Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Ибарске новости: Вероучитељ Владимир Грујић, “Од принца до монаха“

Бити господар или слуга, прихватити се престола или манастира, брака или монаштва, богатства или сиромаштва…? Најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање је био пред великом животном дилемом. Требало је тада донети одлуку која ће суштински одредити његов животни пут, a можда и пут целог једног народа!? Међутим, као да је одлука већ била донета, јер „када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, осећајући готово безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гледаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом. Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом и детињем узрасту, тако да су сви говорили: Ово ће бити неко ново знамење“! (Житије Светог Саве – Теодосије). То је био наговештај да ће најзнаменитије знамење српске историје бити управо Растко Немањић, касније Архиепископ Сава.

Ако је Стефан Немања и имао намеру да престо уступи најмлађем сину, онда је оно што се десило потпуно осујетило његов план, јер је „богодани божаствени младић увек у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога“ (Житије Светог Саве Теодосије). Као принц је имао све што би младић његових година пожелео, али то није било оно што је желео. Побегавши на Свету Гору и примивши монашки образ у руском манастиру Светог Пантелејмона као да је нашао оно што је тражио, захваливши Богу речима псалмопојца Давида: „Испунио си жељу срца мојега!“.

Иако је Свети Сава био први српски архиепископ, просветитељ, писац, градитељ, помиритељ браће и свег народа, нашим песницима је ипак остао најинтересантнији као млади принц који постаје монах. „Престо га је чек`о – он га није хтео…“; „…одоре царске од златнога веза заувек је скинуо“; „презрео је царске дворе, царску круну и порфиру, светлост је потражио у скромноме манастиру“; „гладан и жедан светости напустио је земљу и своје и себе…“. Напустио је жељу оца свога и себе као владара и отишао да служи у светогорским светињама. Тако служећи, припремао се за повратак себи и својима, али више не као принц Растко, већ као монах Сава. Ово, крајње неочекивано, Растково опредељење је постало јединица мере којом су своје одлуке одмеравали сви остали Немањићи, али и многи други Срби пред великим и тешким искушењима. Саобразно томе, руковођен светосавском логиком, Свети кнез Лазар није одлучивао „да ли ће ићи у (Косовску) битку по томе каква је сила која га прати, него по томе колику (светосавску) светињу брани“, јер „земаљско је за малена царство, а Небеско увек и до века!”

Савине речи из Карејског типика нам откривају каква се тада духовна борба водила у његовој души, али и шта је у тој борби пресудило: „Сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем. Стога и ја, од свих последњи и грешнији, свагда слаб и тром за подвизавање духовно, дошавши у Свету Гору нађох богоизабрана светила где на разне начине хитају на подвиг духовни“. Након примања монашког пострига, Сава преко војводе, по речима његовог животописца Теодосија, поручује родитељима: „Немојте ништа тужити за мном, нити ме оплакивати као погинула, него боље да Бога молите, не бих ли како молитвама вашим добро свршио трку моју на коју изиђох“. Чини се како је Свети Сава сва величанствена дела за наш народ учинио тек успут, ходећи по том свом уском и тесном путу, трудећи се тешким подвигом да добро и успешно истрчи духовну трку за коју се одлучио. У тој трци није било других такмичара од којих је требао бити бољи, циљ је био бити бољи од самога себе. Такву трку је Свети Сава, као прави духовни атлета, истрчао до краја, примивши победнички венац од самог Господа. Он у своме Писму игуману Спиридону позива и нас да започнемо ту духовну трку и опомиње нас „да не изађемо из (…) његовог завета“, а онда нас упућује на то да је чување душе највећи завет који нам оставља, јер „ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист!?“

Његове записане поуке надилазе време у којем је живео. Реченице које проналазимо у његовим делима би могли, баш онакве какве их је тада записао, упутити и данас као најуниверзалније јеванђелске поруке мира, љубави и сваке позитивне вредности коју је цивилизација до сада препознала. Оне су такве као да их је наменио управо нама и управо данас када су нам мир, љубав и слога најпотребнији. Стога, ако би Светитеља Саву упитали како се треба односити према духовној и световној власти, он би нам врло јасно одговорио да се „Бога бојимо, цара поштујемо, просвећујући цркве, да и оне нас просвете, епископе да слушамо, јереје имајући у част и према монашкоме чину имајући смерност, да се моле за нас“ (Житије Светог Симеона, Свети Сава). Ако би га, пак, упитали какви морамо бити једни према другима, Свети отац наш би нам кроз исписане редове Хиландарског типика поручио да „један према другоме гајимо јединство и љубав, чувајући мир, (…) једни друге утврђујући, упућујући, тешећи, подижући, поучавајући једни друге на подстицање љубави и добрих дела, и на све што је добро, што је спасоносно, што је врлина, што је похвално“.

Дакле, градећи, мирећи, пишући, служећи, Свети Сава је свему претпостављао, увек и свуда подсећао и молио, да се „положивши сву наду на Бога, држимо пре свега праве вере Његове“ (Жичка беседа Светога Саве о правој вери). Нада у Бога и држање праве вере је у самој сржи светосавског просветитељства и уједно је неизоставна премиса сваког дела Светог Саве и сваке његове поруке.

Стога, имајући дела Светога Саве као стубове нашег духовног, али и народног бића, а поуке Савине као снагу на његовом путу „кренимо и ми Савиним стопама, ка Савином извору на Савином врху, јер за нас другог пута и нема“ (Матија Бећковић).

Владимир Грујић, вероучитељ

Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“

петак, 26. јануар 2024. године

Contact Us