Категорија: Издања

Ето, показа нам Господ данас, ко смо и шта смо, куда идемо. У Светом Еванђељу, прича о Блудном сину казује тајну свакоме од нас. Данас, се налазимо пред Великим Постом, у ствари Велики Пост почео је прошле недеље. Постоје два поста: духовни пост и телесни пост. Духовни пост је почео пре телесног поста, јер је душа важнија од тела, јер душа је та која решава питање нашег живота, начин нашег живота, све оно што треба да чинимо и (што) не треба да чинимо. Пости се пред Васкрс. Зашто се пости пред Васкрс? Зато да се покаже да ми у овом свету живимо као мртваци, као овај блудни син што је мртав био, како вели Отац, мртав био и оживео. Како то? Шта се десило с њим? Он је оживео, и он је васкрсао, васкрсао из мртвих – каже нам ова дивна прича. Он је потрошио све своје имање живећи развратно. Отац Небески дао је њему, као (и) старијем сину, имање, и он је пола имања узео и отишао у даљну земљу. Значи, отишао je далеко од Бога, престао да мисли на Оца Небеског, Који му је дао толико имање, и почео je да живи својим животом, да троши богатство душе своје. И, потом, је душу своју упропастио живећи развратно, чинећи сва безакоња. Али, кад је глад настала у тој земљи, то јест далеко, од Бога, тада човек осети да је сиромашан, бедан, ништаван, пуст, празан и сиромах пуки сиромах. И вели се, што је он радио да би спасао себе од глади? Он се прими за чувара свиња у једнога домаћина. Шта су то свиње? То су страсти. Шта су то страсти? Страсти, ненасите страсти, свака страст је ненасита: и мржња, и пакост, и злоба, и свако друго безакоње, ненасито је. И не може да нахрани душу, која тражи божанске небеске хране. Не задовољава се душа човекова обичним стварима овога света и уживањима овога света. Напротив, она се троши, све се божанско троши у души кроз грехе, кроз страсти. И кад је већ овом несрећном сину досадило то гладовање међу свињама, међу страстима својим, он дође себи, вели се у Светом Еванђељу, дође себи. Где је то он био? Он као да је био луд! Јесте био луд, јер човек у гресима јесте луд. Човек, налазећи се у гресима, он је вансебан. Када се човек преда страстима страшним, онда, то је потпуно лудило, губи душу, губи тело. Кад дође себи, то јест, када размисли о себи: где је, што је, шта је начинио са богатством које му је дато, када је све упропастио, он рече: У оца мојега толико имања, толико најамника има, никад не гладују, а ја умирем од глади. Устаћу, идем оцу своме и рећи ћу: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника. И он то заиста учини. Сада се дешава једно дивно чудо, чудо васељенско, чудо целога света. Отац, кад је угледао сина да долази к Њему, потрчао, загрлио га, и опростио му све, и није ништа рекао. А он је замуцао и рекао: Сагреших и Небу и Теби. Тада Отац, да би показао љубав према покајнику, нареди слугама да спреме гозбу, да се веселе, јер овај мој син беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се. Кад је човек далеко од Бога, он је заиста мртав, мртав за све што је добро, за све што је божанско, мртав за рај, мртав за све племените и богате мисли, за жеље и за дела. Изгубљен беше и нађе се, изгуби се човек у гресима, изгуби се човек у искушењима. И не зна шта ће са собом. Али Отац Небески приређује гозбу. Шта се десило са овим сином? Каква је то сила која је њега спасила и Оца толико обрадовала? То је – покајање! У овој причи, браћо и сестре, Господ показује, да ако желиш да достигнеш васкрсење и да знаш шта је то васкрсење ево покајања. Покајање васкрсава из мртвих, као што је васкрсло овог сина. Покајао се он, васкрсао из мртвих, нашао себе: изгубљен беше и нађе се. Тако пре Ускрса, Господ нам је дао врлину, Господ нам је дао савет и мудрост да ми можемо сами да доживимо васкрсење. Као што је доживео блудни син покајање, тако и ми да се покајемо за своје грехе – а нико није без греха. Сваки кад је далеко од Бога, кад је у гресима – мртав је. Да би себе васкрсао, потребно је, најпотребније је – покајање. То је сила која васкрсава душу човекову из мртвих. Само то покајање, ето, враћа човека Богу, води га рају, враћа га радостима небеским. Јер Отац Небески наређује слугама својим да приреде велику гозбу. Анђели се радују на Небу за сваког грешника који се каје. Анђели се радују васкрсењу нашем из мртвих, то јест васкрсењу душе када напусти грех и живи Богом. Данас, Недеља блуднога сина, ето, открива нам ту силу и моћ, како да васкрснемо из мртвих када смо у гресима. Ако смо у гресима онда смо мртви – мртви за Небески свет, мртви за Цара Небеског и Оца Небеског. Анђели се веселе за тебе и за мене кад се кајемо, Небо се узбуди гледајући наше покајање. Зато, не треба човек да пада у очајање због грехова својих. Постоји лек, сигуран лек за сваки грех – а то је покајање. То нам каже данашња дивна и чудесна прича Спаситељева о блудном сину. Не сумњај да када оставиш грехе и кренеш ка Оцу, да ће ти се припремити гозба и небеско весеље, да се за нас води борба Богу и зато што смо васкрсли из својих смрти. Нека би Благи Господ, молитава свих Светих и Пресвете Богомајке, и нас водио из греха у покајање и из сваког греха. А ми сваки дан грешимо. Зато и треба сваки дан да васкрсавамо из смрти, да творимо вољу Божију, и да добијемо Царство Божије и вечну радост. Амин. Преподобни Јустин Ћелијски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 3. март 2024. године

Претходних дана је шира јавност путем бројних медија упознала г. Слободана Бркића – младог човека који упркос губитку вида са којим се суочио од рођења, живи хришћански активан црквени живот, говори велики број страних језика и има веома успешну радну каријеру програмера. Радује нас чињеница да смо крајем прошле године у часопису “Жички благовесник“ објавили веома поучан интервју са Слободаном, који у наставку предочавамо Вашој пажњи. М. В.: Помаже Бог, Слободане. Пре свега, желим да ти се захвалим што си пристао да издвојиш своје време како би дао интервју за наш епархијски часопис – Жички благовесник. Замолио бих те да нам, за почетак, кажеш нешто о свом детињству и одрастању? Бог ти добро дао. Хвала теби и драгом Господу што ми је пружио ову прилику. Одрастање, тј. детињство, није било ни мало лако, јер, као што се зна, наше друштво је пролазило кроз разна искушења, укључујући ратове, санкције, урушавање вредности, мењање система и многе друге ствари. То се свакако одразило и на обичне људе, укључујући и мене. Поента је да се све може кад се хоће и кад човек нађе начин, а не изговор. Пошто не волим да кукам над оним што се десило или што се дешава, увек се трудим да се фокусирам на оне позитивне и богоугодне ствари, којима нас Господ обасипа свакодневно само што ми некад нисмо у стању да то схватимо и прихватимо. С тим у вези, треба рећи да сам, ипак, задовољан својом прошлошћу, тј. детињством, јер сам уз подршку родитеља, пре свега мајке, успео да добијем све оно што ми је било потребно. Истичем да је најбитније то што сам васпитаван у православном духу, следећи светосавски пут речи љубави Христове, борећи се за праве вредности и радећи на томе да све што даље будем чинио буде на корист људском роду, народу српском, а пре свега у славу Господа нашега Исуса Христа. М. В.: Да ли би желео да са нама поделиш мисли о губитку свог телесног вида? Како је то утицало на твој живот? Ништа није случајно. Све што нам се деси од рођења па до краја овоземаљског живота има свој смисао и своје разлоге. Тако се и ово сигурно није десило без допуштења Господњег. Пошто сам превремено рођен са две сестре те далеке 1989. године, завршили смо у инкубатору, где смо грешком лекара једна од сестара и ја остали без вида. Наравно, то нас није омело да наставимо даље, да и даље славимо Христа. Због тога никада нисмо вапили, негодовали и очајавали, јер свако зашто има своје зато, па ако је човек спреман да се суочи са ситуацијом и да настави даље, ту нема немогућег. Немогуће је само у глави, тј. ако дозволимо да нас негативни утицаји поколебају и сломе. Многи слепи се неће сложити са мојим мишљењем, али, у мом случају, губитак телесног вида ми је само допринео да будем ближи Богу, да се фокусирам на оно што хоћу, а не да радим оно што нећу или што други хоће, као и на духовни развој моје личности. Слепа особа може много боље да се фокусира на оно што се догађа, без утицаја других људи или фактора, тако да сматрам да ми је то донело само предност. Наравно ту има и проблема и потешкоћа, али, као што рекох раније, готово се никад не фокусирам на то. М. В.: Бавиш се компјутерима и програмирањем. Како је све то почело и који је твој примарни циљ у свету интернета? Сматраш ли да је тај свет човечанству донео више предности или штете? Све је почело у раној младости када сам самоиницијативно почео да се интересујем за програмирање и да експериментишем. Наравно, после неколико година успео сам да овладам многим техникама, али свакодневно се надограђујем и учим нове, јер је то у свету интернета и информатике нормално. Мој примарни циљ је допринос сајбер безбедности, ширење позитивног начина размишљања на интернету, враћање младих генерација правим вредностима и најпосле срећан сам кад друге учиним срећнима. Сматрам да је интернет као и све друго у животу. Ако се човек концентрише на оно добро, онда ће му као и његовој околини бити добро, а ако се ипак фокусира на мрачну страну, у овом случају технологије, е онда ће се после кајати дуго и полако. М. В.: Слободане, веома је импресивна чињеница да говориш десет језика, ако сад тај број није и већи. Да ли можеш нашим читаоцима да кажеш који су језици у питању и како си успео све да их савладаш? Такође, занима нас одакле љубав према језицима и који је твој циљ када су исти у питању? Свакако. За сада говорим десетак језика, укључујући енглески, шпански, италијански, португалски, јапански, старогрчки, модерни грчки, латински, санскрит и арамејски, а служим с још понеким. Савладао сам их врло једноставно. За сваки ми је било потребно између месец и четири месеца, слушајући mp3 курсеве, причајући с људима и неколико других корака. Љубав према језицима је увек била присутна од малих ногу, јер сам увек волео да сазнајем о другим културама, обичајима и наравно језицима који се тамо говоре. Главни циљ ми је да имам могућност да помогнем многим људима, уколико говорим више језика, јер „колико језика знаш толико вредиш“. М. В.: Студираш међународне осносе на факултету политичких наука универзитета у Београду? Мислим да би младим људима, који тек треба да упишу факултете и определе се чиме ће се бавити у животу, било интересантно да сазнају зашто си одабрао баш тај факултет? Млади људи треба да знају да није важно шта ће уписати, него зашто то чине и шта је смисао тог факултета. Ако се људи фокусирају само на дипломе онда од тога нема никакве користи ни њима ни друштву. Поменути факултет сам уписао јер сам сматрао да ћу тако више допринети својој земљи, притом морам рећи да сам увек био заинтересован за друштвене науке, тако да је овај избор био готово идеалан. С тим у вези, изгледа да је овде немогуће остварити било какву идеју без политике, па ето да се нађе. М. В.: Какву улогу игра вера у твом животу? Да ли сматраш да си енергију и истрајност за постизање свих

Претходне седмице сам писао о Паскаловом подсмеху над људском гордошћу, па када смо већ код њега, можемо се присетити и чувене „Паскалове опкладе“ која, прилично јасно, показује сву бесмисленост атеистичког животног опредељења. Дакле, Паскал нас је позвао да се кладимо у погледу тога да ли Бог постоји или не. Јасно је да имамо само две могућности: или Бог постоји или Бог не постоји. Али, упозорава нас Паскал, пре него што положимо улог, требало би да добро (из свих углова) сагледамо све могуће ситуације како би оставили што мањи простор за грешку, јер за разлику од других грешака, ова би била судбоносна и имала би трајне последице. Према томе, у односу на ове две могућности, постоје четири могуће ситуације: 1) да Бог постоји и да човек верује у Њега и живи побожним животом; 2) да Бог не постоји и да човек верује у Њега; 3) да Бог не постоји и да човек не верује у Њега; и 4) да Бог постоји и да човек не верује у Њега. Прва ситуација: човек верује у Бога и живи животом на који смо позвани у Светом Писму (воли Бога, воли своју жену, воли своју децу, частан, поштен, одговоран, добар комшија којег људи поштују и цене) када се упокоји, шта онда бива са њим? У том случају, он ће изаћи пред лице милостивог Бога и наследиће дивну Вечност – ону красоту, ону радост, ону љубав, онај мир, све оно за чим чезну срца свих људи (било да су тога свесни или не). Човек из ове ситуације ће остварити потпуни добитак! Друга ситуација: човек верује у Бога и живи животом у складу са тим (као онај из прве ситуације), међутим Бог не постоји. Шта сада бива? Када се он упокоји, наступа смрт, крај, који чека и све друге људе без обзира на њихова уверења и њихове животе. Другим речима, ово је много тужнија варијанта, али овде човек није губитник када се упореди са другим људима, јер све чека исти, тужан, крај… Трећа ситуација: човек не верује у Бога (не мора нужно бити некаква пропалица, може да буде и најбогатији човек свог доба на свету) и Бог не постоји. И у овом случају као у претходном, нема губитка, просто је свима исто, и то на сву Вечност исто, а Вечност је неупоредиво више од седамдесетак година нашег животног века. Четврта ситуација: човек не верује у Бога, међутим, Бог постоји. Шта онда бива? Е, вели Паскал, у оваквој ситуацији се једино дешава потпуни, крајњи и ненадокнадив губитак. Човек током својих седамдесетак година непобожног живота губи дивну Вечност испуњену Светлошћу, и то на сву Вечност. Једном речју, ово је слика правога пакла и пропасти! Да резимирамо. Када човек верује у Бога, једино може истински добити (уколико Бог постоји), и ништа не изгубити (уколико Бог не постоји). Када човек не верује у Бога, може ништа не добити (у случају да Бог не постоји) и све, и то коначно и заувек, изгубити (уколико се испостави да Бог постоји).  Каже Паскал да би сваки рационалан (што би ми рекли „нормалан“) човек увек „играо“ на оно где једино можеш добити и никако не можеш изгубити. Уколико би било ко другачије поступио, то би, према њему, био знак својеврсног лудила. Дакле, закључује Паскал, човек би требало да верује у Бога и да живи побожно, у сваком случају – једино му се то може исплатити! На ово ћу додати још само једно лично запажање. Очигледно је да је ова „опклада“ својеврстан подсмех неверју, који прилично јасно открива нерационалност безбоштва. Но, истина је да када човек верује у Бога, Бог слуша молитве тог човека и показује себе присутним у његовом животу. Навешћу као пример парохијанку из нашег храма, којој су лекари пре много година саопштили да јој је остало шест месеци живота. Међутим, она се молила чувеном Светом Нектарију Егинском, и једне ноћи је уснила сан, у оквиру којег јој је он рекао да је здрава. На запрепашћење наших лекара, потоње анализе су показале да у њеном телу нема ни трага од болести. Када човек живи верујући у Бога и поверавајући свој живот бризи Божијој, Бог итекако показује да брине о Њему… И још ћу рећи, на самом крају: Паскал је итекако био у праву!                                                                                     Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика “Жички благовесник” петак, 01. март 2024. године

Пре много стотина и хиљада година, древни грчки мислилац по имену Протагора, изнео је својеврсну релативистичку мисао према којој је човек мера свих ствари. Векови су мирно протицали и ова мисао је била сасвим заборављена. Овако је било све до краја седамнаестог и почетка осамнаестог века када су је људи са атеистичким убеђењима почели извлачити из заборава историје и истицати је као велико достигнуће људског духа. Они су ово гесло, сасвим различито од самог Протагоре, сматрали врхунцем хуманистичког погледа на свет. Шта су они желели поручити наглашавањем ове мисли, тј. зашто је она била посебно занимљива људима који не верују у Бога? У првом реду, они су потенцирањем става да је човек мера свега желели рећи како су човеково биће, човекове потребе, човекова угодност и комфор, нешто што би требало да буде од највећег и превасходног значаја свих човекових напора и прегнућа. Све би требало да буде измерено и осмишљено спрам човека – он је најбитнији. А зашто је ово постала атеистичка мисао? Па, баш због тогa. Посредно су овим желели рећи: не треба се човеков живот уредити спрам Бога, већ спрам самог човека. „Бог нам“, говорили су оваквим приступом, „није потребан и чак представља својеврстан терет који човек нипошто не мора носити на својим плећима“. Другим речима, стављајући човека у центар свих напора  изостављали су Бога из приче о човеку… Ипак, у савременим околностима еколошке кризе страшних размера, и сами атеисто-„хуманисти“ су престали да човека описују као меру свеукупне стварности. Сада је и врапцима на грани јасно да нису пресудне само човекове потребе и човеков угођај, тј. да уколико човек, задовољавајући све веће и веће прохтеве својих потреба, сасвим уништи воду, ваздух, тло, биљни и животињски свет, једноставно ни сам више неће постојати. Када би се атеисти из претходних векова поново огласили са овим Протагориним геслом били би ућуткани и од стране савремених атеиста, њихових духовних потомака, јер нам је постало јасно колико су лажне те речи. Но, остаје чињеница да су у тим временима многи одлазили у правцу атеизма, задојени оваквом мишљу која је била слика тобожњег „ослобођења“ од Бога… У данашњем тексту, инспирисан промишљањима Блеза Паскала, чувеног физичара, математичара, филозофа, који је, у своје време снажно говорио о неопходности Бога човековом бићу, покушаћу да укажем на сву лаж, па чак и бесмисленост, ове мисли која је, у оно време, ширила авет атеизма. Сматрати ишта слично о човеку, је исувише гордо и представља тешку глупост, говорио је Паскал. Човек не може да појми ни величину, ни сву шареноликост планете Земље, а камоли да буде сматран за меру свеукупног постојања. Просторија у којој се тренутно налазим док пишем текст, не представља ни тачкицу која може бити обележена на било каквој представи планете Земље. Уколико би неко желео да моделује глобус на којем ће бити могуће да се оцрта тачка са овом просторијом (а да тиме не буде обухваћен и неки други простор), тај глобус би вероватно морао имати пречник од најмање петнаест километара. А где су непрегледне дубине океана са животом који је тамо присутан? А изузетно високе и окомите планине на којима постоје подручја на које људска нога још увек није крочила? А сва дубина (или висина)  ваздушног омотача који нам пружа могућност да дишемо и да живимо? Нема човека, а чини ми се да је то чак и незамисливо, који је својим ногама додирнуо сваки квадратни метар планете (математичари који воле да рачунају би могли израчунати колико би векова требало човеку, да без трена одмора, својим корацима обиђе све скривене кутке квадратних метара спољне површине планете). Но ту није крај нашој малености. Како стоји ствар са Сунцем које нас свакога дана обасјава и греје својом светлошћу и без којег, исто тако, нема живота на нашој плаветној планети? Вероватно сте у школским атласима могли видети скице Сунчевог система, међутим, оно што можда нисте знали јесте то да такве скице не одражавају верне пропорције односа величина планете Земље и Сунца. Сунце је, наиме, стотину девет пута веће од Земље, не три или четири пута, и, чак, три стотине тридесет хиљада пута масивније. Планета Земља је величине једне сунчеве пеге… Растојање између нас и Сунца је 149.600.000 km – непрегледни простор који сунчева светлост пређе за осам минута и осамнаест секунди. А, само Сунце кружи око центра галаксије Млечни Пут на приближној удаљености од 27.000 светлосних година, не минута или секунди. То су непрегледна пространства испуњена милионима небеских тела – за наш ум прилично непојмљива. А, колико милиона галаксија постоји? Ми то себи ни не можемо представити! Како је онда могуће сматрати да је човек мера свега? Сувише је то гордо! Но, каже Паскал, хајде да оставимо ове готово бескрајне величине, и да пажњу нашег ума усмеримо на оне ствари које су незнатне спрам нас. На пример, на маленог мољца. Или, још боље, на очи мољца. Савремени микроскопи ће нам показати изузетну савршеност тих очију, које су функционалне и које итекако имају смисла за постојање мољца. Можемо спознати тачну био-хемијску структуру тих очију, али их, са свим невероватним технолошким средствима која поседујемо, не можемо произвести. Можемо отићи и даље, све до атома од којих су изграђене. Па чак можемо ући и у сами атом и тамо ћемо наићи на читав један свет – протоне, електроне, неутроне, који се налазе у стању непрекидног кретања. Све те честице имају своју функцију и смисао за постојање атома. Савремена наука чак тврди да постоје непојмљиво малене честице, тзв. „Кваркови“, које се крећу таквим брзинама као када бисмо ми у исто време били у Бечу и у Краљеву. Дакле, читав један свет пун смисла се налази у атому мољчевог ока, а од колико милиона таквих светова је саткано читаво тело мољца? Ми никако не можемо сагледати те светове и та кретања, од којих смо и ми састављени, можемо их само, са приличне дистанце, назрети. Зар није онда сувише смело, гордо и глупо, сматрати човека мером свих тих светова? Рећи ћу отворено: једини ко може сагледати све те бескрајно малене светове, и све те бескрајно огромне светове, и човека са његовим унутрашњим светом, у појединостима и у целини, је Онај који је све то створио

Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19) На овим Спаситељевим речима утемељена је мисија Цркве као вид јеванђелског и равноапостолног дела. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Мисионарење није својствено само и искључиво припадницима клира, већ је сваки припадник Цркве призван да превасходно својим делима и свеколиким животом, а затим и писаном или усменом речју, буде истински мисионар. Свети и богоносни отац наш Николај, епископ жички и охридски, светитељ је из рода нашега који је на чудесан начин у свом животу и архипастирском делу актуализовао и испунио Спаситељев позив на ширење речи Његове. Све је у животу овог светитеља било у служби проповедања речи Очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа, о чему сведочи и црквени песник који га у централној богослужбеној химни назива новим или поновљеним златоустом. Један од драгоцених плодова чудесног мисионарског дела Светог владике Николаја је и часопис „Жички благовесникˮ, мисионарско гласило Епархије жичке, који је Свети владика Николај основао 1919. године. У својој дугој историји часопис је вршио своју мисију постајући једнак плодној земљи на којој се од броја до броја сеје драгоцено јеванђелско семе. На овој плодној духовној њиви која је сва у служби ширења благе вести љубави Божје, себе су уградили знаменити уредници, међу којима је био и некадашњи прота Хранислав Ђорић, потоњи Патријарх српски Герман. То равноапостолно дело које је утемељено на молитвама и благослову духовног утемељивача „Жичког благовесникаˮ, наставља и данашње Уредништво, трудећи се да часопис и у нашим данима буде попут пламичка воштанице која у виду писане речи осветљава пут наших духовних корака, водећи нас увек ка једином правом циљу – ка Господу нашем који је „Пут, Истина, и Животˮ (Јн. 14, 6). Да мисионарско дело „Жичког благовесникаˮ и у нашим данима рађа благословене плодове и налази своје месту у срцима свих оних који су истински гладни и жедни вечне и непролазне речи Божје, сведочи и догађај који ћу предочити у наставку. На једном од часова Православног катихизиса – Верске наставе, говорио сам својим ученицима о значају мисионарења са посебним нагласком на богато издаваштво које је присутно у нашој помесној Цркви, а у служби је мисије. После мог казивања уследила су многобројна питања и живи разговор који је на свој начин потврдио важност ове теме. Међу ученицима који су се јавили за реч била је и једна ученица која је до скоро живела у Пожеги, одакле се од другог полугодишта ове школске године доселила у Нови Сад. Она је својим речима посведочила да је часопис „Жички благовесникˮ веома утицао на њу и њено духовно узрастање, као и на жељу да похађа часове верске наставе и постане активни учесник литургијског живота. Према њеним речима, неретко се дешавало да текстови које је прочитала у „Жичком благовесникуˮ оставе велики утисак на њу, после чега је бивала подстакнута да проникне у њихов дубљи смисао, што је несумњиво допринело њеном духовном изграђивању. Иста ученица је споменула да је на локалној телевизији пратила представљање садржаја новог броја часописа у којем је препознала и мене, будући да се међу страницама наведеног броја нашао мој ауторски текст. Ово сведочење је подједнако важно као и оно прво, јер промовисање часописа у медијима никада не може бити сагледано као некаква реклама, већ је и ово искључиво сагледано као вид продужене мисије која има и свој значај и своје плодове. Ово мало, али значајно и драгоцено сведочење, доказ је да мисија увек има своје плодове и благословени значај. На нама је да неуморно обрађујемо Виноград Господњи, да речима сејемо семе у плодну земљу, да делима која су достојна хришћанског призвања заливамо посејано семе, а Господ ће љубављу својом дати да роде многоструки плодови, а међу којима је и овај један плод који смо навели. Нека би Господ дао да и надаље деловање „Жичког благовесникаˮ буде у служби катихезе која за крајњи циљ има сједињење са Господом, а да молитве Светог владике Николаја свим делатницима сабраним око овог часописа, са уредником, протом Александром Јевтићем, буду надахнуће и потпора у овом значајном мисионарском делу. Катихета Бранислав Илић, уредник портала “Ризница литургијског богословља и живота“  

Дешава се, да мајка тешећи дете, говoри: „Не бој се, ја сам са тобом.“ Ево тако и наш Творац, милосрдни и човекољубиви Бог, Отац изобиља и сваке утехе, говори верујућој души, која се налази у искушењима и напастима: „Не бој се, Ја сам са тобом! Ја сам твој Саздатељ, Спаситељ и Искупитељ, Ја сам твој Помоћник и Заступник. Ја – сам Тај, Који све држи у руци и Коме се све покорава – Ја сам са тобом!“ Тако је Господ био са Својим верним сином Нојем и сачувао га од свесветског потопа. Био је са Лотом и сачувао од казне над Содомом. Био је са Својим слугама Авраамом, Исааком и Јаковом, чувајући их у њиховим лутањима у земљи обећања. Он је био са праведним Јосифом, чувајући га у искушењима и страдањима, а потом га је прославио. Господ је био и са израиљским народом у време његовог робовања у Египту. Он га је моћном руком извео из земље угњетавања, разделио Црвено море и провео га усред мора, спасавајући га од фараона – мучитеља. Био је са њима у пустињи и хранио их чудесном маном, поражавајући непријатеље пред лицем Његовим и повео у гору светиње Своје. Био је са тим народом и у обећаној земљи и спасао га. Био је са Својим помазаником Давидом и спасавао га у различитим искушењима и гоњењима и сачувао слугу Свога од његових непријатеља. Био је са Јоном у дубини морској и сачувао га у утроби кита и избавио га. Био је са три младића у вавилонској пећи и угасио силу огња и научио их да певају благодарну песму. Био је са Данилом у јами, затворио уста лавовима и избавио га одатле. Био је са Апостолима, био је са Мученицима и сачувао их усред ужасних мучења. Био је са пустињацима, који су живели у пештерама, пећинама и пустињама земље и сачувао их од замки сатане. Био је и биће до краја века са Својим верним слугама, по Свом непромењивом обећању: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин.“ (Мт 28:20). Дивне су оне речи упућене Христу: „Нелажно си обећао да ћеш бити са нама до краја века, Христе…“ Ево зашто Његове верне слуге, осећајући присуство Његово и живу утеху, певају са радошћу: Бог је наше прибежиште и сила, помоћник у жалостима, које су дошле на нас… Господ – просвећење моје и Спаситељ мој; кога да се бојим? Господ – заштитник живота мога; кога да се бојим? Само гледај, хришћанине, да ти будеш Божији, а Бог Своје не оставља. Веруј у Њега од свега срца како у Бога, угађај Му вером и правдом. Сву наду полажи на Њега и призивај Га свим срцем. И где год да си, у каквом год искушењу и невољи да се налазиш, Он је увек са тобом, гледа на твој подвиг и невидљивом руком те укрепљује и помаже ти. Чак и да се против тебе окрену зли људи заједно са демонским пуковима – они неће успети! „Господ ће те сачувати од сваког зла, сачуваће душу твоју Господ“. „Немој ме оставити, Господе, Боже мој! немој се удаљити од мене. Похитај у помоћ мени, Господе, Спаситељу мој!“ (Пс. 38:21-22). „Господе сила, са нама буди, јер осим Тебе, другог Помоћника у невољама немамо! Господе сила, помилуј нас!“ Свети Тихон Задонски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. фебруар 2024. године

ДЕТАЉНИЈЕ…

Бити господар или слуга, прихватити се престола или манастира, брака или монаштва, богатства или сиромаштва…? Најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање је био пред великом животном дилемом. Требало је тада донети одлуку која ће суштински одредити његов животни пут, a можда и пут целог једног народа!? Међутим, као да је одлука већ била донета, јер „када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, осећајући готово безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гледаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом. Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом и детињем узрасту, тако да су сви говорили: Ово ће бити неко ново знамење“! (Житије Светог Саве – Теодосије). То је био наговештај да ће најзнаменитије знамење српске историје бити управо Растко Немањић, касније Архиепископ Сава. Ако је Стефан Немања и имао намеру да престо уступи најмлађем сину, онда је оно што се десило потпуно осујетило његов план, јер је „богодани божаствени младић увек у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога“ (Житије Светог Саве – Теодосије). Као принц је имао све што би младић његових година пожелео, али то није било оно што је желео. Побегавши на Свету Гору и примивши монашки образ у руском манастиру Светог Пантелејмона као да је нашао оно што је тражио, захваливши Богу речима псалмопојца Давида: „Испунио си жељу срца мојега!“. Иако је Свети Сава био први српски архиепископ, просветитељ, писац, градитељ, помиритељ браће и свег народа, нашим песницима је ипак остао најинтересантнији као млади принц који постаје монах. „Престо га је чек`о – он га није хтео…“; „…одоре царске од златнога веза заувек је скинуо“; „презрео је царске дворе, царску круну и порфиру, светлост је потражио у скромноме манастиру“; „гладан и жедан светости напустио је земљу и своје и себе…“. Напустио је жељу оца свога и себе као владара и отишао да служи у светогорским светињама. Тако служећи, припремао се за повратак себи и својима, али више не као принц Растко, већ као монах Сава. Ово, крајње неочекивано, Растково опредељење је постало јединица мере којом су своје одлуке одмеравали сви остали Немањићи, али и многи други Срби пред великим и тешким искушењима. Саобразно томе, руковођен светосавском логиком, Свети кнез Лазар није одлучивао „да ли ће ићи у (Косовску) битку по томе каква је сила која га прати, него по томе колику (светосавску) светињу брани“, јер „земаљско је за малена царство, а Небеско увек и до века!” Савине речи из Карејског типика нам откривају каква се тада духовна борба водила у његовој души, али и шта је у тој борби пресудило: „Сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем. Стога и ја, од свих последњи и грешнији, свагда слаб и тром за подвизавање духовно, дошавши у Свету Гору нађох богоизабрана светила где на разне начине хитају на подвиг духовни“. Након примања монашког пострига, Сава преко војводе, по речима његовог животописца Теодосија, поручује родитељима: „Немојте ништа тужити за мном, нити ме оплакивати као погинула, него боље да Бога молите, не бих ли како молитвама вашим добро свршио трку моју на коју изиђох“. Чини се како је Свети Сава сва величанствена дела за наш народ учинио тек успут, ходећи по том свом уском и тесном путу, трудећи се тешким подвигом да добро и успешно истрчи духовну трку за коју се одлучио. У тој трци није било других такмичара од којих је требао бити бољи, циљ је био бити бољи од самога себе. Такву трку је Свети Сава, као прави духовни атлета, истрчао до краја, примивши победнички венац од самог Господа. Он у своме Писму игуману Спиридону позива и нас да започнемо ту духовну трку и опомиње нас „да не изађемо из (…) његовог завета“, а онда нас упућује на то да је чување душе највећи завет који нам оставља, јер „ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист!?“ Његове записане поуке надилазе време у којем је живео. Реченице које проналазимо у његовим делима би могли, баш онакве какве их је тада записао, упутити и данас као најуниверзалније јеванђелске поруке мира, љубави и сваке позитивне вредности коју је цивилизација до сада препознала. Оне су такве као да их је наменио управо нама и управо данас када су нам мир, љубав и слога најпотребнији. Стога, ако би Светитеља Саву упитали како се треба односити према духовној и световној власти, он би нам врло јасно одговорио да се „Бога бојимо, цара поштујемо, просвећујући цркве, да и оне нас просвете, епископе да слушамо, јереје имајући у част и према монашкоме чину имајући смерност, да се моле за нас“ (Житије Светог Симеона, Свети Сава). Ако би га, пак, упитали какви морамо бити једни према другима, Свети отац наш би нам кроз исписане редове Хиландарског типика поручио да „један према другоме гајимо јединство и љубав, чувајући мир, (…) једни друге утврђујући, упућујући, тешећи, подижући, поучавајући једни друге на подстицање љубави и добрих дела, и на све што је добро, што је спасоносно, што је врлина, што је похвално“. Дакле, градећи, мирећи, пишући, служећи, Свети Сава је свему претпостављао, увек и свуда подсећао и молио, да се „положивши сву наду на Бога, држимо пре свега праве вере Његове“ (Жичка беседа Светога Саве о правој вери). Нада у Бога и држање праве вере је у самој сржи светосавског просветитељства и уједно је неизоставна премиса сваког дела Светог Саве и сваке његове поруке. Стога, имајући дела Светога Саве као стубове нашег духовног, али и народног бића, а поуке Савине као снагу на његовом путу „кренимо и ми Савиним стопама, ка Савином извору на Савином врху, јер за нас другог пута и нема“ (Матија Бећковић). Владимир Грујић, вероучитељ Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. јануар 2024. године

Од првих дана дететовог рођења почиње развој личности. Један од процеса који учествују у развоју, јесте процес идентификације. Прве идентификације почињу у примарној породици, где се дететова личност развија у односу са мајком, родитељима и блиским особама. Када прођу прва поистовећивања у породици, у развоју личности детета настају нове, секундарне идентификације које дете реализује у социјалном окружењу када почиње и да се поистовећује са другим особама. Стварање нових процеса идентификације је потребно како би сама личност детета, која се развија, била функционалнија. Идентификација као процес се углавном одвија у односу са самим узором. Академик доктор Владета Јеротић у свом делу „Вера и нација” пише да је пут упознавања и сазнања један од начина да се кроз данашњу свест и савест српског народа као узор омладини приближи лик и дело Светога Саве. Како би се дете идентификовало са другим, односно са својим узором, један од неопходних услова јесте свакако сусрет. Професор доктор Светомир Бојанин у свом делу „Тајна школе” пише о могућности сусрета детета са биографијом Светог Саве кроз Теодосијево дело из српске средњовековне књижевности. Оно би требало бити доступно у школама у виду лектире већ у првим разредима, према мишљењу српског историчара књижевности Милана Кашанина. Личност детета се гради кроз особу са којом се идентификује. Идентификовати се са другим, не само да значи успостављање емотивне везе, већ и усвајање нових аспеката психолошког функционисања као узора према коме се дете идентификује: понашања, вредности, природе савести, ставова, итд. Вредности узора почињу постепено да се усвајају, а са оним што смо усвојили почиње да се живи. Идентификовати се са Светим Савом и одабрати такав узор – значи мислити и осећати о монаштву, о писању, о уметности, о ктиторству, о свом пореклу… То би значило поистоветити се, усвојити у себе и градити оне делови личности које је Свети Сава градио: стрпљење, истрајност, уздржање, послушање, саосећање према другима, самоспознаја, усмерење и брига за спасење душе, дефинисање свог верског идентитета, стасавање у правим духовним вредностима. Према речима проф. др Владете Јеротића: У личности првог српског просветитеља свако може пронаћи оно што му је потребно за изградњу сопствене личности, а усвојивши је млад човек свакако почиње да у самом себи развија тај идеал. Митрополит Амфилохије је писао да узор који се изгради уједно и васпитава. У свом делу „Основе православног васпитања“ пише о томе да како васпитавају празници, покајничка туга, и реч, тако васпитава и сам сусрет и остварење узора. Јер, онако како смо усмерени на узор, тако и његове вредности примењујемо и почињемо да спроводимо кроз начин живљења. Васпитавањем кроз узор ми мењамо ум, вољу и осећање, али и ментално одрастамо. Крајњи циљ васпитања је сусрет. Живети идентичним начином живота – значи следити другога, а следити другога, у случају Светог Саве, значи следити  Христа. Александра Димитријевић, психолог и психотерапеут Извор: Жички благовесник (јануар-март 2024)