Author: Filip

Читаоци на првим страницама овог броја имају прилику да, у ауторском тексту вероучитеља Дејана Драмићанина под насловом „Пресвета Богородица – наша заштитница“, прочитају нешто више о улози Пресвете Богородице у животу Цркве, чудотворној икони Богородице Брзопомоћнице из светогорског Манастира Дохијар, као и празнику Покрова Пресвете Богородице, који ћемо ускоро богослужбено прославити. Ана Јаковљевић, дипл. дефектолог-олигофренолог, пише о Радовану Филиповићу из Чачка, као о „једном непознатом песнику који је рођен као дете са посебним потребама и који је упркос, за већину нас, незамисливим искушењима успео кроз снагу и лепоту вере да не буде као они који наде немају већ као они који са потпуним разумевањем вере живе Христом. Његов пример може да буде духовна утеха многим породицама данас које имају дете са посебним потребама.“ Ту је и наставак текста из претходног броја, из пера Александра Марушића, који нам приповеда о настанку горњемилановачке Цркве Свете Тројице, сведоку свога времена и политичких превирања, ликова и дела истакнутих неимара и уметника, али и горњемилановачких свештеника. Ту су и осврти на догађаје који су пратили градњу, а који додатно доприносе занимљивости овог текста. Проф. др Драгољуб Даниловић пише о Цркви Свете Тројице у Краљеву, задужбини кнеза Милоша Обреновића. У кратким цртама износи детаље у вези најзначајнијих догађаја и најзнаменитијих личности које су обележиле два века трајања ове светиње. На почетку рубрике Црква и свет, протојереј-ставрофор Милић Драговић у тексту „Пут од образовања до Образа“ анализира проблеме који постоје у данашњем систему образовања, као и у ширем друштвеном контексту који је са њим повезан. Примећује: „Хришћани са Образом имају стално искуство праве мере за све у животу и увек су „задовољни оним што имају“ (1 Тим 6, 6). То не значи ништа не радити и препустити се „судбини“, већ напротив пребројати своје таланте и тако знати шта имам и колико могу, јер се таквом мудрошћу најбоље усклађују жеље и могућности.“ Текст „Савремена психо-конфузија или Где лечити душу?“, који потписује протојереј Александар Јевтић, излаже нам савремену ситуацију у којој су психичке болести све чешће, па представљају подједнако важан изазов за свештенослужитеље, психијатре, психотерапеуте, психологе, као и цело друштво сагледавано као заједница. Уз позиве на савремене ауторе из разних наука, као и светоотачке увиде, упућује на неопходност трезвеног сагледавања проблемâ, који искључује острашћене ставове и позива на одговорно бављење овим изазовима који наносе патње како појединцима, тако и онима који их воле. Проф. др Зорица Кубурић у тексту „Аутентична вера“ анализира значење речи „аутентичан“, наводећи: „Аутентичност човека огледа се у целовитом прихватању себе, своје биографије која се надограђује свакодневним радом на себи и свом идентитету у складу са изабраним вредностима.“ У наставку, описује у ком се смислу појава и деловање Богомољачког покрета, између два светска рата, може посматрати као аутентична пројава живљења истина вере. Као посебна рубрика издваја се Црква и мисија, која је обележена текстом „Кинонија – први званични мисионарски пројекат и портал Мисионарског одељења АЕМ“. Редакција овог електронског пројекта, предвођена уредником катихетом Браниславом Илићем, најављује различите видове мисионарског деловања путем интернет-технологија и друштвених мрежа, поручујући: „Кинонија ће кроз писану и живу реч вршити своје мисионарско дело, а основа тог задатка је да проповеда неповређено Јеванђеље и неповређено учење Цркве, са циљем да својом мисијом и деловањем све усмерава ка благодатном животу у Цркви Христовој, односно ка Тајни над  тајнама – Светој Литургији. “ Раде Дуловић, педагог Гимназије „Свети Сава“ и новинар радија Светигора, нам у рубрици Вера и образовање, представља нам Православну гимназију „Свети Сава“ која је основана почетком 2022. године у Подгорици, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, а у септембру 2023. године, у модерно опремљеним просторијама, започела је средњoшколско образовање првих полазника. Читаоце упознаје са начином и плановима рада ове школе, наглашавајући: „Наша мисија је да одгајамо и образујемо младе људе који ће бити спремни да преузму одговорност и лидерство у друштву кроз стално лично усавршавање и професионални развој чиме се стварају генерације које ће својим знањем, етиком и емпатијом, доприносити не само локалној заједници, већ и глобалном друштву.“ У рубрици Хришћанство и књижевност, професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић, пише о лику Кир Јање у делу Тврдица, Јована Стерије Поповића. Указујући на Кир Јањин тврдичлук, повезан са грехом срeброљубља, примећује комичност ове позиције, али и истовремено трагичност до које може довести. Уз драгоцене увиде које изводи из текста, закључује: „Сада је јасно да Кир Јања више није само један, свима добро познати среброљубац, Кир Јања је неко ко пати и страда.“ Др Драган Хамовић, за рубрику Лирски благовесник, пише текст о поезији Мирослава Цере Михаиловића, овогодишњег добитника награде Жичка хрисовуља. Пише надахнуте редове о овом песнику, „савременом заточнику јужног, врањског идиома у поезији“, као и његовом коришћењу одбаченог полугласника ь, који „није глас, него више звучи као шкргут. Тьмнина. А шкргут је знак неизрецивог и болног, одакле лирика почиње свој замах да би постала и глас личне побуне и борбе непрестане и безизгледне.“ У наставку, пред читаоце доносимо и аутентично духовно искуство Радована Филиповића, изражено кроз песму Молитва. У рубрици Веронаука, вероучитељи Данило Жупић и ђакон Ненад Срећковић, пишу о историјату као и савременом трајању Основне школе „Димитрије Туцовић“ из Чајетине. Ана Јевтић и Лука Пауновић, ученици Економско-трговачке школе „Књаз Милош“ из Горњег Милановца, на веома занимљив начин, својствен узрасту и животним трагањима, излажу сопствена размишљања о егзистенцијалним питањима идентитета и смисла живота. Ученици 2. разреда Основне школе „Свети Сава“ из Бајине Баште, на часовима веронауке исписали су кратке и духовите мисли на тему Ко су светитељи? Часопис се завршава рубриком Летопис богослужења, у којој ђакон Стефан Симић вредно бележи богослужбене делатности Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, праћене светлописима, који ће, кроз деценије и векове пред нама, бити верни сведоци историје првопрестолне светосавске Епархије жичке.  Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа Повезане вести: сајт СПЦ сајт Митрополије црногорско-приморске сајт Светигоре портал Кинонија Тв Храм Радио Слово љубве

Пракса распињања на крстове није у Христово време била ништа ново, историчари је запажају још код древних Асираца и Вавилонаца. Римљани су овај вид кажњавања преступника у свој казнени систем изгледа увели током рата против Картагине у 3. веку п.н.е. Стравични призори распетих описани су кроз бројне историјске записе. Сетимо се чувеног устанка робова у Риму који је сломљен (71. п.н.е.) када су римске легије успеле да победе војску робова предвођену Спартаком. Тада су Римљани око 6000 робова разапели на крстове пободене дуж пута између Капуе и Рима. „Била је то мешавина апсолутне свирепости и спектакла како би се утерало што више страха у кости становништва“, закључује  проф. Д.П. Гондар са Универзитета у Навари (Шпанија). Временом су Римљани распињање усавршавали и чинили га још свирепијим за кажњенике, а оно се као такво задржао све док га Цар Константин није укинуо у 4. веку нове ере. С тим у вези су и речи апостола Павла да „ми проповедамо Христа разапета, Јеврејима дакле саблазан, а Грцима безумље“ (1 Кор.1,23). Једно интересантно предање нам говори да је Лот, синовац праоца јеврејског народа Аврама, напуштајући кажњене због греха и уништене библијске градове, Содому и Гомору, понео семена три дрвета: кедра, шимшира и кипариса. Из овог семења тридесет година су расла стабла тако близу да су срасла једно у друго. Такво троједно стабло посечено је ради припреме грађе за изградњу чувеног Соломоновог храма у Јерусалиму. Међутим, како се никако није могло обрадити, као проклето је бачено у Кедронски поток. Предање нам даље говори да је управо од тог дрвета исклесан Крст на коме је распет Исус Христос. Крст и крсно знамење као праслику Крста Христовог срећемо врло јасно у Старом Завету. Тако је Мојсије своју војску крепио у победи против непријатеља Амалика у пустињи Синајској, ширећи руке и правећи знак крста; крсним замахом жезлом раставио је Црвено море и поново га саставио; праобраз Крста начинио је и патријарх Јаков, јер је дајући благослов унуцима на главама руке укрстио; такође, и пророк Јона је у утроби водене звери крстообразно раширио руке, најављујући собом Спаситељево страдање. У светлости ових сведочанстава богослужбена литература нам говори о Часном Крсту као сверадосном знамењу нашег искупљења; као животном дрвету усред Раја Божјег; дрвету правог живота на месту Лобање; крстообразном дрвету; процветалом дрвету које је сила и утврђење раније неплодној цркви; ономе који испуштајући сунчане зраке са небеса казује о слави Бога нашега; дрвету које Христом распетим освештава природу шумског дрвећа; такође и дрвету као грозду пуног живота, који носи Вишњега. У време Цара Константина крсно знамење се пројавило као Божије оружје у борби против греха. Цар Константин Крстом побеђује не само савладара Максенција, већ стаје на пут неправди, насиљу и разврату које беше завладало под његовом влашћу. Недуго након тога, видевши Крст на небу, изображен од звезда, овај рођени Нишлија победи тада и безбожне Византинце, а онда и Ските на реци Дунав. Ову Константинову крстообразну борбену стратегију су бројни хришћански владари примењивали. Већ у време Светог великомученика Никите (славимо га 15/28. септембра), недуго након I Васељенског сабора Готи се поделише у два табора. Вођа једног дела Гота, Фритиген, прелазећи преко реке Дунав, нареди попут Константина, да се начини крсно знамење и да се носи пред пуковима. Тако је он силом Крста надјачао и у боју победио безбожника Антариха. Овакве примере „крсних победа“ бисмо могли дуго набрајати…    На месту где се пре два миленијума догодило најчувеније Распеће, недалеко од Израелског парламента у Јерусалиму, данас се налази прелепи Рехавиа Парк и у њему Манастир Часног Крста. У време Цара Константина и Царице Јелене, непосредно пре проналажења Крста Христовог који беше изгубљен након Распећа, након молитве јерусалимског патријарха Макарија, присутнима се тада, уз разливен диван миомирис, ово место указа „са источне стране у виду Гроба Христовог и саме Голготе“. Овај чудесни догађај проналаска и „уздизања“ Часног Крста се завршио онако како се за хришћане одувек и завршавао, ПОБЕДОМ над смрћу, и то васкрсењем мртваца који „устаде жив“ чим положише Крст Христов на њега. Један део на овај начин пројављеног и уздигнутог животворног Крста Христовог, Света царица Јелена је предала у сребрном ковчегу јерусалимском патријарху Макарију, док је други део, заједно са клиновима којима је Христово Тело било приковано на Крсту, понела у Византију. Цар Константин није могао на мање величанствен начин да дочека Крст него онако како је то описано у житијној литератури. Крсно оружје којим је претходно све своје битке добио положио је у златни ковчег, а у спомен на своје три крсне победе, поставио је три крста направљена од скупоценог материјала и то, један у Риму, други у Константинопољу, а трећи на Дунаву. Историја Крста Господњег је до данашњег дана управо онаква каква је и Његова логика и символика, од ропства и страдања до слободе и победе, од пада до уздизања… Пуних 14 година је требало цару Ираклију да, једним делом и уз помоћ Хазара, уђе у Дастагерду, резиденцију персијског цара, збаци Хозроја са власти и врати у Јерусалим Крст Господњи, поново уздигнут од Персијанаца, који су га претходно однели након разарања Јерусалима 614. године. Остала је записана величанствена јеванђелска слика свечаног уношења Часног Крста у Јерусалим. Цар Ираклије тада „скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој“ (Житије Светих, 14/27. септембар). Задивљује како је и сам Цар најмоћније империје тога доба следио Христове речи упућене богатом младићу: „Иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи те хајде за мном узевши крст“ (Мк. 10,17-21). Распети Христос, кога нам је проповедао још велики апостол Павле, говори о Крсту увек на исти начин. Апостолима, а и нама, поручује: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и иде за мном“ (Мт.16,24). Тако и Свети Григорије Палама говорећи о Крсту Господњем каже да је тајна Крста управо у одрицању од себе, тј. од свега онога у свету што је препрека истинској побожности. Уздижући и носећи Крст облачимо се у Христа (=Крштење) и сараспињемо се са Њим, тиме распињемо огреховљени свет, а упражњавањем врлина, „погружени у богосозерцање“, живимо већ сада у Царству Божијем које је унутра у нама. Овако исказана тајна и