Категорија: Издања

Из штампе је изашао 102. број научно-богословског и црквено-друштвеног часописа „Црква и време“, који заједнички издају Факултет за постдипломске и докторске студије равноапостолних Кирила и Методија и Одељење за спољне црквене односе Московске патријаршије. Први богословски део отвара чланак архимандрита Дамјана (Цветковића) „Хришћанско јединство као иницијатива светитеља Николаја (Велимировића)“. У њему су изложене иницијативе Светог Николаја за уједињење хришћана, изражене у његовим у проповедима и предавањима које је држао у Енглеској 1920. године. Аутор анализира главне светитељеве екуменске тезе, приказује његову мисионарску стратегију и еклисиолошке погледе. По том питању, чланак сматра енциклику Цариградске патријаршије из 1920. године логичним наставком иницијативе Светог Николаја. У истој богословској рубрици је и чланак Д.Е. Аракељана који разматра питање благослова „истополних веза“ у Енглеској цркви. Наиме, Генерални синод Енглеске цркве одлучио је 9. фебруара 2023. да се могу благосиљати „истополне везе“. Који су узроци таковг гледишта и које су могуће последице у светлу англиканског учења о браку, као и полемику у вези са употребом молитава за благослов истополних веза, разматра аутор чланка. Поред тога, посебна пажња је посвећена ставу конзервативних англиканских цркава које заступају традиционално учење о браку као о заједници мушкарца и жене. Аутор приказује и учење Руске православне цркве о браку и однос Московске патријаршије према пракси благосиљања „истополних веза“. Следећи чланак свештеника Антонија Борисова, „Коегзистенција редовних доктринарних токова и паралелних токова у католичком богословљу 20. века“, даје преглед најзначајнијих трендова и концепција аутора који су писали на пољу католичког богословља крајем 19-20. века. Аутор је настојао да покаже да, уз званичну линију, фиксирану на фону Катихизиса из 1992. године, постоји читав спектар гледишта значајних аутора у Римокатоличкој цркви, што нам омогућава да опазимо значајну разноликост трендова у католичком богословљу данас. Ова околност, са своје стране, омогућава да се дијагностикује присуство у савременом католичанству појава како блиских православљу, тако и изузетно удаљених од њега. Рубрика „Богословље“ завршава се радом ректора Московске духовне академије, доктора богословља, епископа звенигородског Кирила, „Еклисиолошки проблеми у контексту савремених међуправославних односа“. Чланак је посвећен проучавању процеса формирања и анализи главних карактеристичних обележја богословља Цариградске цркве у области еклисиологије. Од почетка 20. века деловање Цариградске патријаршије имало је за циљ повећање њеног утицаја у православном свету. Методе су сеодувек веома разликовале по питању поштовања не само црквених канона, већ и елементарних норми пристојности. Међутим, сваки пут су идеолози Цариградске патријаршије налазили аргументе да поткрепе своје тврдње. Што су се даље развијали догађаји, то су идеје васељенских патријараха постајале несагласније са православним предањем. У овом тренутку се довршава конструисање нове еклисиологије „источног папизма“, праћене променом норми православног моралног богословља у правцу западних либералних вредности. Аутор чланка „Сведочанства Григорија Турског о литургијском животу Галске Цркве: ка проучавању питања“, који отвара рубрику „Историја Цркве“, асистент Катедре за филологију МДА , магистар богословља Е.Г. Маљута истражује стваралачко наслеђе епископа Григорија Турског. Аутор се фокусира на значај списа овог западног светог из 6. века за проучавање галиканског богослужења. Како истиче аутор, „многа питања литургијског живота Галије су и даље предмет научне расправе“. Чланак актуелизује вредност сведочанстава о овој теми сакупљених из списа Григорија Турског. На основу прегледа релевантних фрагмената његових дела долази се до закључка да, иако су неки од списа ове истакнуте црквене личности Галије крајем 6. века о савременом богослужењу изгубљени, ипак су одломци богослужбене и химнографске природе расути по огромном корпусу његових историјских и хагиографских дела драгоцени за даље свеобухватно проучавање локалне варијанте галиканског обреда. Чланак постдипломца Факултета постдипломских и докторских студија, службеника Секретаријата за институције у иностранству при Одељењу за спољне црквене везе Московске патријаршије В.П. Фролова, „Представништва и подворја Руске православне цркве у пределима Александријске и Антиохијске патријаршије (1988-2013)“ наставља рубрику „Историја Цркве“. У чланку је дат општи преглед формирања и развоја представништава и подворја Московске патријаршије, отвараних на територији Александријске и Антиохијске православне цркве. Изложен је хронолошки опис етапа и начина рада ових установа у периоду од 1988. до 2013. године. према документима архиве Одељења за спољне црквене везе МП. Приказују се најзначајнији догађаји који су утицали на њихово функционисање. Одељак „Црква и друштво“ отвара чланак црквеног стручњака из области катихетске делатности П.П. Попова, „Реторичка средства св. Јована Златоуста у контексту савремене катихетске праксе Руске православне цркве“. Студија актуелизује омилитичко наслеђе св. Јована, показујући његов значај у савременим условима црквене проповеди. Проповеди светог  Златоуста, чувеног оратора и проповедника четвртог века, увек су изазивале одзив и имале одјек у срцима, душама и умовима његове пастве. У чланку се разматрају основни принципи који су га руководили у изграђивању његових проповеди. Ови принципи су актуелни у нашем времену и, према аутору, могу их користити савремено свештенство, политичари, наставници и правници. Рубрика „Црква и друштво“ завршава се чланком протојереја Максима Козлова, председника Просветног одбора Руске православне цркве, ректора Факултета постдипломских и докторских студија, под насловом „Присуство богословских школа у информационом простору“. Како истиче аутор студије, „данас развој информационих мрежа, а посебно афирмација дигитализације као новог тренда у друштвеном развоју уопште, а посебно у области образовања, чини присуство богословских школа у информационом простору не само могућим, већ и неопходним.” „Присуство квалитетног и редовно ажурираног сајта, као и страница на друштвеним мрежама, на каналима вести на популарним платформама, присуство на порталима богословских информација и приступ електронским библиотекама већ постаје прилично функционално за богословске школе“, напомиње протојереј. Максим Козлов. Извор: Рatriarchia.ru Превод с руског редакција портала „Ризница“

Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:

Једно време читала се код нас по црквама читаву годину дана једна молитва у којој су, између осталог, биле и ове речи: „Господе, спаси нас од нас самих!“У први мах то звучи мало необично. Зашто би нас Бог спасавао од нас самих кад је – мислимо ми – и тако сваки човек себи највећи пријатељ?Али ако само мало боље загледамо у живот, увиђамо да човек у већини случајева може да буде себи велики непријатељ и уме да нанесе себи страховито много зла.У једном селу крај манастира Каленића показали су нам неког бедно одевеног и по изгледу судећи сасвим пропалог човека и испричали да је томе несрећнику било остало од оца најлепше имање у селу које је он по очевој смрти за врло кратко време пропио и упропастио. Долазило је дотле да је односио у кафану и на коцкарски сто постељне покриваче и женине хаљине. За тога се човека никако не би могло рећи да је био пријатељ себи и он је својом неуредношћу и расипношћу стварно нанео себи и својима далеко више зла, него што му је нанео ико други. У једном женском манастиру живела је нека врло даровита калуђерица: ванредно је певала, везла и сликала. Али су из године у годину почеле долазити у манастир све нове и нове сестре и међу њима се нашло доста способних. То је ону даровиту монахињу која је некада била прва у свему толико погађало да ју је сваки успех млађе сестре ужасно болео. Постала је била у толикој мери завидљива да јој се живот претворио у прави пакао. А Бог јој је био дао толико дарова да јој је живот могао бити као рај. И за ту се сестру не би могло рећи да је била пријатељ себи. И она је, предајући се неразборитој зависти, осудила саму себе на непотребне, али страховите муке. Али, не наносе себи зло само пијанице и не муче себе само болесно завидљиви, него наносе зло себи и загорчавају свој живот и обични честити људи кад оне муке и ране које им задају други сами још позлеђују и повећавају. На земљи нема места где бисмо се могли склонити да нам људи не нанесу зло. Или ће нас увредити, или ће нас оклеветати, или ће нам нанети какву било рану на души. Од тога се нико и нигде на земљи не може спасти. Али на нама стоји да тај бол и те ране које нам други задају сами још не позлеђујемо и не повећавамо. Достојевски је испричао живот онога младића кога су другови још у детињству страшно вређали због његовог ванбрачног порекла. Њега су те увреде толико пекле да је још читав низ година после тога свакоме новоме познанику већ од првих речи с неком чудном и болесном озлојеђеношћу саопштавао да је он ванбрачно дете, премда га за то више нико није питао. Он је оне увреде које је у детињству примио непрестано позлеђивао и себе без стварне потребе мучио. Има, опет код Достојевског, она тужна повест о честитом старцу Николи Сергијевићу, чија је јединица кћи била одбегла из родитељског дома једноме младићу који је није био нимало вредан и чија је породица и без тога била нанела старцу Николи много бола и увреда. Старац је у увређеном родитељском поносу проклео кћер, наредио да се њене ствари избаце из куће и спале и забранио да се у његовом присуству њено име уопште спомиње. Увређени понос није му дозвољавао да опрости кћери ни онда када ју је онај лакомислени младић напустио, а очинска љубав гонила га је да кришом, кад нико не види, узима медаљон са кћерином сликом, да га љуби, да с том сликом разговара и да јој говори милоште и нежности као кад му је кћи још била дете. Увређени понос није му дао да јавно спомене име своје јединице, а ноћу, кад га нико није видео, одлазио је под њене прозоре, стајао и гледао неће ли можда на завеси видети кћерину сенку; прилазио је њеним вратима и стајао у мрачном ходнику и на степеништу и слушао неће ли чути њен глас или корак. И трајале су те страшне и непотребне муке све док очинска љубав није, најзад, победила увређени понос и док старац није поново примио своје дете у очински загрљај. Али зашто наводити примере из манастира и из књига кад је и сваки од нас током живота тако често задавао бол себи и озлеђивао ране које су му други наносили? Колико је сваки од нас пропатио због увређеног самољубља, због љубоморе, због увређеног поноса! Та пола живота прође нам у томе! Кад је наш Спаситељ говорио своју чувену Беседу на гори, Он је првих девет поука отпочео речју „блажени“. Реч „блажен“ на оном источњачком језику на коме је први пут изговорена значи: онај који не гризе себе. Не гризи, дакле, себе, не мучи себе… Доста је што те муче други, не мучи још и ти сам себе. Не мучи себе завишћу, јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао. Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу.Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе који те је увредио, него само дозлеђујеш овоје сопствене ране. Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“.Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити?Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшавамо живот и себи и другима. Нека би нам зато наш Спаситељ био у помоћи да не носимо у срцу ништа ни против кога, него да нам у души буде светло, лако и радосно као у царству Оца нашег небеског коме нека је слава у векове! – Амин.             Блаженопочивши Епископ Хризостом (Војиновић), из књиге Тихи глас Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. јул 2023. године

У име Оца и Сина и Светога Духа! У једној од својих беседа, Свети Јован Златоусти каже да свако коме је поверена моћ може владати, али да само истински цар може умрети за свој народ. И ми видимо да је ово пројављено у тако дивној и тако трагичној чињеници да је Бог постао човек у Господу Исусу Христу. Он Сам каже у Јеванђељу да владари земље потчињавају свој народ, да владају силом над њима, али нас Он позива да ми будемо владари друге врсте, да наше животе дарујемо људима да би и они постали способни да у слободи, Христом ослобођени од страха, зла и греха, следују нашем примеру. Па опет и овде постоје извесни услови. Испуњени надом мислимо да већ тиме што смо по имену Христови можемо учествовати и у Његовој слави, међутим овде постоји један апсолутни услов. Сећате ли се како је Христос идући на Распеће својим ученицима говорио о долазећем страдању? Потанко им је изложио како ће страдање изгледати. Покушао је да апостолима укаже на ужасе што долазе, да ће Он, Син Човечији, умрети, али и да ће потом васкрснути из мртвих. А апостоли, а нама то делује несхватљиво, су чули само ове последње речи, речи у којима је обећана Његова победа и Његова слава, њихова слобода и њихова победа и њихова слава, јер су они Његови ученици и следбеници од самог почетка. Ово је постало толико очигледно онда кад су Јаков и Јован и њихова мајка дошли Христу и рекли му: „Када дођеш у Царство Своје, дај нам да седимо са Твоје десне и леве стране крај Твога Престола у Слави Твојој“. Заборавили су и нису чули и нису примили оно што је Христос рекао о томе колико ће Га коштати ова победа. Једино што су чули је била будућа слава. Зар нисмо већину свога времена, не само с времена на време, већ већину свога времена, глуви попут апостола, и слепи и неко ко не схвата? Оно што су Јован и Јаков рекли је једнако као да су рекли: „Господе, Теби Крст, а нама победа“. Зар, превише често, ово није и наш менталитет? Зар не претпостављамо да сада када је Христос умро и васкрсао можемо заборавити на Његово Распеће и мислити само о нашој интронизацији са десној страни Његове славе? Али када су Јаков и Јован дошли Њему са овим речима наде, шта им је рекао? Рекао им је: „Јесте ли спремни да пијете из чаше из које ја пијем? Јесте ли спремни да будете крштени крштењем који ћу се ја крстити?“ – што би се са грчког могло превести: „Јесте ли спремни да се уроните у тешка искушења која ми предстоје“? Ове Христове речи се обраћају свакоме од нас. Није довољно мислити да је Христос Својим Крстом и страдањима, ужасом незамисливе смрти и Својим силаском у пакао за нас изборио слободу, победу и наду славе. Уколико смо Христови морамо бити спремни да испијемо Његову чашу и да прођемо кроз Његове патње, другим речима, да живимо на овој земљи попут Њега, на Његов начин, а Његов начин је жртвена љубав због које је постао човек и умро на Крсту како би ми живели. То је изазов Његовог Царства за нас. Он је Цар зато што цар полаже свој живот за свој народ. Ми смо заиста Његов народ, али ако је истина оно што каже критичко издање посланица, да смо ми претходница (aвангарда) Царства (да употребимо израз који се налази у Мофатовом издању), онда ми морамо бити спремни да победимо овај свет за Христа на исти начин као и Он, плативши исту цену као и Он и никако другачије – не очекујући да је смрт била Његова, а победа наша. Уколико је наше крштење истинско, не само формално, не само церемонијално, већ уколико је оно за нас централни догађај живота, онда смо ми, сви понаособ и сви заједно, продужетак оваплоћеног присуства Христовог и Тело Христово као што нас апостол Павле и Свето Писмо називају. А уколико смо Тело Христово и Црква, онда смо тело које се ломи зарад отпуштања грехова света, и онда смо јагње које се жртвује – послати смо у свет да умремо  зарад његовог спасења. Пре свега, да умремо за себе, да се одрекнемо себе, да се отклонимо од себе и да усмеримо поглед на Бога и онда, зато што следујемо Његовом погледу и Његовим стопама, да се вратимо међу људе, међу оне који потребују Њега, међу оне који су изгубљени. Позвани смо да будемо попут Доброг Пастира који трага за изгубљеном овцом и после дуге потраге је, уколико је то потребно, носи на својим раменима па и по цену многих напора и умора, па чак и опасности. Црква као целина је на то позвана да попут Христа узмемо нашег ближњег на своја рамена и понесемо га као што је Христос носио свој Крст, а уколико је неопходно и да умремо испод овог Крста; да умремо за спасење нашег ближњег који је људским очима гледано чак и наш непријатељ и наш противник и наш прогонитељ; неко ко је индиферентан и према Богу и према нама и према своме вечном спасењу. Само онда када смо спремни да попут Христа узмемо свет, само онда смо Његов народ, а не онда када Га само исповедамо као Бога, Цара и Спаситеља. Овим путем улазимо у заједницу са Њим. Сваки од нас мора испунити у оквиру ограничења свога живота и лимитираности својих способности оно што је Христос учинио – дати свој живот за другога како би он био ослобођен, обновљен и како би могао да започне нови живот. У том случају ћемо учинити оно што карактерише цара; даћемо своје животе за оне који су вољени од стране Бога до те мере да је се очовечио и умро на Крсту због њих. Ако нисмо спремни да одговоримо на речи Христове: „Јесте ли спремни да испијете моју чашу и јесте ли спремни да будете бачени у моје патње?“, онда не можемо испунити обећања нашег крштења јер Свети апостол Павле у својој посланици Римљанима каже да преко крштења умиремо Његовом смрћу и васкрсавамо Његовим Васкрсењем за живот вечни. Али наше умирање не

У окриљу Видовдана, празника свих страдалника српског рода за Живот вечни, видело читалачког дана угледао је и нови број Жичког благовесника. Број започиње тематском рубриком Пред тајном Видовдана. Читаоцима доносимо мало познат и веома драгоцен текст Николе Тесле, чувеног српског и светског научника, али и преводиоца српских песама на енглески језик, који говори о Видовдану. Упоређујући јунаке из грчке историје, попут Сцеволе и Леонида, Тесла пише о Милошу Обилићу као већем од њих, јер је смрт његова мученичка и великострадална. Управо на путу страдања, српски народ је смогао снаге да тешку историју носи кроз песму. Одатле је потекло дивно епско песништво, о коме Тесла пише:  „Ове народне песме могу се, по мишљењу самога Гетеа, ставити упоредо са најлепшим производима Грка и Римљана. А шта би тек он о њима рекао и мислио да је био Србин?“ Следи текст проф. др Драгољуба Даниловића под насловом „Битка на Куликовом пољу (1380) и битка на Косову пољу (1389)“. Текст анализира сличности ове две битке које су се на веома чудесан начин одиграле у врло блиском времену. Наиме, руски кнез Димитрије Донски, са благословом Светог Сергија Радоњешког (који је чак два монаха послао у бој) поразио је иноверног поробљивача татарског кнеза Мамаја. Кнез Лазар Хребељановић после молитве и причешћивања гине у боју са Турцима бранећи свој верни народ, али задобија вечни Живот. Овај текст нам предочава невероватну сличност у току два братска народа чије су историјске прилике често биле испреплетане. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић нам пише о блаженопочившем Епископу жичком Стефану, који се упокојио пре тачно 20 година. Значајно место у тексту посвећено је везаности Владике Стефана за страдање српског народа у Далмацији, као још једном бојном пољу украшеном многим мученичким венцима српског рода. Пуковник мр Драган Крсмановић у тексту „Православље и рат – духовна и морална компонента отпора НАТО агресији 1999“ анализира неправедно и незаконито међународно насиље над српским народом крајем 20. века. Осветљавајући минуле догађаје етичким и духовним критеријумима, истиче опстајање српског народног етоса који нам је завештан од предака. Још једном се потврђује чињеница о непрестаном Косовском боју, који је уједно бој за Истину и Правду Божију и људску. Стога не чуди што је празник Видовдан посвећен свим српским јунацима мученицима, међу којима је девојчица Милица Ракић погинула на ноши током НАТО бомбардовања. У рубрици Богословље и Црква, налазе се текстови који доносе поуке из пастирског искуства, увиде о развоју богословља као непрестаног градивног ткива Цркве као заједнице Бога и људи, осврте на празничну тематику у предстојећем периоду, одговоре на егзистенцијална питања попут страдања, анализу молитвеног правила Цркве које подразумева и неке ретке, а веома дубоке молитве. Аутори и теме њихових радова које Вам предочавамо су: протојереј-ставрофор Милић Драговић, „Да буде воља твоја…“, јереј Ненад Ивановић, „Преображење – истина о Богу и човеку“, ђакон Горан Вучковић, „Еклисиологија Алексеја Хомјакова“, Милорад Васиљевић, „Противречност у православном поимању страдања“, др Јовица Станковић, „О молитви и о три ретке молитве“. У рубрици Т(р)агови данашњице, протојереј Александар Јевтић пише о савременим темама везаним за васпитање деце. Истиче проблеме везане за разумевање феномена успеха, као и осећање таштине које је врло мало познато, а веома присутно у свакодневици. У светлу немилих и трагичних догађаја који су недавно задесили наш народ у два случаја масовних убистава, овај текст нуди једно теолошко разумевање које је често изостављено како у световном тако и у ширем црквеном дискурсу. У рубрици Из угла психолога Милош Благојевић пише о проблему зависности од порнографских филмова. Анализира овај феномен на основу савремених статистика, али указује и на истраживања која указују на вишеструке здравствене последице од наведеног вида зависности. На крају упућује читаоце на актуелност светоотачких поука о греху блуда и стомакооугађања. У рубрици Хришћанство и књижевност, Александра Мијаиловић нам пише на тему „Мали Принц из хришћанске перспективе“. Пратећи разговор Малог Принца са лисицом (овде мудром, а не лукавом), она нам отвара могућност да сагледамо неке од најважнијих искустава човековог постојања као бића у заједници. Закључује: „Мали Принц, дело једног француског писца, као да нас подсећа (а подсећање је важно јер се стално заборављамо услед свега што живот носи) да је за очување заједнице од пресудног значаја сарадња, тишина и обреди. Једнако тако, важно је да бринемо о својој души и да другога сматрамо већим од себе.“ У Лирском благовеснику налази се поетски „Триптих о старцу из Липовца“. Др Драгиша Бојовић, професор Философског факултета у Нишу, овде нам отвара душу испуњену трајним утисцима које је на њега оставио духовни му отац старац Дионисије из Манастира Липовац. Недавно упокојење старца овим песмама даје посебну вредност, јер сведоче о дубоком личном искуству које верујући људи имају у сусрету са носиоцима духовности. Рубрика Веронаука доноси три текста. Ученик Вељко Марковић пише о активностима где су ученици ОШ „Академик Миленко Шушић“ и СШ „Драгачево“ заједно са својим вероучитељем Дарком Стевановићем основали литургијску секцију при својим школама. Вероучитељ Бојан Кнежевић нас упознаје са Основном школом у Прељини. Поред узбудљивог историјата, читамо овде и о данашњим успесима школе, али и веронауке као наставног предмета у њој. Вероучитељ Слободан Поледица је за наш часопис припремио Осмосмерку на тему празника Педесетнице. Поред размишљања и креативности коју свака осмосмерка подстиче, овде је могуће проверити своје знање о празнику, а и и нешто ново научити. По устаљеном концепту часописа, број затвара владичански ђакон Стефан Симић са Летописом богослужења Епископа жичког Јустина, који нас подстиче на учешће у светотајинском животу наше мајке Свете Цркве. Захваљујемо се Епископу Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама и свештенству који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com  написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Понекад се на нашим плећима налазе превелики терети за ношење. Наравно, не мислим на џакове цемента, нити на плећа нашег тела, већ на плећа наших душа и на душевно-духовне терете невидљиве за око. Верујем да разумете о чему пишем, јер је велика већина људи темељно уроњена у разноврсне бриге. Погледајте само на оне међу нама који су родитељи: брину се за здравље своје деце, за њихов правилан развој, за њихов успех у школи, за њихове несташлуке, за њихово друштво (какво је?), за, можда, њихову склоност ка коцки… Али ту није крај бригама – уколико су тим људима живи родитељи, онда се брину и за њих јер су вероватно онемоћали и болешљиви и потребна им је помоћ. Затим, ту је брига око пословне каријере: недовољно велике плате праћене високом стопом инфлације, неслагања са колегама, тензије са шефовима, разне ситне неправде каквих има у свакој професији… Када се саберу све ове бриге, може нам изгледати као да носимо стотине килограма терета на својим нејаким раменима. Како? Одакле нам снага, тј. да ли уопште имамо потребну снагу? Пре него што покушам указати на одговор на ова питањâ, навешћу вам разлог који ме је навео да пишем о овој теми. Наиме, пре неколико седмица, супруга мога пријатеља је извршила самоубиство. Бол и сломљеност чланова њене породице је нешто што се не може речима описати. Не знамо разлоге овакве страшне одлуке, али то се десило, сасвим сигурно, услед нагомиланог терета, који умара и који ствара страшну празнину. Човек може живети са теретом, али уколико се тај терет преобрази у духовну празнину, тј. уколико човек више не зна чему носити терет и уколико дође до тога да помишља како је све бесмислено, онда то постаје сасвим неиздрживо. Празнина (=умор услед помисли да је све бесмислено) је терет који снажно крши сваки атом снаге у човековом бићу. Чини ми се да нипошто не смемо допустити да терет (који је неизбежан у овоме паломе свету) прерасте у духовну празнину, јер се терет још увек може носити… Дакле: како пронаћи снагу да се издигнемо изнад провалије духовне празнине? Јеванђелска повест о Господу Исусу, бележи следеће речи, које нам могу користити као путоказ: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“. Треба знати да благи Господ упућује ове речи и нама, не само својим тадашњим слушаоцима. Уколико смо уморни, и натоварени, и свесни да немамо снаге носити претешке терете, не треба да клонемо и одустанемо, већ да одемо к Њему, очекујући утеху и предах. Господ нас позива да приступимо к Њему и Он ће скинути терет са наших онемоћалих плећа и ставити га на своја плећа, пружајући нам предах. У историји религије и цивилизације, не верујем да ћемо наићи на човекољубивији и племенитији позив од овог. Од нас уморних се не очекује ништа сем да приступимо к Њему, а заузврат Он ступа у наше животе, пружајући нам утеху и предах – Он све дарује, а сав терет преузима на себе! Када год слушамо овај позив, требало би да се сетимо количине љубави која се крије у тим речима. Такав позив је могућ јер нас Бог воли бескрајном љубављу. Једина љубав која нам у извесној мери може дочарати љубав Божију је љубав мајке према своме детету. Велика је утеха знати да Онај у чијој је руци дах наш, како вели једна црквена песма (тј. Он је неко од кога зависи све у нашим животима и у овоме свету), је неко ко нас воли толиком љубављу. Уколико би од нас затражили да у једној, краткој, реченици, изразимо суштину хришћанске вере, вероватно бисмо то успели учинити уз помоћ чувених светописамских речи: Бог је љубав! Бог није незаинтересован нити хладан према нама, већ нас воли и све чини да би нас увео у Своје Царство. Зар, онда, уопште можемо пропасти и бити уништени? Не1 Јер Господ неће проиграти поверење које пројављујемо према Њему! Знање да је љубав Божија позадина наведеног Христовог позива упућеног уморнима и натоваренима је, у том смислу, снажна утеха која нам показује да имамо Уточиште којем можемо прибегнути какве год да су околности. Чак и када смо сами одговорни за своје терете, Господ нас не одбацује када му се обратимо, већ сасвим поступа са нама као што родитељ поступа са својим дететом (чак и много брижније – Христос је, не без разлога, рекао: „Када ви зли будући умете даре добре даривати својој деци, а камоли Бог, маловерни?“).  И, као што родитељ неће допустити да дете пропадне, тако и Бог чека наш вапај упућен Њему и одмах хита нама у сусрет. Дакле, као хришћани, колико год да нам је покаткад тешко, треба да се сећамо љубави Божије према нама, и овог позива. И, уместо да разочарано одустајемо од борбе, требало би да направимо кораке ка Ономе који нас призива к Себи. А Господ, сасвим сигурно, неће одбацити своје чедо које му се обраћа… Неко ће се, на овом месту, запитати, где се то Бог може пронаћи? Одговор на то питање је следећи: Њему се може вапити на сваком месту владавине Његове (даклe, свуда), a најпре у Цркви, коју је Он основао и сазидао.                                        Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 23. јун 2023. године

Трагедија која се 3. маја ове године догодила у ОШ ,,Владислав Рибникар“ нас је све оставила без текста. И одрасли и деца, и црквени и нецрквени људи подстакнути су на размишљање о томе како даље живети са овим и како спречити да се нешто слично не понови у будућности. Као што каже народна пословица ,,после битке сви су генерали“. Размишљајући о злочину, људи траже главног виновника, некога или нешто на кога/шта би могли да упере прст и свале терет одговорности. Тако једни главног кривца за горепоменуту трагедију виде у оружју, други у лошем просветном систему, трећи у промовисању насиља  на друштвеним мрежама и ТВу, итд. Чини ми се да је сваки од наведених проблема у овој или оној мери допринео да се дотични случај догоди. Србија је, по неким истраживањима, друга земља у свету у количини оружја по глави становника (испред ње је суседна нам Црна Гора), просвета је од државних власти одавно запостављен ресор, а о томе колико се насилног, изопаченог  и демонског садржаја пласира у медијима сувишно је и говорити. Међутим, ова три проблема данашњице су само пратећи проблеми и ,,саучесници“ у злочину. Мислим да упорно заобилазимо главни проблем и главног ,,виновника“. А то је гордост. Гордост је стара словенска реч која означава склоност човека да високо мисли о себи и ставља себе испред других. Данас се често уместо ове речи користи грчко-латински термин егоизам. Гордом или егоистичном човеку заједница није потребна како би му дала идентитет: он заједницу искоришћава само као средство за остварење својих циљева. За разлику од својих предака, човек савременог доба учи своју децу да буду горди себични, посесивни. Данашња деца од малих ногу добијају од родитеља готово све што пожеле: не само играчке и слаткише, него и гардеробу, новац, телефоне/паметне уређаје. Постало нам је потпуно нормално, па и симпатично, када у тим уређајима видимо фолдере са називом ,,Mе, myself and I“(енгл. Ја, ја и ја!) и стотине фотографија сопственог лица и тела- тзв. селфије. Деци чинимо уступке у сваком погледу и на сваком месту: у редовима за чекање она слободно претичу старије људе, у јавном превозу прва запоседну места за седење, у пешачким зонама и трговима возе бицикле и шутирају лопту без обзира на опасности по пролазнике. Допуштамо им да без икаквог поздрава пролазе поред нас или старијих особа, да се расправљају и праве паметнијима од одраслих . Правдамо их чак и онда када су заиста криви, љутимо се на наставнике и свађамо са њима због лоших оцена детета, а када видимо одраслу особу да укорева наше дете, одмах скачемо као попарене мачке. Коначно, од малена деци пунимо главе разним причама о ,,правима детета.“ Говоримо им како су они apriori најлепши, најбољи, најважнији, непогрешиви, недодирљиви. Зашто се онда чудимо кад једно такво дете, одлучи да узме правду у своје руке и сматрајући се увређеним, лиши живота своје ближње? Као што су психолози и психијатри утврдили, биће одгајано на таквим вредностима нема никакву емпатију. По хришћанском схватању, гордост је мајка свих грехова. То је онај првородни грех који је навео наше прародитеље, Адама и Еву, на бунт против Творца. То је грех који их је навео да окусе плод Дрвета познања, грех због којег су изгубили Рај. Гордост је учинила некада врховног архангела Луцифера Сатаном, тј. палим анђелом. Господ наш Исус Христос не бира за своје најближе ученике горде и надмене фарисеје и књижевнике, већ људе који о себи не мисле високо: просте рибаре. Без намере да повезујем будуће догађаје са данашњицом, цитираћу и светог апостола Павла који обраћајући се у Посланици свом духовном чеду Тимотеју каже следеће:  Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли…( 2 Тим. 3:1-5). Као што видимо, свети апостол на прво место ставља грех самољубља, тј. гордости па онда набраја све остале грехе. Горд човек најчешће и не препознаје сопствени грех. У очима заједнице, он може деловати као врлински и побожан човек, што ову духовну болест чини веома опасном. Но, богато, вишевековно светоотачко искуство Православне Цркве има веома једноставан и ефикасан лек против ове духовне болести. Тај лек јесте врлина коју је Господ наш Исус Христос истиче у својој Беседи на Гори—сиромаштво духом, тј. смирење. Научите се од Мене јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим, вели Христос Господ(Мт. 11; 29). Смирење или смерност је врлина коју Христос, апостоли и свети оци постављају као темељ за улазак у Царство небеско. Без ње је свака друга врлина лажна, па чак и љубав(о којој данас највише трубе они који смирења уопште немају!) . Светитељи који су стекли смерност, дефинишу је као ,,спознавање сопствене мере“ односно сопствене ограничености пред Богом и светом. Истинска смерност стиче се послушношћу, подвигом и покајањем за сопствене грехе. Стога, мислим да би нове генерације требало најпре да учимо како да стичу смирење. Учимо их да поштују родитеље и старије, да отрпе увреду, да се труде, да посте и да се моле, по узору на самога Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. И још: учимо их да сносе одговорност за сопствене поступке кроз свете тајне исповести и покајања. Само ако их наоружамо овим свеоружјем Божијим, учинићемо нове генерације имуним и непобедивим за све силе таме: зависност, насиље, разврат, сатанизам… Јер сви ови ће се побити с Јагњетом и Јагње ће их побиједити, јер је Господар над господарима и Цар над Царевима ! (Откр. 17. 14)  Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 09. јун 2023. године

Источно од Јерусалима, на Маслинској гори, испред броја 103. у улици Раба ел Адавија, ходочасници из читавог света готово свакодневно чекају испред остатака припрате некадашње цркве Свете царице Јелене. Издалека допутовали, стрпљиво чекају како би се поклонили великој светињи која се налази унутар овог здања. Овакав призор указује да се на том месту, као и на многим другим у овом небеском граду, одиграо један од чувених библијских догађаја. Високе зидине базилике из времена равноапостолног цара Константина крију скромну капелу Вазнесења Христовог, и у њој „отисак“ Његовог стопала којим је „одступио“ (вазнео се на небо) од апостола, благословивши их уз чувене речи: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Јеванђеље нам казује да су се након тог чудесног догађаја, апостоли са великом радошћу, „спустили“ са Маслинске горе у Јерусалим чекајући Духа Истине, кога им обећа Христос у Очево име. Од капеле Вазнесења Христовог, низ Маслинску гору, мало више од два километара данашњом улицом Ма‘але ха Шалом, стиже се до Сионске Горнице ( =собе на спрату) и јеврејске историјске знаменитости „Давидова гробница“. Предање нам говори да је Свети Сава током свог путовања по Светој Земљи златом и сребром свог синовца краља Радослава од Сарацена откупио једну собу у кући апостола Јована Богослова, и то управо Сионску Горницу. У овој соби је одржана Тајна Вечера, избор апостола Матеја уместо Јуде Искариотског, али  и Силазак Светог Духа на апостоле.    Наиме, након десет дана од  догађаја са Маслинске горе, још увек усхићено препричавајући сваки његов детаљ, док су били на окупу у соби на спрату куће апостола Јована, дуну ветар уз страшну хуку „која напуни сву кућу где сеђаху“. Оно што је убрзо уследило за многе, од великог мноштва окупљених, је било „саблазан“. Раздељени пламени језици су се, уз велику буку од силног ветра, показали и стали изнад главе сваког од апостола. Наједанпут, апостоли „напунивши се Духа Светога“, на дивљење и чуђење свих присутних почеше говорити различитим језицима. „Величине (речи) Божије“ су тог прворођенданског дана Цркве Христове из уста апостола, уз најбољи могући „симултани превод“ Духа Светога, на својим језицима могли чути „Парћани, Миђани, Еламљани, и (многи) из Месопотамије, Јудеје, Кападокије, из Понта и Азије,  из Фригије и Памфилије, из Мисира и крајева Ливијских код Кирине, и путници из Рима, и Јудејци и дошљаци, (као и) Крићани и Арапи“. Пред овим несвакидашњим чудесним призором нико од ових три хиљаде људи, сабраних одасвуд, није остао равнодушан. Једни су се дивили и чудом се нису могли начудити слушајући апостоле како говоре њиховим матерњим језиком. Други пак, разумом својим нису другачије могли објаснити ову необичну појаву до пијанством апостола. Оно што је уследило након тога на најбољи начин осликава улогу коју је Христос апостолима доделио узневши се пред њима на Маслинској гори. Поука апостола Петра изговорена „пламеним језиком“, том приликом, „научи сав (окупљени) народ“, а онда је уследило прво саборно крштење свих присутних, на први рођендан Цркве Христове. Радост се тих дана умножавала „једнодушно у Цркви“, уз непрестано причешће Христом као „храном радости у простоти срца“. Јеванђелист Лука све ово записа у књизи, али и у срцу своме. Пламичак од  пламених језика Духа Светога као да је тада са апостола стао и изнад његове главе, али и изнад глава остале седамдесеторице ученика апостолских, уз одјек Христових речи: „Идите и научите све народе…“ Од ових чувених догађаја на Маслинској гори и у Сионској Горници мисија Цркве Христове је остала иста, „крстити све народе у име Оца и Сина и Светога Духа“. Пламени језици Духа Светога су се кроз историју Цркве спуштали на главе бројних хришћанских мученика, светитеља и равноапостолних народних просветитеља и крститеља просвећујући људе и преобраћајући их у хришћанску веру. Благодат Духа Светога се током векова излила  и међу Словене, деловањем равноапостолних Ћирила и Методија. Тада, као и много пута кроз векове, на дивљење народа и чуђење франачког свештенства, Света браћа као апостоли са пламених језицима су проширила и међу нашим народима радосну вест о Господу који је постао човек, који је страдао због нас и васкрсао, који се вазнео на небеса и потом нам послао дар Духа Светога. Вођени Духом Светим, Свети Ћирило и Методије су нама донели утеху и показали да је живот дар Божији натопљен смислом… Ко има сумњи у погледу тога да ли овај живот има смисла, могао би да посети споменуту улицу у Јерусалиму (и многе друге) и можда му се тада отворе очи и схвати да је Смисао пре две хиљаде година дошао међу нас… Вероучитељ Владимир Грујић Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. јун 2023. године

Пре извесног времена, у храм је редовно почела да долази старија жена, која до тада није бивала присутна на богослужењима. Приметивши је,  пришао сам јој и почели смо да разговарамо. Њена прича је потресна и охрабрујућа. Наиме, пре неколико година лекари су јој саопштили да болује од тешког облика канцера са којим се изузетно мали број људи избори. Њено стање које је сваким даном било све горе, ишло је у прилог томе да јој живот на земљи неће још дуго потрајати. Чак су и њени укућани свесни тога почели да се припремају за њен одлазак, припремајући све за погреб. Дани су били у питању. Но баш тих дана по њеном сведочењу, свесна близине и сусрета са смрћу, у свом потпуном смирењу по први пут је почела усрдно да се моли Богу. Иако до тада без искуства у молитви и вери, речи ,,Опрости ми Боже“, низале су се са усана дању и ноћу. Након неколико дана током ноћи почела је да осећа топлину током молитве. Приметила је да се кандило поред иконе љуља, осетила је излив радости и мира те је у зноју утонула у дубок сан. Пробудивши се болове више није осећала. Медицинске анализе су показале да у њеном организму више нема ни трага тешке болести. ,,Мене је посетио Бог“ рекла је и додала ,,ја то знам.“ Можда ова прича некоме ко је слуша са стране звучи чудно и невероватно. Но за жену која је то доживела не постоји никаква сумња у истинитост овог догађаја. То је управо из тог разлога што се наша вера заснива на искуству. Нико никада није успео да одређеним формулама и законима докаже Божије постојање. На крају крајева тамо где постоји знање ту вера није потребна. Када би вера била подложна неком научним доказу она се ни по чему не би разликовала од уобичајеног световног знања. Када човек каже да верује у Бога та је вера свакако и знање али знање које је као у случају поменуте баке, засновано на личном искуству и доживљају. Молитва Христу у заједници са ближњима изазива радост у човеку, а радост ствара љубав које не би било да нема оног према коме је љубав изражена, а то је сам Бог. Господ Исус Христос у Светом Писму често говори да ће нам бити по вери нашој. На нашу веру Бог шаље одговор, можда не баш увек када би смо ми хтели али одговор увек стигне. Свети Апостол Павле је рекао да је вера ,,основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 7). Видети нешто што је невидљиво, чути нечујно… Људској логици која се заснива искључиво на разумском знању ово је немогуће разумети. Али за верника је то знање. Због тога вера никад не настаје на основу некаквих доказа већ на основу искуства сусрета са самим Богом. У свом животу сам имао благослов да се сусретнем са много људи који дубоко верују у Божије постојање. Особито на Светој Гори где су људи због вере оставили све угодности овога живота и одлучили да читав живот посвете молитви и животу који их води ка сусрету са Богом. Неке од њих сам питао шта је то што их је тако снажно привукло животу за који су се определили. По правилу ни они сами не би знали јасно да одговоре осим да су у једном тренутку свог живота осетили баш тај сусрет који их је уверио у ствари ,,невидљиве.“ Након ког су осетили неизмерну радост, спокој и љубав. Шта год да кажемо о том сусрету, доживљају и искуству то ништа посебно не би значило ономе ко то искуство није доживео. Заиста, не могу никоме ништа да докажем, само могу да кажем да верујем. И сви они око мене који то исто кажу потпуно се разумемо, јер смо пробали, осетили и доживели јединствену радост и љубав која је потпуно изван сваког рационалног искуства. И онда ко може мени рећи да је то што сам доживео неистина? Или овој баки која од недавно долази у храм…? Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. мај 2023. године