И ове године смо стигли до почетка Великог Поста, који представља својеврсно путовање ка Васкрсу, ка Празнику над Празницима, како га назива црквена химнографија. Овај назив „Велики Пост“ није везан само за дужину трајања (а није кратак, траје седам седмица), већ проистиче из посебног значаја који су му придавали хришћани претходних векова (отуда и велико слово „В“ на почетку назива). Можда та „величина“ и значај овога периода нису јасни људима који се причесте једном током године (или ниједном), али они људи који из седмице у седмицу учествују у богослужењима Цркве су итекако свесни посебности којом одише овај период црквене богослужбене године. У наредним редовима нећу покушавати да искажем посебност овога периода за нас који смо закорачили на пут ка Васкрсу, али ћу покушати да на основу једне богослужбене особености која га краси (и која на свој начин показује да је ово заиста посебно време јер се ништа томе слично не дешава током остатка године) представим макар једну од многих дубоких порука које нам Црква током овог поста упућује.
Наиме, на последњем богослужењу које Црква служи пред почетак поста, на тзв. „Прашталној Вечерњи“ (назива се овако стога што се у оквиру тог богослужења сви присутни, и свештеници и верни народ, међусобно целивају и траже опроштај једни од других) Црква прописује да се током тог међусобног целивања пева богослужбена химна која се пева приликом прославе Васкрса уз напомену да се она пева због оних верујућих људи који ће се током овог посног пута упокојити и неће бити у прилици да заједно са нама певајући ову песму прослављају Васкрсење Господње. То је један врло дирљив детаљ богослужења којим нас Црква подсећа на тужну чињеницу наше пролазности и несигурности наших земних живота. Ти тренуци у којима просијава „радосна туга“ (колико год чудно звучала ова синтагма не знам како умешније да опишем ту радост због тога што заједно славимо Васкрслога Господа и уједно сету због тога што неки од нас можда неће дочекати годишњи празник „Пасхе“ (Васкрса)) већ вековима нас подсећају на чињеницу наше смртности услед које је Сâми Господ Бог постао човек, примио смрт на Крсту, и Васкрсао у слави.
Током претходних годину дана које је обележила епидемија корона вируса све време смо имали један снажан подсетник на нашу смртност и пролазност. И сада када смо закорачили на пут Великог Поста, и када се чини да страх није мањи него пре годину дана (бројке говоре да је вирус још распрострањенији него тада), ово богослужбено појање химне која треба да се пева за четрдесет девет дана, на сâми дан Васкрса, због оних међу нама који Васкрс можда неће дочекати, оставља посебно снажан утисак.
У том подсећању на смртност се крије и једна дубока животна истина. Сећање на смрт је заправо један позив да свој живот и своје време живимо на такав начин да када дође наш крај, не одемо одавде утучени због тога што смо протраћили наше животе већ да одлазимо са поверењем у Љубав Божију и са захвалношћу на свим људима и даровима које нам је Господ подарио на нашим земним путевима. Управо, то што смо смртни и пролазни не значи да човек треба сав свој живот да проводи у страху за свој живот, у бризи за здравље, у бризи за земно. Наравно, неопходно је бринути о здрављу, и о животу и чувати их јер је све то диван дар Божији, али било би неизмерно тужно када би се живот у целости свео само на бригу и на страх. Ми смо од Бога створени за мир, радост, љубав, милост и живот треба испунити овим благословима, а уколико њих нема колико год здрави и дуговечни били заправо проводимо један тужан и неиспуњен живот.
У том смислу, и овај пост је један подсетник да време неповратно тече и да га треба искористити да испуњавамо животе овим благословима. Пост подразумева промену телесне исхране, али превасходно представља позив на промену свог живота – да се оставимо мржње, презира, неверја, непраштања, оговарања, опијања, преједања, зависти и свега осталога што трује наше животе. Ушли смо у пост са жељом да у нашим животима просија дух смирености, трпљења, љубави и опраштања како вели једна древна црквена великопосна молитва. Време протиче и животи протичу; ваља их искористити…
Ђакон Стефан Милошевски
Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 19. март 2021. године