Категорија: Издања

Данас смо чули два читања, Посланицу и Јеванђеље, која нам представљају два аспекта Израиљеве вере и верности, као и чудесне путеве Божије. У Посланици се сусрећемо са великим јунацима вере, људима и женама који су веровали у речи Божије, веровали у Њега у тој мери да дају свој живот и смрт зарад обећања које је некада дато њиховим прецима а остало неиспуњено неколико хиљада година. Ова верност потомака Аврамових, онога коме је Бог је дао Своје обећање, нешто је на чему се морамо учити. Преко три хиљаде година читав народ је живео са потпуном верношћу, за које је свака особа била способна, јер је реч Божија истина. Без обзира колико дуго морамо чекати њено остварење, она остаје истина, и путеви Божији и даље превазилазе наше путеве, Његове мисли превазилазе наше мисли и остају недокучиве али увек истините. Као одговор на Божију верност, цео народ се показао способним да остане веран обећању које се није испуњавало до дана када је Сâм Господ дошао и постао човек, све до дана када је Син Маријин заиста постао Емануил, „Бог са нама“, Онај кога је човечанство очекивало кроз историју. А затим имамо овај почетак Јеванђеља по Св. Матеју. Понекад га слушамо с нестрпљењем: шта значе сва та имена? Чак ни научници који проучавају Стари Завет не могу увек да знају ко је свака од тих особа. Због чега се наводи овакав дуг низ имена? Зар нас није дирнула чињеница да је Господ Исус Христос, Син Божији који постаје човек, имао дуги људски родослов? Да је имао људско наслеђе? Да је из века у век још једна особина постала нит уткана у историју људске породице, чија је круна оваплоћени Син Божији? Када читамо та имена, од којих су нам нека позната, изненађује нас то што су ово имена светитеља, духовних великана. Али, колико има и имена грешника: Рава блудница, Рута која није била Израиљка, и неколико других, Вирсавеја која је била жена Уријина и коју је Давид одвео силом. У овом родослову, светост и људска слабост и грех међусобно се преплићу на начин који треба да приметимо. Како је Син Божји могао преузети на Себе људску природу која је проткана са толико много руку, чистих и скверних? Руку, душа, тела, умова, срца. Сви који су ту поменути – слаби и толико различити од духовних јунака описаних у Посланици – такође су део овог народа који је волео обећање и живео у очекивању обећања, свако према својој снази или својој слабости. А једна од дивних ствари о Богу је да се у Старом Завету назива „огњем који спаљује“, али тај огањ који спаљује није разоран огањ, то је огањ који је у стању да у себе узме и све преобрази у огањ чист, неупрљан, незагадив. Огањ се може ложити сандаловином или отпацима; чим се материјал баци у овај огањ, овај га узима и преображава. И то је наша нада, и то је наше чудо, да можемо прићи Богу као Тамара, као Рава, као Рута, као Вирсавеја, као Давид, као Соломон, као Манасија, јер се сви ови људи памте по њиховим слабостима, али и по њиховом покајању и верности, због чињенице да су веровали да Бог неће прекршити своје обећање и да се стога може живети зарад обећања, чекајући да се оно испуни зa живота или можда у будућим покољењима. И једног дана се испунило. Бог је дошао и Он је Емануил, Бог је међу нама. Бог је дошао, и Његово име, Његово људско име је Исус, што значи „Бог спасава“. Обећање је испуњено. Али, зар се не бисмо за тренутак требали сетити оних хиљада година када су људи живели од наде, и никада нису видели испуњење тог обећања – тако верно, тако одлучно: били су спремни да умру ако је потребно, али да не издају своју веру, своју увереност да је Бог истина. Живимо у свету када је обећање испуњено, испуњено у Христу. Дошао нам је вечни живот као семе које нас носи. А шта је са нама, са нашом вером у друга обећања, и нашом верношћу у Бога живога, који их је дао? Зар се не можемо угледати на најслабије у Старом Завету, и покушати да узрастемо у меру највећих? Они су живели у ишчекивању, а ми живимо у извесности онога што се већ десило. Очекујемо испуњење, славни долазак Господњи, победу Божију која је наш вечни живот и наше спасење. Какво одушевљење и надахнуће! Каква храброст и нада! Колико треба да се радујемо у свом животу; ми смо народ Божији, али народ Бога који је већ међу нама – Он је један од нас, ако смо ми једни од Његових. Какво чудо! Каква радост! Какво надахнуће! Амин. Митрополит Антоније (Блум) Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. јануар 2023 године

По благослову Епископа жичког Г. Јустина, а у жељи да поуке вере и путокази спасења – од свакодневног ка вечном животу, дођу до читалаца, сарадници за медијско представљање часописа “Жички благовесник“, гостовали су на телевизијама широм наше Епархије. У својим наступима изложили су укратко садржај и препоручили га широј читалачкој публици. Представљања можете погледати у прилозима који следе:

Заједно са мудрацима источним и хоровима светитеља Божијих од постанка света који до данас траже витлејемску пећину како би се у њој огрејали топлотом љубави Богомладенца Христа, приносимо и ми на скромни дар ради нас Рођеноме нови број часописа Жички благовесник (јануар-март 2023). Захваљујемо се Епископу Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа на локалним телевизијама широм Епархије, црквеним општинама и свештенству који предочавају часопис верном народу и на тај начин ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Тематску рубрику под насловом У сусрет Божићу чине четири текста. Први је из Пера Светог Владике Николаја на тему „Како изгледа Христос?“ Њиме нам се отварају физичке и духовне очи за созерцање красоте ненадмашне за коју је назначен сваки човек кроз охристовљење. Доцент др Ненад Божовић нам у тексту „Засијаће звезда из Јакова“ предочава развој светописамских читања у литургијском контексту, па кроз актуелну богослужбену праксу читања паримија на вечерњем богослужењу анализира три паримије које се читају уочи празника Рождества Христовог. Старозаветни библијски мотиви и њихов месијански карактер нам постају јаснији и упућују на премудри Промисао Божији којим смо у Христу спасени. Топла божићна легенда (пренета преко старца Силуана и Софронија Сахарова) о разбојнику који је желео да опљачка Свету породицу у Витлејему, сведочи о лепоти Богомладенца која ни срце суровог убице није оставила равнодушним. Тај утисак и данас многе грешнике чини светитељима. Монахиња Христина (Стојановић) нам кроз драгоцене увиде са простора људског душевног и духовног живота поручује да свој свакодневни живот и односе са ближњима требамо да сагледавамо као припрему за рођење Бога међу нама, па зато и наслов овог текста гласи: „Неподношљива лакоћа заједништва, или: Лична пећина за Богомладенца“. У рубрици Богословље, историја Цркве, култура Милорад Васиљевић нас кроз текст „Човек из пустиње – Свети Јован Крститељ“ подсећа на важност лика и дела Претече Господњег. На једном месту овде можемо сагледати улогу коју је у великом делу домостроја спасења заузео овај чудесни лик пророка који стоји на граници два Завета. Протојереј Милан Мионић у тексту „Развој уставности СПЦ – Покрајинске цркве“ на постављено уводно питање, даје одговор: „После гашења Пећке Патријаршије 1766. године, СПЦ је изгубила аутокефалност и све њене територије дошле су под јурисдикцију Цариградске Патријаршије. Ипак, током деветнаестог века, у контексту ослобођења од Турака, појављује се низ аутономних црквених организација на вековним просторима српског народа. Ова епоха у историју СПЦ позната је под именом ,,покрајинске Цркве“, и трајала је све до васпостављања Пећке патријаршије 1920. године. Нас интересује којим су се то актима покрајинске Цркве управљале?“ Дамјан Станчић пише о односу телесног и душевног здравља. Релевантним подацима из медицине и психологије придодати су увиди светоотачке духовности, па се тако долази до холистичког приступа који у времену пораста броја разних обољења оправдано бива препознат као најбољи. Психосоматска обољења, улога ума, плацебо и ноцебо ефекат, само су неке од важних станица које чине овај текст (чији наставак очекујемо у наредном броју). Протонамесник Александар Р. Јевтић у тексту „Постоји ли (не)христоцентричан филм?“ разматра питање односа теологије и филмске уметности. Уз осврт на историју развоја филма и његово значење, констатује утицај који филм данас има. Однос према Цркви и вери се анализира на основу улога које је свештенство имало у филмовима који су снимани у комунистичкој Југославији, па све до новијих филмских остварења. Тиме се читаоцу даје могућност заједничког промишљања на неке од савремених изазова који се на овом пољу сусрећу и неминовно изазивају одређена осећања и ставове. На овај текст надовезује се и Интервју са глумцем Иваном Вучковићем који је водио јереј Немања Матејић. Популарни „отац Ђорђе“ из сада већ чувене серије „Село гори а баба се чешља“ овде износи своје виђење о филмској уметности, њеним дометима и стремљењима за будућност. Опис припреме за улогу модерног свештеника који на парохију долази у кожној јакни са црним наочарима на брзом мотору је вредан пажње, јер све ово није било повод за осуду парохијана већ само један спољашњи аспект из живота свештеника који у наставку серије несебично и посвећено бди над духовном савешћу поверене му пастве. У рубрици Лирски благовесник Драган Хамовић „Раб Милован из Ивановаца“ пише о Миловану Данојлићу и његовом поетском стваралаштву. Истичући неке од Данојловићевих песничких узлета, подсећа како је говорио о томе шта песник данас може да чини: „Може врло мало, и врло много. Већ и само одржавање језика у делотворном стању његов је незаменљив допринос духовном здрављу заједнице. Предвођен  маштом, играчицом на конопцу у служби слободе, може да отвара видике преко којих су навика и свакидашњица бациле непрозирну завесу.“ У наставку је и некролог Миловану Данојлићу из пера протојереја Светолика Марковића који је песника лично познавао и који нам уз сплет изабраних стихова Данојлићевих доноси и несвакидашњу причу о његовом ктиторству, о храму посвећеном Светом Николају Мирликијском – насталом од новца који је из иностранства слао старим родитељима у завичај, а који они нису потрошили. Још један некролог посвећен протојереју Дејану Стефановићу чини рубрику У вечни спомен. У саставу извештаја са опела и сахране налазе се и опроштајне речи монахиње Теодосије из Петро-павловског манастира, која као духовно чедо говори о свом некадашњем духовном оцу. Брат по телу Епископа жичког Јустина, сахрањен је у порти Манастира Вујан да чека васкрсење мртвих. У рубрици Веронаука доносимо извештај о награди града Краљева, коју је за вишегодишњи труд и допринос широј друштвеној заједници добио г. Милан Милутиновић, вероучитељ из села Врбе код Краљева. Радови Ане Бисенић „Божија брига о свету и еколошка криза“ и Јане Домановић „Религија и наука“ сведоче о дечијем таленту и дубоком промишљању тема које се тичу савременог света, а сагледавају се дечијим очима напојеним духовним видицима који се отварају на часовима веронауке у Горњем Милановцу и Гучи. Злата Новаковић из ОШ „Свети Сава“ из Чачка нам дарује песму„Крај света“, у којој стиховима молитвено тражи помоћ од Бога у смутним временима чији смо учесници. Ђакон Стефан Симић нам доноси извештај о богослужбеним активностима Епископа жичког Г. Јустина у периоду од 2. јуна до 27. новембра 2022. Радове за нове бројеве Жичког

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, у суботу 10. децембра, у парохијском дому Цркве Светог Василија Острошког у Рибашевини, одржана је промоција књиге „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића из Ужица, која је у издању Историјског архива Ужице недавно изашла из штампе. Књига говори о дешавањима на територији тадашњег Ужичког среза за време Другог светског рата, ратном путу Ужичана у јединицама Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), а уједно представља и споменицу свим њеним настрадалим припадницима. У књизи је дат и до сада најдетаљнији попис настрадалих у ратном вихору, како припадника свих војних формација тако и цивилног становништва. Промоцију су молитвом започели о. Марко Ерић, парох карански, као и старешина храма о. Томислав Гајић. Он се потом обратио присутнима стављајући акценат на богословско и хришћанско тумачење историје, а затим и најавио Милојка Милићевића, председника удружења гуслара „Михаило Миловановић“. Као погодну за ову прилику, као и тематику која је у књизи описана, гуслар је изабрао и презентовао песму: „Под крстом – Следујући Богу и прецима“. Историчар Милутин Велисављевић причао је о свим проблемима кроз које је српска историографија пролазила, како за време турске окупације, тако и за време окупације током оба светска рата, па и после оног Другог: Српска историја је попут леопардове коже – неки догађаји из њене повести су светле и јарке тачке, али између њих су црне мрље. Зато је драгоцена свака књига која осветљава те делове наше прошлости. Нарочит допринос чувању сећања на људе и догађаје српској историографији дала је књига „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића. Нарочито дирљив говор одржао је пензионисани пуковник Драган Крсмановић, у коме се, између осталог, осврнуо и на страдање ђенерала Михаиловића и његових сабораца, истакао потребу за њиховом рехабилитацијуом у колективном сећању српског народа и нагласио да је ова књига допринела да сећања не те људе не избледе под наслагама нашег заборава. Он је потом похвалио напоран, темељан и упоран рад аутора истичући га као пример историчарима, па и целим историјским институтима, настављајући: Књига Дејана Ђерића нам потврђује да су документа окосница сваког историографског рада. Али не само она објављена већ и она занемарена, прећутана или намерно прескочена. А када се на богату документарну основу надогреде дневнички записи и сведочанства учесника и њихових сродника, на светлост дана излази Ужице какво нисмо познавали нити веровали да је икада постојало. Ужице домаћина, предузимљивих и вредних људи привржених властитој традицији и дубоко укорењених у православној вери која је обликовала етос и систем вредности који се одржао вековима. Гробови оних који су се борили за то Ужице, и који су понели тешки крст верности заклетви, расути су широм српских земаља а они преживели осетили су горчину прогонства на далеким континентима. Галерија биографија и сачувани ликови страдалника мали је допринос да им се одужимо али и велика нада да можемо постати достојни њихове жртве. Завршну реч дао је аутор, испричао ратне приче и трагичне судбине угледних људи овога краја и напоменуо да је српском народу потребно помирење, али не помирење на ћутању, лажима и обманама већ помирење по символима вере – помирење у истини и љубави. Помирење крај подигнутих споменика онима који до сада нису имали прилику да о њима историја пише, судија да им суди а свештеник да им очита опело. Аутор се захвалио Његовом Преосвештенству, старешини храма, издавачу, окупљенима, као и свима који су помогли да књига угледа светлост дана. Гуслар Милићевић ставио завршну тачку на промоцију изводећи део песме Светог Владике Николаја „Небеска литургија“. Сутрадан, 11. децембра промоција је одржана и у просторијама ОШ у суседном селу Каран и на њој су о књизи и страдању српског народа говорили: о. Марко Ерић, историчар Милутин Велисављевић и аутор. Дејан Ђерић

Свети апостол Марко био је један од седамдесеторице малих апостола. Сходно обичајима тог времена имао је два имена, једно јеврејско и друго грчко-римско, па вас не треба чудити ако негде прочитате да се звао и Јован Марко. Пореклом је био Јеврејин, син богате жене Марије из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Марко је рођен у Јерусалиму, био је нећак апостола Варнаве – вршњак и пријатељ апостола Павла. Након Спаситељевог Вазнесења, кућа мајке Светог Марка је постала место молитвених сусрета првих хришћана у Јерусалиму и уточиште за апостоле. На молбу римских хришћана, Марко је написао Јеванђеље о Христу, на основу својег памћења, али и на основу сведочења апостола Петра са којим је био веома близак. Познато је да је Јеванђеље по Марку, по својем обиму, најкраће од свих Јеванђеља, али није мање лепо и мање утешно од остала три Јеванђеља. Навешћу догађај са покојним митрополитом Антонијем (Блумом) са којим сте се као читаоци наше рубрике већ претходно срели. Наиме, он је још као младић донео одлуку да не верује у Бога. Међутим, након школског предавања једног свештеника решио је да нешто прочита о Христу, па се определио да то буде најкраће Јеванђеље. Пре читања Јеванђеља, обећао је себи да ће засвагда раскрстити са вером, уколико му се оно не допадне. Послушајте његове речи: „И тада сам сусрео Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј. Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља: да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре. Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави… Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети…“ Kao што видите, читајући Јеванђеље, потоњи митрополит је срео Самога Христа и научио да је Бог љубав, јер Он сунцем обасјава и зле и добре. Касније, све до краја свог земног живота, овај младић је био ватрени проповедник Јеванђеља и доброте Божије. Драги читаоци, у овом времену хитрине и јурњаве, усудите се да прочитате макар најкраће Јеванђеље – можда и вас током читања тог Јеванђеља обасја доброта љубави Божије, због које вреди трпети и највеће патње и неправде које живот носи са собом. На самом крају: још неколико речи о Светом апостолу Марку. Он се упокојио у Господу као Епископ Александрије Египатске 63 или 68 године. Наша Црква га молитвено прославља 8. маја. Нека нам Господ, његовим молитвама, отвори очи да нас обасја утеха која се скрива у речима јеванђелске повести о Христу. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. децембар 2022. године

Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: „Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље“. „Како да не, изволите!“ И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао… И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: „Оче, дозволите ми нешто да урадим…“ У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: „Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем…“ И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: „Православље – радост вере и вера радости“. Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости.   Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо „у једну Свету, саборну и апостолску Цркву“. Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: „Христос воскресе, радости моја!“ Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Краљева, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: „Само си ми још ти у животу требао…“ Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то?

У радости празника Светог оца Николаја чудотворца, архиепископа Мирликијског, из штампе је изашао 388. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који носи тему „Љуби ближњега свогˮ. Насловну страну наведеног броја краси фотографија Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са особљем и корисницима народне кухиње која делује при Верском Добротворном Старатељству Архиепископије београдско-карловачке. У свом уредничком уводнику под насловом „Од љубави према најближима до љубави према свимаˮ, презвитер др Оливер Суботић указује на наше призвање да својим животом сведочимо заповест о љубави према Богу и ближњима. Уредник нашег часописа у свом тексту подсећа да права и здрава љубав у исто време треба бити расудљива и жртвена. У оквиру првог (уводног) дела овога броја, редакција „Православног мисионараˮ доноси трећи део беседе Светог Јована Златоуста о Првосвештеничкој молитви. Превод са руског потписује наш сарадник Небојша Ћосовић. У рубрици „Материкˮ, у овом броју објављен је текст Митрополита антинопољског Пантелејмона, о празнику Ваведења Пресвете Богородице. Превод са јелинског сачинила је наша сарадница Михаела Панковић. Први део новембарско-децембарског броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, доноси нам и интервју са господином Рајком Каришићем, ликовним уметником фотографије, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. На једну од болних тема која је, нажалост, распрострањена и све присутнија у нашем времену, пише др Александар Милојков за рубрику „У дијалогу са атеизмомˮ. Наслов првог дела текста је: Индивидуализам као логика „права на абортус“. Наставак ће бити објављен у наредном, 389. броју „Православног мисионараˮ. Тематски део часописа својим ауторским текстом под насловом „Љубав према ближњемˮ отвара презвитер Владимир Пекић. Своје казивање отац Владимир је утемељио на јеванђелској причи о Милостивом Самарјанину. На тему броја пише и протонамесник Александар Јевтић у свом тексту на тему „Изазов љубави према себи и ближњимаˮ. Протопрезвитер Слободан Лукић доноси текст под насловом „Заповијест и љубави према ближњем у доба велике отуђеностиˮ, у којем, поред осталог, истиче да је човек данашњице Христолику жртвену љубав заменио сурогатом љубави. „Сви су они Цркваˮ, наслов је текста протопрезвитера-ставрофора мр Слободана Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког. Као личност ти постојиш док волиш и док си вољен, поучава у свом тексту никшићки прота Бобан. Своје место у тематском делу часописа нашла је и беседа архимандрита Аваама (Рејдмана) која носи наслов „Шта је истинска љубав према ближњимаˮ. Превод наведене беседе са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О љубави као мери хришћанског живота пише Маријана Пилиповић, уз подсећање да нико не каже да је волети ближњег лако, јер љубав тражи одрицање и жртву. О значају црквеног појања и хорске музике, са госпођом Јеленом Тонић, диригентом хора који делује при београдском храму Светог Александра Невског разговарао је катихета Бранислав Илић. Др Ђорђе Вуковић пише о необичној српској Цркви на Крфу из 1916. године. Аутор истиче да се у наведеном војном храму света Литургија служила на два језика – српском и грчком. У рубрици „Библијски хербаријумˮ објављен је текст Милене Стефановић под насловом „Цимет и касијаˮ. Поред осталог, ауторка у свом тексту подсећа да цимет у Песми над песмама симбол вољене прекрасног мириса. Садржај овог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе крунисан је сећањем на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија, некадашњег уредника нашег часописа. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs  или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор: misionar.spc.rs

Коју врсту музике воли да слуша ваша нерођена беба? Може ли да учи и памти? Да ли може да се сећа ствари које је доживела и пре него што је угледала светлост дана? Колико ваши ставови и осећања могу утицати на њу? На наведена, али и на многа друга занимљива питања, једна релативно млада грана психологије покушава да нам да одговор. У питању је пренатална психологија. Пренатални психолози, али и други научници које занима развој бебе у мајчиној утроби, а међу њима су психијатри, биолози, неуролози и лекари других усмерења, заступају став да живот почиње зачећем и у прилог томе нуде резултате великог броја занимљивих истраживања. Неколико занимљивих налаза ћемо управо представити. Од краја трећег и почетком четвртог месеца трудноће, када се код бебе развија чуло слуха, (тада њено срце већ увелико куца, а чуло мириса и укуса су већ развијени) показано је да  им највише прија Вивалдијева и Моцартова музика, док најмање воле Бетовенову и Брамсову. Кад год би биле пуштане неке од њихових истакнутих композиција, срчани ритам би се смирио а шутирање би се смањило. С друге стране, Бетовенова и Брамсова музика, и сви облици рок музике би је узнемиравали и оно би се тада бацакало у материци. Музику иначе треба пуштати када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Крчање маминог стомака и лупање њеног срца су звуци које најчешће чује. Све док је ритам њеног срца правилан, беба на неки начин зна да је све у реду и осећа се сигурно. Постојано бум-бум почиње да симболизује смиреност, сигурност и љубав према њему. Из тог разлога ће је касније када се роди, најпре смирити када је неко држи на грудима. У јаслицама препуним тек рођених беба пуштен је звук људског срца. Истраживачи су претпоставили да уколико ритам мајчиног срца има икакав емоционални значај, новорођенчад ће се оних дана када је пуштен понашати другачије него када га нема. Управо то се и догодило, само што су реакције биле много очигледније него што су очекивали. Бебе које су слушале откуцаје срца су дословно на сваки начин боље напредовале – јеле су више, имале већу тежину, боље су спавале, дисале су боље, плакале су мање и мање су се разбољевале и то само зато што су биле изложене обичном снимку откуцаја људског срца. Да беба може да осети да ли га мама воли и жељно ишчекује показала је својим истраживањем мађарска научница Моника Лукеш која је две хиљаде трудница пратила кроз трудноћу и касније након порођаја. Све испитанице су имале сличан економски статус, ниво интелигенције и пренаталне неге. Једино их је разликовао став мајке према очекиваном детету и испоставило се да то има најважнији утицај. Деца мајки која су једва чекала да оснују породицу била су емотивно и физички здравија по рођењу и после тога, него деца мајки која су одбацивали помисао на дете. Наведени примери довољни су да покажу да нерођене бебе нису пасивна бића без ума, скуп ћелија и ткива или златне рибице које пливају у акваријуму, већ су бића која могу да уче, памте, показују задовољство или незадовољство, која могу да осете став мајке према, као и емоционалну обојеност речи које им се упућују, иако не могу да знају њихово значење. Треба им говорити и из разлога што ће касније, када се роде, родитељима лакше бити да се са њима повежу. Уколико беба не чује очев глас пре рођења, биће веома тешко да је он касније умири када је нервозна или учини да престане да плаче. У неким афричким племенима забрањено је свађати се са трудном женом. Није без разлога речено да уколико ружне речи уђу у мамин стомак, ваде детету очи. У Кини се трудница потпуно издваја у посебан амбијент у ком може да чује само лепе ствари, слуша лепу музику и где се не сусреће и не види никакво зло, да би тако заштитила своје дете. Оно што лоше утиче на психолошко и физичко здравље труднице треба избегавати. Праћење телевизијског програма који је препун црне хронике и бесмислених вести,  коришћење интернета, уколико је могуће треба избегавати рад на стресном послу, оговарање, конзумирање алкохола и цигарета, кафе. Уместо тога, беби треба читати (научници сматрају да већ од краја седмог месеца од зачећа беба почиње са учењем језика), радити креативне ствари, тепати јој и мазити стомак што ће такође осетити, слушати лепу музику, плесати (показано је да плес веома повољно утиче на развој синапси у бебином мозгу). Уколико је мајка верујућа, треба да одлази у цркву, да се причешћује, моли се за њу. Материца треба да буде топло и нежно место испуњено љубављу. Уколико је тако, дете ће касније имати лепша очекивања од живота у који се рођењем пресељава. Свет ће тада бити његова шкољка као што је то била материца. Ако је супротно, биће му теже да буде оптимистично, отворено и да лако успостави однос са другима. Дечији живот је дар од Бога. Опасно је када дете осети да га мајка одбацује или када се константно игноришу његове физичке или психолошке потребе. Захтеви детета нису неразумни. Све што дете жели су љубав и пажња, а кад их добија онда природно следи и повезивање са мајком које ће се по рођењу усавршити.                                                                                               Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 09. децембар 2022. године