Категорија: Издања

И ове године смо стигли до почетка Великог Поста, који представља својеврсно путовање ка Васкрсу, ка Празнику над Празницима, како га назива црквена химнографија. Овај назив „Велики Пост“ није везан само за дужину трајања (а није кратак, траје седам седмица), већ проистиче из посебног значаја који су му придавали хришћани претходних векова (отуда и велико слово „В“ на почетку назива). Можда та „величина“ и значај овога периода нису јасни људима који се причесте једном током године (или ниједном), али они људи који из седмице у седмицу учествују у богослужењима Цркве су итекако свесни посебности којом одише овај период црквене богослужбене године. У наредним редовима нећу покушавати да искажем посебност овога периода за нас који смо закорачили на пут ка Васкрсу, али ћу покушати да на основу једне богослужбене особености која га краси (и која на свој начин показује да је ово заиста посебно време јер се ништа томе слично не дешава током остатка године) представим макар једну од многих дубоких порука које нам Црква током овог поста упућује. Наиме, на последњем богослужењу које Црква служи пред почетак поста, на тзв. „Прашталној Вечерњи“ (назива се овако стога што се у оквиру тог богослужења сви присутни, и свештеници и верни народ, међусобно целивају и траже опроштај једни од других) Црква прописује да се током тог међусобног целивања пева богослужбена химна која се пева приликом прославе Васкрса уз напомену да се она пева због оних верујућих људи који ће се током овог посног пута упокојити и неће бити у прилици да заједно са нама певајући ову песму прослављају Васкрсење Господње. То је један врло дирљив детаљ богослужења којим нас Црква подсећа на тужну чињеницу наше пролазности и несигурности наших земних живота. Ти тренуци у којима просијава „радосна туга“ (колико год чудно звучала ова синтагма не знам како умешније да опишем ту радост због тога што заједно славимо Васкрслога Господа и уједно сету због тога што неки од нас можда неће дочекати годишњи празник „Пасхе“ (Васкрса)) већ вековима нас подсећају на чињеницу наше смртности услед које је Сâми Господ Бог постао човек, примио смрт на Крсту, и Васкрсао у слави. Током претходних годину дана које је обележила епидемија корона вируса све време смо имали један снажан подсетник на нашу смртност и пролазност. И сада када смо закорачили на пут Великог Поста, и када се чини да страх није мањи него пре годину дана (бројке говоре да је вирус још распрострањенији него тада), ово богослужбено појање химне која треба да се пева за четрдесет девет дана, на сâми дан Васкрса, због оних међу нама који Васкрс можда неће дочекати, оставља посебно снажан утисак. У том подсећању на смртност се крије и једна дубока животна истина. Сећање на смрт је заправо један позив да свој живот и своје време живимо на такав начин да када дође наш крај, не одемо одавде утучени због тога што смо протраћили наше животе већ да одлазимо са поверењем у Љубав Божију и са захвалношћу на свим људима и даровима које нам је Господ подарио на нашим земним путевима. Управо, то што смо смртни и пролазни не значи да човек треба сав свој живот да проводи у страху за свој живот, у бризи за здравље, у бризи за земно. Наравно, неопходно је бринути о здрављу, и о животу и чувати их јер је све то диван дар Божији, али било би неизмерно тужно када би се живот у целости свео само на бригу и на страх. Ми смо од Бога створени за мир, радост, љубав, милост и живот треба испунити овим благословима, а уколико њих нема колико год здрави и дуговечни били заправо проводимо један тужан и неиспуњен живот. У том смислу, и овај пост је један подсетник да време неповратно тече и да га треба искористити да испуњавамо животе овим благословима. Пост подразумева промену телесне исхране, али превасходно представља позив на промену свог живота – да се оставимо мржње, презира, неверја, непраштања, оговарања, опијања, преједања, зависти и свега осталога што трује наше животе. Ушли смо у пост са жељом да у нашим животима просија дух смирености, трпљења, љубави и опраштања како вели једна древна црквена великопосна молитва. Време протиче и животи протичу; ваља их искористити…                                                             Ђакон Стефан Милошевски Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. март 2021. године

Браћо архијереји, свештеници, монаси и монахиње, верни народе светосавске Херцеговине и сви ви, браћо и сестре са разних српских страна: од Косова до Јадовна, од Солуна до Будима, где год српских тића има, пристигли у Требиње и манастир Тврдош, да испратите нашег оца и владику Атанасија на пут из смрти у живот. У живот вечни! Још више – небројено више – је нас који смо у духу са вама и тугујемо што не можемо последњи благослов да примимо и последњи целив да дамо. Међу њима сам и ја, некада млађани и неуки, а владика би рекао незнавени студент прве године теологије. Али – његов студент, чиме се бескрајно поносим, и срце ми је пуно када то изговорим или помислим, а верујем и многима владикама, свештеницима, монасима, који су били његови студенти, који су га тих давних година слушали на факултету, на јавним предавањима у Београду, а и они који као мирјани служе Цркви, а недељом и празником су хрлили у манастир Ваведење, где је он, заједно са дивним професорима, нашим оцима Амфилохијем и Иринејем служио и на земљи нам отварао двери Царства небеског. Имајући увек у срцу Христа Васкрслог владика Атанасије је чинио да они, Свети оци и учитељи Цркве из апостолског и потоњих времена о којима нам је предавао, буду не некакви научни или  литерарни, чак ако хоћете ни богословски узори, него да буду део наших живота, да уз њега буду са нама, не само на предавањима, него готово увек: и уз скромне, више монашке него студентске обеде које је благосиљао и редовно делио са нама у трпезарији старе зграде Богословског факултета на Косанчићевом венцу; и када смо се први пут пењали за њим уз Велебит да се над безданом Шарановом јамом молимо за мученике тамо бачене и да молимо њих да се моле за нас; исто тако су оци и апостол Павле били наши сапутници када нам је отац Атанасије  Павловим путем откривао православље, манастире и српство Далмације; када смо са њим, из свег гласа певали Христос воскресе у Јасеновцу, исто тако и широм Косова и Метохије који су наше свенародно распеће и свенародно наше васкрсење; и када смо први пут са њим крочили на Свету Гору Атонску да бисмо срели подвижнике и свете старце; чак и када смо са њим играли фудбал у престоном Београду, испод Калемегдана, месту које је освештано жртвом Доната и Фортуната, Ермила и Стратоника, ђакона Авакума и игумана Пајсија, јасеновачких мученика који су ношени Савом стигли под древне зидине; али и хиљадама које је крвави комунистички терор прибројао светима мученицима, у престоници српства, али и на другим местима. Међу њима је и рођени стриц владике Атанасија, свештеник Милош Јевтић који је на Свету Петку 1944. године убијен са хиљадама невиних Мачвана и Поцераца на савском мосту у Шапцу. Тамо где је био владика Атанасије били су и свети оци и учитељи Цркве; тамо је био Христос распети и васкрсли, чијом силом је владика Атанасије храбрио, чувао, подизао и хранио све који су били у невољи. Ви Херцеговци, децо Светог Саве, то знате боље од свих нас шта је у несрећном рату значио и чинио владика за нашу Отаџбину. Знају то, не мање и косовско-метохијски Срби, а знамо и сви ми. Његово тело данас полажемо у херцеговачку земљу коју је толико заволео. Али он једнако припада свим нашим крајевима, а пре свега родној Тамнави, селу Брдарица, као и целом шабачко-ваљевском крају који нам је подарио и у којем су се прославили у Господу велики светитељи Ава Јустин и Владика Николај. Они, заједно са Владиком Милутином, који је такође из тог краја, чекају данас, на вратима бесмртности достојног настављача. Тамо га чека и владика Амфилохије, са ким је друговао, од младих богословских и монашких година; а био сатрудник и сарадник на Богословском факултету и у владичанским годинама које су уследиле. Ту, на вратима раја, дубоко верујем, чекају га и наши Патријарси Павле и Иринеј, и сви Свети српски Архиепископи и Патријарси. Не могу да изоставим једну капиталну чињеницу којом Српска Црква, српска култура, српски народ треба да се поносе: Владика Атанасије је уз поменуте Свете: Јустина и Николаја, најплоднији и вероватно у свету најпризнатији и најпознатији српски богословски и научни писац. Ових дана и дугом времену које предстоји његово дело ће, као и дела Светог Јустина и Светог Николаја, бити тумачено, проучавано, умножавано, али што је најважније његово дело и његове молитве за нас пред престолом Оца Небеског, приводиће Србе Цркви Христовој у вековима док нас буде, а биће нас док следећи владику Атанасија следимо Светог Саву, Светог Лазара косовско-метохијског и све свете из рода нашега. Данас сви заједно можемо да посведочимо речима апостола Павла: Владико Атанасије, добар си рат ратовао, трку си завршио; веру си одржао. Сада те чека венац правде који ће ти дати Господ наш, праведни судија. Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Атанасије. Патријарх српски Порфирије Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. март 2021. године

Претходне векове је обележила велика и болна размирица у погледу тога шта се налази у основи наше стварности и нашег живота: да ли је у основи свега материјалност и, самим тим, порив ка материјалном или постоје некакви други – духовни – темељи? Ми, хришћани, верујемо да смо Љубављу Божијом призвани у живот (музички састав „Црвена Јабука“ безмало богословски у једној својој песми о томе каже: „Да није љубави не би свѝта било“) те се никако не можемо сложити са тим да се човек сасвим може свести на земљу и на материјално. Наравно, ово је општељудски доживљај – мајка независно од тога да ли је верујућа или не, у своме детету види нешто неупоредиво више од само земљe и материјe. Можда има и оних који тога нису свесни, али човек волећи, искрено, нелицемерно и са спремношћу на жртву, сведочи да је у основи свега живога ипак нешто што надилази земљу. О овој теми на величанствен (колико год ова реч била „јака“) и дирљив начин у својој чувеној песми „Прича о Васи Ладачком“ говори, сада већ покојни, наш песник и музичар Ђорђе Балашевић. Поезија покаткад има снагу пророчког надахнућа – просто имаш утисак као да кроз надахнуте речи песника које снажно осликавају нашу стварност говори сам Господ. Додуше, ономе, ко хоће да види и да чује, Господ се обраћа на разне начине: и преко лепоте овога, земнога, сунца и кроз пој птица, и преко сусрета са књижевношћу и уметношћу (рецимо, многи су читајући Достојевског своје срце определили за веру у Бога); и обратно, онај, који је прекрио своје очи и заптио своје уши, ништа од овога нит види, нит чује. Но, да се вратимо питању са почетка текста. Слушајући музику и стихове ове песме (а толико је богата садржајем да је на основу ње снимљен један дугометражни филм), у једном специфичном смислу у погледу ове теме све намах бива јасно и нема потребе за дугим дискусијама које често умеју да одишу атмосфером досаде. Судбина Васе Ладачког, главног јунака ове песме-приче, показује да опредељење које земно и материјално претпоставља свему другом, води ка крају који је испуњен тугом. Ђоле Балашевић у овој песми кроз призму човека који је рођен у сиротињи и који је жудео за богатством и који долази до богатства одрекавши се своје истинске љубави према једној сиротој девојци, показује шта се налази у основи свег живота и шта је оно што је ипак најзначајније. Васа, богаташ, умире у кафани изговарајући речи пуне, за њега болне, истине: „Џаба било коња враних, по ливади разиграних, џаба било сầта и салаша, када нисам с оном коју волем“. Тај стих и стих који му непосредно претходи „И све је им`о, ништа им`о није“ су у ствари изузетан закључак целе ове приче о основи постојања. Неко може имати све земно, и „коње вране, и сат са златним ланцем и салаше, и њиве плодне и винограде благородне“ и опет може „ништа немати“. То је на поетски начин исказана она порука из Јеванђеља „да човек не живи само о хлебу“. Човеково срце трага за нечим много узвишенијим и лако се засити било чим земним. Заиста, човек није биће коме је само неопходан хлеб, новац и аутомобил јер може имати све то и опет „ништа немати“. Ми живимо и постојимо, не услед случајног сударања атома, кваркова и којекаквих елементарних честица, већ услед чињенице да  је Господ Својом Љубављу желео наше постојање. У сваком од нас постоје и гвожђе и кисеоник и водоник и магнезијум, али човек се не може свести само на смешу гвожђа и којечега другог, која износи осамдесет килограма – ми смо нешто неупоредиво више и предвиђени смо за нешто узвишеније, за љубав према Богу и према другом човеку. Без тога нема истинског живота ма шта човек поседовао, а са тим се може чак говорити да и у сиротињи постоји лепота. Човек заиста може све поседовати и изнутра осећати страшну празнину. Ђакон Стефан Милошевски, Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 05. март 2021. године

 Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање нашег званичног мисионарског гласила у медијима.  У оквиру нове рубрике Читаоци о часопису, која ће заузети своје место међу 68. страна Православног мисионара, намењена је кратким порукама и утисцима читалачке публике. Позивамо све читаоце да нам доставе кратке поруке и утиске и на тај начин постану наши сарадници у овом мисионарском делу. Као вид приљежније сарадње нашег часописа са свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, слушаоци црквених радио-станица и сви наши читаоци, моћи ће своје кратке поруке да доставе подручним им црквеним радио станицама, или на имејл адресу која је намењена односима са медијима: pravoslavnimisionar.press@gmail.com Радио Слово љубве: https://youtu.be/3DmSWpmkMlw Радио Беседа: https://soundcloud.com/beseda/prilog-iz-jutarnjeg-programa-nova-rubrika-pravoslavnog-misionara-01-03-2021 Радио Глас: https://youtu.be/6qeIPLDNyCY  Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор: Православни мисионар

Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански др Порфирије (Перић) четврти је митрополит Епархије загребачко-љубљанске. Рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју. Прво је од троје деце Радивоја и Радојке Перић, који су се, после Другог светског рата, из села Осиње крај Дервенте у Босни и Херцеговини доселили у Војводину. На крштењу је добио име Првослав. Основношколско образовање стекао је у Чуругу, а гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у Новом Саду 1980. године. Похађао је студије археологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Убрзо је почео да студира и на Богословском факултету Српске Православне Цркве, на којем је и дипломирао 1987. године.   У чин мале схиме замонашио га је, на Томину недељу, 11. априла 1986. године, његов духовни отац, тада јеромонах др Иринеј (Буловић), садашњи Епископ бачки. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (Стојчевић), потоњи патријарх српски, рукоположио је монаха Порфирија у чин јерођакона у манастиру Свете Тројице у Мушутишту 23. јуна 1986. године. Последипломске студије похађао је на Богословском факултету Националног и Каподистријског универзитета у Атини (1987-­1990.). На истом училишту стекао је звање доктора наука (2004.). На позив епископа бачког др Иринеја, јерођакон Порфирије је 1990. године привремено прекинуо последипломске студије теологије у Атини и прихватио се дужности игумана светоархангелске обитељи у Ковиљу, на којој је остао до 2014. године. У чин јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1990. године, у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Његовим постављењем за игумана започео је препород манастира. Обновљeни су стари и изграђени нови конаци, подигнут је параклис и отпочело је фрескописање манастирског храма. Игуман Порфирије старао се да живот монаха и богослужбени типик Ковиља буду устројени по угледу на аутентичну монашку духовност и богослужбени опит светогорских општежића. Манастир је постао препознатљив по неговању византијског црквеног појања, али и по отворености према друштвеној заједници. Братство манастира је вишеструко умножено, па је оно, у тренутку његовог одласка са места игумана, бројало 25 монаха. За Епископа јегарског, викара Епархије бачке, изабран је на заседању Светог Архијерејског Саборa 14. маја 1999. године. Хиротонисао га је Патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године. На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом „Земља живих“. Од оснивања прве заједнице 2005., до почетка 2021. године, кроз ова јединствена лечилишта у којима су знања и вештине медицинских наука испреплетане са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4000 штићеника. За Митрополита загребачко-љубљанског изабран је на седници Светог Архијерејског Сабора 26. маја 2014. године. Блажене успомене Патријарх Иринеј (Гавриловић) га је, 13. јуна исте године, увео у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу, на којем је митрополит Порфирије наследио блаженопочившег митрополита Јована (Павловића). Ванредни је професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Говори грчки и енглески, а служи се руским језиком. Читаву деценију владика Порфирије је био један од редовних учесника емисије Буквар православља која је емитована на телевизији Нови Сад. Такође је, од почетка емитовања телевизијске емисије Агапе аутора и водитеља Александра Гајшека (2005.), па све до избора за Митрополита зaгребачко-љубљанског (2014.), уз почившег академика др Владету Јеротића и друге истакнуте мислиоце био њен чест гост. У својству представника традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, епископ Порфирије је најпре био члан (2005-2008), а затим и председник Савета Републичке радиодифузне агенције (2008-2014). Био је први архијереј Српске Православне Цркве коме је поверено старање над организацијом верског живота у Војсци Србије (2010 – 2011.). Почев од 2002. године, владика Порфирије је председник Управног одбора Српског привредног друштва „Привредник“ у Новом Саду, где се посебно ангажовао у прикупљању средстава за стипендирање даровитих српских ђака и студената. Завршио је обнову Богородичиног манастира у Лепавини, поред Копривнице, једног од најстаријих духовних центара православног народа у Хрватској. Лауреат је награде Богословске академије Светог Игнатија у Стокхолму (Шведска) за 2016. годину. Ово признање додељено му је „за допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима“. Поводом примања награде, митрополит Порфирије је у Стокхолму одржао предавање на тему слободе и људских права. Говорећи о томе да слобода и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој, рекао је да су „слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја и материјална обезбеђеност сваког појединца оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи“ и истакао да „то не значи да се хришћанство залаже за пролазне људске вредности, већ да потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење“.   Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабраних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа.                                                             Извор: https://mitropolija-zagrebacka.org/ Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. фебруар 2021. године

Честа грешка која се прави кад је јавност неком речју преплављена, јесте игнорантски однос према тој речи. Они који игноришу правдају се тиме да се о томе већ све зна, па зар треба о томе мислити!? То је углавном велика заблуда. О томе се, по правилу, мало зна. Или се не зна ништа! Онда та, у медијима често коришћена, реч служи за манипулисање. Такав је случај са синтагмом људска права. Управо чињеница да тиме можемо постати жртва манипулације, треба да буде додатни подстицај да већу пажњу посветимо таквим речима. О важности људских права најбоље говори чињеница да су она побројана, бар нека од њих, у уставу као најважнијем и по снази највишем правном акту државе. Она су политичко-правни феномен. Људска права припадају човеку као таквом. Друго име за људска права је права човека. Човек се рађа као слободно биће, поседујући људска права која су гарант његовог достојанства и која му омогућавају да задовољава своје духовне и биолошке потребе. Људска права ограничавају државне органе да наруше човеково достојанство. Једино оправдано ограничење људских права је у случају озбиљне безбедносне претње по човека. Али и у таквим случајевима се вага, па ако је ограничавањем неких људских права мања штета него она проузрокована безбедносном претњом, онда их је оправдано ограничити. Трагедија је у томе што се под маском људских права чине немилосрдна насиља над читавим народима. И сами смо били жртва таквог насиља, оличеног у НАТО агресији 1999. године, због наводног (читај: измишљеног!) кршења људских права албанског становништва у јужној српској покрајини Косову и Метохији. Нажалост, нисмо једини такав пример. Други проблем са схватањем људских права јесте прављење од њих идеологије, у горем случају чак и религије. Људска права то нису, нити смеју бити. Ако се тако идеолошки острашћено гледају губе свој смисао. Она јесу ту да нас заштите од терора идеологије, а не да буду инструмент којим смо терорисани. Терорисање људским правима проповедају неке невладине организације, које суду предају недужне интелектуалце. Само зато што су куражни да јавно изнесу своје мишљење, ти интелектуалци бивају жртве кавфкијанских процеса. Томе смо, нажалост, сведоци. Злонамерно се људска права представљају као нешто што стоји насупрот учењу Цркве. Напротив, црквено учење је најбољи пример поштовања људских права. Нико као црква не поштује људско достојанство. Црква се води начелом осуђујемо грех, не осуђујемо грешника. Има ли бољег примера поштовања људских права? Такође, Црква не допушта раније наведене злоупотребе људских права. У Цркви се нити оправдава насиље људским правима, нити се она посматрају идеолошки. Тако је јер је у основи црквенога учења слобода, а без ње нема говора о људским правима. Слобода је предуслов људских права! Велика је бесмислица нападање Цркве за кршење људских права, кад је Црква заправо најбољи пример учења и поштовања људских права данас. Стефан Н. Драгићевић, политиколог Извор: Жички благовесник, јануар-март 2021.

Један он занимљивијих писаца који припадају енглеској књижевности, свакако је, по мом мишљењу, Џорџ Елиот. Њено право име је Мери Ен Еванс. Знала је за свој дар писања, и желећи да се њена дела озбиљније схватају (не само као женски љубавни романи) своја дела је потписивала под мушким псеудонимом: Џорџ Елиот. Она је једна од мени дражих енглеских писаца између осталог и због њене непоколебиве вере у крајњу победу добра упркос разним непријатностима и недаћама које се могу наћи на путу човека часног живота што је у суштини једна хришћанска идеја јер ми хришћани заправо верујемо да ће у коначници тријумфовати љубав у Христу Исусу. Покушаћу да вам ово предочим кроз фабулу њеног романа „Сајлес Марнер“.     Сајлес Марнер, главни лик истоименог романа, био је ткач. Од младости је био научен да вредно и поштено ради, имао је вереницу и црквену заједницу којој је припадао. У једном тренутку све то пада у воду. Он лажно бива оптужен за крађу црквеног новца, сви му у том тренутку окрећу леђа, и он из града одлази у једно удаљено село. У селу је живео потпуно дистанциран од људи, посвећен само ткању и стицању златника. Разочаран у живот и људе, смисао свог живота проналази у опсесивном стицању златника. Није имао готово никакве издатке, јео је само колико да преживи, тако да се новац у његовој сламарици непрекидно гомилао. Међутим, једнога дана поново му се дешава неправда и поново му се руши свет који је удобно створио за себе – његов велики новац је украден, а читалац сазнаје да је новац украо члан једне угледне породице који се више у село није враћао. Но, тада долази до правог преокрета у његовој животној причи. У дом потпуно скрханог Мајнера улази једна малена златокоса девојчица. У тој девојчици он изнова проналази смисао. То детенце било је ванбрачно дете мајке која је преминула и оца који због свог угледа није желео да призна дете и да се ожени мајком детета а заправо је рођени брат човека који је украо Марнеров новац. Не знајући чије је дете, Марнер свој живот посвећује маленој девојчици, труди се да све њене потребе испуни, да расте у љубави и да то дете постане добар и вредан човек. Тако заиста и бива, године пролазе а она постаје лепа, вредна, паметна и брижна девојка. У том тренутку је сасвим случајно пронађен леш човека који је Марнеру украо новац и то заједно са златницима. Наиме, те ноћи када је лопов украо новац, пао је у провалију која се налази иза Марнерове куће, заједно са врећом новца и ту је почивао све протекле године. Тада се дешава расплет приче. Новац је враћен Сајлесу, али Сајлесу који је сада потпуно други човек са другачијим вредновањем живота и људи. И када је деловало да је све коначно послагано како треба, над Сајлесовим преображеним животом се надвила досад највећа опасност. Наиме, рођени брат лопова, а биолошки отац Сајлесове кћери, открива истину о детету и нуди јој да започне нови, господски, живот и да се пресели у његов дом. Сајлес, као частан човек ни по цену свог живота, није желео да девојку спута у њеној одлуци, а њен одлазак сасвим сигурно не би преживео. Но љубав девојке према свом истинском оцу (Сајлесу) је превагнула над дечијим маштањем о отменом животу и прича се, после многих перипетија, завршава срећним крајем. Неким људима се хепи енд може учинити као нешто што је крајње наивно али хришћанска вера (која је свесна да нас у овом животу можда очекују и тешки порази) је у ствари једна порука крајње наде и самим тим једна радост када и у оквирима овога живота тријумфују љубав, лепота и доброта. У том смислу су и друга дела Џорџ Елиота, проткана, на један можда понекад и скривен начин, хришћанским порукама. Закључак њених романа, па и овог о Сајлесу, је да човеку, ма колико било тешко, иако остане без икога и без ичега, никада не остаје без Промисла Божијег. Бог је Онај који је увек  уз човека и човек се увек може подићи ма колико ниско пао или се заглибио у блату људске злобе. Важно је само да не клоне и да се и даље труди да буде добар. Клаудија Милошевски, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. фебруар 2021. године  

Не вреди лагати себе да би било боље да живимо у неким другим старим временима. Ни у историји световног друштва, ни у историји Цркве, нит` постоји нити ће икада постојати време у коме су све околности идеалне. Ми смо ти који својим животом учествују у  стварању свога времена. О томе нам јасно сведочи и приповетка Ђуре Јакшића  Добри пастир из 1875. године. Радња ове приповетке дешава се у првој половини XIX века у банатском селу Липолист. Писац описује ово село као веома лепо, чисто, уредно, економски стабилно и примерно, са Црквом пуном народа и школом пуном ђака. Но, каже писац, ,,некада је сасвим другачије изгледало“: неугледно, прљаво, запуштено, без школе и са оронулом црквом, али препуним кафанама (звучи познато?). И одмах после описа актуелног и пређашњег изгледа села, писац објашњава како је дошло до те промене ,,за 180 степени“. Заслуга за то припада ,,оцу Тихомиру“, главном јунаку ове приповетке, који је дошао у село Липолист на парохију након смрти ,,попа Тривуна“. Тихомир је свештеник (удовац) који оставља богату парохију и долази у ову сиромашну, јер како и сам каже: ,,Богатима немам чиме и не знам како да помогнем, само ми остаје сиротиња, и њој бих волео послужити.“ Затим одмах са речи прелази на дела: у селу успева да уреди цркву и подигне школу, као и да привуче народ у исте. Својим владањем даје пример своме стаду: не пије, не пуши, не свраћа у кафане, сам одржава кућу и подиже своје троје деце. Помаже свакоме коме је помоћ потребна (убогима, злостављанима). Али, пошто као такав није био по вољи мађарским официрима и Немцима, бива оклеветан за атеизам и блуд и услед лажних оптужби по казни добија премештај у другу парохију. Ту ,,казну“  никада није одслужио, пошто се током путовања по оштрој банатској зими, разболео од тифуса и убрзо умро. Треба приметити да Ђура Јакшић свештеника Тривуна назива попом, а свештеника Тихомира оцем. Зашто? Тривун није описан као негативан лик већ као пасиван —није злобан али је немаран, неуредан и склон алкохолизму, од чега и умире. Од народа се издваја једино по камилавци и мантији, док у лошим животним навикама иде у корак са народом. Свештеника Тихомира, пак назива ,,оцем“, јер је у даљем следу догађаја показао очинску бригу за народ који му је поверен. Његове беседе нису дугачке али су садржајне. За тешко стање у селу није кривио ни власт, нити икога од суседа (мада су банатски Срби били често дискриминисани од стране Мађара и Немаца) него сам српски народ и саветовао га да уколико хоће да опстане у Банату мора прво себе поправити — одбацити своје лоше навике и вратити се Христу. Он не говори много али много ради. Обновивши Цркву и подигавши школу у селу он селу пружа прилику за нови почетак.. И не само то: он изграђује и обнавља Цркву као ,,богочовечански организам“ (Свети Јустин Ћелијски) — тражи и враћа залутале овце на прави пут, помаже невољнима, штити уцвељене. Као што каже Свети апостол Павле ,,свима сам био све.“ Од мужа злостављану и прогнану сиротицу Марту прихвата у свој дом и помаже јој да превазиђе брачну кризу: одлази да разговара са њеним мужем, прекорева га што је поверовао лажним оптужбама о прељуби, забрањује му да је вређа и саветује га да поступи по Јеванђељу, тј. да је прими натраг. Заузима се чак и за оне парохијане од којих су сви дигли руке: пијаном Вилипу успева да помогне да врати огроман дуг и прокоцкано имање. Отац Тихомир није био само брижан отац своје духовне деце, већ им је био и пример за углед – Добар пастир. Упркос наваљивању народа да по узору на старог попа заједно са њима искапи ,,понеку (чувено ,,ајмо на по једну“) чутурицу винца и ракијице“, отац Тихомир остаје непоколебив — не окуша ни кап алкохолног пића. Он сам подиже своју скромну кућицу, уређује и одржава је чистом и светлом. Његова сирота деца су увек дотерана, у школи редовна и што је најважније — васпитана са пуно љубави (а не насиљем и батином). Нажалост, врлински живот овога свештеника и препород који се као плод његовог рада десио, су били трн у оку људима који су пуни мржње и његов крај је помало трагичан јер умире не стигавши да изврши неправедну казну, издан од оних који би требало да су му најближи. Наравно, Тихомир је и умирући знао да га Христос чека у своме наручју и да нема те неправде која је већа од љубави Божије. Не бих да сада судим оним ликовима из приповетке који о. Тихомира неправедно осудили, али се из приповетке види да је Тихомир хришћански, кротко, подносио велику неправду знајући да је све у Руци Божијој, и да ће нам Господ даровати Своје Вечно Царство. Премда је ова слика трпељивог страдања велика слика како хришћанин треба да гледа на живот, за мене је из ове приповетке (осим чињенице крајње неправде) најзначајнија слика препорода који се десио животом овог светог свештеника. Доследно следујући речима Христовим, он је својим животом довео до препорода многих људи који припадају овом соју. Својом вером и својим животом по вери и обичан хришћанин је у стању да преображава у светлост и лепоту све чега се дотакне. Мало ли је пута историја то показала? Зар нисмо видели преображај у време Светог Саве? Зар нисмо видели дело Светог Владике Николаја? Уосталом зар недавно нисмо видели да се то исто дешава у Црној Гори са личношћу митрополита Амфилохија? Верност и љубав према Христу, искрена вера и свештеника и народа је можда оно што је неопходно за препород за којим као народ и друштво чезнемо.                                                             Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. фебруар 2021. године

Сусрећемо се са светом и стичемо сазнања о свету преко наших чула. Преко наших чула не само да смо свесни света, већ смо исто тако и укључени у њега. Сва наша чула нас стављају у додир са светом предмета који нас окружују, са свим стварима око нас. Наш вид, о коме је Господ говорио у Своме Јеванђељу, је једини начин како спокојно можемо разумевати свет, али под условом, као што Господ каже, да наше око буде неподељено, светло,  и да преко њега до нас долази само светлост. Један од савремених енглеских писаца нам даје две слике, за које верујем да ће нам помоћи да понешто разумемо из ових јеванђелских речи. У роману „Ноћ вештица“, Чарлс Вилијамс нас упознаје са младом женом која је умрла у саобраћајној несрећи и чија душа постепено тражи свој пут у новом свету у који је управо ступила. Затекла је себе како стоји на обалама Темзе, гледа у воду  и одједном је види онако како је никада раније, док је њена душа била спојена са телом, није видела. Тада је имала одбојност према овој тамној, замашћеној и прљавој води зато што је њена имагинација одмах била повезивана са додиром и директним утиском који потиче од тела. Али сада када је душа слободна од тела она види воду Темзе слободно, онаквом каква она јесте у стварности. Она види ову воду управо онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода реке која протиче кроз велики град и сакупља сву прљавштину и односи је. А пошто више није имала уобичајену одбојност тела, ова душа почиње да у непрозирности ове воде, у њој, види све нове и нове дубине; испод површинске непрозирности она открива слој чистије воде веће провидности, и испод тога и још дубље – и у самом средишту ове воде која протиче кроз велики град, проналази потпуно прозиран слој. А још види да ће и овај велики град једнога дана постати град Божији и у њему види ток невероватно блистајуће воде, воде вечнога живота, првобитне воде коју је створио Бог, воде о којој Христос говори жени Самрјанки. Зато што је била ослобођена од личних реакција и одбојности, ова мртва жена је могла да кроз површинску таму види растуће слојеве светлости. А док је била жива било је другачије. Услед тога што се све више упетљавамо у сопствене само-усмерене реакције, понекад успевамо да кроз слојеве присутне светлости видимо таму, а некада је чак и стварамо умишљајући је. Зато што је наше око тамно видимо таму и неспособни смо да видимо дубину, прозирност и сјај. Друга слика која се налази у истој књизи је вероватно још и трагичнија. Ова млада жена затиче себе како стоји на једном од великих мостова. Она зна да овај мост не може бити празан, да људи шетају, да пролазе аутобуси, свуда је живо, па опет она ништа од свега овога не види. Зато што је раздвојена од тела сада може да види само оне ствари и оне људе са којима је била повезана љубављу, а будући да није волела никога изузев свога мужа, сада је слепа за све око ње, постоји само празнина и ништавило. И она постепено постаје свесна овога преко малих љубави које је имала у свом животу. Преко повезаности  са овом љубављу, колико год она била мала, она је почела да ово све јасније увиђа. Дакле, сада, (тек сада и то је оно што је трагично) увиђа да је љубав једини однос који остаје и да је друго само једна велика празнина… Зар то није начин како и ми живимо? Окружени смо светлошћу а видимо ништа друго осим пролазних сенки и празнине. Колико пута неки човек прође кроз наш живот а да не остави никаквог трага? Прође непримећен упркос чињеници да нам је био потребан или да је ту просијавала нека лепота; али то је било небитно за нас, наша срца нису имала ништа са чим би могла да одговоре, била су празна. А ово опет долази од начина како посматрамо (јер гледамо без љубави) и зато не видимо ништа јер нам само љубав открива нешто. А ми смо способни да само чкиљимо у тами и то на зао начин. Колико често пружамо зле интерпретације онога што смо видели? Уместо да их сагледамо као чињенице, ми их видимо онако како их разумевамо у дубинама наше тамне душе и нашег искривљеног искуства. Колико често погрешно интерпретирамо поступке и речи људи зато што гледамо оком које је већ тамно?! Дакле, ове Христове речи нас позивају на изузетно пажљив став спрам начина како ћемо гледати и посматрати. Морамо запамтити да ако не видимо ништа, да то потиче из нашег слепила. Уколико видимо зло, оно потиче из таме која је у нама; уколико имамо одбојност према нечему, то често потиче из наше усмерености на саме себе због које не можемо гледати спокојно и чистог срца. То је тако, зато што, на крају крајева, не гледамо само физичким очима које нама преносе утисак, већ гледамо и срцем које може видети Бога само када је чисто, и притом не само Бога у Његовом тајанственом бићу, већ и Бога у Његовој присутности кроз благодат и лепоту и благослове. Свети Исак Сирин каже да човек који је задобио чисто око и чисто срце више не види таму у свету зато што је ова тама истиснута сијањем Божанске благодати која почива на свему ма колико нам се нешто чинило да је тамно. Хајде да научимо ову лекцију из Јеванђеља! Хајде да будемо пажљиви и да гледамо чистотом, да појмимо чистог срца и да делујемо љубављу и тада ћемо бити способни да слободно и прозирно видимо сјај света и у свету и да га волимо, да му служимо, и да будемо у овоме свету, у месту које нам је додељено од стране Христа, да благосиљамо Његово Име, верујући у све, надајући се свему, и никада не престајући да волимо чак и ако то значи да треба да положимо свој живот како би свет и други живели. Амин! Митрополит Антоније (Блум) Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 05. 02. 2021. године