Пракса распињања на крстове није у Христово време била ништа ново, историчари је запажају још код древних Асираца и Вавилонаца. Римљани су овај вид кажњавања преступника у свој казнени систем изгледа увели током рата против Картагине у 3. веку п.н.е. Стравични призори распетих описани су кроз бројне историјске записе. Сетимо се чувеног устанка робова у Риму који је сломљен (71. п.н.е.) када су римске легије успеле да победе војску робова предвођену Спартаком. Тада су Римљани око 6000 робова разапели на крстове пободене дуж пута између Капуе и Рима. „Била је то мешавина апсолутне свирепости и спектакла како би се утерало што више страха у кости становништва“, закључује проф. Д.П. Гондар са Универзитета у Навари (Шпанија). Временом су Римљани распињање усавршавали и чинили га још свирепијим за кажњенике, а оно се као такво задржао све док га Цар Константин није укинуо у 4. веку нове ере. С тим у вези су и речи апостола Павла да „ми проповедамо Христа разапета, Јеврејима дакле саблазан, а Грцима безумље“ (1 Кор.1,23).
Једно интересантно предање нам говори да је Лот, синовац праоца јеврејског народа Аврама, напуштајући кажњене због греха и уништене библијске градове, Содому и Гомору, понео семена три дрвета: кедра, шимшира и кипариса. Из овог семења тридесет година су расла стабла тако близу да су срасла једно у друго. Такво троједно стабло посечено је ради припреме грађе за изградњу чувеног Соломоновог храма у Јерусалиму. Међутим, како се никако није могло обрадити, као проклето је бачено у Кедронски поток. Предање нам даље говори да је управо од тог дрвета исклесан Крст на коме је распет Исус Христос.
Крст и крсно знамење као праслику Крста Христовог срећемо врло јасно у Старом Завету. Тако је Мојсије своју војску крепио у победи против непријатеља Амалика у пустињи Синајској, ширећи руке и правећи знак крста; крсним замахом жезлом раставио је Црвено море и поново га саставио; праобраз Крста начинио је и патријарх Јаков, јер је дајући благослов унуцима на главама руке укрстио; такође, и пророк Јона је у утроби водене звери крстообразно раширио руке, најављујући собом Спаситељево страдање.
У светлости ових сведочанстава богослужбена литература нам говори о Часном Крсту као сверадосном знамењу нашег искупљења; као животном дрвету усред Раја Божјег; дрвету правог живота на месту Лобање; крстообразном дрвету; процветалом дрвету које је сила и утврђење раније неплодној цркви; ономе који испуштајући сунчане зраке са небеса казује о слави Бога нашега; дрвету које Христом распетим освештава природу шумског дрвећа; такође и дрвету као грозду пуног живота, који носи Вишњега.
У време Цара Константина крсно знамење се пројавило као Божије оружје у борби против греха. Цар Константин Крстом побеђује не само савладара Максенција, већ стаје на пут неправди, насиљу и разврату које беше завладало под његовом влашћу. Недуго након тога, видевши Крст на небу, изображен од звезда, овај рођени Нишлија победи тада и безбожне Византинце, а онда и Ските на реци Дунав. Ову Константинову крстообразну борбену стратегију су бројни хришћански владари примењивали. Већ у време Светог великомученика Никите (славимо га 15/28. септембра), недуго након I Васељенског сабора Готи се поделише у два табора. Вођа једног дела Гота, Фритиген, прелазећи преко реке Дунав, нареди попут Константина, да се начини крсно знамење и да се носи пред пуковима. Тако је он силом Крста надјачао и у боју победио безбожника Антариха. Овакве примере „крсних победа“ бисмо могли дуго набрајати…
На месту где се пре два миленијума догодило најчувеније Распеће, недалеко од Израелског парламента у Јерусалиму, данас се налази прелепи Рехавиа Парк и у њему Манастир Часног Крста. У време Цара Константина и Царице Јелене, непосредно пре проналажења Крста Христовог који беше изгубљен након Распећа, након молитве јерусалимског патријарха Макарија, присутнима се тада, уз разливен диван миомирис, ово место указа „са источне стране у виду Гроба Христовог и саме Голготе“. Овај чудесни догађај проналаска и „уздизања“ Часног Крста се завршио онако како се за хришћане одувек и завршавао, ПОБЕДОМ над смрћу, и то васкрсењем мртваца који „устаде жив“ чим положише Крст Христов на њега. Један део на овај начин пројављеног и уздигнутог животворног Крста Христовог, Света царица Јелена је предала у сребрном ковчегу јерусалимском патријарху Макарију, док је други део, заједно са клиновима којима је Христово Тело било приковано на Крсту, понела у Византију.
Цар Константин није могао на мање величанствен начин да дочека Крст него онако како је то описано у житијној литератури. Крсно оружје којим је претходно све своје битке добио положио је у златни ковчег, а у спомен на своје три крсне победе, поставио је три крста направљена од скупоценог материјала и то, један у Риму, други у Константинопољу, а трећи на Дунаву.
Историја Крста Господњег је до данашњег дана управо онаква каква је и Његова логика и символика, од ропства и страдања до слободе и победе, од пада до уздизања…
Пуних 14 година је требало цару Ираклију да, једним делом и уз помоћ Хазара, уђе у Дастагерду, резиденцију персијског цара, збаци Хозроја са власти и врати у Јерусалим Крст Господњи, поново уздигнут од Персијанаца, који су га претходно однели након разарања Јерусалима 614. године. Остала је записана величанствена јеванђелска слика свечаног уношења Часног Крста у Јерусалим. Цар Ираклије тада „скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој“ (Житије Светих, 14/27. септембар). Задивљује како је и сам Цар најмоћније империје тога доба следио Христове речи упућене богатом младићу: „Иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи те хајде за мном узевши крст“ (Мк. 10,17-21).
Распети Христос, кога нам је проповедао још велики апостол Павле, говори о Крсту увек на исти начин. Апостолима, а и нама, поручује: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и иде за мном“ (Мт.16,24). Тако и Свети Григорије Палама говорећи о Крсту Господњем каже да је тајна Крста управо у одрицању од себе, тј. од свега онога у свету што је препрека истинској побожности. Уздижући и носећи Крст облачимо се у Христа (=Крштење) и сараспињемо се са Њим, тиме распињемо огреховљени свет, а упражњавањем врлина, „погружени у богосозерцање“, живимо већ сада у Царству Божијем које је унутра у нама. Овако исказана тајна и логика Крста заиста јесте „лудост онима који гину“, односно онима за које се смрћу све окончава, али је зато исти тај Крст „сила Божија онима који се спасавају“ (1. Кор 1,18). Дакле, Крст је за нас сила и спасење, али и „чувар васељене, украс цркве, царевима сила, вернима утврђење, анђелима слава а демонима рана“.
Владимир Грујић, вероучитељ
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
Петак, 27. септембар 2024. године