Један је такође и Дух Свети, и Он се појединачно објављује, и кроз Једнога Сина са Једним Оцем сједињује, и (тако) Собом допуњује Свехвалну и Блажену Тројицу. Његову својственост (присност) са Оцем и Сином довољно показује то што Он није стављен мећу мноштво твари, него се јединствено изговара (Његово Име). Јер Он није један измећу многих (духова), него је Један. Као што је Један Отац, и Један Син, тако је и Један Дух Свети. Он је, зато, толико одвојен од тварне природе колико и приличи Јединственоме у односу на збирно и множинско. А сједињен је Он са Оцем и Сином толико колику присност има јединица са јединицом.
Но нису само одавде докази о (Његовој) заједници по природи (са Оцем и Сином), него и (из тога) што је Он из Бога; не као што је све од Бога, него као Онај који је произашао из Бога, (произашао) не рођењем као Син, него као Дух уста Његових (Пс. 33, 6). Али свакако, нити су (овде) уста (неки) орган, нити је Дух — (неки) дах који се разлива, него су и уста богодолично (схваћена), и Дух је живо суштаство, господар светости. На овај се начин сама по себи показује својствена блискост (Његова са Оцем), док начин (Његове) личне егзистенције остаје неизрецив.
А Он се назива и Духом Христовим, јер је по природи Њему својствен. Зато, „ако ко нема Духа Христова, он није његов” (Рм. 8, 9). Отуда, једино Он достојно прославља Господа. Јер (Господ) вели: „Он ће ме прославити” (Јн. 16, 14), не као твар, него као Дух Истине, који јасно у Себи објављује Истину, и као Дух Премудрости, који у Својем величанству открива Христа — Божију Силу и Божију Премудрост (1 Кор. 1, 24). И као Утешитељ, Он у Себи оцртава доброту Утешитеља који Га је послао (ср. Јн. 14,16). И у Своме достојанству Он пројављује величанство Онога од Кога је произашао (тј. Оца).
Свети Василије Велики, О Духу Светом