Категорија: Богословље

Један је такође и Дух Свети, и Он се појединачно објављује, и кроз Једнога Сина са Једним Оцем сједињује, и (тако) Собом допуњује Свехвалну и Блажену Тројицу. Његову својственост (присност) са Оцем и Сином довољно показује то што Он није стављен мећу мноштво твари, него се јединствено изговара (Његово Име). Јер Он није један измећу многих (духова), него је Један. Као што је Један Отац, и Један Син, тако је и Један Дух Свети. Он је, зато, толико одвојен од тварне природе колико и приличи Јединственоме у односу на збирно и множинско. А сједињен је Он са Оцем и Сином толико колику присност има јединица са јединицом. Но нису само одавде докази о (Његовој) заједници по природи (са Оцем и Сином), него и (из тога) што је Он из Бога; не као што је све од Бога, него као Онај који је произашао из Бога, (произашао) не рођењем као Син, него као Дух уста Његових (Пс. 33, 6). Али свакако, нити су (овде) уста (неки) орган, нити је Дух — (неки) дах који се разлива, него су и уста богодолично (схваћена), и Дух је живо суштаство, господар светости. На овај се начин сама по себи показује својствена блискост (Његова са Оцем), док начин (Његове) личне егзистенције остаје неизрецив. А Он се назива и Духом Христовим, јер је по природи Њему својствен. Зато, „ако ко нема Духа Христова, он није његов” (Рм. 8, 9). Отуда, једино Он достојно прославља Господа. Јер (Господ) вели: „Он ће ме прославити” (Јн. 16, 14), не као твар, него као Дух Истине, који јасно у Себи објављује Истину, и као Дух Премудрости, који у Својем величанству открива Христа — Божију Силу и Божију Премудрост (1 Кор. 1, 24). И као Утешитељ, Он у Себи оцртава доброту Утешитеља који Га је послао (ср. Јн. 14,16). И у Своме достојанству Он пројављује величанство Онога од Кога је произашао (тј. Оца). Свети Василије Велики, О Духу Светом

„Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши!“ (Из стихире васкршњег јутрења) Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога Завета, а коначно објављена свету у Новом Завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк и цар Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком обећаног Месије. Он потврђује да је вера у Васкрсење, заправо, вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим знаменитим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег, а те речи слушамо у Паримији на Јутрењу Свете и Велике суботе: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5). У Новом Завету је Васкрсење почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог Завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Христос је пасхално Јагње Новога Завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12). Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се Свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Поред старозаветних и новозаветних сведочанстава о Васкрсењу, богослужбени текстови и целокупна химнографија, али и структура Пасхалног богослужења, представљају величанствену ризницу у којој се налази срж богословља Светих отаца и учитеља Цркве и знаменитих химнографа, који су у славу Васкрслога Христа и сили Његовог Васкрсења славословили. Химнографија велича Васкрсење као Празник над празницима, и Славље над слављима – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима. Недостајало би нам простора ако бисмо проникли у тајну свих богослужбених текстова у којима се прославља Васкрсли Христос, али искористићемо прилику да истакнемо значај Пасхалног канона који је произашао из срца и пера Преподобног Јована Дамаскина, великог међу химнографима. Ниједан други химнолошки текст не изражава искупитељску, егзистенцијалну и метафизичку димензију Васкрсења са таквом потпуношћу и снагом као што то чини неупоредиви канон Преподобног Јована Дамаскина. Дамаскинов канон објављује људима свих епоха радосну вест Васкрсења, укидање смрти, пуноћу живота и тријумф последњих дана. Показује нам пут и говори шта нам је потребно да бисмо видели Васкрсење, јача нас у напорима да победимо физичко и морално зло визијом и сигурношћу учешћа у незалазном дану у царству Господњем. Свих девет песама Пасхалног канона садрже дивне поетске изразе, избор најупечатљивијих речи из богатог грчког речника, жарки дух вере и наде, а пре свега, излив моћних животних искустава. Не заборавимо, као што је то случај са свим канонима, основни елемент су префигурације Васкрсења, преузете из Старог завета, које се налазе у целом канону. У свом песничком делу наведени химнограф наглашава да је својим славним васкрсењем Спаситељ нама даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је Христос устао из мртвих, и постао првенац оних који су умрли. Дођите на нови род Винограда, на побожно весеље, посебан је дан Васкрсења; уђимо у заједницу Царства Христова, појући му као Богу у векове! (пасхални канон, прва строфа осме песме) Вероучитељ Бранислав Илић Извор: Жички благовесник април-јун 2023.

Многи од нас православних хришћана који се трудимо да редовно учествујемо у богослужењима наше Цркве, а особито у Светој Литургији, приметићемо да се она у одређеном годишњем периоду по својој форми и дужини трајања разликује. Разлог за то је што се у току Великог поста и још неколико пута у току године (укупно десет пута: ) у храмовима служи Литургија Светог Василија Великог, за разлику од осталог годишњег богослужбеног круга када по правилу служимо Литургију Светог Јована Златоустог. Литургија Светог Василија Великог служи се: на Бадњи дан, на дан празновања Светог Василија Великог, на Крстовдан уочи Богојављења, у првих пет недеља Свете Четрдесетнице, на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сам празник Божића и Богојављења Литургија Светог Василија Великог. Зашто је Црква одредила да се баш у овом периоду и свега неколико пута у години служи Василијева Литургија, у чему је њен смисао и значај за нас у овом периоду? Света Литургија од самих својих почетака није имала утврђена молитвословља, обред и поредак. Од апостолских времена до 4. века предање помиње неколико литургија попут Литургије Светог апостола Јакова брата Господњег, апостола Марка, апостола Петра. Чин Литургије није био обавезујући за све. Њен поредак и песме утврђивао је сваки Епископ за своју паству. Предање нас учи да су први хришћани били ватрене молитве, да су се неуморно молили током читаве. Временом молитва и ревност хришћана почиње да слаби па је целоноћна молитва све више постајала терет. Управо из тих разлога, снисходећи њиховој немоћи, Свети Василије Велики је саставио чин Литургије који је био знатно краћи од оног првобитног. Свети Василије Велики сматра се једним од највећих богослова и учитеља наше Свете Цркве. Као млад испољио је своју љубав према науци и мудрости и постао један од најученијих људи свог доба. У духовном животу на њега је велики утицај имала његова бака Света Макрина која је била духовно чедо Светог Григорија Чудотворца. Свети Василије још од ране младости показивао је изузетну ревност у духовном животу, што му је уз знања која је прикупио на атинском Универзитету помогло да благодаћу Божијом спозна најдубље тајне и истине наше вере. Немерљив је значај његове мисли и дела који су и данас темељ наше православне духовности. Тај значај се особито огледа у састављању Свете Литургије. Према сведочењу Светог Амфилохија, Свети Василије се дуго молио за овај подухват Христу Спаситељу, да му открије своју вољу, да га благослови за састављање чина Литургије: ,,Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодат, мудрост и разум како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живо, и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас освешташ Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде невидљиво са нама, и удостој нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима. У самој својој суштини Литургија је благодарење али не само благодарење. Стари Израиљци су као део свог религијског обреда готово увек благодарили Богу на свему, те се и корени Литургије могу пронаћи у томе. На Велики Четвртак славећи Пасху, Господ наш Исус Христос је са својим ученицима узнео хвале Богу и Оцу. По речима Светог апостола Луке, Христос је узео хлеб и вино и заблагодарио Богу поистоветивши их са Својим Телом и Крвљу. Једење Његовог Тела и пијење Његове Крви, печат је Новога Завета Бога и човека. Служећи Свету Литургију ми не понављамо само неки догађај из историје, већ заједно са Христом проживљавамо сав његов живот и читав домострој спасења почев од његовог рођења до другог и славног Доласка, како литургијска молитва Анамнезе говори. Служећи Литургију ми оживљавамо све оно што се нас ради збило, а Причешћем постајемо једно са Васкрслим Христом. Тај суштински моменат Литургије, њена срж коју називамо ,,Канон евхаристије“ (Канон благодарења), остао је непромењен у свим Литургијама које служимо до данас. Ипак Литургија није само и искључиво благодарење Богу. У њој се молимо за разне потребе које се тичу и нашег свакодневног овоземаљског живота. Управо се молитве Светог Василија Великог у Литургији одликују догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања. Оне задивљују својом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божија: Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружијем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти… Помени Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога, и по обиљу милости помилуј њих и нас; домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској цркви… Помени Боже, оне под судским ислеђењем, оне по рудницима, и све оне који су у било каквој невољи, и тескоби и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе…“ Будући да је период Великог поста време у коме је потребно већу пажњу усредсредити на молитву, размишљање о себи, својој души, потребама наших

Увод Студеничко Распеће настало је 1208/1209. године. У средишту композиције налази се представа Христа на Крсту под којим су Пресвета Богородица, жене мироносице, Свети Јован Богослов и сатник Лонгин. Изнад Крста су два анђела крај којих су старозаветни пророци Мојсије и Исаија. Композиција је складна, а све фигуре одликују достојанственост, смиреност и уздржани гестови, као и њихова усмереност ка распетом Христу. У главној цркви манастира Студенице постављање Распећа наспрам олтарског простора имало је за циљ идејно повезивање представе жртве Христове са простором у коме се одвија евхаристијско приношење. Христос је на студеничком Распећу означен као „Цар славе“, уместо „Цар јудејски“. Светописамско схватање страдања Христовог На Студеничком Распећу приказан је страдали Христос, у складу са пророчанствима Светог пророка Исаије. И поред извесне непрозирности коју има тело као такво, Православна Црква гледа страдалног Христа очима непоколебиве вере. Зато њена икона никада не приказује само Христа Који је понижен, а да при том већ није наговештена Његова слава. На икони Распећа приказан је страдали Христос. Он виси на Крсту, али из Његовог лика зрачи предвечна слава, слава коју је Он имао код Оца Свога још и пре него што је свет постао (уп. Јн 17, 5). На горњој табли на Крсту, на месту где је стајао историјски натпис „Цар јудејски“ (Мк 15, 26; Лк 23, 38; Јн 19, 19), овде је написано: „Цар славе“ (Пс 23, 7–10). Господа распетога на Крсту Православна Црква види као Цара славе, јер саоднос Свете Тајне и иконе искључује сваки образ који приказује само обличје слуге. Зато је разумљиво што на Распећима обично не стављамо историјски натпис него „Цар Славе“. Овим показујемо да „Исус јесте Христос“ (Јн 20, 31; 1Јн 2, 22, 5, 1). У тајни вољног понижења Сина, јединородни Син постаје својина човечанства, тако да ми заиста можемо сазрцавати Сина Божијег кад видимо Исуса, чак и распетога. На студеничком Распећу, Мојсије, који држи свитак са текстом из Понз 28, 66, и пророк Исаија, који држи детаљ из Ис 53, 7, својим присуством и поменутим текстовима, подсећају на везу наговештене жртве и Свете Литургије. Свети пророк Исаија држи речи пророчанства о Страдању Христовом, тачније стих из његове књиге који каже: „Као овца на заклање вођен…” (Ис 53, 7). Постоји повезаност жртвеног карактера Евхаристије са доласком Царства Божијега. Христос је на Тајној Вечери речима: „Ово је тело моје” и: „Ово је крв моја” (Мт 26, 26–28; Мк 14, 22 – 24; Лк 22, 19–20), указивао на Себе као на Пасхално Јагње. На Литургији се не вади Агнец ради сећања и понављања старозаветне жртве (као што је то био случај са јудејском Пасхом), већ се ради о жртвовању коначног, есхатолошког Пасхалног Јагњета. Откривење даје Јагњету есхатолошки смисао. Понижени Исус на земљи је Онај Који ће доћи „у слави” (види: Мк 8, 31, 38 и Мт 24, 30). Крв Јагњетова се излива за многе (Ис 53), и Он ће у последње дане сабрати расејани Израиљ и биће „видело народима” на спасење „до крајева земаљских” (Ис 49, 6) јер ће „удивити многе народе” и они ће „видети што им није казивано и разумеће што нису слушали” (Ис 52, 15). Евхаристијски и есхатолошки смисао страдања Христовог Представа Студеничког Распећа, као и друге фреске и иконе које приказују страдалног Христа, не смеју бити узете у обзир и доживљене без помисли о „Последњем дану“ и „Дану Господњем“, тј. о Другом Христовом доласку у слави будућега века и васпостављању Царства Божијег, којем неће бити краја. Зато и на овој композицији преовлађује радостан тон, и Христос задржава своју величанственост и у тренутку смрти на Крсту. Атмосфера, овде приказаног, страдања Христовог неодвојива је од атмосфере васкрсне, односно есхатолошке радости. Евхаристија нас учи да жртва без искупљења не постоји у Христу. Икона крсне жртве свој смисао добија од Васкрсења, од којег смисао добија и празновање крсне жртве у Евхаристији. Христос је објединио два обличја у току свог земаљског живота: обличје славне сличности и обличје кенотичке несличности – обличје Бога и обличје слуге (Фил 2, 6–7), прво скривено другим за телесне очи. Црква истиче ово гледиште које је производ њене вере, без које не можемо видети да је Исус Син Божији. Познато је да су чак и Његови најближи ученици само једном, пре Страдања, на Тавору, видели Христа у слави Његовог обоженог човештва. Због ових чињеница, православна иконографија искључује сваки образ који приказује само обличје слуге јер, као што рекосмо, не можемо одвајати Христа Јагње Божије од есхатолошког Христа Судије. Израз Јагње Божије, који се налази у 5. глави Откривења, постао је део општег хришћанског речника. Закључак Дакле, Православна Црква гледа Христа очима непоколебиве вере. Она ће, у својим богослужбеним химнама и на својим иконама, увек показивати Богочовека Који задржава своју величанственост и у понижењу. Чињеница да је Он то тело учинио потпуно својим, чини великим понижење Сина. Познање Сина Божијег је у вези са знањем (у вери) тајне Његовог понижења. Због ове истовремено и победничке есхатолошке димензије коју има православна иконографија, сцене Страдања Христовог не могу се доживети само у крвавом тону (чији смисао изгледа као да је само Христос страдао и умро). Ова есхатолошка димензија иконе јесте изузетно важна јер православнима појашњава сопствену веру, а инославнима најнепосредније омогућава увид у Православље. Домети православне уметности (тј. богословски домети) као што су Студеничко Распеће (1208/1209) омогућени су православном духовношћу. Ова центрипетална сила је осигурала православној уметности да остане на старом, ранохришћанском темељу. Архимандрит др Тихон (Ракићевић) игуман Манастира Студенице Извор: Жички благовесник април-јун 2023.

Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској богословији, а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске лавре. У Кијеву је замонашен, рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острог, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској светињи. Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Предговор из књиге “Преподобни старац Симеон иа Дајбаба”, протојереј Василије, Цетиње 1991. Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама”. Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан” (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препорађа је вјековима и обнавља духом и дахом вјечне Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву грађевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених искустава и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине” (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврђује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У својој богословској одбрани исихазма, Палама се посебно бави једним погрешним тумачењем: поистовећивањем хришћанског опита било са интелектуалним знањем или било којим обликом физичког или мистичког – али природног – виђења. Као што смо већ видели, он не одбацује својеврсна достигнућа грчке философије или учествовање човекових природних функција, као што су тело или ,,срце”, у перцепцији Његовог присуства. Међутим, оно није резултат ,,природних” напора, било умних или аскетских, већ је то дар личне божанске заједнице или обожења које превазилази све што је створено. Оно је ,,нестворено”, јер је то Сам Бог Који се Сам даје. То је ,,ипостасна” светлост, ,,коју светитељи духовно сагледавају”, која ,,не постоји само символично, као што је то случај са пројавама изненадних догађаја”, већ је то ,,просветљење невештаствено и божанско, благодат невидљиво виђена и незнано познана. Шта је она уствари, они истински знају.” У контексту овог стварног боговиђења, Палама се, следујући св. Максиму Исповеднику и св. Јовану Дамаскину, позива на новозаветне описе Христовог Преображења на гори (Мт. 17, 1-9; Мк. 9, 2-9; Лк. 9, 28-36; 2.Пт. 1, 17-21). Будући да се гора Преображења повезује са гором Тавором, то је цела ова расправа између Варлаама и Паламе најчешће позната као расправа о ,,таворској светлости”. Заиста, у грчкој патристици, почевши од Оригена и св. Григорија Ниског, виђење Бога се увек описује као виђење светлости, вероватно због тога што је централна библијска (нарочито код ап. Јована) тема ,,светлости” и ,,таме” била позната и неоплатонистима и могла је веома лако да послужи као одговарајући богословски модел. Међутим, један од превасходних Паламиних циљева јесте да направи кристално јасну разлику између сваког облика светло-искуства ван оквира хришћанског откровења и истинског виђења Бога као Светлости која је обасјала Његове ученике на гори Преображења, а која је, у Христу, постала приступна удовима Његовог Тела, тј. члановима Цркве. Истинско ,,обожење” је постало могуће када је, по речима св. Атанасија, ,,Бог постао човек, како би човек постао бог.”  Као последица тога је, по Паламином мишљењу, после Оваплоћења наступила радикална промена у односу Бога и човека, која сва друга искуства и откровења – било у Старом Завјету или међу Јелинима – чини пуким сенкама долазеће стварности. Он пише: ,,Да је оно својствено рационалној души, обожење би било оствариво свим народима како пре (Христовог) доласка, тако и данас, без обзира на веру или побожност.” То, међутим, не значи да Палама обожење схвата у августиновским оквирима, те да прави стриктну разлику између ,,природе” и ,,благодати”. Као што су то и многи савремени историчари показали, грчка патристичка антропологија је ,,богоцентрична”. Првосаздани човек је био обдарен извесним ,,божанским карактеристикама”, будући да је створен по ,,образу” Божијем. Према св. Максиму Исповеднику, те карактеристике су ,,битије” и ,,вечност” (које Бог по природи поседује, али их дарује и самом човеку),  а пре њега је још св. Иринеј Лионски поистоветио ,,дух” који природно припада човеку са Светим Духом.  Стога, човек није потпун човек, уколико није у заједници са Богом: Он је ,,отворен према горе” и његово назначење јесте да дели пријатељство са Богом.  Али, будући да Бог остаје апсолутно трансцендентан по Својој суштини, човекова заједница са Њим је безгранична. Никада неће наступити њен крај, који би био коначни крај. Бог је и трансцендентан и неисцрпан. Човекова заједница са Богом никада не може ,,престати”. Палама брани управо ову трансцендентност и види је као централни, најпозитивнији и суштински аспект не само исихазма, као традиције монашке духовности, већ и као основни елемент хришћанске вере као такве: Човек кроз Христа не ступа у заједницу са ,,Богом философа и учењака”, већ са Оним Који се, људским језиком речено, може назвати једино ,,вишим-од-Бога”. Презвитер Јован Мајендорф, О Тријадама Светог Григорија Паламе

“Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу – кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15).“ Свети Григорије Палама

Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије објављено у Светигори бр. 269

“Светитељи као светилници током читаве године један за другим сијају на своду Цркве. Њихов спомен отвара наша уста на хвалу и осветљава наше хођење по Богу. Стога је истинита свештена реч: Јер које унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова, да он буде Прворођени међу многом браћом. А које унапред одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави (Рим 8, 29-30). Шта ћемо рећи на то? Зар ми нисмо заједничари таквог призвања и славе? Наравно да јесмо. Ни нама смиренима није туђ крстоносни живот и награда блаженства.“ Свети Теодор Студит, Добротољубље 4. том