Категорија: Издања

Трећа година средње школе. Професорка завршила предавање и пушта нас да учимо други предмет. Одељење се договара како да побегне са контролног, но нас двојица-тројица остајемо при свом ставу да се не бежи. То професорка чује па ће мени: ,,Немој да се издвајаш Зеленовићу, мој ти је савет. Куд сви ту и ти. Лавови нападају само оне биволе који се издвајају из крда.“ Овај професоркин савет ме је тада навео на дубоко размишљање. Да ли и у којој мери човек треба да се издваја од мишљења средине и конвенционалног начина живота? Наравно, овакве савете нисам добио само од дотичне професорке, већ сам их слушао касније у животу као и дан-данас. ,,Немој уписивати тај и тај факултет, с тим ћеш много да се мучиш, упиши ти ово и ово: то је сад популарно, радиш све од куће а плата ти добра!“ ,,Не дижи глас, не буни се, него ћути и слушај шта ти кажу. Тако ћеш много лакше проћи у животу.“ Овакви ставови јесу свакако део патријархалне културе и војничког васпитања. А да ли су они спојиви и са хришћанством? Ако бацимо поглед на житија светих , видећемо да се нико од њих није мирио са друштвеним конвенцијама, нормама и шаблонима свога времена. Сви свети су се међу правилима и обичајима овога света осећали као у туђини. Пред светим Димитријем, Георгијем, Теодором Тироном, Лонгином, и другим светим мученицима, блистала је сјајна каријера и дуг овоземаљски живот са бројним почастима. Па ипак, они су све ово свесно одбацили и одабрали другачији начин живота од онога који им је наметало друштво—живот у Христу и са Христом. Са престанком епохе мучеништва и проглашењем хришћанства за државну религију, многи незнабошци су приступили Цркви из политичких разлога, без промене начина живота, и веровали да ће се спасти само због припадања одређеној институцији. Као реакција и бунт против овакве појаве у Цркви, родило се монаштво. Монаси су добровољно напуштали овај свет и повлачили у пустиње, пећине и шуме, стварајући тако нови облик мучеништва за Христа. ,,Хришћански“ свет их је посматрао са чуђењем и држао за ,,луде“, што им је само давало додатни подстрек за такав начин живота. То се најјасније види на примеру нашег првог просветитеља и учитеља, Светитеља Саве. Рођен као Растко Немањић у владарској породици, имао је бројне привилегије у односу на потчињено становништво и ситну властелу: слобода кретања, право одлучивања, право стицања и располагања имовином, одлазак на забаве попут лова или витешких турнира, итд. Поседовао је најквалитетније оружје, јахао је најбоље коње и могао имати крај себе најлепшу и најбољу жену свога времена. Пред младим Растком врата славе и овоземаљског успеха била су широм отворена. На том путу су га подржавали родитељи, оставивши му на управу део државе и обезбедивши му најпогодније услове за живот. Правили су од њега будућег владара и наследника на престолу. На оваквом положају и животној перспективи младом Растку су засигурно позавидели многи његови савременици. Но, шта се десило? Седамнаестогодишњи младић одлучно и добровољно каже ,,не“ таквом животу и родитељској замисли. Одлучује да се побуни против правила и логике овога света и да пође тесним и трновитим путем који у Царство води: да постане монах у Врту Пресвете Богородице, тј. Светој Гори. Какав шок у очима ондашњег патријархалног света!  Уместо да ради шта му се каже и да се понаша као и остали његови вршњаци принчеви, Растко ,,измишаља топлу воду“ и ,,тера по свом“! Свестан шта га чека, Растко кришом бежи од својих родитеља и средине у којој је одрастао у сасвим нову средину, положивши веру и наду на Господа. И када га је на Светој Гори сустигла очева потера и када се чинило да је његов план пропао, млади Растко не одустаје од своје намере и принципа, те вешто смишља план Б, у чему и успева: чин монашења обављен је пре него што су Немањини људи пошли натраг за Србију. Због оваквог поступка према својим родитељима, Растко је био критикован од својих савременика као ,,каменосрдни, немилостиви,“ ,,што је преварио оца и његове људе.“ Но, као што нам је познато, разочараност и туга родитеља и околине према Растку била је кратког века: и отац и мати, а касније и брат пошли су Савиним стопама. И као монах, Сава је непрестано радио и умножавао таланте које му је Бог дао: изашао је из Свете Горе и напустио њен мир, како би основао самосталну Српску Цркву, учврстио веру у народу и измирио завађену браћу. Речено савременим језиком, Сава није нимало штедео себе, већ се сав дао на служење Господу и свом народу. Његовом примеру следовали су и потоњи српски владари, те је династија Немањића постала светородна. Његовом примеру и данас следују многи православни Срби, а и други народи, јер је личност Светог Саве ванвременска и наднационална. Растко Немањић је типски пример истинског хришћанског побуњеника—побуњеника против света у коме царују грех, зло и смрт. Та побуна почиње не споља, нити демонстрирањем силе, већ унутра, у људском срцу, а завршава се у Царству Небеском. Кључан корак у тој побуни јесте одвајање од логике и шаблона овога света и стицање ,,ума Христовог“. То је рат против ,,духова у поднебесју,“о којем говори свети апостол Павле и који сваки хришћанин непрестано води током живота на земљи. Ако нас свет омрзне или исмева због тога што нисмо ,,као и сви остали“, не дајмо се поколебати: сетимо се примера Светога Саве. И Растка је свет омрзнуо и жестоко критиковао због његовог поступка, али га је Господ заувек прославио у оба света. Када нам се чини да нам је због наше хришћанске логике живот претежак и да треба да га олакшамо, не заборавимо пример младога принца Растка и Христове речи: ,,Царство Небеско са напором се осваја и трудбеници га задобијају.“(Мт. 11:12) Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 27. јануар 2023. године

У сусрет Савиндану Народна библиотека „Стефан Првовенчани” организује бројне програме а први у том низу јесте представљање новог броја Жичког благовесника, часописа Епархије жичке. Баштинећи традицију дужу од једног века, наиме часопис је покренут на иницијативу Светог владике Николаја 1919. године, Жички благовесник и у нашем добу наставља да обавља „мисиолошку улогу коју је Свети Николај Жички поставио као путоказ кроз сва времена”. О првом овогодишњем броју говорилу протојереј-ставрофор Љубинко Костић и протојереј Александар Јевтић, главни и одговорни уредник часописа од 2017. године. Отац Љубинко Костић се у свом излагању осврнуо на текстове који чине тематску рубрику У сусрет Божићу – „Како изгледа Христос” из пера Светог владике Николаја и „Засијаће звезда из Јакова” нашег суграђанина, доцента др Ненада Божовића, затим на топлу божићну легенду о лепоти Богомладенца која ни разбојнике није оставила равнодушним и на текст „Неподношљива лакоћа заједништва, или: Лична пећина за Богомладенца“ монахиње Христине (Стојановић). У наставку отац Љубинко Костић је говорио о прилогу Милорада Васиљевића „Човек из пустиње – Свети Јован Крститељ“, који отвара рубрику Богословље, историја Цркве, култура. Главни и одговорни уредник часописа је представио остале текстове у броју: протојереја Милана Мионића о „Развоју уставности СПЦ – Покрајинске цркве“, Дамјана Станчића о односу телесног и душевног здравља те властити текст о начину на који је свештенство представљено у југословенској и потом новијој српској кинематографији. На овај текст надовезује се и Интервју са глумцем Иваном Вучковићем који је водио јереј Немања Матејић а у рубрици Лирски благовесник Драган Хамовић нас је подсетио на Милована Данојлића и његово поетско стваралаштво. Протојереј Светолик Марковић открива необичну причу из Данојлићевог живота која сведочи о пишчевом ктиторству а број затварају прилози у рубрици Веронаука и летопис богослужбених активности епископа жичког господина Јустина. Видео прилог можете погледати ОВДЕ. Аутор текста Ана Гвозденовић Аутор фотографија Иван Спасојевић Извор: kv-biblio.org.rs

Наша православна браћа, Јелини, овај празник још називају Празником Светлости. Ово није без разлога, јер прослављајући Крштење Христово у Јордану, заправо прослављамо чињеницу да је, пре две хиљаде година, Светлост Бога који је постао човек засијала у греховној тами човековог палог постојања. Свети Исаија, много стотина година пре рођења Господа Исуса Христа, је пророчки гледајући у личност Христову, Њега назвао Светлошћу: „Земља Завулонова и земља Нефталимова, Галилеја незнабожачка – народ који седи у тами, виде Светлост Истинску, и онима који бораве у сенци смрти, Светлост засија“ (Мт 4, 15). Ови географски појмови, непознати просечном житељу наше земље, су, у ствари, територије на којима је Христос испрва живео и са којих је отпочео да благовести реч о Царству Божијем. Свети пророк је могао Њега назвати било којим другим именом, али га је назвао Светлошћу – тиме је много тога саопштио о нашем Господу. То што је Он Светлост која засјâ у тами (пријатељ Христов, Свети апостол Јован Богослов, је још рекао да је Он Светлост која светли у тами, и тама је не обузе – Јн 1, 5) значи да је Он сасвим другачији од нашег греховног живљења. Он је видео Њега као Доброту, као Радост, као Љубав, као Васкрсење, као Спасење и зато је Он Светлост. И пре доласка Господњег, у нашим животима, су постојали и доброта и радост и љубав, али то су били само само зраци који гасну у тами греха, смрти, сујете, мржње, и других пројава таме. Он је дошао да нас сасвим изведе из области таме и смрти на Светлост Вечног Царства Божијег. Зато на Богојављење певамо Господ је просветљење моје (наше), јер Он није само дошао да би просијала Светлост Његовог Божанства међу нама, већ да би нас том Светлошћу обасјао и спасао од таме у којој смо се нашли – да би нас просвет(л)ио… Остало је да, са још неколико речи, опишемо како је изгледао сâми догађај Крштења Господњег, којим је Господ отпочео своје спаситељно дело међу нама. Наиме, када је Господ напунио тридесет година, пре него што је почео да благовести Радост Царства Божијег, отишао је код свога рођака, Јована Крститеља, који је крштавао народ који је исповедао своје грехе. Када је Господ стигао на ред, Јован је, будући пророк, устрашено рекао Господу: „Господе, зар Ти к мени долазиш, да те ја крстим (= јер је и он, попут Светог пророка Исаије, у Њему видео сијање Светлости Божанства)?“. Ипак, Господ је, по своме смирењу, иако Сушта Светлост (=без икакве примесе таме греха), био погружен у воде Јорданске. И, када је излазио из воде, како Јеванђеље приповеда, Небеса се отворише, што вероватно значи да је Светлост Тројичног бића обасјала и небо и земљу, и зачуо се глас Очев са речима: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте“, и Свети Дух је у виду голуба слетео на главу Христову. Излазећи из воде просијала је Светлост Бога који је због нас постао човек… Уверен сам и да је овакву манифестацију Светлости, видео пророк Исаија… На самом крају, још једна напомена. Светлост Богочовека је тада засијала у нашим животима, али није престала да сија. И дан данас, у својим животима, кроз Цркву, можемо бити обасјани Светлошћу Радости која је тада обасјала небо и земљу. Још увек наши животи нису сасвим преображени у рај, још увек жудимо за изласком из области таме и смрти, и, још увек је могуће, да истинским будемо додирнути Светлошћу Царства Божијег. Прво и основно што нам је потребно је наше опредељење, а све остало ће Господ додати. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 20. јануар 2023. године

Данас смо чули два читања, Посланицу и Јеванђеље, која нам представљају два аспекта Израиљеве вере и верности, као и чудесне путеве Божије. У Посланици се сусрећемо са великим јунацима вере, људима и женама који су веровали у речи Божије, веровали у Њега у тој мери да дају свој живот и смрт зарад обећања које је некада дато њиховим прецима а остало неиспуњено неколико хиљада година. Ова верност потомака Аврамових, онога коме је Бог је дао Своје обећање, нешто је на чему се морамо учити. Преко три хиљаде година читав народ је живео са потпуном верношћу, за које је свака особа била способна, јер је реч Божија истина. Без обзира колико дуго морамо чекати њено остварење, она остаје истина, и путеви Божији и даље превазилазе наше путеве, Његове мисли превазилазе наше мисли и остају недокучиве али увек истините. Као одговор на Божију верност, цео народ се показао способним да остане веран обећању које се није испуњавало до дана када је Сâм Господ дошао и постао човек, све до дана када је Син Маријин заиста постао Емануил, „Бог са нама“, Онај кога је човечанство очекивало кроз историју. А затим имамо овај почетак Јеванђеља по Св. Матеју. Понекад га слушамо с нестрпљењем: шта значе сва та имена? Чак ни научници који проучавају Стари Завет не могу увек да знају ко је свака од тих особа. Због чега се наводи овакав дуг низ имена? Зар нас није дирнула чињеница да је Господ Исус Христос, Син Божији који постаје човек, имао дуги људски родослов? Да је имао људско наслеђе? Да је из века у век још једна особина постала нит уткана у историју људске породице, чија је круна оваплоћени Син Божији? Када читамо та имена, од којих су нам нека позната, изненађује нас то што су ово имена светитеља, духовних великана. Али, колико има и имена грешника: Рава блудница, Рута која није била Израиљка, и неколико других, Вирсавеја која је била жена Уријина и коју је Давид одвео силом. У овом родослову, светост и људска слабост и грех међусобно се преплићу на начин који треба да приметимо. Како је Син Божји могао преузети на Себе људску природу која је проткана са толико много руку, чистих и скверних? Руку, душа, тела, умова, срца. Сви који су ту поменути – слаби и толико различити од духовних јунака описаних у Посланици – такође су део овог народа који је волео обећање и живео у очекивању обећања, свако према својој снази или својој слабости. А једна од дивних ствари о Богу је да се у Старом Завету назива „огњем који спаљује“, али тај огањ који спаљује није разоран огањ, то је огањ који је у стању да у себе узме и све преобрази у огањ чист, неупрљан, незагадив. Огањ се може ложити сандаловином или отпацима; чим се материјал баци у овај огањ, овај га узима и преображава. И то је наша нада, и то је наше чудо, да можемо прићи Богу као Тамара, као Рава, као Рута, као Вирсавеја, као Давид, као Соломон, као Манасија, јер се сви ови људи памте по њиховим слабостима, али и по њиховом покајању и верности, због чињенице да су веровали да Бог неће прекршити своје обећање и да се стога може живети зарад обећања, чекајући да се оно испуни зa живота или можда у будућим покољењима. И једног дана се испунило. Бог је дошао и Он је Емануил, Бог је међу нама. Бог је дошао, и Његово име, Његово људско име је Исус, што значи „Бог спасава“. Обећање је испуњено. Али, зар се не бисмо за тренутак требали сетити оних хиљада година када су људи живели од наде, и никада нису видели испуњење тог обећања – тако верно, тако одлучно: били су спремни да умру ако је потребно, али да не издају своју веру, своју увереност да је Бог истина. Живимо у свету када је обећање испуњено, испуњено у Христу. Дошао нам је вечни живот као семе које нас носи. А шта је са нама, са нашом вером у друга обећања, и нашом верношћу у Бога живога, који их је дао? Зар се не можемо угледати на најслабије у Старом Завету, и покушати да узрастемо у меру највећих? Они су живели у ишчекивању, а ми живимо у извесности онога што се већ десило. Очекујемо испуњење, славни долазак Господњи, победу Божију која је наш вечни живот и наше спасење. Какво одушевљење и надахнуће! Каква храброст и нада! Колико треба да се радујемо у свом животу; ми смо народ Божији, али народ Бога који је већ међу нама – Он је један од нас, ако смо ми једни од Његових. Какво чудо! Каква радост! Какво надахнуће! Амин. Митрополит Антоније (Блум) Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. јануар 2023 године

По благослову Епископа жичког Г. Јустина, а у жељи да поуке вере и путокази спасења – од свакодневног ка вечном животу, дођу до читалаца, сарадници за медијско представљање часописа “Жички благовесник“, гостовали су на телевизијама широм наше Епархије. У својим наступима изложили су укратко садржај и препоручили га широј читалачкој публици. Представљања можете погледати у прилозима који следе:

Заједно са мудрацима источним и хоровима светитеља Божијих од постанка света који до данас траже витлејемску пећину како би се у њој огрејали топлотом љубави Богомладенца Христа, приносимо и ми на скромни дар ради нас Рођеноме нови број часописа Жички благовесник (јануар-март 2023). Захваљујемо се Епископу Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа на локалним телевизијама широм Епархије, црквеним општинама и свештенству који предочавају часопис верном народу и на тај начин ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Тематску рубрику под насловом У сусрет Божићу чине четири текста. Први је из Пера Светог Владике Николаја на тему „Како изгледа Христос?“ Њиме нам се отварају физичке и духовне очи за созерцање красоте ненадмашне за коју је назначен сваки човек кроз охристовљење. Доцент др Ненад Божовић нам у тексту „Засијаће звезда из Јакова“ предочава развој светописамских читања у литургијском контексту, па кроз актуелну богослужбену праксу читања паримија на вечерњем богослужењу анализира три паримије које се читају уочи празника Рождества Христовог. Старозаветни библијски мотиви и њихов месијански карактер нам постају јаснији и упућују на премудри Промисао Божији којим смо у Христу спасени. Топла божићна легенда (пренета преко старца Силуана и Софронија Сахарова) о разбојнику који је желео да опљачка Свету породицу у Витлејему, сведочи о лепоти Богомладенца која ни срце суровог убице није оставила равнодушним. Тај утисак и данас многе грешнике чини светитељима. Монахиња Христина (Стојановић) нам кроз драгоцене увиде са простора људског душевног и духовног живота поручује да свој свакодневни живот и односе са ближњима требамо да сагледавамо као припрему за рођење Бога међу нама, па зато и наслов овог текста гласи: „Неподношљива лакоћа заједништва, или: Лична пећина за Богомладенца“. У рубрици Богословље, историја Цркве, култура Милорад Васиљевић нас кроз текст „Човек из пустиње – Свети Јован Крститељ“ подсећа на важност лика и дела Претече Господњег. На једном месту овде можемо сагледати улогу коју је у великом делу домостроја спасења заузео овај чудесни лик пророка који стоји на граници два Завета. Протојереј Милан Мионић у тексту „Развој уставности СПЦ – Покрајинске цркве“ на постављено уводно питање, даје одговор: „После гашења Пећке Патријаршије 1766. године, СПЦ је изгубила аутокефалност и све њене територије дошле су под јурисдикцију Цариградске Патријаршије. Ипак, током деветнаестог века, у контексту ослобођења од Турака, појављује се низ аутономних црквених организација на вековним просторима српског народа. Ова епоха у историју СПЦ позната је под именом ,,покрајинске Цркве“, и трајала је све до васпостављања Пећке патријаршије 1920. године. Нас интересује којим су се то актима покрајинске Цркве управљале?“ Дамјан Станчић пише о односу телесног и душевног здравља. Релевантним подацима из медицине и психологије придодати су увиди светоотачке духовности, па се тако долази до холистичког приступа који у времену пораста броја разних обољења оправдано бива препознат као најбољи. Психосоматска обољења, улога ума, плацебо и ноцебо ефекат, само су неке од важних станица које чине овај текст (чији наставак очекујемо у наредном броју). Протонамесник Александар Р. Јевтић у тексту „Постоји ли (не)христоцентричан филм?“ разматра питање односа теологије и филмске уметности. Уз осврт на историју развоја филма и његово значење, констатује утицај који филм данас има. Однос према Цркви и вери се анализира на основу улога које је свештенство имало у филмовима који су снимани у комунистичкој Југославији, па све до новијих филмских остварења. Тиме се читаоцу даје могућност заједничког промишљања на неке од савремених изазова који се на овом пољу сусрећу и неминовно изазивају одређена осећања и ставове. На овај текст надовезује се и Интервју са глумцем Иваном Вучковићем који је водио јереј Немања Матејић. Популарни „отац Ђорђе“ из сада већ чувене серије „Село гори а баба се чешља“ овде износи своје виђење о филмској уметности, њеним дометима и стремљењима за будућност. Опис припреме за улогу модерног свештеника који на парохију долази у кожној јакни са црним наочарима на брзом мотору је вредан пажње, јер све ово није било повод за осуду парохијана већ само један спољашњи аспект из живота свештеника који у наставку серије несебично и посвећено бди над духовном савешћу поверене му пастве. У рубрици Лирски благовесник Драган Хамовић „Раб Милован из Ивановаца“ пише о Миловану Данојлићу и његовом поетском стваралаштву. Истичући неке од Данојловићевих песничких узлета, подсећа како је говорио о томе шта песник данас може да чини: „Може врло мало, и врло много. Већ и само одржавање језика у делотворном стању његов је незаменљив допринос духовном здрављу заједнице. Предвођен  маштом, играчицом на конопцу у служби слободе, може да отвара видике преко којих су навика и свакидашњица бациле непрозирну завесу.“ У наставку је и некролог Миловану Данојлићу из пера протојереја Светолика Марковића који је песника лично познавао и који нам уз сплет изабраних стихова Данојлићевих доноси и несвакидашњу причу о његовом ктиторству, о храму посвећеном Светом Николају Мирликијском – насталом од новца који је из иностранства слао старим родитељима у завичај, а који они нису потрошили. Још један некролог посвећен протојереју Дејану Стефановићу чини рубрику У вечни спомен. У саставу извештаја са опела и сахране налазе се и опроштајне речи монахиње Теодосије из Петро-павловског манастира, која као духовно чедо говори о свом некадашњем духовном оцу. Брат по телу Епископа жичког Јустина, сахрањен је у порти Манастира Вујан да чека васкрсење мртвих. У рубрици Веронаука доносимо извештај о награди града Краљева, коју је за вишегодишњи труд и допринос широј друштвеној заједници добио г. Милан Милутиновић, вероучитељ из села Врбе код Краљева. Радови Ане Бисенић „Божија брига о свету и еколошка криза“ и Јане Домановић „Религија и наука“ сведоче о дечијем таленту и дубоком промишљању тема које се тичу савременог света, а сагледавају се дечијим очима напојеним духовним видицима који се отварају на часовима веронауке у Горњем Милановцу и Гучи. Злата Новаковић из ОШ „Свети Сава“ из Чачка нам дарује песму„Крај света“, у којој стиховима молитвено тражи помоћ од Бога у смутним временима чији смо учесници. Ђакон Стефан Симић нам доноси извештај о богослужбеним активностима Епископа жичког Г. Јустина у периоду од 2. јуна до 27. новембра 2022. Радове за нове бројеве Жичког

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, у суботу 10. децембра, у парохијском дому Цркве Светог Василија Острошког у Рибашевини, одржана је промоција књиге „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића из Ужица, која је у издању Историјског архива Ужице недавно изашла из штампе. Књига говори о дешавањима на територији тадашњег Ужичког среза за време Другог светског рата, ратном путу Ужичана у јединицама Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), а уједно представља и споменицу свим њеним настрадалим припадницима. У књизи је дат и до сада најдетаљнији попис настрадалих у ратном вихору, како припадника свих војних формација тако и цивилног становништва. Промоцију су молитвом започели о. Марко Ерић, парох карански, као и старешина храма о. Томислав Гајић. Он се потом обратио присутнима стављајући акценат на богословско и хришћанско тумачење историје, а затим и најавио Милојка Милићевића, председника удружења гуслара „Михаило Миловановић“. Као погодну за ову прилику, као и тематику која је у књизи описана, гуслар је изабрао и презентовао песму: „Под крстом – Следујући Богу и прецима“. Историчар Милутин Велисављевић причао је о свим проблемима кроз које је српска историографија пролазила, како за време турске окупације, тако и за време окупације током оба светска рата, па и после оног Другог: Српска историја је попут леопардове коже – неки догађаји из њене повести су светле и јарке тачке, али између њих су црне мрље. Зато је драгоцена свака књига која осветљава те делове наше прошлости. Нарочит допринос чувању сећања на људе и догађаје српској историографији дала је књига „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића. Нарочито дирљив говор одржао је пензионисани пуковник Драган Крсмановић, у коме се, између осталог, осврнуо и на страдање ђенерала Михаиловића и његових сабораца, истакао потребу за њиховом рехабилитацијуом у колективном сећању српског народа и нагласио да је ова књига допринела да сећања не те људе не избледе под наслагама нашег заборава. Он је потом похвалио напоран, темељан и упоран рад аутора истичући га као пример историчарима, па и целим историјским институтима, настављајући: Књига Дејана Ђерића нам потврђује да су документа окосница сваког историографског рада. Али не само она објављена већ и она занемарена, прећутана или намерно прескочена. А када се на богату документарну основу надогреде дневнички записи и сведочанства учесника и њихових сродника, на светлост дана излази Ужице какво нисмо познавали нити веровали да је икада постојало. Ужице домаћина, предузимљивих и вредних људи привржених властитој традицији и дубоко укорењених у православној вери која је обликовала етос и систем вредности који се одржао вековима. Гробови оних који су се борили за то Ужице, и који су понели тешки крст верности заклетви, расути су широм српских земаља а они преживели осетили су горчину прогонства на далеким континентима. Галерија биографија и сачувани ликови страдалника мали је допринос да им се одужимо али и велика нада да можемо постати достојни њихове жртве. Завршну реч дао је аутор, испричао ратне приче и трагичне судбине угледних људи овога краја и напоменуо да је српском народу потребно помирење, али не помирење на ћутању, лажима и обманама већ помирење по символима вере – помирење у истини и љубави. Помирење крај подигнутих споменика онима који до сада нису имали прилику да о њима историја пише, судија да им суди а свештеник да им очита опело. Аутор се захвалио Његовом Преосвештенству, старешини храма, издавачу, окупљенима, као и свима који су помогли да књига угледа светлост дана. Гуслар Милићевић ставио завршну тачку на промоцију изводећи део песме Светог Владике Николаја „Небеска литургија“. Сутрадан, 11. децембра промоција је одржана и у просторијама ОШ у суседном селу Каран и на њој су о књизи и страдању српског народа говорили: о. Марко Ерић, историчар Милутин Велисављевић и аутор. Дејан Ђерић

Свети апостол Марко био је један од седамдесеторице малих апостола. Сходно обичајима тог времена имао је два имена, једно јеврејско и друго грчко-римско, па вас не треба чудити ако негде прочитате да се звао и Јован Марко. Пореклом је био Јеврејин, син богате жене Марије из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Марко је рођен у Јерусалиму, био је нећак апостола Варнаве – вршњак и пријатељ апостола Павла. Након Спаситељевог Вазнесења, кућа мајке Светог Марка је постала место молитвених сусрета првих хришћана у Јерусалиму и уточиште за апостоле. На молбу римских хришћана, Марко је написао Јеванђеље о Христу, на основу својег памћења, али и на основу сведочења апостола Петра са којим је био веома близак. Познато је да је Јеванђеље по Марку, по својем обиму, најкраће од свих Јеванђеља, али није мање лепо и мање утешно од остала три Јеванђеља. Навешћу догађај са покојним митрополитом Антонијем (Блумом) са којим сте се као читаоци наше рубрике већ претходно срели. Наиме, он је још као младић донео одлуку да не верује у Бога. Међутим, након школског предавања једног свештеника решио је да нешто прочита о Христу, па се определио да то буде најкраће Јеванђеље. Пре читања Јеванђеља, обећао је себи да ће засвагда раскрстити са вером, уколико му се оно не допадне. Послушајте његове речи: „И тада сам сусрео Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј. Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља: да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре. Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави… Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети…“ Kao што видите, читајући Јеванђеље, потоњи митрополит је срео Самога Христа и научио да је Бог љубав, јер Он сунцем обасјава и зле и добре. Касније, све до краја свог земног живота, овај младић је био ватрени проповедник Јеванђеља и доброте Божије. Драги читаоци, у овом времену хитрине и јурњаве, усудите се да прочитате макар најкраће Јеванђеље – можда и вас током читања тог Јеванђеља обасја доброта љубави Божије, због које вреди трпети и највеће патње и неправде које живот носи са собом. На самом крају: још неколико речи о Светом апостолу Марку. Он се упокојио у Господу као Епископ Александрије Египатске 63 или 68 године. Наша Црква га молитвено прославља 8. маја. Нека нам Господ, његовим молитвама, отвори очи да нас обасја утеха која се скрива у речима јеванђелске повести о Христу. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. децембар 2022. године