Понекад се на нашим плећима налазе превелики терети за ношење. Наравно, не мислим на џакове цемента, нити на плећа нашег тела, већ на плећа наших душа и на душевно-духовне терете невидљиве за око. Верујем да разумете о чему пишем, јер је велика већина људи темељно уроњена у разноврсне бриге. Погледајте само на оне међу нама који су родитељи: брину се за здравље своје деце, за њихов правилан развој, за њихов успех у школи, за њихове несташлуке, за њихово друштво (какво је?), за, можда, њихову склоност ка коцки… Али ту није крај бригама – уколико су тим људима живи родитељи, онда се брину и за њих јер су вероватно онемоћали и болешљиви и потребна им је помоћ. Затим, ту је брига око пословне каријере: недовољно велике плате праћене високом стопом инфлације, неслагања са колегама, тензије са шефовима, разне ситне неправде каквих има у свакој професији… Када се саберу све ове бриге, може нам изгледати као да носимо стотине килограма терета на својим нејаким раменима. Како? Одакле нам снага, тј. да ли уопште имамо потребну снагу?
Пре него што покушам указати на одговор на ова питањâ, навешћу вам разлог који ме је навео да пишем о овој теми. Наиме, пре неколико седмица, супруга мога пријатеља је извршила самоубиство. Бол и сломљеност чланова њене породице је нешто што се не може речима описати. Не знамо разлоге овакве страшне одлуке, али то се десило, сасвим сигурно, услед нагомиланог терета, који умара и који ствара страшну празнину. Човек може живети са теретом, али уколико се тај терет преобрази у духовну празнину, тј. уколико човек више не зна чему носити терет и уколико дође до тога да помишља како је све бесмислено, онда то постаје сасвим неиздрживо. Празнина (=умор услед помисли да је све бесмислено) је терет који снажно крши сваки атом снаге у човековом бићу. Чини ми се да нипошто не смемо допустити да терет (који је неизбежан у овоме паломе свету) прерасте у духовну празнину, јер се терет још увек може носити… Дакле: како пронаћи снагу да се издигнемо изнад провалије духовне празнине?
Јеванђелска повест о Господу Исусу, бележи следеће речи, које нам могу користити као путоказ: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“. Треба знати да благи Господ упућује ове речи и нама, не само својим тадашњим слушаоцима. Уколико смо уморни, и натоварени, и свесни да немамо снаге носити претешке терете, не треба да клонемо и одустанемо, већ да одемо к Њему, очекујући утеху и предах. Господ нас позива да приступимо к Њему и Он ће скинути терет са наших онемоћалих плећа и ставити га на своја плећа, пружајући нам предах. У историји религије и цивилизације, не верујем да ћемо наићи на човекољубивији и племенитији позив од овог. Од нас уморних се не очекује ништа сем да приступимо к Њему, а заузврат Он ступа у наше животе, пружајући нам утеху и предах – Он све дарује, а сав терет преузима на себе!
Када год слушамо овај позив, требало би да се сетимо количине љубави која се крије у тим речима. Такав позив је могућ јер нас Бог воли бескрајном љубављу. Једина љубав која нам у извесној мери може дочарати љубав Божију је љубав мајке према своме детету. Велика је утеха знати да Онај у чијој је руци дах наш, како вели једна црквена песма (тј. Он је неко од кога зависи све у нашим животима и у овоме свету), је неко ко нас воли толиком љубављу. Уколико би од нас затражили да у једној, краткој, реченици, изразимо суштину хришћанске вере, вероватно бисмо то успели учинити уз помоћ чувених светописамских речи: Бог је љубав! Бог није незаинтересован нити хладан према нама, већ нас воли и све чини да би нас увео у Своје Царство. Зар, онда, уопште можемо пропасти и бити уништени? Не1 Јер Господ неће проиграти поверење које пројављујемо према Њему!
Знање да је љубав Божија позадина наведеног Христовог позива упућеног уморнима и натоваренима је, у том смислу, снажна утеха која нам показује да имамо Уточиште којем можемо прибегнути какве год да су околности. Чак и када смо сами одговорни за своје терете, Господ нас не одбацује када му се обратимо, већ сасвим поступа са нама као што родитељ поступа са својим дететом (чак и много брижније – Христос је, не без разлога, рекао: „Када ви зли будући умете даре добре даривати својој деци, а камоли Бог, маловерни?“). И, као што родитељ неће допустити да дете пропадне, тако и Бог чека наш вапај упућен Њему и одмах хита нама у сусрет.
Дакле, као хришћани, колико год да нам је покаткад тешко, треба да се сећамо љубави Божије према нама, и овог позива. И, уместо да разочарано одустајемо од борбе, требало би да направимо кораке ка Ономе који нас призива к Себи. А Господ, сасвим сигурно, неће одбацити своје чедо које му се обраћа… Неко ће се, на овом месту, запитати, где се то Бог може пронаћи? Одговор на то питање је следећи: Њему се може вапити на сваком месту владавине Његове (даклe, свуда), a најпре у Цркви, коју је Он основао и сазидао.
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 23. јун 2023. године