Author: Filip

У среду 11. септембра 2024. године, дан када Црква празнује Усековање главе Светог Јована Крститеља, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Високопреосвећеном Митрополиту саслуживало је братство овог Светог храма уз предивно појање појца господина Ивана Трајковића. На данашњи празник сећамо се тамничења Претечиног, безакоња Иродовог који слуша и испуњава жеље незаконите жене своје Иродијаде да посече главу Јована Крститеља, као и смрти Претечине. За нас хришћане овај празник је Други Велики Петак јер данас Ирод Антипа погуби ,,највећег између рођених од жена“ како га описује Спаситељ. (Лк 7.28). Овај највећи Пророк, Претеча и Крститељ, који је први показао на Господа Исуса као на Спаситеља света, пострада за истину радујући се! Спомен праведника слави се уз похвале,а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо.Јер, показао си се ваистину од пророка часнијимзато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се,благовестио си и онима у аду Бога Који се јавио у телу,Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника) Ђакон Димитрије Радмилац

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 8. септембра 2024. године у храму Светог Саве у Београду светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Тихона за Епископа моравичког, викара Патријарха српског. Његовој Светости Патријарху су саслуживали високопреосвећена господа митрополити: жички Јустин, браничевски Игњатије, банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, тимочки Иларион, нишки Арсеније; као и преосвећена господа епископи: пакрачки и славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, западноевропски Јустин, јегарски и изабрани британско-ирски Нектарије, марчански Сава, хвостански Алексеј, новобрдски Иларион, липљански Доситеј, јенопољски Никон и умировљени канадски Георгије. Свечаном чину хиротоније присуствовали су г. Никола Селаковић, министар културе; генерал Милан Мојсиловић, начелник Генералштаба Војске Србије; др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама; као и представници културног, политичког и јавног живота престонице. Патријарх Порфирије: Епископ је на месту и по образу Христовом, да Христом мисли, гледа, слуша и говори Упућујући очинску поуку новом архијереју Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао: – Драга браћо архијереји, изволи се Духом Светом и нама да изаберемо архимандрита студеничког Тихона и хиротонишемо га за Епископа моравичког. Браћо и сестре, епископ је ἐν τόπῳ καὶ τύπῳ Χριστοῦ, како каже Свети Игнатије Богоносац, а то значи на месту и по образу Христовом. Једноставним речима то значи да је епископ онај који врши службу Христову и зато треба да има ум Христов, реч Христову, дела Христова. Зато у епископу не треба да постоји ништа његово појединачно, индивидуалистичко, индивидуално, што је управо супротно духу модерног човека. У Цркви је да врши службу Христову, да Христом мисли, да Христом гледа, да Христом слуша, да Христом говори, да Христом куца његово срце, а то је опет једноставна ствар: да му све буде Јеванђеље, да све буде измерено и одмерено, оцењено и процењено речју Христовом, речју Јеванђеља. Драги владико, пуноћа наше Цркве јесте управо то да ваша служба буде служба Христом, а то значи да Христос буде алфа и омега, узрок и циљ, да буде мера свега онога што треба да буде ваша служба. Из тога разлога, ја вам у име Сабора дајем овај жезал да напасаш поверено ти стадо Христово, послушнима да буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне да упућујеш, карањем и добрим васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем. Достојан! Епископ моравички Тихон: Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи Вашој Примивши архијерејски жезал из руку предстојатеља Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Тихон је, између осталог, рекао: – Ваша Светости, догађало се да Свети Архијерејски Сабор бира за Ваше викаре младе и перспективне људе који ће, под Вашим старањем, пројављивати своје дарове и стицати искуство за своју будућу службу. Овог пролећа мојим избором, десило се нешто донекле необично. Сабор је за Вашег викара изабрао старца. При овоме не мислим на своје године већ на време бављења студеничком светињом, њеним потребама и њеним братством. Проведох у манастиру двадесет и осам година. Свакако да сам кроз тешкоће за светињу донекле и огрубео. Зато сам себе назвао старцем. Нисам тиме мислио на неке стечене способности расуђивања, мада ни овај аспект није сасвим искључен. Не знам како ће моје служење изгледати али имам одређено искуство у многим начинима бриге за кућу, за светињу. Морам да будем искрен и да признам – превише сам огрубео да бих могао показати усхићење. На уму су ми стихови Шестопсалмија које читамо на јутарњој служби, а који гласе: „Ја сам на ударце спреман и бол је мој свагда преда мном.“ Ако ће моје служење подразумевати да се трпи и истрајава за корист Цркве осмелићу се да кажем: Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи Вашој. Приступну беседу Његовог Преосвештенства Епископа моравичког г. Тихона у целости можете прочитати ОВДЕ. Патријарх Порфирије: Господ ће нас питати да ли смо ми опростили дугове другима, а не шта су они нама чинили По завршетку свете Литургије и чина хиротоније Епископа моравичког г. Тихона, Његова Светост Патријарх је упутио још једну беседу у којој је нагласио: – Сваког дана у молитви Оче наш говоримо: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Стога не само имајмо на уму ове речи него нек оне заиста буду наш живот. Праштајмо свима све притом не водећи рачуна о томе да ли су други нама опростили, јер говоримо: Опрости дугове нама, дугове наше, као што ми опраштамо дужницима својим. Дакле, Господ ће нас питати да ли смо ми опростили дугове другима, тј. шта смо ми другима ближњима чинили, а не шта су они нама чинили. Беседу патријарх Порфирије у целости можете прочитати ОВДЕ. На торжественој Литургији у заветном храму српског народа Његовој Светости Патријарху су саслуживали високопреподобни архимандрити Пајсије, изабрани Епископ диоклијски; Серафим, изабрани Епископ костајнички; Методије, игуман хиландарски; Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; Јаков из манастира Жиче; Сава, секретар Митрополита жичког; Симеон, игуман манастира Доње Бишње; Козма, игуман буковски; Нектарије, игуман манастира Папраће; архимандрит Евстатије; као и протосинђели Теоктист, игуман сопоћански; Гаврило из манастира Ђурђевих Ступова; Мардарије, игуман погановски; и Рафаило, игуман подмаински. Саслуживали су и протојереји-ставрофори: Слободан Марковић, Дмитар Луковић, Владимир Вукашиновић и Далибор Милаковић; протојереји Михаило Чиквин из Пољске Православне Цркве, Иван Радовановић, Радоја Сандо, Дејан Марковић, Мирољуб Попадић, Иван Пауновић, Никола Пејовић, Александар Бојовић, Ђорђе Лазаревић, Предраг Шћепановић, Владе Капларевић, Дејан Трипковић, Арсеније Арсенијевић, Сава Шмигић, Вукман Петровић, Далибор Милаковић и Александар Бојовић; јеромонаси Никон из Румуније, Павле, Сергије и Нектарије Дечанац; протојереји Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; Зоран Ранковић, декан Православног богословског факулета у Београду; Петар Савчик и Павел Бобек из Словачке; Михаило Чиквин из Пољске; јереји Петар Сорока и Бојан Чоловић; протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић, као и ђакон Ђорђе Петровић. Извор: СПЦ

Ваша Светости, ваша високопреосвештенства и преосвештенства, часни оци, презвитери и ђакони, преподобно монаштво, уважени представници државе и Војске Републике Србије, поштовани представници Српске академије наука и уметности, Универзитета, Богословског факултета и научне заједнице, даме и господо, драга браћо и сестре у Христу, „У почетку створи Бог небо и земљу“ – прве су речи Библије. Оне истичу да Бог постоји пре ичега другог и дa Oн својим божанским чином све друго уводи у постојање, односно свему даје почетак. Стварања света ни из чега, од стране Бога, јесте почетак историје. Ипак, све што се унутар ње налази усмерено је ка одређеном крају. Ако правилно разумемо историју морамо постати сведоци постојања једног праволинијског концепта. Историјски ток постао је место Божјег откривења, а тај историјски ток је давно утемељен на савезу који је успостављен између Бога и старозаветног Божјег народа. Хришћани су касније наставили реализацију тог савеза која треба да кулминира у остварењу Царства Божјег. Сагледавајући своје место унутар овог праволинијског концепта Преподобни Симеон у Хиландарској повељи каже: „Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздели… Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском… и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању“. Деценију пре него што су ове речи написане, Немања је градио манастир Студеницу као свој гробни храм. Овом су претходиле многе друге задужбине грађене у сложеним историјским приликама. Не много времена пре оснивања манастира Студенице догодиле су се значајне промене у којима је Немања – како пише он и његови синови  – повратио своју дедовину. Овде мисли на преузимање византијске Дукље и Далмације, после чега је 27. септембра 1186. године склопио уговор са Дубровником. Потом је наступио одређени период мира. У том миру Немања је одабрао место за изградњу манастира Студенице. Историјске прилике пред долазак Светог Саве у Студеницу биле су сложене. Некада моћно Ромејско царство 1204. године подељено је између франачких барона и Млетака. Свети Сава се запутио на ризично путовање од Хиландара како би Немањине мошти пренео у Србију. У фебруару 1207. године, Сава је са очевим моштима стигао у Студеницу и тамо их заједно са браћом положио у гроб. Дочекао их је игуман Дионисије са братством. Дионисије је био други игуман Студенице. Његов гроб и надгробни натпис, као и гроб и натпис првог игумана Игњатија, сачувани су до данас. У наредним годинама Свети Сава је, као игуман овог манастира, спровео осликавање храма и написао Студенички типик. По овом типику, Студеница је водећи од неколико манастира умрежених у својеврсну манастирску конфедерацију – Студеничку архимандрију. Прва глава овог типика излаже Немањино житије кроз описивање оснивања и градње манастира Студенице. У житију, Сава се обраћао монасима Студенице, људима који су лично познавали и Немању и њега. Сава, у овој глави типика братији изричито каже „да ми и они после нас до краја овога века, часним молитвама оца нашег и ктитора пазимо на оно што се говори…“ Сава нам је заувек ставио до знања да су његови ондашњи монаси, који су тада живели у Студеници, једна заједница, једно братство, са онима који ће долазити у каснијим вековима. Ово важи и за наше дане – све „до краја овога света“ и „века“. Деценију раније, слично је речено и у Хиландарском типику. Ове Савине речи као да проричу дуго трајање ова два манастира. Генерације њихових монаха, као мистична заједница некадашњих, садашњих и оних који ће доћи, моле се за ово трајање. Немањин син, Савин брат, велики жупан Стефан, упокојио се као монах Симон 1227. године. Мошти овог Преподобног Сава је положио у гроб у Студеници. Касније их је пренео у Жичу. Краљ Владислав, наследник на трону свог брата Радослава, вратио их је у Студеницу, да би их њихов брат краљ Урош I пренео у манастир Сопоћане. Оне су ту боравиле више од четири века. После смрти светог краља, скоро два наредна века манастир Студеница провео је у релативном миру и напретку. Ипак, у деценијама после Косовске битке ствари су се промениле. Током тих деценија, не знамо тачно када, Турци су спалили све манастирске конаке.  У 15. веку, као и сав народ, Студеница потпада под јарам ропства. Потом долазе четири века мукотрпног одржавања светиње. Турци су неколико пута спаљивали манастир, братија је више пута носила мошти Преподобног Симона – Светог краља, да би 1839. године дошле опет у Студеницу. Током Првог светског рата, 1915. године, мошти Преподобног Симона су донете у Подгорицу 30. новембра, а одатле у манастир Острог где су почивале све до 14. априла 1919. године. Аустријски окупатор је, за то време, стигао у Студеницу. Запис монаха Платона сведочи о томе шта се догодило 1916. године: „Видех да коње уведоше у цркву прву и другу, и два дана и две ноћи би коњушница, а три огњишта још се у цркви познају. Свети олтар обесветише и опљачкаше…“ После рата, мошти светог краља су враћене у Студеницу 31. маја 1919. године. Ту су остале и за време Другог светског рата. Братство Студенице у овом рату је доживело тешка батинања од стране окупатора, у једном случају и са смртним исходом. О овоме нам је много пута говорио архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар ових догађаја, некадашњи искушеник манастира Студенице. Oтац Јован је био искушеник у Жичи када су немачки окупатори 9. октобра 1941. године почели да бомбардују манастир. Ово се десило неколико дана пре него што су исти извршили геноцид над Краљевчанима стрељавши око четвртине градског становништва. Неколико дана после бомбардовања Жиче од стране Немаца, отац Јован је из згаришта и рушевина узео неке своје ствари и заједно са још неком братијом прешао у Студеницу. За то време, у манастиру Вујан боравио је наш отац Јулијан Кнежевић. Иако је био млад био је игуман будући да се рано одлучио за монашки живот. О том животу сам је говорио: „Отишао сам у манастир Стрмац и око 1930. године, када сам тамо провео неких годину две дана, отишао сам у манастир Вету са истим мојим духовником. Затим сам прешао у манастир Велуће код Трстеника и тамо сам провео неку годину, а затим сам отишао у монашку школу код Дечана која је трајала четири године.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 7. септембра 2024. године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Тихона за Епископа моравичког, викара Патријарха српског. Светејшем Патријарху су саслуживали високопреосвећна господа митрополити: жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, тимочки Иларион, нишки Арсеније и далматински Никодим; као и преосвећена господа епископи: буеносајерски и јужно-централноамерички Кирило, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, париски и западноевропски Јустин, јегарски и изабрани британско-ирски Нектарије, умировљени канадски Георгије, хвостански Алексеј, новобрдски Иларион, липљански Доситеј, топлички Петар и јенопољски Никон. Пред присутним сабрањем Свете Цркве, високодостојни архимандрит Тихон је прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, који га је на редовном заседању одржаном од 14. до 18. маја 2024. године изабрао за Епископа моравичког, викара Патријарха српског. Наречени Епископ моравички је затим началствовао вечерњим богослужењем, у молитвеном присуству Његове Светости, архијереја, свештенства, монаштва и верног народа. Том приликом нареченом епископу Никону су саслуживали високопреподобни архимандрити: Серафим, изабрани Епископ костајнички; архимандрит Пајсије, игуман Цетињског манастира и изабрани Епископ диоклијски; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; као и протојереј Драган Стевић из Епархије жичке; и јереј Владе Капларевић из Епархије нишке. Хиротонија изабраног Епископа моравичког биће обављена у недељу, 8. септембра 2024. године, са почетком у 9 часова на светој архијерејској Литургији у храму Светог Саве на Врачару коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Извор: СПЦ

У петак, 6. септембра 2024. године, у Храму Успења Пресвете Богородице у Годачици служен је молебан на почетку школске године за ученике ОШ ,,Олга Милутиновић“. У пуном храму ученика заједно са учитељима и наставницима помислили смо се да нам Дух Свети подари мудрост, разборитост, побожност, да нам да силу и снагу, добро здравље и дуг живот како бисмо могли да напредујемо у свим врлинама и да школска година буде успешна и благословена. Молебан је служио јереј Ненад Јаковљевић који се на крају обратио беседом, да би требало да будемо упућени једни на друге у овим тешким временима, јер само тако можемо да напредујемо у врлинском животу, да будемо истрајни у молитви и учењу, јер само тако можемо да достигнемо жељени циљ.                   Наставник верске наставе                                    Филип Маловић

Архимандрит Тихон (Ракићевић) је рођен 1971. године у Чачку, од оца Милана и мајке Раде. На крштењу добија име Александар. У родном граду завршава основну школу и прва два разреда Гимназије, док своје даље образовање наставља у Средњој школи за дизајн у Београду. Током средње школе и академских студија духовно се укрепљује у православним манастирима. Често је узимао активног учешћа на светим Литургијама које је блаженог спомена патријарх Павле свакодневно служио у патријашиском параклису Преподобног Симеона Мироточивог. Био је редован у мисионарској школи храма Светог Александра Невског, коју је предводио тадашњи старешина прота Љубодраг Петровић. Од манастирâ посебно је неговао духовне везе са овчарским манастиром Сретењем, у време када је игуманија била мати Минодора (Шишовић). Духовни препород његовог живота наступа када је упознао игумана манастира Студенице, незаборавног архимандрита Јулијана Кнежевића, који му постаје духовник. Пошто је 1995. године успешно дипломирао на Факултету примењених уметности Универзитета у Београду, на којем је био ангажован у звању асистента-приправника, вођен Божјим провиђењем одлази у Мајку свих српских цркава, манастир Студеницу, где постаје искушеник 1996. године. Духовно усмераван својим старцем и игуманом, архимандритом Јулијаном, бива пострижен у монашки образ 1997. године у Студеници, те исте године бива рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха је рукоположен 1999. године. Братство манастира Студенице га именује за свог игумана, у присуству блажене успомене епископа Хризостома, који је потврдио његов избор и одликовао га чином архимандрита 2004. године. Поред уобичајених манастирских послушања, архимандрит Тихон се бавио иконописом. Стремећи синтези монашког предања и академског богословља, архимандрит Тихон уписује 2005. године магистарске студије на Катедри за литургику Православног богословског факултета, а 2008. године брани магистарски рад на тему Икона у литургији: функција и смисао. Доктор теолошких наука постао је 2014. године, када је на односном факултету одбранио докторску дисертацију на тему Олтарска преграда-иконостас од 4. до средине 17. века: форма, функција и значење. Његов академски рад тиче се првенствено наслеђа манастира Студенице као и духовног и културног наслеђа српског народа уопште. Посебно место у његовом богословском и књижевном раду заузима лик Светог Саве. У зборнику радова Византолошког института САНУ, као и у другим научним часописима, објавио је резултате истраживањâ која се тичу духовног утицаја најквалитетније византијске духовне литературе на Савино богословско дело. Уз помоћ Министарстава културе и Министарстава правде, архимандрит Тихон је, уз сатрудништво братије, покренуо и успешно реализовао низ пројеката који се тичу представљања нашег културног и духовног блага. Резултат овога је опус издања манастира Студенице од којих треба истаћи капитална дела Свети Сава, Студенички типик и Свети Сава, Житије Светог Симеона, приређена на више светских језика. Због свог научног прегалаштва, архимандрит Тихон је стекао звање научног сарадника на основу одлуке Министарства науке, технолошког развоја и иновација. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 14. до 18. маја 2024. године у Београду, високопреподобни архимандрит Тихон, игуман манастира Студенице, изабран је за викарног епископа Патријарха  српског са титулом Епископ моравички. Извор: СПЦ