Тога јутра зазвонио ми је телефон. ,,Помаже Бог.“ ,,Бог вам помогао.“ ,,Оче Михајло, да ли сте то ви?“ ,,Да, ја сам изволите.“ ,,Овде Драган, имао бих једну молбу, наиме мајка ми је у врло тешком стању, често се губи, заборавља, у кући смо већ почели да размишљамо о најгорем, притом осамдесет и пета јој је година. Али се јутрос рано пробудила потпуно свесна и рекла ми да идем код свештеника и да га доведем јер жели да се исповеди и да се причести. И, ето, ја Вас, по њеној жељи, зовем пошто сте сада наш свештеник да вас питам да ли можете доћи што пре?“ ,,Свакако да могу доћи и долазим што пре.“ Ми свештеници навикли смо се на изненадне, непознате позиве који су углавном озбиљног садржинског карактера. Врло брзо упутио сам се ка овој породици која је живела прилично удаљено. Када сам стигао пред кућу врата су била отворена, пут ме је водио све до главне собе у којој су укућани седели око баке која је лежала. Угледавши ме покушала је да устане, помогли смо јој да дође у седећи положај. Бистрим погледом и јасним гласом замолила је укућане да напусте просторију и да је оставе насамо са свештеником.
,,Ето ја по својој служби и по твојој жељи дођох да те исповедим. Кажи ми шта те је то нагнало да ме позовеш у ове дане у којима верујем и сама осећаш да се ближи прелазак. Немој се плашити да кажеш све што ти је у срцу и на души, а Господ је милостив и љубав Његова је неизмерна да се речима не може описати, може је осетети само онај који се из дубине срца свог каје за грехе своје.“ Бака ме је неко време гледала и ћутала. Неколико минута је прошло, а онда је почела да плаче. Плач је био све јачи и јачи. На крају је почела да дрхтавим гласом изговара речи. ,,Кајем се оче.“ Плач се наставио. Након извесног времена умирила се и исповедила за грехе које је починила током овог живота. Потом ми је испричала ову чудесну причу о греху, о покајању и о милости Божијој: ,,Рођена сам у краљевини Југославији на дан када је убијен краљ Александар у Марсеју. Била сам четврто дете. Мој отац је погинуо у рату и мајка је сама отхранила нас четворо. Средином педесетих година заљубила сам се у једног хармоникаша, био је старији од мене. Почели смо да се забављамо. Хтела сам да се удам за њега али је моја мајка била против тога. Ја сам упркос њеној вољи одлучила да побегнем и да се удам и тако је и било. Са мајком сам се посвађала и прешла да живим у кућу мог мужа. После годину дана моја мајка се упокојила. Било ми је много тешко јер се нисмо помириле, остала сам у другом стању, а мој муж је сваке вечери ишао да свира. Често није долазио кући некад и по два или три дана. Свекар ме је волео више него свекрва. Породила сам се у кући. Но чак ни тих радосних дана мој муж није дуго остајао кући. Било ми је много тешко. Почела сам да се кајем што нисам послушала мајку. Иако сам волела свог мужа желела сам да га напустим. Но тада упркос свему ја поново останем у другом стању. Наговарао ме је да не родим дете, претио ми је али ја сам желела да родим и родила сам. Схватила сам да нећу моћи да га одгајим и дала сам га у прихватилиште. Своју бебу више нисам видела.
После неколико година када је први син одрастао ухватила ме је велика туга. Дуго нисам могла да изађем из тог стања, а мој муж није имао разумевања за мене. На крају је решио да ме истера из куће. Свекар и свекрва су се томе противили али је он био упоран и отерао ме је. Живот ми је висио о концу, од срамоте нисам смела да се обратим браћи за помоћ. На крају ме је примио један кафеџија да радим, дао ми је собу на спрату. Ту сам провела три године. Више ни првог сина нисам виђала. Недалеко од кафане у којој сам радила била је Црква. Свако јутро бих одлазила и плакала пред иконом ни сама не знајући зашто то радим. Временом почела сам да се осећам мало боље. Моји одласци у цркву као да су ми из дана у дан све више значили. После три године нашла сам нови посао у кројачкој радњи. Нисам знала да кројим али сам се пријавила као да знам и примили су ме. Видели су да нисам баш вешта у томе али су ме истрпели и ја сам научила да кројим. Плата ми је била већа, нашла сам и бољи стан. Наредних седам година радила сам у тој радњи, а онда и сама отворила своју радњу. Време је пролазило. Много година је прошло, а о свом мужу и својој деци ништа нисам знала. Многи су мушкарци долазили касније, желећи да ме запросе али ја нисам желела. Упркос свему што се догодило и даље сам осећала да волим свог првог мужа. У цркву нисам престајала да идем. На крају након толико година одлучила сам да одем у кућу из које сам истерана. Мој страх шта ћу затећи био је велики. И заиста се обистинио. Свекар и свекрва нису више били живи, син ми је напустио земљу, а муж лежао у болници оболео од тешке болести. Отишла сам у болницу на одељење на ком је лежао. Нису ми дали да га видим јер је следила операција од које му зависи живот.
Четири дана касније сазнала сам да је операција била успешна и да се опоравља. После неког времена када је дошао себи отишла сам да га посетим. Ушла сам у собу и угледао ме је. Био је у шоку, одмах ме је препознао и остао укочен. Пришла сам му и питала га како си? Почео је да плаче и да рида као дете и тражио је опроштај. И ја сам почела да плачем али му нисам дала одговор. Одлучила сам да му помогнем да изађе из болнице и да се вратим након тога у свој град. Помогла сам му одвела га кући и остала неколико дана. Он ништа није говорио само је плакао. Спремајући се да одем сетила сам се да су ми у торби остали папири из болнице. Тада се догодио највећи шок у мом животу. На отпусној листи је писало да се доктор који је оперисао мог мужа зове и презива као мој син кога сам се одрекла. Остала сам без даха. Од узбуђења нисам могла да се покренем. Када сам дошла себи најбрже могуће отишла сам у болницу. Рекли су ми да је доктор у иностранству и да се неће враћати до краја месеца. То су били најдужи дани у мом животу. Дочекала сам крај месеца и сусрет са доктором. Да то је био он, мој син кога сам свим срцем желела, кога нисам могла да одгајим. Одрастао је у другој породици и постао хирург. Он је спасао живот свом оцу који га није желео. И он је тражио своје биолошке родитеље и тражио је одговоре. Спасао је многе животе, спасао је и мене од сигурне смрти која би се десила да ми није опростио. Опростио ми је. Загрлио ме је. Опростио је и свом оцу који је такође сазнао ко му је спасао живот али који није имао храбрости да нам се обрати. Свом мужу се нисам никада вратила, умро је пре 15 година.
Сви ови људи у овој кући су моји унуци и унуке има их седам, ту су и моји праунуци за сад их је четворо. Молила сам Бога да ми опрости грехе према мајци и према деци, кајем се, а Бог ми је опростио и вратио ми их је. Сада оче могу у миру да се преселим.“ А ја остах затечен оним што чух. Велика је милост Божија према нама, чак и када на себи носимо велики грех попут греха ове жене. Бог прима наше покајање. Слушајући је схватио сам да је пала ноћ и да је прича о њеном животу потрајала читав дан. Вративши се касно кући легао сам пун утисака. Рано ујутру зазвонио ми је телефон. Био је то њен син. Тужно ми је саопштио вест да му се мајка упокојила.
Јереј Михајло Живковић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 06. септембар 2024. године