Трагедија која се 3. маја ове године догодила у ОШ ,,Владислав Рибникар“ нас је све оставила без текста. И одрасли и деца, и црквени и нецрквени људи подстакнути су на размишљање о томе како даље живети са овим и како спречити да се нешто слично не понови у будућности.
Као што каже народна пословица ,,после битке сви су генерали“. Размишљајући о злочину, људи траже главног виновника, некога или нешто на кога/шта би могли да упере прст и свале терет одговорности. Тако једни главног кривца за горепоменуту трагедију виде у оружју, други у лошем просветном систему, трећи у промовисању насиља на друштвеним мрежама и ТВу, итд.
Чини ми се да је сваки од наведених проблема у овој или оној мери допринео да се дотични случај догоди. Србија је, по неким истраживањима, друга земља у свету у количини оружја по глави становника (испред ње је суседна нам Црна Гора), просвета је од државних власти одавно запостављен ресор, а о томе колико се насилног, изопаченог и демонског садржаја пласира у медијима сувишно је и говорити. Међутим, ова три проблема данашњице су само пратећи проблеми и ,,саучесници“ у злочину. Мислим да упорно заобилазимо главни проблем и главног ,,виновника“. А то је гордост.
Гордост је стара словенска реч која означава склоност човека да високо мисли о себи и ставља себе испред других. Данас се често уместо ове речи користи грчко-латински термин егоизам. Гордом или егоистичном човеку заједница није потребна како би му дала идентитет: он заједницу искоришћава само као средство за остварење својих циљева.
За разлику од својих предака, човек савременог доба учи своју децу да буду горди себични, посесивни. Данашња деца од малих ногу добијају од родитеља готово све што пожеле: не само играчке и слаткише, него и гардеробу, новац, телефоне/паметне уређаје. Постало нам је потпуно нормално, па и симпатично, када у тим уређајима видимо фолдере са називом ,,Mе, myself and I“(енгл. Ја, ја и ја!) и стотине фотографија сопственог лица и тела- тзв. селфије. Деци чинимо уступке у сваком погледу и на сваком месту: у редовима за чекање она слободно претичу старије људе, у јавном превозу прва запоседну места за седење, у пешачким зонама и трговима возе бицикле и шутирају лопту без обзира на опасности по пролазнике. Допуштамо им да без икаквог поздрава пролазе поред нас или старијих особа, да се расправљају и праве паметнијима од одраслих . Правдамо их чак и онда када су заиста криви, љутимо се на наставнике и свађамо са њима због лоших оцена детета, а када видимо одраслу особу да укорева наше дете, одмах скачемо као попарене мачке. Коначно, од малена деци пунимо главе разним причама о ,,правима детета.“ Говоримо им како су они apriori најлепши, најбољи, најважнији, непогрешиви, недодирљиви.
Зашто се онда чудимо кад једно такво дете, одлучи да узме правду у своје руке и сматрајући се увређеним, лиши живота своје ближње? Као што су психолози и психијатри утврдили, биће одгајано на таквим вредностима нема никакву емпатију.
По хришћанском схватању, гордост је мајка свих грехова. То је онај првородни грех који је навео наше прародитеље, Адама и Еву, на бунт против Творца. То је грех који их је навео да окусе плод Дрвета познања, грех због којег су изгубили Рај. Гордост је учинила некада врховног архангела Луцифера Сатаном, тј. палим анђелом. Господ наш Исус Христос не бира за своје најближе ученике горде и надмене фарисеје и књижевнике, већ људе који о себи не мисле високо: просте рибаре.
Без намере да повезујем будуће догађаје са данашњицом, цитираћу и светог апостола Павла који обраћајући се у Посланици свом духовном чеду Тимотеју каже следеће: Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли…( 2 Тим. 3:1-5). Као што видимо, свети апостол на прво место ставља грех самољубља, тј. гордости па онда набраја све остале грехе. Горд човек најчешће и не препознаје сопствени грех. У очима заједнице, он може деловати као врлински и побожан човек, што ову духовну болест чини веома опасном.
Но, богато, вишевековно светоотачко искуство Православне Цркве има веома једноставан и ефикасан лек против ове духовне болести. Тај лек јесте врлина коју је Господ наш Исус Христос истиче у својој Беседи на Гори—сиромаштво духом, тј. смирење.
Научите се од Мене јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим, вели Христос Господ(Мт. 11; 29). Смирење или смерност је врлина коју Христос, апостоли и свети оци постављају као темељ за улазак у Царство небеско. Без ње је свака друга врлина лажна, па чак и љубав(о којој данас највише трубе они који смирења уопште немају!) . Светитељи који су стекли смерност, дефинишу је као ,,спознавање сопствене мере“ односно сопствене ограничености пред Богом и светом. Истинска смерност стиче се послушношћу, подвигом и покајањем за сопствене грехе.
Стога, мислим да би нове генерације требало најпре да учимо како да стичу смирење. Учимо их да поштују родитеље и старије, да отрпе увреду, да се труде, да посте и да се моле, по узору на самога Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. И још: учимо их да сносе одговорност за сопствене поступке кроз свете тајне исповести и покајања. Само ако их наоружамо овим свеоружјем Божијим, учинићемо нове генерације имуним и непобедивим за све силе таме: зависност, насиље, разврат, сатанизам… Јер сви ови ће се побити с Јагњетом и Јагње ће их побиједити, јер је Господар над господарима и Цар над Царевима ! (Откр. 17. 14)
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 09. јун 2023. године