Претходне векове је обележила велика и болна размирица у погледу тога шта се налази у основи наше стварности и нашег живота: да ли је у основи свега материјалност и, самим тим, порив ка материјалном или постоје некакви други – духовни – темељи? Ми, хришћани, верујемо да смо Љубављу Божијом призвани у живот (музички састав „Црвена Јабука“ безмало богословски у једној својој песми о томе каже: „Да није љубави не би свѝта било“) те се никако не можемо сложити са тим да се човек сасвим може свести на земљу и на материјално. Наравно, ово је општељудски доживљај – мајка независно од тога да ли је верујућа или не, у своме детету види нешто неупоредиво више од само земљe и материјe. Можда има и оних који тога нису свесни, али човек волећи, искрено, нелицемерно и са спремношћу на жртву, сведочи да је у основи свега живога ипак нешто што надилази земљу. О овој теми на величанствен (колико год ова реч била „јака“) и дирљив начин у својој чувеној песми „Прича о Васи Ладачком“ говори, сада већ покојни, наш песник и музичар Ђорђе Балашевић.
Поезија покаткад има снагу пророчког надахнућа – просто имаш утисак као да кроз надахнуте речи песника које снажно осликавају нашу стварност говори сам Господ. Додуше, ономе, ко хоће да види и да чује, Господ се обраћа на разне начине: и преко лепоте овога, земнога, сунца и кроз пој птица, и преко сусрета са књижевношћу и уметношћу (рецимо, многи су читајући Достојевског своје срце определили за веру у Бога); и обратно, онај, који је прекрио своје очи и заптио своје уши, ништа од овога нит види, нит чује. Но, да се вратимо питању са почетка текста.
Слушајући музику и стихове ове песме (а толико је богата садржајем да је на основу ње снимљен један дугометражни филм), у једном специфичном смислу у погледу ове теме све намах бива јасно и нема потребе за дугим дискусијама које често умеју да одишу атмосфером досаде. Судбина Васе Ладачког, главног јунака ове песме-приче, показује да опредељење које земно и материјално претпоставља свему другом, води ка крају који је испуњен тугом. Ђоле Балашевић у овој песми кроз призму човека који је рођен у сиротињи и који је жудео за богатством и који долази до богатства одрекавши се своје истинске љубави према једној сиротој девојци, показује шта се налази у основи свег живота и шта је оно што је ипак најзначајније. Васа, богаташ, умире у кафани изговарајући речи пуне, за њега болне, истине: „Џаба било коња враних, по ливади разиграних, џаба било сầта и салаша, када нисам с оном коју волем“. Тај стих и стих који му непосредно претходи „И све је им`о, ништа им`о није“ су у ствари изузетан закључак целе ове приче о основи постојања. Неко може имати све земно, и „коње вране, и сат са златним ланцем и салаше, и њиве плодне и винограде благородне“ и опет може „ништа немати“. То је на поетски начин исказана она порука из Јеванђеља „да човек не живи само о хлебу“. Човеково срце трага за нечим много узвишенијим и лако се засити било чим земним. Заиста, човек није биће коме је само неопходан хлеб, новац и аутомобил јер може имати све то и опет „ништа немати“.
Ми живимо и постојимо, не услед случајног сударања атома, кваркова и којекаквих елементарних честица, већ услед чињенице да је Господ Својом Љубављу желео наше постојање. У сваком од нас постоје и гвожђе и кисеоник и водоник и магнезијум, али човек се не може свести само на смешу гвожђа и којечега другог, која износи осамдесет килограма – ми смо нешто неупоредиво више и предвиђени смо за нешто узвишеније, за љубав према Богу и према другом човеку. Без тога нема истинског живота ма шта човек поседовао, а са тим се може чак говорити да и у сиротињи постоји лепота. Човек заиста може све поседовати и изнутра осећати страшну празнину.
Ђакон Стефан Милошевски,
Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак 05. март 2021. године