Ваша Светости, ваша високопреосвештенства и преосвештенства, часни оци, презвитери и ђакони, преподобно монаштво, уважени представници државе и Војске Републике Србије, поштовани представници Српске академије наука и уметности, Универзитета, Богословског факултета и научне заједнице, даме и господо, драга браћо и сестре у Христу,
„У почетку створи Бог небо и земљу“ – прве су речи Библије. Оне истичу да Бог постоји пре ичега другог и дa Oн својим божанским чином све друго уводи у постојање, односно свему даје почетак. Стварања света ни из чега, од стране Бога, јесте почетак историје. Ипак, све што се унутар ње налази усмерено је ка одређеном крају. Ако правилно разумемо историју морамо постати сведоци постојања једног праволинијског концепта. Историјски ток постао је место Божјег откривења, а тај историјски ток је давно утемељен на савезу који је успостављен између Бога и старозаветног Божјег народа. Хришћани су касније наставили реализацију тог савеза која треба да кулминира у остварењу Царства Божјег.
Сагледавајући своје место унутар овог праволинијског концепта Преподобни Симеон у Хиландарској повељи каже: „Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздели… Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском… и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању“.
Деценију пре него што су ове речи написане, Немања је градио манастир Студеницу као свој гробни храм. Овом су претходиле многе друге задужбине грађене у сложеним историјским приликама. Не много времена пре оснивања манастира Студенице догодиле су се значајне промене у којима је Немања – како пише он и његови синови – повратио своју дедовину. Овде мисли на преузимање византијске Дукље и Далмације, после чега је 27. септембра 1186. године склопио уговор са Дубровником. Потом је наступио одређени период мира. У том миру Немања је одабрао место за изградњу манастира Студенице. Историјске прилике пред долазак Светог Саве у Студеницу биле су сложене. Некада моћно Ромејско царство 1204. године подељено је између франачких барона и Млетака. Свети Сава се запутио на ризично путовање од Хиландара како би Немањине мошти пренео у Србију. У фебруару 1207. године, Сава је са очевим моштима стигао у Студеницу и тамо их заједно са браћом положио у гроб. Дочекао их је игуман Дионисије са братством. Дионисије је био други игуман Студенице. Његов гроб и надгробни натпис, као и гроб и натпис првог игумана Игњатија, сачувани су до данас. У наредним годинама Свети Сава је, као игуман овог манастира, спровео осликавање храма и написао Студенички типик. По овом типику, Студеница је водећи од неколико манастира умрежених у својеврсну манастирску конфедерацију – Студеничку архимандрију. Прва глава овог типика излаже Немањино житије кроз описивање оснивања и градње манастира Студенице. У житију, Сава се обраћао монасима Студенице, људима који су лично познавали и Немању и њега. Сава, у овој глави типика братији изричито каже „да ми и они после нас до краја овога века, часним молитвама оца нашег и ктитора пазимо на оно што се говори…“
Сава нам је заувек ставио до знања да су његови ондашњи монаси, који су тада живели у Студеници, једна заједница, једно братство, са онима који ће долазити у каснијим вековима. Ово важи и за наше дане – све „до краја овога света“ и „века“. Деценију раније, слично је речено и у Хиландарском типику. Ове Савине речи као да проричу дуго трајање ова два манастира. Генерације њихових монаха, као мистична заједница некадашњих, садашњих и оних који ће доћи, моле се за ово трајање.
Немањин син, Савин брат, велики жупан Стефан, упокојио се као монах Симон 1227. године. Мошти овог Преподобног Сава је положио у гроб у Студеници. Касније их је пренео у Жичу. Краљ Владислав, наследник на трону свог брата Радослава, вратио их је у Студеницу, да би их њихов брат краљ Урош I пренео у манастир Сопоћане. Оне су ту боравиле више од четири века.
После смрти светог краља, скоро два наредна века манастир Студеница провео је у релативном миру и напретку. Ипак, у деценијама после Косовске битке ствари су се промениле. Током тих деценија, не знамо тачно када, Турци су спалили све манастирске конаке. У 15. веку, као и сав народ, Студеница потпада под јарам ропства. Потом долазе четири века мукотрпног одржавања светиње. Турци су неколико пута спаљивали манастир, братија је више пута носила мошти Преподобног Симона – Светог краља, да би 1839. године дошле опет у Студеницу. Током Првог светског рата, 1915. године, мошти Преподобног Симона су донете у Подгорицу 30. новембра, а одатле у манастир Острог где су почивале све до 14. априла 1919. године. Аустријски окупатор је, за то време, стигао у Студеницу. Запис монаха Платона сведочи о томе шта се догодило 1916. године: „Видех да коње уведоше у цркву прву и другу, и два дана и две ноћи би коњушница, а три огњишта још се у цркви познају. Свети олтар обесветише и опљачкаше…“ После рата, мошти светог краља су враћене у Студеницу 31. маја 1919. године. Ту су остале и за време Другог светског рата.
Братство Студенице у овом рату је доживело тешка батинања од стране окупатора, у једном случају и са смртним исходом. О овоме нам је много пута говорио архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар ових догађаја, некадашњи искушеник манастира Студенице. Oтац Јован је био искушеник у Жичи када су немачки окупатори 9. октобра 1941. године почели да бомбардују манастир. Ово се десило неколико дана пре него што су исти извршили геноцид над Краљевчанима стрељавши око четвртине градског становништва. Неколико дана после бомбардовања Жиче од стране Немаца, отац Јован је из згаришта и рушевина узео неке своје ствари и заједно са још неком братијом прешао у Студеницу. За то време, у манастиру Вујан боравио је наш отац Јулијан Кнежевић. Иако је био млад био је игуман будући да се рано одлучио за монашки живот. О том животу сам је говорио:
„Отишао сам у манастир Стрмац и око 1930. године, када сам тамо провео неких годину две дана, отишао сам у манастир Вету са истим мојим духовником. Затим сам прешао у манастир Велуће код Трстеника и тамо сам провео неку годину, а затим сам отишао у монашку школу код Дечана која је трајала четири године. По завршетку школе дошао сам у манастир Вујан, ту сам се замонашио 1939. године. Окупацију сам тамо провео“. Отац Јулијан је, у манастиру Вујну, неговао болесног младића Гојка Стојчевића, каснијег патријарха Павла. Упознали су се деценију раније када је Јулијан, тада искушеник Радомир, имао 14, а Гојко 18 година. Одмах су постали пријатељи. О доласку у овај манастир патријарх Павле је касније сам писао: „Отац Јулијан повео ме је најпре у манастир Вујан, где сам се, поштеђен тежих послушања, највише посветио читању, јер је мој заштитник имао много књига, зналачки одабраних. Лета 1945. отац Јулијан ме затим одвео у манастир Благовештење, замонашио сам се уочи Благовести 1946“. Десило се да га је управо Јулијан и постригао у поменутом манастиру у Овчарско-кабларској клисури.
Кроз ову клисуру сам се возио колима са мојим оцем Миланом када сам био дечак. Пролазили смо близу неких манастира и прошли манастир Никоље испод Каблара. Видећи ме како примећујем манастире тата ми је, у вези са њима, рекао: „Не знам шта ћеш да будеш када порастеш, али немој да заборавиш да је ово некад било све“. Ове речи су ми се дубоко усадиле у срце.
Године 1985. патријарх Герман је служио са епископима Литургију на овом месту озваничивши тиме наставак рада на подизању храма Светог Саве. Рекао је том приликом да се пламен који је био намењен моштима Светог Саве претворио у „живу духовну силу која нас учи куда, којим путем ићи и како треба живети“. Радови су, у наредним годинама, успешно текли, а ја сам, пошто ме пут у моју дизајнерску школу водио поред храма, свакодневно недељама гледао куполу од четири хиљаде тона како се мало по мало подиже док није надвисила овај храм.
Као студент сликарства био сам веома активан. На мојој првој изложби спријатељио сам се са љубитељем уметности Милорадом Иличићем који ми је купио слику. Видећи младог и амбициозног човека, он и његова супруга Бранка Мијановић, решили су да помажу у остварењу мојих уметничких идеја, а били су у могућности да помогну. Много сам им био захвалан и поштовао их.
За време мојих студија сликарства није било редовне веронауке у Београду осим на једном месту. У храму Светог Александра Невског прота Љубодраг Петровић организовао је веронауку сваке суботе увече. Био је радостан, говорио је једноставне ствари, али све што је из њега излазило било је одуховљено, добронамерно и просветљено. Сасвим је разумљиво да сам у том храму, на службама као и на предавањима, био редован као и многи моји пријатељи. Прота Љуба је свој подухват назвао Православна мисионарска школа.
Често сам обилазио манастире у околини родног Чачка. Веома сам поштовао никољску игуманију мати Евпраксију. Најчешће сам одлазио у манастир Сретење под Овчаром, игуманија је тада била мати Минодора Шишовић. Литургије је, у то време, тамо често служио јеромонах Атанасије Томић са којим сам водио пријатне духовне разговоре. Између осталих сестара, велику захвалност за топао пријем и подршку дугујем блаженопочившој монахињи Меланији Божовић. Брижно се молила за мене.
Током студирања највише сам се дружио са студентом машинства Миланом Видојевићем из Александровца Жупског, са којим сам становао у студентском дому. Милан је почео редовно да одлази на Литургије које је патријарх Павле служио свако јутро у Патријаршијском храму. Литургија је почињала у 6, а завршавала се око 7 сати ујутру. Ја сам на ове службе бојажљиво почео да одлазим уз Милана који је тамо ишао скоро свакодневно. Мало људи знало је да патријарх тамо служи, па их, током више месеци, није много ни било – око 10 до 15 на Литургијама. Патријарх је увек беседио после читања Јеванђеља. Беседе су биле веома кратке, али изузетно поучне и значајне. На овом службама, редован је био још један студент, садашњи игуман Хиландара отац Методије Марковић, који се тада спремао за одлазак у манастир.
Почетком августа 1994. године, на празник Светог пророка Илије, Милан је био на слави у манастиру Руденици код Александровца. Тамо је упознао игумана Студенице архимандрита Јулијана. Милан се с њим договорио да дође код њега у Студеницу на исповест. Мени је рекао овако: „Нашао сам духовника код кога ћемо да се исповедамо. То је диван стари монах, видећеш“. Дана 23. августа, са још неким пријатељима, у раним јутарњим сатима, стигли смо пред зидине манастира Студенице. Ушли смо у Богородичину цркву за време Литургије коју је служио отац Јулијан. Током преподнева он нас је исповедио и од тада почињем редовно да долазим код њега. Следеће године, уочи празника Ваведења Богородице, на бденију које је отац Јулијан служио у манастиру Градац, ја сам се одлучио да идем у манастир. Због Јулијана сам дошао у Студеницу Светог Симеона и Саве.
У Студеницу сам отишао на Велики петак 1996. године, три године пре бомбардовања Србије. За тај одлазак, неколико месеци сам се припремао уз подршку оца Јулијана. Неколико дана пред одлазак у Студеницу, у Чачку сам обишао родитеље, сестру и моју сестричину Срну која је тада имала девет месеци. О моје родитеље Милана и Раду, као и о моју сестру Мирјану, огрешио сам се. Родитељима нисам рекао да ћу отићи у манастир, нисам умео то да изведем, нисам умео да их припремим. Из Студенице сам се јавио писмом у коме је писало да се нећу више враћати. Добивши писмо, моји родитељи данима нису излазили из куће, плакали су, а онда су поступили јуначки. Стали су на моју страну и решили да ме бране и подрже. Овим су ми изузетно олакшали у првим годинама монаштва. У том, за њих тешком периоду, утеху су им доносили унуци, јер је моја сестра Мирјана, после девојчице Срне, родила још двоје дивне и даровите деце – сина Горчина и ћерку Нешку. Бог ће мојим дивним родитељима надокнадити сваку патњу.
Манастир Студеницу сам одмах доживео као своју кућу. Убрзо по доласку у манастир читао сам сабрана дела Светог Саве. Житије Светог Симеона, које је писао Свети Сава, у овим делима, налазило се одвојено од делова Студеничког типика. Ово ме већ онда чудило јер се кроз сво ово житије говорило о градњи Студенице и о братији овог манастира.
У тренутку доласка у Студеницу, мислио сам да ћу се, када прођем мноштво послушања намењених за почетника, понајвише бавити сликарством. Тако је и било првих година по мом доласку. Ипак, неколико дана по мом доласку у манастир, отац Јулијан ми је рекао: „Лепо је што имаш завршен уметнички факултет, али било би добро да почнеш да се бавиш теологијом“. Ових неколико његових речи биле су довољне. Почео сам, мало по мало, и одмах ми је било јасно да ћу таквој активности пронаћи себе. После завршених постдипломских студија на Богословском факултету у Београду прихваћен ми је предлог докторске тезе код ментора проф. Владимира Вукашиновића. Ипак, тек после одбрањене докторске тезе почео сам истински да се бавим науком. Последњих година сам почео да се интересујем за рад Светог Саве у Студеници. Показало се да постоје значајне чињенице који раније нису биле познате.
Проучавајући рад Светог Саве у Студеници, испунила ми се давнашња жеља да се Немањино житије врати тамо где припада, у Студенички типик од кога је, због извесних околности, одвојено 1717. године. Преводилац типика, професор старе српске књижевности Маја Анђелковић прихватила је моју жељу да житије вратимо на његово место. Тако је, поводом осам векова од самосталности Српске Православне Цркве, манастир Студеница објавио издање Студеничког типика у целини са његовим почетком, а то је Житије Светог Симеона.
Прве године у манастиру провео сам уз оца Јулијана. Много сам га волео, а и он мене. Био је аутентичан и одуховљен човек који је на мене много утицао својим унутрашњим бићем. На спомен на његову личност обично ћутим, јер волим да у тишини негујем наш диван однос. Игуман нам се упокојио 2001. године. Остало је већином младо братство. Три године после смрти оца Јулијана игуман је био отац Тимотеј Миливојевић. Млада братија се много трудила и бринула око манастира. Били су искрени и вредни. Неки су и данас у Студеници, а неки негде другде. Бог ће свима дати добро за то што су се жртвовали и трудили за Његову светињу.
После смрти епископа Стефана, Свети Архијерејски Сабор је изабрао за Епархију жичку епископа Хризостома Столића. Самим његовим доласком десила се значајна духовна обнова у Епархији. Он је био хиландарски монах, човек који је волео монаштво и волео да се моли Богу. Литургијска молитва била је његов живот. Ми смо га гледали и радовали се. Ипак, нечиста сила, која не воли Божје људе, покренула је неке своје механизме да таквом човеку напакосте. Покренула је нездрави зилотизам. Он се састоји од тога да се људи загаде болешћу осуђивања и тражења лошег свуда и у свакоме. Нечиста сила учинила је да обични, али умно ограничени људи, дејствују као проклети хулитељи. Било нам је тешко да гледамо како хулитељи пакосте Божјем човеку. Студеничко братство било је вишегодишња подршка владики Хризостому. Ја сам, желећи да помогнем, почео да пишем о проблему осуђивања. Тако је настала књига „Монаштво и осуђивање“.
Првих недеља по мом доласку у Студеницу, захваљујући блаженопочившем Епископу шабачком Лаврентију, сазнао сам за страдање девојке Милице Костић које се десило у Крушевцу 1974. године. Чекао сам петнаест година и онда кренуо да скупљам податке, изјаве и све друго што је било потребно да се живот ове свете личности изложи на прави начин. Благодаран сам многима који су ми помогли у томе, првенствено њеним рођеним сестрама, као и ћерки њеног брата Јасмини, која је овде присутна.
Студеничко братство много се трудило око сигурности манастирског окружења. Овде нам је много значио труд брата Миленка Петронијевића, епархијског правобраниоца Миодрага Алексића, као и даровитост Небојше Петковића. Успели смо да помогнемо и неким другим манастирима. Труд око непосредног студеничког окружења подразумевао је и куповину неких објеката који су изграђени на земљишту које није могло да буде враћено. Ризикујући, ушли смо у дуг. Нисмо о томе много ни говорили, јер смо негде наилазили на неразумевање наше ситуације. Нисмо смели да јадикујемо. Ипак, обратили смо се Епископу, сада Митрополиту Епархије бачке г. Иринеју. Он је наш проблем прихватио као сопствени. Осмислио је како да нам помогну црквене општине тек основане Епархије аустријско-швајцарске, што се и десило на најбољи могући начин. Њему, и свима који су нам помогли, наше братство вечито ће да благодари.
За празник Покрова Пресвете Богородице одлазили смо у манастир Буково код драге нам братије. Тамо сам виђао Владику тимочког Јустина. Он је 2014. године прешао на нашу, Епархију жичку. Три године касније предложио ме је на листу за епископа на чему сам му захвалан.
А ја благодарим чуварима студеничке светиње са којима деценијама живим на најлепшем месту, у врту Богородице Добротворке. Овде сам провео више од 28 година, као игуман 20 година. Студеничко братство је, по учењу Светог Саве, мистична заједница оних који су у овом манастиру некада живели, оних који сада живе у њему, али и оних који ће тек доћи. У поукама које је наш игуман Свети Сава писао јасно стоји: „Ми и они после нас до краја овога века“, тј. до краја времена. Архимандрит Сава гледао је на житеље Студенице као на ширу мистичну заједницу која ће бити јединствена и дуготрајна. Тако је и било, тако је и сада. И данашња братија одриче се најслађег јутарњег сна да би почела службу. Они се моле Богу, они се брину за светињу. Свети Сава је своје речи потврдио и касније што се види из његовог писма послатог студеничком игуману Спиридону из Јерусалима 1234. године. У њему проклиње оне који зло чине онима који живе у манастиру Студеници.
Захваљујем се данас најпре Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију који ми је дао поверење и предложио ме за свог викара, као и Светом Архијерејском Сабору који је мој избор прихватио.
Кроз ову беседу поменуо сам неке добре људе којима дугујем захвалност. Захвалио бих се и драгим Божјим људима који су дошли из далека – драгом оцу, архимандриту Методију, игуману манастира Хиландара и његовој братији. Захваљујем се гостима из северних словенских земаља, Русинима из Словачке, протојерејима Петру Савчаку, Петру Сороки, Павлу Бобеку, као и проти Михаилу Чиквину из Пољске. Желео бих овде да се захвалим још многим и многим дивним људима.
Ваша Светости, догађало се да Свети Архијерејски Сабор бира за Ваше викаре младе и перспективне људе који ће, под Вашим старањем, пројављивати своје дарове и стицати искуство за своју будућу службу. Овог пролећа мојим избором десило се нешто донекле необично. Сабор је за Вашег викара изабрао старца. При овоме не мислим на своје године већ на време бављења студеничком светињом, њеним потребама и њеним братством. Проведох у манастиру 28 година. Свакако да сам кроз тешкоће за светињу донекле и огрубео. Зато сам себе назвао старцем. Нисам тиме мислио на неке стечене способности расуђивања, мада ни овај аспект није сасвим искључен. Не знам како ће моје служење изгледати, али имам одређено искуство у многим начинима бриге за кућу, за светињу. Морам да будем искрен и да признам: превише сам огрубео да бих могао показати усхићење. На уму су ми стихови Шестопсалмија које читамо на јутарњој служби, а који гласе: „Ја сам на ударце спреман и бол је мој свагда предамном.“ Ако ће моје служење подразумевати да се трпи и истрајава за корист Цркве осмелићу се да кажем: Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи Вашој! Хвала.
Извор: СПЦ