Трећа година средње школе. Професорка завршила предавање и пушта нас да учимо други предмет. Одељење се договара како да побегне са контролног, но нас двојица-тројица остајемо при свом ставу да се не бежи. То професорка чује па ће мени: ,,Немој да се издвајаш Зеленовићу, мој ти је савет. Куд сви ту и ти. Лавови нападају само оне биволе који се издвајају из крда.“
Овај професоркин савет ме је тада навео на дубоко размишљање. Да ли и у којој мери човек треба да се издваја од мишљења средине и конвенционалног начина живота? Наравно, овакве савете нисам добио само од дотичне професорке, већ сам их слушао касније у животу као и дан-данас. ,,Немој уписивати тај и тај факултет, с тим ћеш много да се мучиш, упиши ти ово и ово: то је сад популарно, радиш све од куће а плата ти добра!“ ,,Не дижи глас, не буни се, него ћути и слушај шта ти кажу. Тако ћеш много лакше проћи у животу.“
Овакви ставови јесу свакако део патријархалне културе и војничког васпитања. А да ли су они спојиви и са хришћанством? Ако бацимо поглед на житија светих , видећемо да се нико од њих није мирио са друштвеним конвенцијама, нормама и шаблонима свога времена. Сви свети су се међу правилима и обичајима овога света осећали као у туђини. Пред светим Димитријем, Георгијем, Теодором Тироном, Лонгином, и другим светим мученицима, блистала је сјајна каријера и дуг овоземаљски живот са бројним почастима. Па ипак, они су све ово свесно одбацили и одабрали другачији начин живота од онога који им је наметало друштво—живот у Христу и са Христом. Са престанком епохе мучеништва и проглашењем хришћанства за државну религију, многи незнабошци су приступили Цркви из политичких разлога, без промене начина живота, и веровали да ће се спасти само због припадања одређеној институцији. Као реакција и бунт против овакве појаве у Цркви, родило се монаштво. Монаси су добровољно напуштали овај свет и повлачили у пустиње, пећине и шуме, стварајући тако нови облик мучеништва за Христа. ,,Хришћански“ свет их је посматрао са чуђењем и држао за ,,луде“, што им је само давало додатни подстрек за такав начин живота.
То се најјасније види на примеру нашег првог просветитеља и учитеља, Светитеља Саве. Рођен као Растко Немањић у владарској породици, имао је бројне привилегије у односу на потчињено становништво и ситну властелу: слобода кретања, право одлучивања, право стицања и располагања имовином, одлазак на забаве попут лова или витешких турнира, итд. Поседовао је најквалитетније оружје, јахао је најбоље коње и могао имати крај себе најлепшу и најбољу жену свога времена. Пред младим Растком врата славе и овоземаљског успеха била су широм отворена. На том путу су га подржавали родитељи, оставивши му на управу део државе и обезбедивши му најпогодније услове за живот. Правили су од њега будућег владара и наследника на престолу. На оваквом положају и животној перспективи младом Растку су засигурно позавидели многи његови савременици.
Но, шта се десило? Седамнаестогодишњи младић одлучно и добровољно каже ,,не“ таквом животу и родитељској замисли. Одлучује да се побуни против правила и логике овога света и да пође тесним и трновитим путем који у Царство води: да постане монах у Врту Пресвете Богородице, тј. Светој Гори. Какав шок у очима ондашњег патријархалног света! Уместо да ради шта му се каже и да се понаша као и остали његови вршњаци принчеви, Растко ,,измишаља топлу воду“ и ,,тера по свом“!
Свестан шта га чека, Растко кришом бежи од својих родитеља и средине у којој је одрастао у сасвим нову средину, положивши веру и наду на Господа. И када га је на Светој Гори сустигла очева потера и када се чинило да је његов план пропао, млади Растко не одустаје од своје намере и принципа, те вешто смишља план Б, у чему и успева: чин монашења обављен је пре него што су Немањини људи пошли натраг за Србију. Због оваквог поступка према својим родитељима, Растко је био критикован од својих савременика као ,,каменосрдни, немилостиви,“ ,,што је преварио оца и његове људе.“ Но, као што нам је познато, разочараност и туга родитеља и околине према Растку била је кратког века: и отац и мати, а касније и брат пошли су Савиним стопама. И као монах, Сава је непрестано радио и умножавао таланте које му је Бог дао: изашао је из Свете Горе и напустио њен мир, како би основао самосталну Српску Цркву, учврстио веру у народу и измирио завађену браћу. Речено савременим језиком, Сава није нимало штедео себе, већ се сав дао на служење Господу и свом народу. Његовом примеру следовали су и потоњи српски владари, те је династија Немањића постала светородна. Његовом примеру и данас следују многи православни Срби, а и други народи, јер је личност Светог Саве ванвременска и наднационална.
Растко Немањић је типски пример истинског хришћанског побуњеника—побуњеника против света у коме царују грех, зло и смрт. Та побуна почиње не споља, нити демонстрирањем силе, већ унутра, у људском срцу, а завршава се у Царству Небеском. Кључан корак у тој побуни јесте одвајање од логике и шаблона овога света и стицање ,,ума Христовог“. То је рат против ,,духова у поднебесју,“о којем говори свети апостол Павле и који сваки хришћанин непрестано води током живота на земљи.
Ако нас свет омрзне или исмева због тога што нисмо ,,као и сви остали“, не дајмо се поколебати: сетимо се примера Светога Саве. И Растка је свет омрзнуо и жестоко критиковао због његовог поступка, али га је Господ заувек прославио у оба света. Када нам се чини да нам је због наше хришћанске логике живот претежак и да треба да га олакшамо, не заборавимо пример младога принца Растка и Христове речи: ,,Царство Небеско са напором се осваја и трудбеници га задобијају.“(Мт. 11:12)
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 27. јануар 2023. године