Категорија: Издања

Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19) На овим Спаситељевим речима утемељена је мисија Цркве као вид јеванђелског и равноапостолног дела. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Мисионарење није својствено само и искључиво припадницима клира, већ је сваки припадник Цркве призван да превасходно својим делима и свеколиким животом, а затим и писаном или усменом речју, буде истински мисионар. Свети и богоносни отац наш Николај, епископ жички и охридски, светитељ је из рода нашега који је на чудесан начин у свом животу и архипастирском делу актуализовао и испунио Спаситељев позив на ширење речи Његове. Све је у животу овог светитеља било у служби проповедања речи Очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа, о чему сведочи и црквени песник који га у централној богослужбеној химни назива новим или поновљеним златоустом. Један од драгоцених плодова чудесног мисионарског дела Светог владике Николаја је и часопис „Жички благовесникˮ, мисионарско гласило Епархије жичке, који је Свети владика Николај основао 1919. године. У својој дугој историји часопис је вршио своју мисију постајући једнак плодној земљи на којој се од броја до броја сеје драгоцено јеванђелско семе. На овој плодној духовној њиви која је сва у служби ширења благе вести љубави Божје, себе су уградили знаменити уредници, међу којима је био и некадашњи прота Хранислав Ђорић, потоњи Патријарх српски Герман. То равноапостолно дело које је утемељено на молитвама и благослову духовног утемељивача „Жичког благовесникаˮ, наставља и данашње Уредништво, трудећи се да часопис и у нашим данима буде попут пламичка воштанице која у виду писане речи осветљава пут наших духовних корака, водећи нас увек ка једином правом циљу – ка Господу нашем који је „Пут, Истина, и Животˮ (Јн. 14, 6). Да мисионарско дело „Жичког благовесникаˮ и у нашим данима рађа благословене плодове и налази своје месту у срцима свих оних који су истински гладни и жедни вечне и непролазне речи Божје, сведочи и догађај који ћу предочити у наставку. На једном од часова Православног катихизиса – Верске наставе, говорио сам својим ученицима о значају мисионарења са посебним нагласком на богато издаваштво које је присутно у нашој помесној Цркви, а у служби је мисије. После мог казивања уследила су многобројна питања и живи разговор који је на свој начин потврдио важност ове теме. Међу ученицима који су се јавили за реч била је и једна ученица која је до скоро живела у Пожеги, одакле се од другог полугодишта ове школске године доселила у Нови Сад. Она је својим речима посведочила да је часопис „Жички благовесникˮ веома утицао на њу и њено духовно узрастање, као и на жељу да похађа часове верске наставе и постане активни учесник литургијског живота. Према њеним речима, неретко се дешавало да текстови које је прочитала у „Жичком благовесникуˮ оставе велики утисак на њу, после чега је бивала подстакнута да проникне у њихов дубљи смисао, што је несумњиво допринело њеном духовном изграђивању. Иста ученица је споменула да је на локалној телевизији пратила представљање садржаја новог броја часописа у којем је препознала и мене, будући да се међу страницама наведеног броја нашао мој ауторски текст. Ово сведочење је подједнако важно као и оно прво, јер промовисање часописа у медијима никада не може бити сагледано као некаква реклама, већ је и ово искључиво сагледано као вид продужене мисије која има и свој значај и своје плодове. Ово мало, али значајно и драгоцено сведочење, доказ је да мисија увек има своје плодове и благословени значај. На нама је да неуморно обрађујемо Виноград Господњи, да речима сејемо семе у плодну земљу, да делима која су достојна хришћанског призвања заливамо посејано семе, а Господ ће љубављу својом дати да роде многоструки плодови, а међу којима је и овај један плод који смо навели. Нека би Господ дао да и надаље деловање „Жичког благовесникаˮ буде у служби катихезе која за крајњи циљ има сједињење са Господом, а да молитве Светог владике Николаја свим делатницима сабраним око овог часописа, са уредником, протом Александром Јевтићем, буду надахнуће и потпора у овом значајном мисионарском делу. Катихета Бранислав Илић, уредник портала “Ризница литургијског богословља и живота“  

Дешава се, да мајка тешећи дете, говoри: „Не бој се, ја сам са тобом.“ Ево тако и наш Творац, милосрдни и човекољубиви Бог, Отац изобиља и сваке утехе, говори верујућој души, која се налази у искушењима и напастима: „Не бој се, Ја сам са тобом! Ја сам твој Саздатељ, Спаситељ и Искупитељ, Ја сам твој Помоћник и Заступник. Ја – сам Тај, Који све држи у руци и Коме се све покорава – Ја сам са тобом!“ Тако је Господ био са Својим верним сином Нојем и сачувао га од свесветског потопа. Био је са Лотом и сачувао од казне над Содомом. Био је са Својим слугама Авраамом, Исааком и Јаковом, чувајући их у њиховим лутањима у земљи обећања. Он је био са праведним Јосифом, чувајући га у искушењима и страдањима, а потом га је прославио. Господ је био и са израиљским народом у време његовог робовања у Египту. Он га је моћном руком извео из земље угњетавања, разделио Црвено море и провео га усред мора, спасавајући га од фараона – мучитеља. Био је са њима у пустињи и хранио их чудесном маном, поражавајући непријатеље пред лицем Његовим и повео у гору светиње Своје. Био је са тим народом и у обећаној земљи и спасао га. Био је са Својим помазаником Давидом и спасавао га у различитим искушењима и гоњењима и сачувао слугу Свога од његових непријатеља. Био је са Јоном у дубини морској и сачувао га у утроби кита и избавио га. Био је са три младића у вавилонској пећи и угасио силу огња и научио их да певају благодарну песму. Био је са Данилом у јами, затворио уста лавовима и избавио га одатле. Био је са Апостолима, био је са Мученицима и сачувао их усред ужасних мучења. Био је са пустињацима, који су живели у пештерама, пећинама и пустињама земље и сачувао их од замки сатане. Био је и биће до краја века са Својим верним слугама, по Свом непромењивом обећању: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин.“ (Мт 28:20). Дивне су оне речи упућене Христу: „Нелажно си обећао да ћеш бити са нама до краја века, Христе…“ Ево зашто Његове верне слуге, осећајући присуство Његово и живу утеху, певају са радошћу: Бог је наше прибежиште и сила, помоћник у жалостима, које су дошле на нас… Господ – просвећење моје и Спаситељ мој; кога да се бојим? Господ – заштитник живота мога; кога да се бојим? Само гледај, хришћанине, да ти будеш Божији, а Бог Своје не оставља. Веруј у Њега од свега срца како у Бога, угађај Му вером и правдом. Сву наду полажи на Њега и призивај Га свим срцем. И где год да си, у каквом год искушењу и невољи да се налазиш, Он је увек са тобом, гледа на твој подвиг и невидљивом руком те укрепљује и помаже ти. Чак и да се против тебе окрену зли људи заједно са демонским пуковима – они неће успети! „Господ ће те сачувати од сваког зла, сачуваће душу твоју Господ“. „Немој ме оставити, Господе, Боже мој! немој се удаљити од мене. Похитај у помоћ мени, Господе, Спаситељу мој!“ (Пс. 38:21-22). „Господе сила, са нама буди, јер осим Тебе, другог Помоћника у невољама немамо! Господе сила, помилуј нас!“ Свети Тихон Задонски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. фебруар 2024. године

ДЕТАЉНИЈЕ…

Бити господар или слуга, прихватити се престола или манастира, брака или монаштва, богатства или сиромаштва…? Најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање је био пред великом животном дилемом. Требало је тада донети одлуку која ће суштински одредити његов животни пут, a можда и пут целог једног народа!? Међутим, као да је одлука већ била донета, јер „када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, осећајући готово безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гледаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом. Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом и детињем узрасту, тако да су сви говорили: Ово ће бити неко ново знамење“! (Житије Светог Саве – Теодосије). То је био наговештај да ће најзнаменитије знамење српске историје бити управо Растко Немањић, касније Архиепископ Сава. Ако је Стефан Немања и имао намеру да престо уступи најмлађем сину, онда је оно што се десило потпуно осујетило његов план, јер је „богодани божаствени младић увек у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога“ (Житије Светог Саве – Теодосије). Као принц је имао све што би младић његових година пожелео, али то није било оно што је желео. Побегавши на Свету Гору и примивши монашки образ у руском манастиру Светог Пантелејмона као да је нашао оно што је тражио, захваливши Богу речима псалмопојца Давида: „Испунио си жељу срца мојега!“. Иако је Свети Сава био први српски архиепископ, просветитељ, писац, градитељ, помиритељ браће и свег народа, нашим песницима је ипак остао најинтересантнији као млади принц који постаје монах. „Престо га је чек`о – он га није хтео…“; „…одоре царске од златнога веза заувек је скинуо“; „презрео је царске дворе, царску круну и порфиру, светлост је потражио у скромноме манастиру“; „гладан и жедан светости напустио је земљу и своје и себе…“. Напустио је жељу оца свога и себе као владара и отишао да служи у светогорским светињама. Тако служећи, припремао се за повратак себи и својима, али више не као принц Растко, већ као монах Сава. Ово, крајње неочекивано, Растково опредељење је постало јединица мере којом су своје одлуке одмеравали сви остали Немањићи, али и многи други Срби пред великим и тешким искушењима. Саобразно томе, руковођен светосавском логиком, Свети кнез Лазар није одлучивао „да ли ће ићи у (Косовску) битку по томе каква је сила која га прати, него по томе колику (светосавску) светињу брани“, јер „земаљско је за малена царство, а Небеско увек и до века!” Савине речи из Карејског типика нам откривају каква се тада духовна борба водила у његовој души, али и шта је у тој борби пресудило: „Сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем. Стога и ја, од свих последњи и грешнији, свагда слаб и тром за подвизавање духовно, дошавши у Свету Гору нађох богоизабрана светила где на разне начине хитају на подвиг духовни“. Након примања монашког пострига, Сава преко војводе, по речима његовог животописца Теодосија, поручује родитељима: „Немојте ништа тужити за мном, нити ме оплакивати као погинула, него боље да Бога молите, не бих ли како молитвама вашим добро свршио трку моју на коју изиђох“. Чини се како је Свети Сава сва величанствена дела за наш народ учинио тек успут, ходећи по том свом уском и тесном путу, трудећи се тешким подвигом да добро и успешно истрчи духовну трку за коју се одлучио. У тој трци није било других такмичара од којих је требао бити бољи, циљ је био бити бољи од самога себе. Такву трку је Свети Сава, као прави духовни атлета, истрчао до краја, примивши победнички венац од самог Господа. Он у своме Писму игуману Спиридону позива и нас да започнемо ту духовну трку и опомиње нас „да не изађемо из (…) његовог завета“, а онда нас упућује на то да је чување душе највећи завет који нам оставља, јер „ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист!?“ Његове записане поуке надилазе време у којем је живео. Реченице које проналазимо у његовим делима би могли, баш онакве какве их је тада записао, упутити и данас као најуниверзалније јеванђелске поруке мира, љубави и сваке позитивне вредности коју је цивилизација до сада препознала. Оне су такве као да их је наменио управо нама и управо данас када су нам мир, љубав и слога најпотребнији. Стога, ако би Светитеља Саву упитали како се треба односити према духовној и световној власти, он би нам врло јасно одговорио да се „Бога бојимо, цара поштујемо, просвећујући цркве, да и оне нас просвете, епископе да слушамо, јереје имајући у част и према монашкоме чину имајући смерност, да се моле за нас“ (Житије Светог Симеона, Свети Сава). Ако би га, пак, упитали какви морамо бити једни према другима, Свети отац наш би нам кроз исписане редове Хиландарског типика поручио да „један према другоме гајимо јединство и љубав, чувајући мир, (…) једни друге утврђујући, упућујући, тешећи, подижући, поучавајући једни друге на подстицање љубави и добрих дела, и на све што је добро, што је спасоносно, што је врлина, што је похвално“. Дакле, градећи, мирећи, пишући, служећи, Свети Сава је свему претпостављао, увек и свуда подсећао и молио, да се „положивши сву наду на Бога, држимо пре свега праве вере Његове“ (Жичка беседа Светога Саве о правој вери). Нада у Бога и држање праве вере је у самој сржи светосавског просветитељства и уједно је неизоставна премиса сваког дела Светог Саве и сваке његове поруке. Стога, имајући дела Светога Саве као стубове нашег духовног, али и народног бића, а поуке Савине као снагу на његовом путу „кренимо и ми Савиним стопама, ка Савином извору на Савином врху, јер за нас другог пута и нема“ (Матија Бећковић). Владимир Грујић, вероучитељ Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. јануар 2024. године

Од првих дана дететовог рођења почиње развој личности. Један од процеса који учествују у развоју, јесте процес идентификације. Прве идентификације почињу у примарној породици, где се дететова личност развија у односу са мајком, родитељима и блиским особама. Када прођу прва поистовећивања у породици, у развоју личности детета настају нове, секундарне идентификације које дете реализује у социјалном окружењу када почиње и да се поистовећује са другим особама. Стварање нових процеса идентификације је потребно како би сама личност детета, која се развија, била функционалнија. Идентификација као процес се углавном одвија у односу са самим узором. Академик доктор Владета Јеротић у свом делу „Вера и нација” пише да је пут упознавања и сазнања један од начина да се кроз данашњу свест и савест српског народа као узор омладини приближи лик и дело Светога Саве. Како би се дете идентификовало са другим, односно са својим узором, један од неопходних услова јесте свакако сусрет. Професор доктор Светомир Бојанин у свом делу „Тајна школе” пише о могућности сусрета детета са биографијом Светог Саве кроз Теодосијево дело из српске средњовековне књижевности. Оно би требало бити доступно у школама у виду лектире већ у првим разредима, према мишљењу српског историчара књижевности Милана Кашанина. Личност детета се гради кроз особу са којом се идентификује. Идентификовати се са другим, не само да значи успостављање емотивне везе, већ и усвајање нових аспеката психолошког функционисања као узора према коме се дете идентификује: понашања, вредности, природе савести, ставова, итд. Вредности узора почињу постепено да се усвајају, а са оним што смо усвојили почиње да се живи. Идентификовати се са Светим Савом и одабрати такав узор – значи мислити и осећати о монаштву, о писању, о уметности, о ктиторству, о свом пореклу… То би значило поистоветити се, усвојити у себе и градити оне делови личности које је Свети Сава градио: стрпљење, истрајност, уздржање, послушање, саосећање према другима, самоспознаја, усмерење и брига за спасење душе, дефинисање свог верског идентитета, стасавање у правим духовним вредностима. Према речима проф. др Владете Јеротића: У личности првог српског просветитеља свако може пронаћи оно што му је потребно за изградњу сопствене личности, а усвојивши је млад човек свакако почиње да у самом себи развија тај идеал. Митрополит Амфилохије је писао да узор који се изгради уједно и васпитава. У свом делу „Основе православног васпитања“ пише о томе да како васпитавају празници, покајничка туга, и реч, тако васпитава и сам сусрет и остварење узора. Јер, онако како смо усмерени на узор, тако и његове вредности примењујемо и почињемо да спроводимо кроз начин живљења. Васпитавањем кроз узор ми мењамо ум, вољу и осећање, али и ментално одрастамо. Крајњи циљ васпитања је сусрет. Живети идентичним начином живота – значи следити другога, а следити другога, у случају Светог Саве, значи следити  Христа. Александра Димитријевић, психолог и психотерапеут Извор: Жички благовесник (јануар-март 2024)

Пред читалачком публиком је нови 394. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема наведеног броја носи наслов: „Трпљењем спасавајте душе својеˮ. Насловну страну краси светлопис са свеноћног бденија уочи празника Ваведења Пресвете Богородице у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. О златној тријади очишћења душе на првим страницама пише презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник званичног мисионарског гласила. Отац Оливер истиче да је процес духовног узрастања тростепен, а да је врлина трпљења неопходна како бисмо на прави начин ходили путем живота у Христу, јер је трпљење неодвојив пратилац покајања и смирења. Уредник указује да уколико смо истински у покајању, онда трпљење невоља доживљавамо као благослов. У рубрици „Беседаˮ објављено је поучно слово јеромонаха Макарија, игумана манастира Савина у Херцег Новом. Игуман древне обитељи поучава да покајање значи промену живота, јер ако се истински кајемо онда се и мењамо. Протопрезвитер др Никола Маројевић, парох никшићки, пише о вечној гозби љубави Божије. У тексту који је објављен у рубрици „Живот у Христуˮ аутор истиче да је човек својим рођењем позван на божанску вечеру, а својим крштењем изабран за вечну заједницу са Господом. У закључку свог казивања парох никшићки поучава да кога дотакне кажипрст љубави Божије, постаје налик тројици младића које је небеска роса избавила из огњене пећи по обећању Божјем, јер Господ никада не оставља слуге своје. У овом броју доносимо и беседу ђакона др Ђорђа Петровића, професора Богословије Светог Саве, који прониче у тему јеванђелског зачала о безумном богаташу (Лк. 12, 16-21). Наведена беседа је изговорена у београдском храму Светог Александра Невског у 26. недељу по празнику свете Педесетнице, 2023. лета Господњег. Уводни део 394. броја „Православног мисионараˮ на свој начин посебно краси интервју са протопрезвитером-ставрофором Бранком Ћурчином, умировљеним парохом новосадским и духовником терапијске заједнице „Земља живихˮ. Разговор који је у име редакције водио катихета Бранислав Илић, доноси животну и пастирску причу о новосадском проти који већ пуне четири деценије ревносно и неуморно служи Цркви. Са пуно љубави отац Бранко је говорио о свештеничкој служби, о својим учитељима, о сусретима са светитељима, као и о благословеном значају терапијске заједнице „Земља живихˮ. У рубрици „Из историје Црквеˮ објављен је текст Милоша Тасића који читаоце упознаје хришћанским катихетским и философским школама у првим вековима, наглашавајући да заокружену целину хришћанских школа сачињавају дела великих кападокијских отаца, као и јерусалимске катихезе Светог Кирила јерусалимског. Први део овог броја званичног мисионарског гласила закључује рубрика „У дијалогу са атеизмомˮ у којој ђакон др Александар Милојков своју пажњу посвећује теми биолошког дертеминизма у служби друштвене нормализације родне идеологије. У наредном број биће објављен наставак текста на исту тему. Тематски део овог броја својим ауторским текстом отвара презвитер Владимир Пекић. У тексту под насловом „Трпљење или кукавичлукˮ, аутор јасно и недвосмислено истиче да се у јеванђељу трпљење сматра једном од најистакнутијих врлина које треба да красе човека, јер нас Христос и позива да „трпљењем спасавамо душе својеˮ (Лк. 21, 19). На питање да ли је трпљење вид кукавичлука, парох београдског храма Светог апостола и јеванђелиста Марка, указује да трпљењем подржавамо Господа. О трпљењу као путу до истинске радости пише јеромонах Макарије, игуман манастира Савина, наглашавајући да би човек имао трпљење потребно је да има веру, јер што је дубља вера, то је трпљење веће. На питање да ли је трпљење увек врлина, одговор даје протопрезвитер Александар Јевтић, који у свом ауторском тексту наводи да трпљење у појединим ситуацијама може постати лоше решење. Ове речи аутор објашњава наводећи бројне примере са којима је савремени човек суочен. Парох краљевачки свој текст крунише светописамским поукама, али и примерима из Старечника и Житија светих. Катихета Бранислав Илић у свом ауторском тексту под насловом „Трпљење – дар Духа Светогаˮ, наглашава да је трпљење током историје спасења постала темељна врлина Цркве, њена сила и снага која тријумфује у простору и времену. Аутор истиче и да су различите животне невоље и искушења, увреде и понижења, а која смо призвани да трпимо, само провера снаге и постојаности наше вере. „Када те мрзе, воли непријатеље своје. Када те повреде, опрости. На зло не одговори злом. Опомињи се речима Господњим да твоја жетва зависи од твоје сетвеˮ, поучава Маријана Пилиповић у свом ауторском тексту под насловом „Трпељивом није важно да је у праву, него у мируˮ. Тематски део овог броја закључен је текстом др Ђорђа Вуковића који доноси поучну причу о трпљењу Свете царице – монахиње Јелисавете, мајке Светог цара Уроша. Поводом четири деценије од упокојења протопрезвитера Александра Шмемана, редакција „Православног мисионараˮ доноси низ чланака у наставцима. У овом броју објављен је први текст о животу оца Александра Шмемана и матушке Јулијане Шмеман. За рубрику „У разговору са верним народомˮ пише монахиња Екатерина (Комненић), игуманија манастира Орешковица у Епархији браничевској. И овај број доноси нам рубрике „Света Земљаˮ и „Света Гораˮ. Јелена Јонић пише о храму Светог пророка Илије на гори Кармил, и подсећа да је историја овог храма почела 1909. године, када је Руска духовна мисија у Јерусалиму успела да прибави парцелу у горњем делу града Хаифе. У рубирици „Света Гораˮ објављен је текст др Немање Јонића о скиту Нова Тиваида. Наведени скит је основан 1880. године на земљи манастира Хиландара. Наша сарадница мр Смиља Влаовић којој је поверено вођење рубрике „Трагом старих светињаˮ, доноси нам причу о морачком манастиру и моштима Светог Харалампија. У оквиру рубрике „Из библијске ризницеˮ објављен је текст Милене Стефановић о багрему у Светом Писму. Наша сарадница у свом тексту сведочи да је багрем библијско дрво јер је, између осталог, од њега начињени Ковчег завета и делови Шатора од састанка, првог храма који су људи носили. У рубрици „Уреднички изборˮ објављена је уводна реч Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија за књигу „Тако је говорио отац Тадеј или о богословљу светог оца Тадеја Витовничкогˮ, ауторке Оливере Јовановић. Садржај овог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе закључен је рубрикама „Мисионарски излогˮ и „Човекољубљеˮ. * * * Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем

Под Њим се ће се сабрати сви народи (Пост 49, 10), пророковали су праведни људи Старог Завета за Христа. Због овога је толико велико и универзално било рођење Христово за читав свет и све народе који су напето ишчекивали Његов долазак. Да ли су заиста сви народи  и људи свих времена били толико усхићени  у својим надањима и размишљањима? Наравно, сваки народ, и сада и у свим временима, па и у нашим данима, је имао појединце који су од живота очекивали само испуњење својих најосновнијих потреба за богатством, комфором, и другим задовољствима. Али да ли је то истинско биће човеково? И човек, у части будући, не разумеде и изједначи се са стоком неразумном – вели псалмопојац (Пс 48, 21). У сваком случају, овакви људи не могу повести свој народ у снажну и активну будућност. У онима који гаје чиста и духовна ишчекивања и аспирације се налазе темељи друштва. Управо у овом смислу „млади Христос рођен данас“ (како се вели у стихирама празника) је био субјект истрајних очекивања свих народа. Та очекивања су била толико снажна да се слободно може рећи да је читава васељена у уздасима чекала… Разумљиво, овако снажна очекивања су посебно јака била међу Израиљцима, изабраном народу Старога Века. Најуваженији међу њима су живели удишући ову наду још од најранијих времена. Унапред су знали, преко Откривења Божијег, из које ће породице доћи Искупитељ кога су толико очекивали. Не мора се ни наглашавати колико је то што знају одакле ће потећи будући Спаситељ људског рода било значајно за њих као народ. Те породице су биле посебно уважаване и дирљиво поштоване. Неке од њих су толико прижељкивале овај велики благослов Божији који се преноси са оца на најстаријег сина. Познато је, на пример, како је праотац Јаков задобио ову част свога првенства. Очекивали су Га са све већом и већом напетошћу, и што су Га дуже чекали, то је већа била напетост. Што је било више греха, више зла, насиља, неправедности која се ширила светом, то је била снажнија њихова жеља. Устани Боже, суди земљи, јер ћеш ти наследити све народе (јер ћеш владати свом земљом) Докле ћете судити неправедно и гледати на лица безбожника (показивати прихватање неправедности) (Пс 81, 8;2) – вапили су најбољи људи Израиља са тугом. Читајте Псалме и видећете како је сваки уздах остављених сирочића и свака суза угњетаване удовице, у очима старих Јевреја, појачавала очекивање давно обећаног Избавитеља. Веровали су да ће Он избавити сиромаха из руке моћнога и убогог који нема помоћника. Поштедеће сиромаха и убогог  и душе убогих спасиће од камате и неправде (Пс 71, 12-14). Чак неколико векова пре Христа, очекивање Спаситеља је било толико снажно да је изгледа назив „Чекање свих народа“ постало једно од Његових имена којима су Га људи ословљавали. Заиста, „свих народа“ јер је чињеница да су га и незнабошци једнако снажно очекивали што се види из тога како су Га прихватили. Они су Га прихватили са још већом жељом и спремније од Јевреја. Просто, они су у масама нагрнули ка Христу који је дошао у свет. Како је и било могуће да Га не чекају? Оно што се дешавало међу незнабошцима пре Христовог доласка је било много горе, много пута горе, него оно што се дешавало са Јеврејима. Нигде није постојала истина. Неки од њих нису знали шта више да измисле  у свом луксузу и у изопаченим и неприродним страстима. Град Помпеја је спаљен од стране Бога пре доласка Христовог због неморалног живота који су водили његови становници; просто, ни замислити не можемо какве све гадне ствари су биле исписане и исцртане по зидовима Помпеје. Други, на пример, робови су туговали у страшним напорима; били су тучени као животиње и храњени горе од стоке. То је чак дошло дотле да су робовима хранили егзотичне рибе: бацали су робове у рибњаке, једног по једног,  као храну јер су поједине врсте риба, посебно јегуље, уживале у прождирању људског меса. Када су се робови побунили, били су распињани на крстове; једном је дуж пута дугачког педесет пет километара из Рима била поређана колона робова распетих на крстове. Било је немогуће и даље живети тако, и зато је наступила пуноћа времена када је Бог послао свог Сина, рођеног од жене (Гл 4, 4). Христос је дошао и све се променило, веома брзо. Људи који су поверовали у Њега су почели да живе сасвим другачије, попут анђела. Хришћани нису имали сиромашних или презрених и одбачених. Сви су били храњени и неговани љубављу и топлим, саосећањем. Истина, овако је било само док је било веома мало хришћана, када су најбољи људи прелазили у хришћанство из свога убеђења. Али чак и касније, када су читави народи постали хришћански, било је мање неједнакости и горчине на земљи. Чак и сада тога има мање него у оним страшним временима пре доласка Христовог. Наравно, можемо рећи да још увек има довољно зла на земљи – некима се чак и чини да га никад више није било. Али хришћани не могу да престану да верују да ће наступити тренутак, када ће, како кажемо у Оче наш-у Име Божије бити прослављено, када ће Царство Његово наступити, и када ће воља Његова бити остварена и на земљи као на Небу. Свакодневно се молимо за то, заједно са хиљадама и милионима људи. А Бог слуша наше молитве. Спаситељ ће још једном доћи да успостави своје Царство и зато хришћани заједно са апостолом Јованом кличу: Да, дођи Господе Исусе (Отк 22, 20). Михаил Скабаланович Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. децембар 2023. године