Протојереј Александар Шмеман, Недеља о царинику и фарисеју
На Вечерњој служби уочи Недеље о митару и фарисеју први пут се читају одломци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрсне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност. У зачалу, одељку из Јеванђеља које се чита, слика је човека који је увек задовољан са собом јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари он фалсификује значење вере. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност је нашла оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале, величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално „награђује“ човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност- личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако „добро дело“, све што чинимо „за Цркву“- буде признато, похваљено и објављено? Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксалан јер је укорењен у чудној тврдњи: само Бог је смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о Њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо „слави“ и „смирености“- она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства, смирености није потребан „публицитет“, спољашња слава или „надмено показивање“ било какве врсте. Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истинске лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија је смиреност учинила да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом. Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. „Данас“- рече Христос на дан Свог највећег смирења – „прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему“. Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: „научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу“. Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања. Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинског покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење- божанско и дивно- његов је плод и крај. „Избегнимо високоумни говор фарисеја“, каже се у Кондаку на тај дан, „и научимо се величанствености из митаревих смирених речи…“ Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо „видели васкрсење“, певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост: „Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опогањен: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу“. (Александар Шмеман, извод из књиге Велики пост)
Посета ученика Пољопривредне школе ,,Љубо Мићић„ из Пожеге манастиру Хиландару и присуство историјском тренутку доношења моштију последњег потомка Немањића – Св. Јоасафа
Благодарни смо и ове године на благослову Мајке Божије јер смо успели да успешно спроведемо недељу дана стручне праксе за ученике Пољопривредне школе ,, Љубо Мићић„ из Пожеге у њеном врту у којем, како Предање каже, нико не улази осим кога она призове. Дубоко замишљени остајемо мисијом Светог Симеона и Саве, који још пре осам векова мудро промишљају како ће својим здањем Царском Лавром Светим Хиландаром снажити у вери и надахњивати многе генерације, како нашег тако и православног народа са читаве кугле земаљске. Боравак свих ђака као и њихових професора, могућност да себе на неки начин уградимо у ову светињу нашим скромним залагањем и радом на орезивању винове лозе на Савином пољу, биће црвеним словима уписан у календару нашег живота. Наш предан рад и труд да тако уморни, али спокојни присуствујемо на bогослужењима, која у овој Светој обитељи често трају и више од трећине дана, крунисао је један догађај за вечност коме смо присуствовали. Велика је привилегија била што смо се поклонили и целивали мошти нашег последњег потомка царске лозе Немањића Јована-Уроша потоњег монаха Јоасафа, који је био ктитор и молитвеник манастира Метеора. Део моштију је донео и трајно поклонио Митрополит стагонски и Метеора, Теокрит, који је на тај начин изразио захвалност и нагласио изузетну повезаност ова два света места. Овај наш боравак на Светој Гори зачинила је љубав братије хиландарске кроз разне дарове пажње, који су нас спровели и организовали одлазак до руског манастира Пантелејмона, а у повратку незаобилазна је била и посета Какова, метоха Хиландара. За миран и безбедан пут до куће молитвено смо завапили пред заштитником и домаћином града Солуна, Светим Димитријем мироточивим. Овим заиста садржајним путовањем смо наставили добру праксу и дугу традицију наше школе да чинимо оно чему се и наш утемељитељ образовања и школства Свети Сава радује, кога смо дужни да следујемо како би нас и он препознао као своје, достојне наследнике и за нас се молио пред престолом Свевишњег Господа. Ђакон и вероучитељ Дарко Глукчевић
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Царство Божије је мера човекова“
Пре много стотина и хиљада година, древни грчки мислилац по имену Протагора, изнео је својеврсну релативистичку мисао према којој је човек мера свих ствари. Векови су мирно протицали и ова мисао је била сасвим заборављена. Овако је било све до краја седамнаестог и почетка осамнаестог века када су је људи са атеистичким убеђењима почели извлачити из заборава историје и истицати је као велико достигнуће људског духа. Они су ово гесло, сасвим различито од самог Протагоре, сматрали врхунцем хуманистичког погледа на свет. Шта су они желели поручити наглашавањем ове мисли, тј. зашто је она била посебно занимљива људима који не верују у Бога? У првом реду, они су потенцирањем става да је човек мера свега желели рећи како су човеково биће, човекове потребе, човекова угодност и комфор, нешто што би требало да буде од највећег и превасходног значаја свих човекових напора и прегнућа. Све би требало да буде измерено и осмишљено спрам човека – он је најбитнији. А зашто је ово постала атеистичка мисао? Па, баш због тогa. Посредно су овим желели рећи: не треба се човеков живот уредити спрам Бога, већ спрам самог човека. „Бог нам“, говорили су оваквим приступом, „није потребан и чак представља својеврстан терет који човек нипошто не мора носити на својим плећима“. Другим речима, стављајући човека у центар свих напора изостављали су Бога из приче о човеку… Ипак, у савременим околностима еколошке кризе страшних размера, и сами атеисто-„хуманисти“ су престали да човека описују као меру свеукупне стварности. Сада је и врапцима на грани јасно да нису пресудне само човекове потребе и човеков угођај, тј. да уколико човек, задовољавајући све веће и веће прохтеве својих потреба, сасвим уништи воду, ваздух, тло, биљни и животињски свет, једноставно ни сам више неће постојати. Када би се атеисти из претходних векова поново огласили са овим Протагориним геслом били би ућуткани и од стране савремених атеиста, њихових духовних потомака, јер нам је постало јасно колико су лажне те речи. Но, остаје чињеница да су у тим временима многи одлазили у правцу атеизма, задојени оваквом мишљу која је била слика тобожњег „ослобођења“ од Бога… У данашњем тексту, инспирисан промишљањима Блеза Паскала, чувеног физичара, математичара, филозофа, који је, у своје време снажно говорио о неопходности Бога човековом бићу, покушаћу да укажем на сву лаж, па чак и бесмисленост, ове мисли која је, у оно време, ширила авет атеизма. Сматрати ишта слично о човеку, је исувише гордо и представља тешку глупост, говорио је Паскал. Човек не може да појми ни величину, ни сву шареноликост планете Земље, а камоли да буде сматран за меру свеукупног постојања. Просторија у којој се тренутно налазим док пишем текст, не представља ни тачкицу која може бити обележена на било каквој представи планете Земље. Уколико би неко желео да моделује глобус на којем ће бити могуће да се оцрта тачка са овом просторијом (а да тиме не буде обухваћен и неки други простор), тај глобус би вероватно морао имати пречник од најмање петнаест километара. А где су непрегледне дубине океана са животом који је тамо присутан? А изузетно високе и окомите планине на којима постоје подручја на које људска нога још увек није крочила? А сва дубина (или висина) ваздушног омотача који нам пружа могућност да дишемо и да живимо? Нема човека, а чини ми се да је то чак и незамисливо, који је својим ногама додирнуо сваки квадратни метар планете (математичари који воле да рачунају би могли израчунати колико би векова требало човеку, да без трена одмора, својим корацима обиђе све скривене кутке квадратних метара спољне површине планете). Но ту није крај нашој малености. Како стоји ствар са Сунцем које нас свакога дана обасјава и греје својом светлошћу и без којег, исто тако, нема живота на нашој плаветној планети? Вероватно сте у школским атласима могли видети скице Сунчевог система, међутим, оно што можда нисте знали јесте то да такве скице не одражавају верне пропорције односа величина планете Земље и Сунца. Сунце је, наиме, стотину девет пута веће од Земље, не три или четири пута, и, чак, три стотине тридесет хиљада пута масивније. Планета Земља је величине једне сунчеве пеге… Растојање између нас и Сунца је 149.600.000 km – непрегледни простор који сунчева светлост пређе за осам минута и осамнаест секунди. А, само Сунце кружи око центра галаксије Млечни Пут на приближној удаљености од 27.000 светлосних година, не минута или секунди. То су непрегледна пространства испуњена милионима небеских тела – за наш ум прилично непојмљива. А, колико милиона галаксија постоји? Ми то себи ни не можемо представити! Како је онда могуће сматрати да је човек мера свега? Сувише је то гордо! Но, каже Паскал, хајде да оставимо ове готово бескрајне величине, и да пажњу нашег ума усмеримо на оне ствари које су незнатне спрам нас. На пример, на маленог мољца. Или, још боље, на очи мољца. Савремени микроскопи ће нам показати изузетну савршеност тих очију, које су функционалне и које итекако имају смисла за постојање мољца. Можемо спознати тачну био-хемијску структуру тих очију, али их, са свим невероватним технолошким средствима која поседујемо, не можемо произвести. Можемо отићи и даље, све до атома од којих су изграђене. Па чак можемо ући и у сами атом и тамо ћемо наићи на читав један свет – протоне, електроне, неутроне, који се налазе у стању непрекидног кретања. Све те честице имају своју функцију и смисао за постојање атома. Савремена наука чак тврди да постоје непојмљиво малене честице, тзв. „Кваркови“, које се крећу таквим брзинама као када бисмо ми у исто време били у Бечу и у Краљеву. Дакле, читав један свет пун смисла се налази у атому мољчевог ока, а од колико милиона таквих светова је саткано читаво тело мољца? Ми никако не можемо сагледати те светове и та кретања, од којих смо и ми састављени, можемо их само, са приличне дистанце, назрети. Зар није онда сувише смело, гордо и глупо, сматрати човека мером свих тих светова? Рећи ћу отворено: једини ко може сагледати све те бескрајно малене светове, и све те бескрајно огромне светове, и човека са његовим унутрашњим светом, у појединостима и у целини, је Онај који је све то створио
Епископ Јустин: Сусрет Закхеја са Господом је слика спасења нашега
У недељу 37. по Духовима, 18. фебруара 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог цара Константина и царице Јелене у Коњевићима. Његовом Преосвештенству саслуживали су Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, пензионисани протојереј-ставрофор Слободан Марковић, старешина храма парох коњевички протојереј Миодраг Тодоровић, као и ђакон Стефан Симић. Литургијска свечаност је увеличана дивним појањем хора Храма Светог цара Константина и царице Јелене, као и протопсалта господина Ивана Трајковића. Захваљујући труду старешине храма, несебичној помоћи верног народа, као и труду и раду академског уметника Николе Ђуровића, фрескопис храма је окончан. Петогодишње осликавање живописа је данас у свечаном чину освећења добило свој циљ. У надахнутој беседи Владика је говорио о смислу данашњег Јеванђеља, о сусрету старешине цариника Захеју са Господом, као и о спасењу које је из тога произашло за читав његов дом. Крајњи циљ свакога подвига није подвиг ради подвига, него да бисмо се сјединили са Христом. Тек тако можемо схватити речи апостола Павла: „Не живим више ја, него живи у мени Христос” (Гал, 2. 20). Уз сједињење са Христом и добијање благодати, милости и љубави Његове знајмо да Он постаје Пут, Истина и Живот. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. По завршетку Свете Литургије уследило је послужење у црквеној сали. Чтец Стефан Јовановић
Мошти Преподобног Јоасафа (Јована Уроша – последњег изданка Немањића) у Хиландару
На празник Светог мученика Трифуна 2024. године, Високопреподобни архимандрит Методије са братством дочекао је Митрополита стагонског и Метеора Г. Теоклита и игумана манастира Велики Метеор, архимандрита Нифона. Приликом посете Светој царској српској лаври, као благослов из манастира Велики Метеор, донео је делић моштију Преподобног Јоасафа, који ће и остати као дар у манастиру Хиландару. Преподобни Јоасаф, Јован Урош, био је последњи мушки изданак лозе Немањића. Уједно је и последњи српски владар који је носио царску титулу. Био је син Симеона Уроша Немањића и синовац Цара Душана. Након неколико година владавине, одрекао се царског престола и замонашио у манастиру Велики Метеор, где почивају његове мошти. Вест о томе да је наследио престо затекла га је на Светој Гори. Када су Турци заузели Тесалију, неколико година провео је живећи у светогорском манастиру Ватопеду, где су својевремено, два столећа раније, боравили и његови преци, монаси Симеон и Сава. Заједно са Светим Атанасијем Метеорским, својим духовним оцем, убројан је у ктиторе Метеора. Кaо и други Немањићи, подизао је цркве и помагао многе манастире. Упокојио се, након више од четири деценије монашког живота, у једној малој келији на Метеору 1423. године. Прошле године је у митрополији Стагонској уприличен симпосијум поводом 600 година упокојења овог Преподобног, на којем су учествовали игуман и братија манастира Хиландара. Том приликом је договорено да митрополит и игуман донесу делић моштију Преподобног Јоасафа на дар српском манастиру на Светој Гори, што је на данашњи дан и остварено. Тропар Светом Јоасафу (глас 3): Срцем и душом си заволео Господа Христа, све лепоте света си оставио, и више си волео да у смирењу и послушању Богу служиш, него да на престолу царском седиш. Зато те побожно хвалимо и свету успомену твоју прослављамо, кличући: Оче Јоасафе, богоблажени, моли Христа Бога, за спасење нашег рода хришћанског. Извор: hilandar.org
Свети манастир Григоријат: У грчком парламенту Христос се поново разапиње
Грчка је од недавно постала прва православна земља која је легализовала истополне бракове. Грчки парламент је усвојио закон којим се легализују истополни бракови и даје им се право на усвајање деце. Тим поводом светогорски манастир Григоријат реаговао је 16.02.2024. следећом објавом: Свети манастир Григоријат У ГРЧКОМ ПАРЛАМЕНТУ ХРИСТОС СЕ ПОНОВО РАЗАПИЊЕ „Владари народа сабраше се против Господаи против Помазаника његовог (Јутрење Великог Петка)“ Христос се поново разапиње у грчком парламенту. Он Који влада свим и свима бива вређан од стране безаконих судија, осим појединих који заслужују похвалу. На мети је Помазаник Господњи, наш народ крштени. Силе таме, стране и домаће, саучествују у овом подухвату. „Разгневи се аждаја“ на оне које „имају сведочанство Исуса Христа“ (Откривење 12, 17). Они који не праве компромисе са захтевима глобалиста улазе у велико искушење. Ово су почеци мука. Црква, клир и народ су се противили, говорили, подизали глас ка небу: „То је злочин“! Међутим, властодршци су се оглушили. Дан који не треба помињати. Шокантан пад, и штавише, лишавање Отаџбине. Али Око правде види све. Тешке последице већ падају на наша плећа и плећа наше деце. Сви ћемо их сносити, и стари, и млади, и нерођени. Посебно невина деца, за коју се спрема најсрамнији данак у крви. Шта год је озакоњено противно Богу, установљено је тобож као друштвени прогрес – и блуд, и абортус, и аутоматски развод. Сада ће „истополни брак“ убрзати „прогрес“. Падамо све ниже. Увучени смо у антропоцентризам, у идолопоклонство. Због лагодности, и са лагодношћу. Јонеско је био потпуно у праву. У Паризу људи један за другим постају носорози. Само један се успротивио и рекао: „Ја ћу остати човек“. Видели смо и преживели страдања совјетског атеизма. Сада подносимо ужасе „беле демоније“ (Свети Николај Охридски). Али будимо храбри. Христос је рекао: „Ја сам победио свет“. Црква ће постојати у векове векова. Остаје нам да закон буде поништен у пракси. Да утврдимо нашу децу у врлини и целомудрености. И то ће бити величанствено. Останимо уз Христа. „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога нашега.“ (Псалам 19,8). Наша снага је молитва. На крају крајева, Црква мора да потражи уточиште у „пустињи“. Шта год значила ова пророчка пустиња. Свакако далеко од сапутништва са грешним законима и безаконим законодавцима. Страх од сиромаштва не треба да утиче на нас, као ни страх од социјалне и психолошке изолације. Прати нас Светлост Васкрсења. У сличним ситуацијама наши Свети Оци победили су својом храброшћу. Бирали су радије подвиг у врлини а када је било потребно и прогонство, невољу и сиромаштво. Било да је реч о јеретичким учењима или о етосу противном Јеванђељу. У Вавилону три младића нису имала на памети лагодан живот, него су имали трпљење у пећи. Патријарх у Константинопољу, у време Јулијана Одступника, препоручивао је кољиво уместо подметнуте идолске хране на тржници. (Чудо које се прославља на Теодорову суботу – Прим. прев.) Символ добровољног сиромаштва Христа ради, да би наша савест остала чиста, недирнута кукавичлуком. Победа припада закланом Јагњету. На крају победиће Христос распети, и сви ми који будемо Христови бићемо распети заједно са Њим. Он очекује од нас да Га следимо. Зато је рекао: ”Изађите зато из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог” (2 Кор. 6,17), да би остао у нашем животу. За неколико дана отвара се Триод – ближи се Велики пост. Живот покајања није фолклор, нити притворна побожност. То је делатно и напорно удаљавање од сваког безакоња. Јер нас чека Васкрсење! Свети манастир Григоријат Извор: hilandar.org https://www.romfea.gr/agioritika-nea/61734-i-m-grigoriou-sti-vouli-o-xristos-ksanastavronetairomfea.gr
Лист Храм бр. 99: Проф. др Светомир Бојанин, Смисао – живот је зачет у будућности
Сретењски турнир у шаху одржан трећи пут у Гучи
Дана 15. фебруара, на празник Сретење Господње, одржан је трећи по реду Сретењски турнир у шаху, у просторијама парохијског дома Храма Светог архангела Гаврила у Гучи, са благословом Црквене општине Гуча. Турнир је организован у сарадњи шаховске и литургијске секције СШ ,,Драгачево“ и ОШ ,,Академик Миленко Шушић“, које воде професор филозофије Ђулијано Ђулић, наставник математике Зарко Шуманов и вероучитељ Дарко Стевановић, а отворили су га чланови Литургијске секције, отпевавши химну ,,Боже правде“. Ученици су прво учествовали у Светој Литургији, причестивши се Телом и Крвљу Господњом. Након Свете Литургије, ученици су се дружили у парохијском дому, где им је уприличено послужење захваљујући ђакону Храма Милану Босићу и његовој супрузи. Прво место на турниру однео је Вук Симеуновић, ученик одељења 2/г Средње школе ,,Драгачево“ и добио је пехар и златну медаљу, док су друго и треће место однели ученици ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ Андреј Јанковић и Немања Драмлић, који су добили сребрну и бронзану медаљу. Награде су обезеђене захвљаљујући Дарку Трипковићу, ђакону Епархије Источно-Америчке, који је пореклом из Гуче. Нека би добри Господ дао да наши ученици стекну врлину смирења бавећи се овим племенитим интелектуалним спортом, те да се наставе редовно причешћивати из Чаше најсавршенијег Заједништва. Дарко Стевановић, вероучитељ
Слава Манастира Сретења
На празник Сретења Господњег, 15. фебруара 2024. године, манастир посвећен овом великом празнику у Овчару прославио је славу. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Преосвећеном Епископу саслуживали су протосинђел Урош, игуман Манастира Увац, протосинђел Стефан, игуман Манастира Згодачице, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, протојереј Милош Станисављевић, као и ђакон Стефан Симић. Ово торжествено славље увеличало је мноштво верног народа, који су дошли да са својим Архипастиром прославе данашњи необичан и тајанствени празник. Учешће у евхаристијском сабрању узели су и представници општинских власти. У надахнутој беседи Владика је истакао да смисао данашњег празника јесте да нас подсети на тајну спасења. На данашњи дан се сусрећу Нови и Стари Завет. Господ долази да испуни Закон и извршава све што су пророци наговестили. Он Кога не може да смести цела васиона лежи на рукама старца Симеона. Све чини како би нас спасао! Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. На Светој Литургији причестио се велики број верног народа. Преосвећени Владика је преломио славски колач и честитао мати Нини и њеном сестринству храмовну славу, а након тога уприличена је трпеза љубави. Сестринство манастира
Света Три Јерарха – храмовна слава у Пожеги
У навечерје празника Света Три Јерарха служено је празнично бденије којим је началствовао протојереј Дејан Ракић. По завршетку молитве, братство црквене заједнице у Пожеги прешло је у велику салу СКЦ-а Пожега где је одржано добротворно вече гуслања и представљање традиционалних вредности. Организатори на овој вечери били су УГ-„Право у жицу“ из Ужица као и локални црквени Хор „Звончићи“ који су својом приредбом и репертоаром улепшали ово вече и уједно припремили се за храмовну славу. Сав прилог са ове вечери био је намењен за наставак радова при Храму Света Три Јерарха у Пожеги. На сам дан славе нашу црквену заједницу посетио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин и на радост и славу Богу началствовао Светом Архијерејском Литургијом. Саслуживали су: протојереј- ставрофор Милић Драговић из Ужица, Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох из Пожеге, протојереј Божо Главоњић, старешина овога храма, јеромонах Иларион сабрат Манастира Преображења, протојереј Небојша Дабић из Чачка, протојереј Владимир Дуканац из Ужица, протојереј Милан Поповић из Прилипца, протонамесник Владимир Кораћ из Севојна, јереј Раде Марић из Лучана, протојереј Крста Лазић, јереј Саво Величковић, као и ђакони Стефан Симић и Дарко Глукчевић. Поред многобројног свештенства велики број народа сабрао се у Храму Света Три Јерарха да дочека свог Архијереја и литургијски увелича славу новог пожешког храма. Литургији су присуствовали представници војске, полиције и градских власти. Са великом радошћу велики број верника приступио је Светом Причешћу, а затим је одржан пригодан програм у храму. Гости из гусларског удружења извели су неколико нумера пред народом и оставили пријатан утисак као закључак славског дана у нашем граду. Благословом Епископа подељене су иконице храмовне славе, а потом је за све присутне уприличено славско послужење. Студент теологије Никола Лазић
Протојереј Александар Шмеман, Недеља о царинику и фарисеју
На Вечерњој служби уочи Недеље о митару и фарисеју први пут се читају одломци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрсне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност. У зачалу, одељку из Јеванђеља које се чита, слика је човека који је увек задовољан са собом јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари он фалсификује значење вере. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност је нашла оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале, величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално „награђује“ човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност- личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако „добро дело“, све што чинимо „за Цркву“- буде признато, похваљено и објављено? Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксалан јер је укорењен у чудној тврдњи: само Бог је смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о Њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо „слави“ и „смирености“- она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства, смирености није потребан „публицитет“, спољашња слава или „надмено показивање“ било какве врсте. Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истинске лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија је смиреност учинила да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом. Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. „Данас“- рече Христос на дан Свог највећег смирења – „прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему“. Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: „научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу“. Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања. Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинског покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење- божанско и дивно- његов је плод и крај. „Избегнимо високоумни говор фарисеја“, каже се у Кондаку на тај дан, „и научимо се величанствености из митаревих смирених речи…“ Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо „видели васкрсење“, певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост: „Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опогањен: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу“. (Александар Шмеман, извод из књиге Велики пост)
Посета ученика Пољопривредне школе ,,Љубо Мићић„ из Пожеге манастиру Хиландару и присуство историјском тренутку доношења моштију последњег потомка Немањића – Св. Јоасафа
Благодарни смо и ове године на благослову Мајке Божије јер смо успели да успешно спроведемо недељу дана стручне праксе за ученике Пољопривредне школе ,, Љубо Мићић„ из Пожеге у њеном врту у којем, како Предање каже, нико не улази осим кога она призове. Дубоко замишљени остајемо мисијом Светог Симеона и Саве, који још пре осам векова мудро промишљају како ће својим здањем Царском Лавром Светим Хиландаром снажити у вери и надахњивати многе генерације, како нашег тако и православног народа са читаве кугле земаљске. Боравак свих ђака као и њихових професора, могућност да себе на неки начин уградимо у ову светињу нашим скромним залагањем и радом на орезивању винове лозе на Савином пољу, биће црвеним словима уписан у календару нашег живота. Наш предан рад и труд да тако уморни, али спокојни присуствујемо на bогослужењима, која у овој Светој обитељи често трају и више од трећине дана, крунисао је један догађај за вечност коме смо присуствовали. Велика је привилегија била што смо се поклонили и целивали мошти нашег последњег потомка царске лозе Немањића Јована-Уроша потоњег монаха Јоасафа, који је био ктитор и молитвеник манастира Метеора. Део моштију је донео и трајно поклонио Митрополит стагонски и Метеора, Теокрит, који је на тај начин изразио захвалност и нагласио изузетну повезаност ова два света места. Овај наш боравак на Светој Гори зачинила је љубав братије хиландарске кроз разне дарове пажње, који су нас спровели и организовали одлазак до руског манастира Пантелејмона, а у повратку незаобилазна је била и посета Какова, метоха Хиландара. За миран и безбедан пут до куће молитвено смо завапили пред заштитником и домаћином града Солуна, Светим Димитријем мироточивим. Овим заиста садржајним путовањем смо наставили добру праксу и дугу традицију наше школе да чинимо оно чему се и наш утемељитељ образовања и школства Свети Сава радује, кога смо дужни да следујемо како би нас и он препознао као своје, достојне наследнике и за нас се молио пред престолом Свевишњег Господа. Ђакон и вероучитељ Дарко Глукчевић
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Царство Божије је мера човекова“
Пре много стотина и хиљада година, древни грчки мислилац по имену Протагора, изнео је својеврсну релативистичку мисао према којој је човек мера свих ствари. Векови су мирно протицали и ова мисао је била сасвим заборављена. Овако је било све до краја седамнаестог и почетка осамнаестог века када су је људи са атеистичким убеђењима почели извлачити из заборава историје и истицати је као велико достигнуће људског духа. Они су ово гесло, сасвим различито од самог Протагоре, сматрали врхунцем хуманистичког погледа на свет. Шта су они желели поручити наглашавањем ове мисли, тј. зашто је она била посебно занимљива људима који не верују у Бога? У првом реду, они су потенцирањем става да је човек мера свега желели рећи како су човеково биће, човекове потребе, човекова угодност и комфор, нешто што би требало да буде од највећег и превасходног значаја свих човекових напора и прегнућа. Све би требало да буде измерено и осмишљено спрам човека – он је најбитнији. А зашто је ово постала атеистичка мисао? Па, баш због тогa. Посредно су овим желели рећи: не треба се човеков живот уредити спрам Бога, већ спрам самог човека. „Бог нам“, говорили су оваквим приступом, „није потребан и чак представља својеврстан терет који човек нипошто не мора носити на својим плећима“. Другим речима, стављајући човека у центар свих напора изостављали су Бога из приче о човеку… Ипак, у савременим околностима еколошке кризе страшних размера, и сами атеисто-„хуманисти“ су престали да човека описују као меру свеукупне стварности. Сада је и врапцима на грани јасно да нису пресудне само човекове потребе и човеков угођај, тј. да уколико човек, задовољавајући све веће и веће прохтеве својих потреба, сасвим уништи воду, ваздух, тло, биљни и животињски свет, једноставно ни сам више неће постојати. Када би се атеисти из претходних векова поново огласили са овим Протагориним геслом били би ућуткани и од стране савремених атеиста, њихових духовних потомака, јер нам је постало јасно колико су лажне те речи. Но, остаје чињеница да су у тим временима многи одлазили у правцу атеизма, задојени оваквом мишљу која је била слика тобожњег „ослобођења“ од Бога… У данашњем тексту, инспирисан промишљањима Блеза Паскала, чувеног физичара, математичара, филозофа, који је, у своје време снажно говорио о неопходности Бога човековом бићу, покушаћу да укажем на сву лаж, па чак и бесмисленост, ове мисли која је, у оно време, ширила авет атеизма. Сматрати ишта слично о човеку, је исувише гордо и представља тешку глупост, говорио је Паскал. Човек не може да појми ни величину, ни сву шареноликост планете Земље, а камоли да буде сматран за меру свеукупног постојања. Просторија у којој се тренутно налазим док пишем текст, не представља ни тачкицу која може бити обележена на било каквој представи планете Земље. Уколико би неко желео да моделује глобус на којем ће бити могуће да се оцрта тачка са овом просторијом (а да тиме не буде обухваћен и неки други простор), тај глобус би вероватно морао имати пречник од најмање петнаест километара. А где су непрегледне дубине океана са животом који је тамо присутан? А изузетно високе и окомите планине на којима постоје подручја на које људска нога још увек није крочила? А сва дубина (или висина) ваздушног омотача који нам пружа могућност да дишемо и да живимо? Нема човека, а чини ми се да је то чак и незамисливо, који је својим ногама додирнуо сваки квадратни метар планете (математичари који воле да рачунају би могли израчунати колико би векова требало човеку, да без трена одмора, својим корацима обиђе све скривене кутке квадратних метара спољне површине планете). Но ту није крај нашој малености. Како стоји ствар са Сунцем које нас свакога дана обасјава и греје својом светлошћу и без којег, исто тако, нема живота на нашој плаветној планети? Вероватно сте у школским атласима могли видети скице Сунчевог система, међутим, оно што можда нисте знали јесте то да такве скице не одражавају верне пропорције односа величина планете Земље и Сунца. Сунце је, наиме, стотину девет пута веће од Земље, не три или четири пута, и, чак, три стотине тридесет хиљада пута масивније. Планета Земља је величине једне сунчеве пеге… Растојање између нас и Сунца је 149.600.000 km – непрегледни простор који сунчева светлост пређе за осам минута и осамнаест секунди. А, само Сунце кружи око центра галаксије Млечни Пут на приближној удаљености од 27.000 светлосних година, не минута или секунди. То су непрегледна пространства испуњена милионима небеских тела – за наш ум прилично непојмљива. А, колико милиона галаксија постоји? Ми то себи ни не можемо представити! Како је онда могуће сматрати да је човек мера свега? Сувише је то гордо! Но, каже Паскал, хајде да оставимо ове готово бескрајне величине, и да пажњу нашег ума усмеримо на оне ствари које су незнатне спрам нас. На пример, на маленог мољца. Или, још боље, на очи мољца. Савремени микроскопи ће нам показати изузетну савршеност тих очију, које су функционалне и које итекако имају смисла за постојање мољца. Можемо спознати тачну био-хемијску структуру тих очију, али их, са свим невероватним технолошким средствима која поседујемо, не можемо произвести. Можемо отићи и даље, све до атома од којих су изграђене. Па чак можемо ући и у сами атом и тамо ћемо наићи на читав један свет – протоне, електроне, неутроне, који се налазе у стању непрекидног кретања. Све те честице имају своју функцију и смисао за постојање атома. Савремена наука чак тврди да постоје непојмљиво малене честице, тзв. „Кваркови“, које се крећу таквим брзинама као када бисмо ми у исто време били у Бечу и у Краљеву. Дакле, читав један свет пун смисла се налази у атому мољчевог ока, а од колико милиона таквих светова је саткано читаво тело мољца? Ми никако не можемо сагледати те светове и та кретања, од којих смо и ми састављени, можемо их само, са приличне дистанце, назрети. Зар није онда сувише смело, гордо и глупо, сматрати човека мером свих тих светова? Рећи ћу отворено: једини ко може сагледати све те бескрајно малене светове, и све те бескрајно огромне светове, и човека са његовим унутрашњим светом, у појединостима и у целини, је Онај који је све то створио
Епископ Јустин: Сусрет Закхеја са Господом је слика спасења нашега
У недељу 37. по Духовима, 18. фебруара 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог цара Константина и царице Јелене у Коњевићима. Његовом Преосвештенству саслуживали су Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, пензионисани протојереј-ставрофор Слободан Марковић, старешина храма парох коњевички протојереј Миодраг Тодоровић, као и ђакон Стефан Симић. Литургијска свечаност је увеличана дивним појањем хора Храма Светог цара Константина и царице Јелене, као и протопсалта господина Ивана Трајковића. Захваљујући труду старешине храма, несебичној помоћи верног народа, као и труду и раду академског уметника Николе Ђуровића, фрескопис храма је окончан. Петогодишње осликавање живописа је данас у свечаном чину освећења добило свој циљ. У надахнутој беседи Владика је говорио о смислу данашњег Јеванђеља, о сусрету старешине цариника Захеју са Господом, као и о спасењу које је из тога произашло за читав његов дом. Крајњи циљ свакога подвига није подвиг ради подвига, него да бисмо се сјединили са Христом. Тек тако можемо схватити речи апостола Павла: „Не живим више ја, него живи у мени Христос” (Гал, 2. 20). Уз сједињење са Христом и добијање благодати, милости и љубави Његове знајмо да Он постаје Пут, Истина и Живот. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. По завршетку Свете Литургије уследило је послужење у црквеној сали. Чтец Стефан Јовановић
Мошти Преподобног Јоасафа (Јована Уроша – последњег изданка Немањића) у Хиландару
На празник Светог мученика Трифуна 2024. године, Високопреподобни архимандрит Методије са братством дочекао је Митрополита стагонског и Метеора Г. Теоклита и игумана манастира Велики Метеор, архимандрита Нифона. Приликом посете Светој царској српској лаври, као благослов из манастира Велики Метеор, донео је делић моштију Преподобног Јоасафа, који ће и остати као дар у манастиру Хиландару. Преподобни Јоасаф, Јован Урош, био је последњи мушки изданак лозе Немањића. Уједно је и последњи српски владар који је носио царску титулу. Био је син Симеона Уроша Немањића и синовац Цара Душана. Након неколико година владавине, одрекао се царског престола и замонашио у манастиру Велики Метеор, где почивају његове мошти. Вест о томе да је наследио престо затекла га је на Светој Гори. Када су Турци заузели Тесалију, неколико година провео је живећи у светогорском манастиру Ватопеду, где су својевремено, два столећа раније, боравили и његови преци, монаси Симеон и Сава. Заједно са Светим Атанасијем Метеорским, својим духовним оцем, убројан је у ктиторе Метеора. Кaо и други Немањићи, подизао је цркве и помагао многе манастире. Упокојио се, након више од четири деценије монашког живота, у једној малој келији на Метеору 1423. године. Прошле године је у митрополији Стагонској уприличен симпосијум поводом 600 година упокојења овог Преподобног, на којем су учествовали игуман и братија манастира Хиландара. Том приликом је договорено да митрополит и игуман донесу делић моштију Преподобног Јоасафа на дар српском манастиру на Светој Гори, што је на данашњи дан и остварено. Тропар Светом Јоасафу (глас 3): Срцем и душом си заволео Господа Христа, све лепоте света си оставио, и више си волео да у смирењу и послушању Богу служиш, него да на престолу царском седиш. Зато те побожно хвалимо и свету успомену твоју прослављамо, кличући: Оче Јоасафе, богоблажени, моли Христа Бога, за спасење нашег рода хришћанског. Извор: hilandar.org
Свети манастир Григоријат: У грчком парламенту Христос се поново разапиње
Грчка је од недавно постала прва православна земља која је легализовала истополне бракове. Грчки парламент је усвојио закон којим се легализују истополни бракови и даје им се право на усвајање деце. Тим поводом светогорски манастир Григоријат реаговао је 16.02.2024. следећом објавом: Свети манастир Григоријат У ГРЧКОМ ПАРЛАМЕНТУ ХРИСТОС СЕ ПОНОВО РАЗАПИЊЕ „Владари народа сабраше се против Господаи против Помазаника његовог (Јутрење Великог Петка)“ Христос се поново разапиње у грчком парламенту. Он Који влада свим и свима бива вређан од стране безаконих судија, осим појединих који заслужују похвалу. На мети је Помазаник Господњи, наш народ крштени. Силе таме, стране и домаће, саучествују у овом подухвату. „Разгневи се аждаја“ на оне које „имају сведочанство Исуса Христа“ (Откривење 12, 17). Они који не праве компромисе са захтевима глобалиста улазе у велико искушење. Ово су почеци мука. Црква, клир и народ су се противили, говорили, подизали глас ка небу: „То је злочин“! Међутим, властодршци су се оглушили. Дан који не треба помињати. Шокантан пад, и штавише, лишавање Отаџбине. Али Око правде види све. Тешке последице већ падају на наша плећа и плећа наше деце. Сви ћемо их сносити, и стари, и млади, и нерођени. Посебно невина деца, за коју се спрема најсрамнији данак у крви. Шта год је озакоњено противно Богу, установљено је тобож као друштвени прогрес – и блуд, и абортус, и аутоматски развод. Сада ће „истополни брак“ убрзати „прогрес“. Падамо све ниже. Увучени смо у антропоцентризам, у идолопоклонство. Због лагодности, и са лагодношћу. Јонеско је био потпуно у праву. У Паризу људи један за другим постају носорози. Само један се успротивио и рекао: „Ја ћу остати човек“. Видели смо и преживели страдања совјетског атеизма. Сада подносимо ужасе „беле демоније“ (Свети Николај Охридски). Али будимо храбри. Христос је рекао: „Ја сам победио свет“. Црква ће постојати у векове векова. Остаје нам да закон буде поништен у пракси. Да утврдимо нашу децу у врлини и целомудрености. И то ће бити величанствено. Останимо уз Христа. „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога нашега.“ (Псалам 19,8). Наша снага је молитва. На крају крајева, Црква мора да потражи уточиште у „пустињи“. Шта год значила ова пророчка пустиња. Свакако далеко од сапутништва са грешним законима и безаконим законодавцима. Страх од сиромаштва не треба да утиче на нас, као ни страх од социјалне и психолошке изолације. Прати нас Светлост Васкрсења. У сличним ситуацијама наши Свети Оци победили су својом храброшћу. Бирали су радије подвиг у врлини а када је било потребно и прогонство, невољу и сиромаштво. Било да је реч о јеретичким учењима или о етосу противном Јеванђељу. У Вавилону три младића нису имала на памети лагодан живот, него су имали трпљење у пећи. Патријарх у Константинопољу, у време Јулијана Одступника, препоручивао је кољиво уместо подметнуте идолске хране на тржници. (Чудо које се прославља на Теодорову суботу – Прим. прев.) Символ добровољног сиромаштва Христа ради, да би наша савест остала чиста, недирнута кукавичлуком. Победа припада закланом Јагњету. На крају победиће Христос распети, и сви ми који будемо Христови бићемо распети заједно са Њим. Он очекује од нас да Га следимо. Зато је рекао: ”Изађите зато из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог” (2 Кор. 6,17), да би остао у нашем животу. За неколико дана отвара се Триод – ближи се Велики пост. Живот покајања није фолклор, нити притворна побожност. То је делатно и напорно удаљавање од сваког безакоња. Јер нас чека Васкрсење! Свети манастир Григоријат Извор: hilandar.org https://www.romfea.gr/agioritika-nea/61734-i-m-grigoriou-sti-vouli-o-xristos-ksanastavronetairomfea.gr
Лист Храм бр. 99: Проф. др Светомир Бојанин, Смисао – живот је зачет у будућности
Сретењски турнир у шаху одржан трећи пут у Гучи
Дана 15. фебруара, на празник Сретење Господње, одржан је трећи по реду Сретењски турнир у шаху, у просторијама парохијског дома Храма Светог архангела Гаврила у Гучи, са благословом Црквене општине Гуча. Турнир је организован у сарадњи шаховске и литургијске секције СШ ,,Драгачево“ и ОШ ,,Академик Миленко Шушић“, које воде професор филозофије Ђулијано Ђулић, наставник математике Зарко Шуманов и вероучитељ Дарко Стевановић, а отворили су га чланови Литургијске секције, отпевавши химну ,,Боже правде“. Ученици су прво учествовали у Светој Литургији, причестивши се Телом и Крвљу Господњом. Након Свете Литургије, ученици су се дружили у парохијском дому, где им је уприличено послужење захваљујући ђакону Храма Милану Босићу и његовој супрузи. Прво место на турниру однео је Вук Симеуновић, ученик одељења 2/г Средње школе ,,Драгачево“ и добио је пехар и златну медаљу, док су друго и треће место однели ученици ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ Андреј Јанковић и Немања Драмлић, који су добили сребрну и бронзану медаљу. Награде су обезеђене захвљаљујући Дарку Трипковићу, ђакону Епархије Источно-Америчке, који је пореклом из Гуче. Нека би добри Господ дао да наши ученици стекну врлину смирења бавећи се овим племенитим интелектуалним спортом, те да се наставе редовно причешћивати из Чаше најсавршенијег Заједништва. Дарко Стевановић, вероучитељ
Слава Манастира Сретења
На празник Сретења Господњег, 15. фебруара 2024. године, манастир посвећен овом великом празнику у Овчару прославио је славу. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Преосвећеном Епископу саслуживали су протосинђел Урош, игуман Манастира Увац, протосинђел Стефан, игуман Манастира Згодачице, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, протојереј Милош Станисављевић, као и ђакон Стефан Симић. Ово торжествено славље увеличало је мноштво верног народа, који су дошли да са својим Архипастиром прославе данашњи необичан и тајанствени празник. Учешће у евхаристијском сабрању узели су и представници општинских власти. У надахнутој беседи Владика је истакао да смисао данашњег празника јесте да нас подсети на тајну спасења. На данашњи дан се сусрећу Нови и Стари Завет. Господ долази да испуни Закон и извршава све што су пророци наговестили. Он Кога не може да смести цела васиона лежи на рукама старца Симеона. Све чини како би нас спасао! Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. На Светој Литургији причестио се велики број верног народа. Преосвећени Владика је преломио славски колач и честитао мати Нини и њеном сестринству храмовну славу, а након тога уприличена је трпеза љубави. Сестринство манастира
Света Три Јерарха – храмовна слава у Пожеги
У навечерје празника Света Три Јерарха служено је празнично бденије којим је началствовао протојереј Дејан Ракић. По завршетку молитве, братство црквене заједнице у Пожеги прешло је у велику салу СКЦ-а Пожега где је одржано добротворно вече гуслања и представљање традиционалних вредности. Организатори на овој вечери били су УГ-„Право у жицу“ из Ужица као и локални црквени Хор „Звончићи“ који су својом приредбом и репертоаром улепшали ово вече и уједно припремили се за храмовну славу. Сав прилог са ове вечери био је намењен за наставак радова при Храму Света Три Јерарха у Пожеги. На сам дан славе нашу црквену заједницу посетио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин и на радост и славу Богу началствовао Светом Архијерејском Литургијом. Саслуживали су: протојереј- ставрофор Милић Драговић из Ужица, Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох из Пожеге, протојереј Божо Главоњић, старешина овога храма, јеромонах Иларион сабрат Манастира Преображења, протојереј Небојша Дабић из Чачка, протојереј Владимир Дуканац из Ужица, протојереј Милан Поповић из Прилипца, протонамесник Владимир Кораћ из Севојна, јереј Раде Марић из Лучана, протојереј Крста Лазић, јереј Саво Величковић, као и ђакони Стефан Симић и Дарко Глукчевић. Поред многобројног свештенства велики број народа сабрао се у Храму Света Три Јерарха да дочека свог Архијереја и литургијски увелича славу новог пожешког храма. Литургији су присуствовали представници војске, полиције и градских власти. Са великом радошћу велики број верника приступио је Светом Причешћу, а затим је одржан пригодан програм у храму. Гости из гусларског удружења извели су неколико нумера пред народом и оставили пријатан утисак као закључак славског дана у нашем граду. Благословом Епископа подељене су иконице храмовне славе, а потом је за све присутне уприличено славско послужење. Студент теологије Никола Лазић