрао себе „изродом“ односно „побаченим“. Сматрао је себе бескорисним бићем, јер је једно време прогањао Цркву Божију. Зар није истина да је и ова промена имена значајна? Чему нас она учи? Она своди у једно две најпотребније ствари – чврстину вере и лично смирење. У Петровом имену је чврстина стене о коју се разбијају сви таласи. У Павловом имену је добровољно самопонижење, лек од гордости, која духовном смрћу прети сваком човеку. Није случајно што се Петар и Павле помињу заједно. Јер није једно од двога потребно човеку, већ обе врлине. Чврста вера без смирења је бременита крахом и уништењем. А смирење без вере је бескорисно једење самог себе. Ево још једне лекције коју нам даје наизглед тако неприметна тема као што су нова апостолска имена. *** Наставићемо разговор о Петру и Павлу. Код важних датума постоји такозвано претпразнество и постпразнество, односно дани припреме за свечаност и дани наслађивања смислом протеклог празника. Тако поступамо и ми три пута говорећи о врховним апостолима – на известан начин пре празника, на празник и по његовом истеку. Сваки пут кад се причешћујемо ми понављамо апостолске речи. Узгред речено! Немојмо заборавити да не можемо да се причестимо, а да прво не поменемо Јуду-издајника и благоразумног разбојника! „Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја, Господи, во Царствији Твојем“. („Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твом.“) Тако се молимо испред Путира. Очигледно зато што је сваки грешник пред Богом – разбојник, а најстрашнија ствар у вери јесте издаја, превара. Боље је да човек и не зна Христа него да сазна за Њега и замени Га за било шта. И у овој истој молитви се налазе речи Петра и Павла. Шта је главно од онога што је Петар рекао? Исповедање, које је изговорено на територији Кесарије Филипове у одговор на питање: „За Кога Ме сматрају људи?“ „Ти си Христос, Син Бога Живога,“ – одговорио је он тада по откровењу од Оца. Ове речи изговарамо пред Причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују, јако Ти јеси воистину Христос, Син Бога Живаго.“ („Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога Живога.“) А шта је говорио Павле? Ој, много тога. Али између многих ствари и ово: „Христос је дошао у свет да спаси грешнике од којих сам први ја.“ И ове речи понављамо испред Путира. После Петрових речи: „Ти си Христос, Син Бога Живота, – додајемо: – „Који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја“. Дакле,

„Идите, дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мт.28, 19-20) Хришћанска је вера од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да верујемо и исповедамо једнога Бога у три лица слављенога: Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву. Ова истина наше вере, коју су Оци првог и другог Васељенског сабора исказали у Символу вере, није ништа друго до синтеза: Светог Јеванђеља, Дела Апостолских и Посланица, а које су Свети Апостоли надахнути Духом Светим записали и предали својим наследницима, тј Цркви. „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам“(1. Јн. 1,1). Грчка реч  аπόστολος има значење: онај који је послан, посланик. Господ Исус Христос позива  ученике: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ и они прихватају позив (Мт. 4, 19-20). Одлика аутентичног доживљаја који апостоли имају је осећај Божијег призива и спонтаног одазивања на њега. Одмах, без оклевања, без друге речи и питања. Андреј узвикује „нашли смо Месију“, Филип трчи код Натанаила и говори му: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци: Исуса“, а Натанаил се обраћа Господу и говори Му: „Ти си Син Божији,Ти си Цар Израиљев“ (Јн. 1, 41-49). Господ је на те речи одговорио: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Начин на који апостоли постају ученици Христови казује да хришћански живот није лично откриће или избор, него одазивање на позив Божији. Жеља за Богом, осећај потребе за Богом и очекивање доласка Господњег доводи до тога да Господ  дође и уђе у наш живот, да измени, преобрази и обнови све одлике нашег живота и сва својства  наше личности. Одушевљење Апостола није само израз радости и изненађења, него је у себи садржало и елементе исповедања вере, они Исуса исповедају као Бога: Андреј као Месију, као Онога о коме пишу Мојсије и Пророци; Филип као Сина Бога живога, Натанаил као Христа. И не само да су Га исповедили као Бога већ су и људе из своје околине учинили заједничарима у својој вери. Одмах су раширили вест, објавили је. Андреј „доведе Симона Исусу“, Филип се обраћа Натанаилу и говори му: „Дођи и види“, дођи да видиш, дођи и ти да окусиш. На тај начин они испољавају најтананији и најлепши израз љубави према ближњим према браћи својој. (Колико нам данас недостаје овај аутентични хришћански доживљај. Промене у свету око нас личе на ваљак који сравњује све са земљом, људи и народи губе своју личност и карактер, свугде је присутно лажљиво лицемерје, гордост, егоизам и ситне себичности, надмена неосетљивост за ближњег.) Апостоли, ти неуки рибари и галилејски мештани, које Господ изабра да посрами мудре и учене, са свим својим манама и слабостима, они су аутентични и у падовима својим. Аутентичан је Петар, јер је непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне (Мт. 14, 28-29). Саветује Господу да избегне страдање, а Христос га кори говорећи да из њега говори сатана (Мт. 16, 22-23). Одбија да му Господ опере ноге и у наставку на један особен начин прихвата (Јн. 13,5-14). Када  у Гетсиманском врту  жели да заштити Учитеља одсеца ухо Малху и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено (Лк. 22, 50). Пре Страдања три пута се одриче Господа и одмах се каје због тога (Мк. 14,72). Када од жена Мироносица чује поруку васкрсења, сумња, због тога трчи до гроба како би се сам уверио (Јн. 20, 3-4). Пада и устаје. Греши и каје се. Слободан је и понаша се као човек. Истински човек је онај ко грешке препознаје, исповеда  и каје се. Господ Исус Христос је дошао у овај свет да га спасе од смрти, да победи смрт Васкрсењем Својим. Узевши на Себе грехе наше Он род људски ослобађа од последица греха и смрти и дарује нам живот вечни. И ту силу која побеђује смрт, грех и ђавола, Господ је дао и Својим Апостолима када их је послао у свет и рекао им: „Ево вам дајем власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10, 8). Такође им Господ каже: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се одриче мене, одриче се онога који ме је послао“ (Лк. 10, 16). После свога Васкрсења Господ им је рекао: „Као што ме посла Отац , и ја шаљем вас“, а затим је дунуо у њих и рекао : „Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20, 22-23). Апостоли су једноставни људи пуни смирења и благодати који не само да у свему виде присуство Божије, него осећају додир Божији, као мала деца осећају и прихватају загрљај Његов, радују се топлини љубави Његове. Бог им се даје, да Га опипају, и  да ускликну: „Господ мој и Бог мој“. ( „О, добра неверо Томина! Срца верних ти си привела познању“,стихира на вечерњу Томине недеље.) На дан Педесетнице по обећању Христовом  Апостоли примају благодат и  силу Духа Светога и убрзо потом почињу проповедати и сведочити  Васкрслог Христа, чинећи многобројна чуда и исцељујући болесне. И сенка Петрова доносила је исцељење од сваке болести. Петар и Јован Богослов пред храмом исцељују богаља који проси, Апостол Петар му говори: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Дап. 3, 6-8). Апостол Петар васкрсава и Тавиту речима: „Тавито устани!“ (Дап. 9, 40). Апостоли су имали пуну свест о свом духовном положају и сили коју су примили од Бога. Апостол Павле пише, да су кроз Исуса Христа добили „благодат и апостолство“. Тај примљени дар и благодат апостоли су предали својим наследницима епископима Цркве, и кроз њих презвитерима и ђаконима, према мери сваког чина. Када говоримо о Апостолима морамо се осврнути и на личност Апостола Павла. Он није један од дванаесторице, нити један из ширег круга Христових ученика и

У самој речи „Вазнесење“ трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним „законима природе“ који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи „Вазнесење“ све је супротно  лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину. Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: “ Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови…“и „Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему…“. Произносећи те стихове и држећи васкршњи трокраки свећњак у руци, свештеник кади цео храм, и после сваког изговореног стиха храмом одјекује радосни поздрав „Христос васкрсе!“. Опраштамо се и „растајемо“ са Васкрсом до идуће године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег и сагледања тајне тог празника. 0 Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено следеће: „И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом…“ (Лк. 24, 50-53). „Са радошћу великом… „. Чему су се радовали апостоли том „великом радошћу“ која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће проблескује у празнику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос напустио Своје ученике и отишао од њих: то је, дакле, био дан растанка. Оно што је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа, гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја Хришћанства и Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свакодневнога општења са Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи. И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на Вазнесење Господње, назвавши тај празник  „радосним растанком“! Не, Црква на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: „Са вама сам до свршетка века“, и сва радост хришћанске вере извире из свести о Његовом сталном присуству, од вере у Његове речи: „Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима“. Црква, дакле, на Вазнесење не празнује одлазак Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо. Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво „небо“ назива глупацима и незналицама. „Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај да градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине“. И то је  укратко, али апсолутно тачно речено  сам врхунац наше културе, наше науке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране лешевима. „Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се небо вазнео Христос, када се зна да ‘на врху’ неба нема тога о чему ви говорите?“ питају нас безбожници. На то питање одговара Свети Јован Златоусти, велики хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и небеском, Јован Златоуст кличе: „Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо…“. Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали небом на земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо  то је име за наше истинско призвање, Небо  то је она крајња истина о земљи. Када Хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом ван – галактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. О Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо  то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо – то је пуно одухотворење човека. Небо – то је Царство Божије, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: „Што не виде око, и не чу ухо, и што не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који Га воле“. Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Ко је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Ко се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже Свети Атанасије Велики: „Бог је постао човек да би човек постао бог“. Бог се спустио на земљу да бисмо се ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда

„Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму. Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој! И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“ (Преузето из: Владика др Сава (Вуковић), Заамвоне молитве)