Увод
У 24. глави Јеванђеља по Матеју наилазимо на ситуацију у којој апостоли питају Христа о тренутку и знацима Његовог другог доласка. Говорећи им о лажним пророцима, Сину Човечијем, природним (катаклизмичним) појавама, разједињењу и непријатељству међу људима, Христос изговара реченицу у којој доводи у узрочно-последични однос безакоње и љубав. Узимајући у обзир да Матеј упућује Јеванђеље Јеврејима, тачније, оним хришћанима који долазе из јеврејског народа, овде се говори у категоријама које они разумеју. У том смислу, првенствено треба размотрити појам „безакоња“ као опозит Закона, који је Јеврејима био главна водиља кроз историју Израиља и односа са Богом. Након тога, видећемо шта је он могао да представља у време Христово, као и како бисмо га тумачили данас.
Закон у Старом Завету
Закон за јеврејски народ представља језгро живота, које их усмерава ка Богу. Њега Бог даје преко Мојсија, тако да заузима једно од најбитнијих места у Тори. Преко њега је народ имао практичне одреднице за живот, упутства за празновање значајних дана у години, начину приношења жртава, али је представљао и законодавни оквир и правно регулисао живот. Руковођени њиме, могли су да одреде казне за преступе, да установе одређене слободе, обавезе и слично. Поред тога, Закон је задирао у дубину међуљудских односа, као и односа човека са Богом. Дакле, он је регулисао религијско-друштвени живот у целини. Установљењем царства, за време Давида и Соломона, Закон добија физичко остварење и узвишени карактер у виду јерусалимског храма. Након пропасти јединственог царства, дељењем на Северно (Израиљ) и Јужно (Јуда), живот Јевреја постаје другачији, тако да и Закон губи на значају.
Код пророка Амоса можемо срести критику стања у народу овог доба. Он директно говори: ,,Овако вели Господ: за три зла и за четири што учини Јуда, нећу му опростити, јер презреше закон Господњи и уредаба његових не држаше, и преварише се лажима својим за којима ходише оци њихови” (Ам 2, 4) и ,,Овако вели Господ: за три зла и за четири што учини Израиљ, нећу му опростити, јер продаваше праведнике за новац и убогога за једне опанке” (Ам 2,6). Огромна друштвена разлика, која се огледала у екстремно богатим појединцима и исто толико сиромашним са друге стране, култови туђих богова, на челу са Молохом, бахатост и охолост код царева, све су то били знаци да је цело друштво запало у девијацију, која је суштински показивала удаљеност од Бога. Све ово се огледало у одступању од Закона, што је довело до друштвене неправде. Ипак, Амос прави контраст, те помиње и оне који су одолели недаћама хаоса: ,,Зато ће праведници мучати (ћутати) у ово време, јер је зло време; тражите добро, а не зло, да бисте били живи” (Ам 5, 13-14). Дакле, зло време је изједначено са негацијом Закона, док су праведници они који га се нису одрекли и прекршили, а награда за то је живот (док преступање очигледно води у смрт).
Закон у Новом Завету
У време Христово, Закон је играо важну друштвену улогу. То видимо у Његовим сусретањима са садукејима и фарисејима. Оно што је означавало Закон као спољашњи фактор формирања човека као Божијег бића, у Новом Завету је преиначено у унутрашњи закон љубави. Тако Христос говори о љубави према Богу и љубави према човеку, тврдећи да се у томе испуњава цео Закон и пророци (Мк 22, 35-39). У говору о знацима другог доласка, Христос указује на нешто слично Амосовој критици када је реч о безакоњу – то су времена у којима ближњи окрећу леђа једни другима, где се човек посматра као употребна вредност, а не као боголико створење. Ипак, у контексту љубави према ближњем, стоји критеријум љубави према себи. Дакле, да би се ближњи волео, мора се имати љубави према себи.
Фромова промишљања
У књизи ,,Умеће љубави”, Ерих Фром средином 1950-их година прошлог века указује на појаве у друштву које се формира након Другог Светског рата. Пише о удаљењу човека од себе, махнитој потреби да задовољи задатост света који је све више окрутно економско-политички настројен, као и последицама таквог стања које се огледају у обезличењу човека, обликовању према систему који му се намеће, лажним слободама и материјалистичком погледу на свет. Умеће љубави о коме говори је умеће човека да се осврне на себе, да застане у времену и простору, да се сети бивствовања и доживи смисао. Фром нас подсећа на основне постулате љубави које нас одређују: ,,Волим те јер те требам/ Требам те јер те волим.“ Дакле, ова два становишта могу бити сликовити приказ човека савременог света. Безакоње савременог човека је ,користољубива љубав, која се може манифестовати према Богу и према човеку, која затамњује све оно што би требало да буде светло преображења (нису случајност велики број депресивних поремећаја и граничних поремећаја личности). Са друге стране, потреба за другим води у љубав као слободу, али је потребно умеће, што бисмо могли упоредити са трудом који називамо подвигом.
Закључак
Апокалиптичност тона коју носи Мт 24 је лична трагедија коју живи свако ко се нађе у овако драматичном стању које је окарактерисано као „охладнела љубав“ услед безакоња. Апатија, маловерје, страх, очајање, песимизам, само су нека од стања у низу непрегледних манифестација таквог захлађења. Посрнуће савременог човека се може детектовати као посрнуће личности. Оно што је општа карактеристика оних који ће се спасити (,,Али ко претрпи до краја, тај ће се спасити“, Мт 24, 13) је императив личне аутентичности, која се задобија у динамици односа. Насупрот томе може стајати оно што поробљава човека, једна врста хипокритичности тј. лицемерја, које намеће релативизам. Закон човека било ког времена је слобода, која је последица љубави. Она га одређује у свету, дајући му мотив да издржи до краја.
Вероучитељ Бојан Кнежевић
Извор: Жички благовесник (јул-септембар 2024)