Свети Нектарије Егински – слава храма при краљевачкој болници
“Дајте Богу сво своје срце, да бисте остали у љубави, а остајући у љубави Божијој и Бог остаје у вама.“ На дан када се молитвено сећамо успомене на овог дивног угодника Божијег мноштво народа се сабрало у капели посвећеној овом светитељу при Здравственом центру ‘’Студеница’’ у Краљеву. Светом Литургијом је началствовао протојереј ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски заменик Епископа жичког, уз саслужење протојереја Дејана Марковића, старешине Храма Светог Саве у Краљеву и протојереја Мирољуба Попадића, старешине Храма Свете Тројице у Краљеву, у молитвеном присуству игуманије Манастира Вољавче мати Теодоре. Сам простор је био мали да прими све оне који су се сабрали да се сете овог великог Чудотворца Цркве Божије. Уз велики број народа који се причестио Светим Тајнама Христовим, посебну радост донело је присуство великог броја лекара који овај празник обележавају на посебан начин. Домаћин данашње славе била је др Татјана Брадић – кардиолог, начелница интернистичког блока, као и др Душица Александровић са одељења онкологије. Пригодну беседу одржао је отац Љубинко, говорећи о величини данашњег празника. У беседи је поменуо да тешко материјално стање малог Анастасија није омело да буде захвалан Богу за све што има. Трпећи поруге и ружења, он није падао у очајање, већ је као и његов Господ до крајњег смирења све подносио. Зато га је Свевишњи и наградио даром чудотворства још за живота. Честитајући свима данашњи празник, захвалио је свима који раде у овом лечилишту, због труда да помогну свима онима којима је потребна здравствена нега. У наставку, домаћини су припремили итрпезу љубави за све присутне. протојереј ставрофор Мирослав Јаковљевић, старешина капеле Светог Нектарија
У Атеници литургијски прослављен Свети Нектарије Егински
Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Тропар У Храму Свете великомученице Марине у Атеници свечано је прослављен спомен на Светог Нектарија Егинског. Уочи празника служен је Акатист новојављеној звезди на небу Цркве Христове, богоносном оцу нашем Нектарију, а на сам дан спомена свечано је служена Света Литургија. Литургијом је началствовао протојереј Вазнесењске Цркве у Чачку др Небојша Дабић, уз саслужење свештенства Храма Свете великомученице Марине – старешине храма протојереја Радише Сеочанца, протојереја Александра Грујовића, протонамесника из Храма Светог Ахилија у Ариљу Дарка Несторовића, јереја Богдана Митровића, пароха заблаћког, ђакона чачанских Душан Арсенијевић и Ђорђе Чоловић. Појали су јерођакон Василије (Старовлах) из Епархијe диселдорфске и немачке и Наташа Драговић. Сабрању је присуствовао велики број верника и свечара који су у храм донели колач и жито у спомен Светог Нектарија. Пригодном беседом сабранима се обратио протојереј Небојша Дабић, подсетивши све да је Дом Господњи место нашег боравка и остварења као хришћана, а да нас на то стално подсећају богоносни Оци и Светитељи наше цркве. Слушајући поучну проповед, велики број верника је приступио Светој Тајни Причешћа. Прослављајући спомен на Чудотворца, у храму је било свечара који су на најлепши начин прославили спомен на свог чувара – литургијски и причасно. Након резања славских колача, славари су организовали пригодну трпезу љубави. Храм Свете великомученице Марине у Атеници, међу бројним моштима, поседује и честицу моштију Светог Нектарија Егинског. Од када се редовно служи Акатист богоносном оцу сведочили смо многобројним чудима која су се десила вернима који су са вером и страхом Божјим приступали молитви пред овим Светим моштима. Свештенство храма у Атеници сваког четвртка служи Акатист Светом Нектарију, када се износе мошти вернима за молитву и целивање. Ђакон Ђорђе Чоловић
Ибарске новости: Вероучитељ Владимир Грујић, “Боже Димитријев, помози нам!“
Краљевчанима је још увек у свежем сећању догађај из новембра 2010. године, када је око 2 сата ујутру овај град на Ибру погодио јак земљотрес магнитуде 5,4 јединица Рихтерове скале. Овај разорни земљотрес је нажалост однео два живота, а многе људе је оставио у рушевинама својих домова. Случајно или не, овај земљотрес се десио свега 5 дана пре него што је календаром Цркве одређено обележавање Светог великомученика Димитрија Солунског. Истога дана, наизглед неуобичајено за Житије светих, али с разлогом, Црква обележава и Спомен великог земљотреса који је задесио Цариград 26. Октобра 740. године у време цара Лава Исаврјанина. Народ је тада, на библијски начин, схватио овај земљотрес као казну Божију за грех, те се молио Пресветој Богородици и Светом Димитрију са великим покајањем, све док се Бог не смилова и земљотрес не преста. Овај догађај је пресудно утицао на химнографски садржај службе овоме светитељу рођеном Солуњанину од високородних и побожних родитеља, коме је отац био и сам војвода Солунски у време цара Максимијана (285-305). Поред централне богослужбене слике Димитрија као „Христовог војника, страдалника, који је уништио Лијеву гордост, а за борбу из тамнице охрабрио Нестора“; који је мученички страдао „копљима прободен у ребра, ради прободеног у ребра на крсту Спаситеља“; велико место у Служби написаној њему у част заузима тема земљотреса. Тога дана певамо како се „земља збуњује страхом од гнева Божијег, те се тресу планине и море“; „потресају се темељи земље и дно океана од праведног гнева Створитеља“, а све то како би престали „да даље зло чинимо, јер ево Спас негодује и потреса земљу“. Треба напоменути да нас Служба Светом Димитрију поучава да се земљотрес догађа ради оног унутрашњег потреса, који епицентар има у самом срцу људском, а све то како би нас Господ утврдио у „истинитом страху“, „утврдио у добру“ и упутио на „пут правде Своје“. При састављању Службе Светом Димитрију писац је свакако имао на уму његово Житије, али и библијска сведочанства о земљотресима. Тако се у захвалној песми великог цара Давида, „због гнева Божијег земља затресе и поколеба, а темељи небесима се задрмаше и померише“ (2. Самуил. 22, 8); пророк Исаија нам казује како ће оне који „војују на гору Сионску Господ над војскама походити громом, трусом и хуком великом“ (Исаија 29, 6); предсказујући страдање и ропство јеврејско, пророк Амос говори како ће га „Господ затрести са земље“ (Амос 9,8); коначно, Свети Јован Богослов нам у новозаветном Откривењу предсказује да ће се у „великом дану гнева Божијег“, након отварања шестог печата догодити велики потрес (Откр. 6, 12). Ипак, много чешће се библијски земљотреси догађају као реакција творевине на присуство Створитеља, али и као пројава славе и силе Божије. Док је Мојсије примао заповести Божије гора Синај се тресла веома (Изл. 19,18); пророку Илији се на гори Хорив Бог обратио „гласом тихим и танким“, а Њему су претходили страшни ветар, земљотрес и огањ (1 Цар. 19,11-12). Важни догађаји у Домостроју спасења су праћени својеврсним потресима. Одмах пошто Спаситељ „испусти душу на Крсту земља се потресе и камење се распаде“ (Мт. 27, 51); у „први дан недеље“ Христово Васкрсење је учинило да се земља затресе врло, јер „анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему“ (Мт. 28,2); након једне заједничке молитве апостола у Јерусалиму, како нам бележи апостол Лука, „затресе се место где беху сабрани и напунише се Духа Светога“ (Дел.ап. 4, 31); а Божанско избављење од тамничких окова апостола Павла и Силе пратио је силан потрес услед кога су се померили темељи тамнице (Дел.ап. 16,26). Не доводећи у питање геофизичка сеизмолошка објашњења потреса, природне непогоде, па и земљотрес, треба најпре разумети у светлости тајанственог односа материјалне природе и греха људског, пре свега греха Адама и Еве. Кажњавање рода људског кроз разливање гнева Божијег у виду страшних природних непогода не треба разумети искључиво као јуридички однос злочина и казне, већ најпре као последицу првородног греха Адама и Еве услед чега је природа остала препуштена самој себи. Та богоостављеност и препуштеност, саме по себи јесу „казна Божија“, а наука их препознаје као законитости по којима се догађају природне непогоде, па и оне са катастрофалним последицама. Апокалиптичне природне непогоде које се догађају у континуитету нас непрестано подсећају колико смо велики, односно мали, спрам творевине Божије. Подморски земљотрес у Индонезији 2004. године је изазвао цунами који је однео преко 250000 људских живота. Земљотрес у јапанском граду Фукушими изазвао је експлозију нуклеарног реактора и цунами услед кога је животе изгубило преко 18000 људи. Истовремено, овакви потреси, као што смо и напоменули, редовно изазивају и духовне потресе, који некима буду на спасење, али некима и на суд или осуду. Земљотрес у Краљеву је, на пример, „потресао срца“ бројних доброчинитеља који су несебично помогли унесрећенима. Бројни појединци су тада што у новцу, што у грађевинском материјалу, помогли да се изгради порушено и надокнади изгубљено. Поред значајне помоћи коју је Српска црква тада упутила Краљеву, вероучитељи Архиепископије београдско- карловачке новчано су посебно помогли обнову оштећене Економско-трговинске школе. Ови примери доброчинстава кроз несебично приношење жртве су одувек градили Цркву Божију у којој заправо Богу приносимо свет који је Он створио „због свега и за све“, како то изговарамо на Светој Литургији. Онај коме се молимо у дане сваковрсних потреса је и сам живео за време великог друштвеног потреса у ери гоњења хришћана у Римској империји. На дистанци, далеко од епицентра потреса, Димитрије је, наследивши титулу војводе солунског од свога оца, могао мирно да сачека да гоњење хришћана прође. Међутим, видевши каква страдања подносе хришћани око њега, он се сам „стаде молити и постити, припремајући се за мученички венац“, одлучио је да се „не уплиће у послове обичног војника, да би угодио војводи, већ да се злопати као добар војник Исуса Христа“ (2 Тим. 2,3-4). Пре него што ће бити заточен од стране богоборног Максимијана, предао је сав наслеђени иметак слузи Лупу уз вероватно последње речи изговорене на слободи у чину војводе: „Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско“! Ни тамновање није поколебало овог страдалника Христовог у истрајном исповедању Христове вере. За њега је тамница била попут лађе (=Цркве) на узбурканом мору из јеванђелске приче коју читамо у дану када га литургијски прослављамо. У тој лађи, не марећи на „валове“
Литургијска прослава јубилеја два века од оснивања Храма Свете Тројице у Краљеву
Дана 17. новембра 2024. у Цркви Свете Тројице у Краљеву служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин. Његовом Високопреосвештенству саслуживао је архимандрит Дамјан (Цветковић), као и бројно свештенство Епархије жичке. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор ,,Свети архиђакон Стефан“ из Цркве Свете Тројице наступао под диригентском палицом Милене Лабовић. Литургији је поред бројног верног народа, присуствовало и богољубиво монаштво наше Епархије, челници града Краљева, представници културних и јавних институција, представници војске, жандармерије и полиције. Ова Литургија остаће упамћена у историји наше цркве, јер нас је на светом сабрању Господ удостојио да дочекамо и прославимо велики јубилеј – два века од оснивања Цркве Свете Тројице у Краљеву. Цркву је 1824. подигао кнез Милош Обреновић, на месту где је победио турску војску у тадашњој вароши Карановцу. Његова задужбина стоји већ две стотине година на истоме месту и наставља да указује Пут, Истину и Живот грађанима Краљева и читавој Епархији жичкој. Митрополит је у богонадахнутој беседи честитао свима присутнима велики јубилеј и истакао непроцењив значај и есхатолошку улогу овога светога храма за град Краљево и Епархију жичку. ,,Много је људи зидало овај храм – и велика и мала сиротиња, не од сувишка свога, него је оно што је имао народ делио са својом црквом и уграђивао у њу. Кроз овај храм прошло је много архијереја и пастира на њиви Господњој, као и неколико светитеља. И пред нама је велики задатак—да сачувамо овај храм, као и храм наше душе“, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Свете Литургије за све присутне је уприличена трпеза љубави. Нека би Господ сачувао наш храм до свршетка века непоколебљивим, а жртвеник који је у њему учини да буде Светиња над светињама, силом и дејством Пресветога Духа. Прослави га, Господе, још више по закону очишћења, да на њему савршавана свештенодејства достижу у свети и пренебесни и духовни жртвеник твој, и да нам отуда доносе благодат твога пречистог обасјања, јер се не уздамо на служење наших руку, но на твоју неисказану доброту. Амин! (Молитва за освећење храма) ђакон Филип Зеленовић
Храм Светог кнеза Лазара на Љубићу: предавање протојереја Александра Јевтића о посту
У недељу 21. по Духовима у Храму Светог Кнеза Лазара на Љубићу Свету Литургију служио је протојереј Александар Јевтић (Храм Светог Саве у Краљеву), уз саслужење протојереја Слободана Јаковљевића (Храм Вазнесења Господњег у Чачку) и протојереја Бојана Сујића (Храм Светог Кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика на Љубићу). Светој Литургији је молитвено присуствовао велики број верног народа, у наставку се причестивши Светим Тајнама Христовим. На тему јеванђелске приче о сејачу и семену присутнима се обратио пригодном беседом о. Александар, поучивши верни народ да би требало да обратимо пажњу на моменат духовног слушања или ослушкивања онога што Господ жели да нам каже. То слушање треба да буде позив да непрестано гледамо ближњег и Бога, као и да у односу љубави са њима ослушкујемо непрестано шта је то што Господ свакодневно има да нас поучи. Након одслужене Литургије, у сали парохијског дома у Љубићу о. Александар је, како је и најављено, одржао предавање на тему: “Пост- пут од туге по човеку до радости у Богу.“ Предавању је присуствовао знатан број верног народа који је изузетно пажљиво слушао излагање. Најпре је народ могао да чује шта је то пост, како и када је настао, где су његови корени и то да је суштински смисао поста васпитног карактера. Њиме нас Господ путеводи од нас самих, кроз однос љубави и жртве према ближњима и творевини, према Богу Живом. Затим је о. Александар упознао верни народ са хришћанским и нехришћанским смислом туге и радости, исцрпно говорећи о оба стања духа у човеку. Најпре, туга нема никако негативан контекст у православном хришћанству. Она је осећање које човека ставља у положај осетљивости према сопственим сагрешењима и њен смисао је да у нама освести покајничко расположење. Радост, са друге стране, једина је и права онда када је човек озарен љубављу према Богу и ближњима. Праву радост једино даје Господ, а то знамо по томе што осећај овакве радости не оставља човека празним, већ испуњеним. Дакле, туга са осећајем кривице и рађање покајања је предуслов да се роди радост сећања на Христово оваплоћење, васкрсење, Његов други долазак и Царство Божије. Тиме се спасавамо од унинија и депресије. Сликовитим примерима су објашњене различите духовне стварности, па су присутни на примеру медицине и спорта могли да схвате како нас Господ припрема за духовни живот свакодневно, ако то покушавамо да сагледамо. Одгоцарајући на питања, предавач је рекао да родитељи врло често греше у васпитању деце поступајући на начин двеју крајности. Прва је да децу терају неизоставно на пост, а тиме врло често у њима рађајући револт који ће произвести да у каснијим годинама деца врло често бирају живот изван Цркве. Друга је крајње снисхођење којим се деца уче да у животу треба да иду линијом мањег отпора, те да се не уче подвигу који је духовна и телесна вежба. Требало би кроз постепеност и родитељску молитву тражити средину у којој би дете слободно прихватило пост као прави терен за вежбање врлинског живота. Са надом да ће континуитет предавања да се настави, али са довољном временском дистанцом између истих како би се будила чежња за новим сазнањима и надахнућима, благодаримо Богу Тројичном, Богу Живом за сва небоземна добра. Благодаримо Митрополиту Јустину на благослову, као и нашим оцима Александру и Слободану на великој љубави и радости коју су са нама поделили на Светој Литургији, као а и после ње. Протојереј Бојан Сујић
Гостовање ђака из Драгачева на радију „Слово љубве“
Дана 19. новембра, ученице из Драгачева, Милица Пајовић, ученица Средње школе „Драгачево“, и Лара Милетић, ученица Основне школе „Академик Миленко Шушић“ из Гуче, заједно са својим вероучитељем Дарком Стевановићем, гостовале су у Јутарњем програму радија „Слово љубве“. Њихов пут у Београд омогућило је Удружење „Драгачевско Сунце“, које је финансирало ову посету. Током гостовања, ученице су говориле о значају верске наставе и бројним активностима које организују у својим школама. Посебно су истакнуте дебате, квизови, излети и позоришне представе, као и важност редовног учешћа у Светој Литургији. Милица је поделила своје искуство: „Када сам на Литургији, осећам мир и сигурност. Знам да је Господ уз нас.“ Лара је додала да верска настава оснажује заједништво међу ученицима и помаже у неговању хришћанских врлина. Након гостовања, ученице су са својим вероучитељем посетиле Музеј Српске Православне Цркве, где су се упознале са историјом и наслеђем наше Цркве. Уследиле су посете конаку Кнегиње Љубице и Цркви Ружици, која је оставила посебан утисак због своје лепоте и историјског значаја. Дан је завршен шетњом Калемегданом, што је употпунило духовно и културно обогаћење овог путовања. Овај дан остаће запамћен као пример сведочења вере и јачања духовног живота међу младима, уз захвалност Удружењу „Драгачевско Сунце“, као и директоркама обеју школа. Дарко Стевановић, вероучитељ
Литургијски прослављено 180 година од освећења Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
У Ужицу се ове, 2024. године са поносом говори да су наши преци, пре 180 година, подигли Цркву посвећену Светом Георгију у којој се до дана данашњег непрекидно узноси славопој Богу. Треба напоменути да је тада у Ужицу живело свега 700 православних душа, време је било веома тешко и препуно недаћа. Упркос томе, наши преци су вапили за Богом и успели су да од 1842. до 1844. године подигну велелепни храм у коме ће се молити Богу. Поводом јубилеја, 180 година живота ужичке Цркве, ЦО Ужице је током 2024. године организовала низ дешавања, а на дан Ђурђица, служена је Света Архијерејска Литургија и пререзан је славски колач. У јутарњим часовима празника Ђурђица, преко хиљаду верујућих душа, заједно са свештенством и монаштвом, у порти Храма Светог Георгија, дочекали су свог Архипастира Митрополита Г. Јустина који је благословом и љубављу испунио душе народа. Нашем митрополиту су саслуживали архијерејски намесник ужички протојереј ставрофор Милош Босић, старешина ужичке цркве протојереј Владимир Дуканац, свештеници Зоран Јанковић, Милић Драговић, Иван Деспић, Добрица Миленковић, Обрад Стевановић, ђакони Стефан Симић, Слободан Поледица и Никола Стевановић. Након читања Светог Јеванђеља, Митрополит Јустин се обратио верујућем народу, честитао Ужичанима велики јубилеј, а затим богонадахнуто и поучно протумачио речи Спаситељеве које су данас изговорене у Светом Јеванђељу. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. У току Свете Литургије, Црква Христова је добила и новог ђакона, Стефана Стевановић на кога је Митрополит положио своју руку и уз благослов му поручио да се држи Божијих заповести. ЦО Ужице је, након Свете Литургије организовала славски ручак, а том приликом, старешина цркве Владимир Дуканац одржао је поздравно слово љубави. Протојереј Љубан Петровић
Свечана академија поводом двестогодишњице Цркве Свете Тројице у Краљеву
У четвртак 14. новембра 2024. године, у Краљевачком позоришту одржана је Свечана академија поводом два века постојања Цркве Свете Тројице у Краљеву. Академију је у присуству великог броја званица, свештенства намесништва жичког и представника институција града Краљева, отворио секретар ЕУО-а Епархије жичке архимандрит др Дамјан (Цветковић), преневши свима присутнима благослов и поздраве Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Господина Јустина. Под диригентском палицом проф. Драгане Ђокић наступао је обједињени хор из Храма Светог Саве и Цркве Свете Тројице. Осим црквених хорова, на академији су учествовали и чланови КУД Абрашевић, народни гуслар Радован Пековић, студент теологије Бошко Миљковић, глумци Краљевачког позоришта, Владимир Јовановић и Светлана Миленковић, као и дугогодишњи директор Краљевачког позоришта господин Миломир Недељковић. Специјални гост вечери био је наш познати глумац, родом из Жиче, господин Небојша Дугалић. Он је читао писма Светог Владике Николаја Жичког, упућена народним вођама и свештенству Цркве Свете Тројице. Академија је део програма ,,Сведок Истине“, који у сарадњи са Краљевачким позориштем и Музејем града Краљева организује Црква Свете Тројице. Осим Свечане академије, програм укључује и промоцију Монографије о Цркви 15. новембра у Музеју града Краљева и Свету Архијерејску Литургију у недељу 17. новембра. ђакон Филип Зеленовић
Свечана академија поводом 180 година од освећења Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Господина Јустина, 15. новембра 2024. у пуној сали Народног позоришта одржана је свечана академија поводом 180 година од освећења Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу. Око 700 православних хришћана, колико их је живело тада у граду, подигло је овај велелепни храм за само 2 године. Пуних 170 година овај храм се називао нова ужичка црква, јер у Ужицу није било новијег. За својих 180 година памти Турке и њихов одлазак из Ужица, 2 династије, 2 балканска и 2 светска рата. Памти 41 свештеника, 17 капелана и 28 ђакона који су били постављени за свештенослужитеље у њему. Храм је оштећен приликом савезничког бомбардовања, тачно на стогодишњицу од његовог освећења, 23. новембра 1944. године. Братство храма дугује захвалност Граду и Народном позоришту у Ужицу који су уступили простор да се у њему одржи академија. Велику захвалност дугујемо о. Милићу Драговићу на изговореној беседи, градоначелници Града Ужица др Јелени Раковић Радивојевић која се овом приликом обратила присутнима. Посебну захвалност имамо према учесницима у програму академије, Музичкој школи „Војислав Лале Стефановић“ и њиховим професоркама Тијани Видаковић и Александри Прокић, које руководе етно секцијом. Хору при нашем храму, етно групи Ђурђевак, дечијем хору Ђурђевак, њиховом руководиоцу Јасмини као и г. Бојану Курешевићу, пратиоцу на гитари. Захвалност дугујемо глумцу Народног позоришта у Ужицу, хаџи Немањи Јовановићу, као и свима који су на било који начин помогли да идеју и замисао претворимо у дело. Надамо се да ћемо неке наредне јубилеје дочекати са започетим или завршеним храмовима и да више никада нећемо чекати 170 година на нови храм у овом граду. Протојереј Милан Луковић
Изложба “Свештенство Цркве Светог великомученика Георгија у Ужицу”
Изложба “Свештенство Цркве Светог великомученика Георгија у Ужицу”, аутора протојереја Милана Филиповића и историчара Немање Спаловића, уприличена поводом 180 година од освећења ове цркве отворена је у Историјском архиву Ужице. Изложбу, која прати живот и рад свештеника при ужичком храму Светог великомученика Георгија, у периоду од његовог освећења 1844. године, до данашњих дана отворио је Рајко Радосављевић заменик градоначелнице Ужица. Присутнима се обратио протојереј Владимир Дуканац, старешина Цркве Светог великомученика Георгија. “Ово је уствари покушај да се направи тај историјски континуитет свештеника наше Цркве који су живели радили и служили Богу живоме у нашем храму, а да то остане као легат нашој деци, јер заиста како живимо, некако је тај заборав највећи непријатељ нашега народа. У том погледу ова изложба треба да буде најава освешћења или буђења наше свете православне цркве”, нагласио је Дуканац. “Била је велика част и задовољство радити на изложби посвећеној једном овако значајном јубилеју”, истакао је историчар Немања Спаловић, један од аутора изложбе. „Прота Милан и ја смо покушали да на ових 27 паноа прикажемо што више свештеника и ђакона који су служили у Цркви Светог великомученика Георгија у Ужицу. Из техничких разлога нисмо могли све да их представимо, али смо дали један табеларни приказ свих свештеника, капелана и ђакона који су служили од 1844. године па до данас. ово није само изложба о биографијама тих свештеника, већ и кроз те биографије упознавање са друштвеним и политичким околностима и животом тадашњег Ужица и Србије, нарочито када су у питању свештеници као што су Гаврило Поповић, Михаило Ђурић, Стеван Бојовић, Витомир Видаковић и други”, рекао је Спаловић, уз захвалност свима који су учествовали у прикупљању материјала и припреми изложбе. Према речима протојереја Милана Филиповића овом изложбом и монографијом представљају се бројни свештеници, ђакони и капелани, људи који су током 19. века, поред тога што су били свештеници били и учитељи, војни свештеници, али и представници народа у скупштинама. “Морам напоменути и да су за време Другог светског рата поједини свештеници били исто тако учесници појединих партија и било је подељености, и баш због тог учешћа у политичком животу највише су страдали и они и њихове породице што ћете прочитати у пропратном тексту на изложби. Мислим да су сви свештеници који су овде представљени током свих година служили са народом. Када је храм освећен 1844. године биле су само 184 куће овде у Ужицу и око 707 душа, а знате колико их је данас и свештеници су увек били са народом. Данас се молим да их пре свега ми свештеници не заборавимо у молитвама нашим, да их се ми сећамо, а исто тако и ви, јер су оставили велики траг иза себе и дали огроман допринос народу”. Изложбу је отворио Рајко Радосављевић заменик градоначелнице Ужица. “Црква није само институција или зграда, она је много више од тога. У њој се људи повезују са Богом, али и једни са другима. Црква је чувар традиције, духовног наслеђа и сведок бројних историјских, друштвених и осталих догађаја и промена, упркос којима остаје и опстаје и држи нас окупљене под својим окриљем кроз године и векове. 180 година Цркве Светог великомученика Георгија, јубилеј који поносно славимо окупио нас је и овде у Историјском архиву да отворимо изложбу посвећену свештенству, тог истог храма. Аутори су се потрудили да нам веродостојно представе људе који су, како се наводи у каталогу, били са народом и кад се рађало и умирало, и у болести и у ратовима, у изгнанству и по логорима. Људе који су кроз историју делили судбину свога народа. О самој изложби говорили су моји претходници и аутори, а ја желим да им у име града честитам на овој заиста сјајној поставци, која ће нас све заједно подсетити на значај и улогу свештенства у нашем свакодневном животу и развоју нашег града кроз готово два века”, нагласио је Радосављевић. Историчар Немања Спаловић
Свети Нектарије Егински – слава храма при краљевачкој болници
“Дајте Богу сво своје срце, да бисте остали у љубави, а остајући у љубави Божијој и Бог остаје у вама.“ На дан када се молитвено сећамо успомене на овог дивног угодника Божијег мноштво народа се сабрало у капели посвећеној овом светитељу при Здравственом центру ‘’Студеница’’ у Краљеву. Светом Литургијом је началствовао протојереј ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски заменик Епископа жичког, уз саслужење протојереја Дејана Марковића, старешине Храма Светог Саве у Краљеву и протојереја Мирољуба Попадића, старешине Храма Свете Тројице у Краљеву, у молитвеном присуству игуманије Манастира Вољавче мати Теодоре. Сам простор је био мали да прими све оне који су се сабрали да се сете овог великог Чудотворца Цркве Божије. Уз велики број народа који се причестио Светим Тајнама Христовим, посебну радост донело је присуство великог броја лекара који овај празник обележавају на посебан начин. Домаћин данашње славе била је др Татјана Брадић – кардиолог, начелница интернистичког блока, као и др Душица Александровић са одељења онкологије. Пригодну беседу одржао је отац Љубинко, говорећи о величини данашњег празника. У беседи је поменуо да тешко материјално стање малог Анастасија није омело да буде захвалан Богу за све што има. Трпећи поруге и ружења, он није падао у очајање, већ је као и његов Господ до крајњег смирења све подносио. Зато га је Свевишњи и наградио даром чудотворства још за живота. Честитајући свима данашњи празник, захвалио је свима који раде у овом лечилишту, због труда да помогну свима онима којима је потребна здравствена нега. У наставку, домаћини су припремили итрпезу љубави за све присутне. протојереј ставрофор Мирослав Јаковљевић, старешина капеле Светог Нектарија
У Атеници литургијски прослављен Свети Нектарије Егински
Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Тропар У Храму Свете великомученице Марине у Атеници свечано је прослављен спомен на Светог Нектарија Егинског. Уочи празника служен је Акатист новојављеној звезди на небу Цркве Христове, богоносном оцу нашем Нектарију, а на сам дан спомена свечано је служена Света Литургија. Литургијом је началствовао протојереј Вазнесењске Цркве у Чачку др Небојша Дабић, уз саслужење свештенства Храма Свете великомученице Марине – старешине храма протојереја Радише Сеочанца, протојереја Александра Грујовића, протонамесника из Храма Светог Ахилија у Ариљу Дарка Несторовића, јереја Богдана Митровића, пароха заблаћког, ђакона чачанских Душан Арсенијевић и Ђорђе Чоловић. Појали су јерођакон Василије (Старовлах) из Епархијe диселдорфске и немачке и Наташа Драговић. Сабрању је присуствовао велики број верника и свечара који су у храм донели колач и жито у спомен Светог Нектарија. Пригодном беседом сабранима се обратио протојереј Небојша Дабић, подсетивши све да је Дом Господњи место нашег боравка и остварења као хришћана, а да нас на то стално подсећају богоносни Оци и Светитељи наше цркве. Слушајући поучну проповед, велики број верника је приступио Светој Тајни Причешћа. Прослављајући спомен на Чудотворца, у храму је било свечара који су на најлепши начин прославили спомен на свог чувара – литургијски и причасно. Након резања славских колача, славари су организовали пригодну трпезу љубави. Храм Свете великомученице Марине у Атеници, међу бројним моштима, поседује и честицу моштију Светог Нектарија Егинског. Од када се редовно служи Акатист богоносном оцу сведочили смо многобројним чудима која су се десила вернима који су са вером и страхом Божјим приступали молитви пред овим Светим моштима. Свештенство храма у Атеници сваког четвртка служи Акатист Светом Нектарију, када се износе мошти вернима за молитву и целивање. Ђакон Ђорђе Чоловић
Ибарске новости: Вероучитељ Владимир Грујић, “Боже Димитријев, помози нам!“
Краљевчанима је још увек у свежем сећању догађај из новембра 2010. године, када је око 2 сата ујутру овај град на Ибру погодио јак земљотрес магнитуде 5,4 јединица Рихтерове скале. Овај разорни земљотрес је нажалост однео два живота, а многе људе је оставио у рушевинама својих домова. Случајно или не, овај земљотрес се десио свега 5 дана пре него што је календаром Цркве одређено обележавање Светог великомученика Димитрија Солунског. Истога дана, наизглед неуобичајено за Житије светих, али с разлогом, Црква обележава и Спомен великог земљотреса који је задесио Цариград 26. Октобра 740. године у време цара Лава Исаврјанина. Народ је тада, на библијски начин, схватио овај земљотрес као казну Божију за грех, те се молио Пресветој Богородици и Светом Димитрију са великим покајањем, све док се Бог не смилова и земљотрес не преста. Овај догађај је пресудно утицао на химнографски садржај службе овоме светитељу рођеном Солуњанину од високородних и побожних родитеља, коме је отац био и сам војвода Солунски у време цара Максимијана (285-305). Поред централне богослужбене слике Димитрија као „Христовог војника, страдалника, који је уништио Лијеву гордост, а за борбу из тамнице охрабрио Нестора“; који је мученички страдао „копљима прободен у ребра, ради прободеног у ребра на крсту Спаситеља“; велико место у Служби написаној њему у част заузима тема земљотреса. Тога дана певамо како се „земља збуњује страхом од гнева Божијег, те се тресу планине и море“; „потресају се темељи земље и дно океана од праведног гнева Створитеља“, а све то како би престали „да даље зло чинимо, јер ево Спас негодује и потреса земљу“. Треба напоменути да нас Служба Светом Димитрију поучава да се земљотрес догађа ради оног унутрашњег потреса, који епицентар има у самом срцу људском, а све то како би нас Господ утврдио у „истинитом страху“, „утврдио у добру“ и упутио на „пут правде Своје“. При састављању Службе Светом Димитрију писац је свакако имао на уму његово Житије, али и библијска сведочанства о земљотресима. Тако се у захвалној песми великог цара Давида, „због гнева Божијег земља затресе и поколеба, а темељи небесима се задрмаше и померише“ (2. Самуил. 22, 8); пророк Исаија нам казује како ће оне који „војују на гору Сионску Господ над војскама походити громом, трусом и хуком великом“ (Исаија 29, 6); предсказујући страдање и ропство јеврејско, пророк Амос говори како ће га „Господ затрести са земље“ (Амос 9,8); коначно, Свети Јован Богослов нам у новозаветном Откривењу предсказује да ће се у „великом дану гнева Божијег“, након отварања шестог печата догодити велики потрес (Откр. 6, 12). Ипак, много чешће се библијски земљотреси догађају као реакција творевине на присуство Створитеља, али и као пројава славе и силе Божије. Док је Мојсије примао заповести Божије гора Синај се тресла веома (Изл. 19,18); пророку Илији се на гори Хорив Бог обратио „гласом тихим и танким“, а Њему су претходили страшни ветар, земљотрес и огањ (1 Цар. 19,11-12). Важни догађаји у Домостроју спасења су праћени својеврсним потресима. Одмах пошто Спаситељ „испусти душу на Крсту земља се потресе и камење се распаде“ (Мт. 27, 51); у „први дан недеље“ Христово Васкрсење је учинило да се земља затресе врло, јер „анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему“ (Мт. 28,2); након једне заједничке молитве апостола у Јерусалиму, како нам бележи апостол Лука, „затресе се место где беху сабрани и напунише се Духа Светога“ (Дел.ап. 4, 31); а Божанско избављење од тамничких окова апостола Павла и Силе пратио је силан потрес услед кога су се померили темељи тамнице (Дел.ап. 16,26). Не доводећи у питање геофизичка сеизмолошка објашњења потреса, природне непогоде, па и земљотрес, треба најпре разумети у светлости тајанственог односа материјалне природе и греха људског, пре свега греха Адама и Еве. Кажњавање рода људског кроз разливање гнева Божијег у виду страшних природних непогода не треба разумети искључиво као јуридички однос злочина и казне, већ најпре као последицу првородног греха Адама и Еве услед чега је природа остала препуштена самој себи. Та богоостављеност и препуштеност, саме по себи јесу „казна Божија“, а наука их препознаје као законитости по којима се догађају природне непогоде, па и оне са катастрофалним последицама. Апокалиптичне природне непогоде које се догађају у континуитету нас непрестано подсећају колико смо велики, односно мали, спрам творевине Божије. Подморски земљотрес у Индонезији 2004. године је изазвао цунами који је однео преко 250000 људских живота. Земљотрес у јапанском граду Фукушими изазвао је експлозију нуклеарног реактора и цунами услед кога је животе изгубило преко 18000 људи. Истовремено, овакви потреси, као што смо и напоменули, редовно изазивају и духовне потресе, који некима буду на спасење, али некима и на суд или осуду. Земљотрес у Краљеву је, на пример, „потресао срца“ бројних доброчинитеља који су несебично помогли унесрећенима. Бројни појединци су тада што у новцу, што у грађевинском материјалу, помогли да се изгради порушено и надокнади изгубљено. Поред значајне помоћи коју је Српска црква тада упутила Краљеву, вероучитељи Архиепископије београдско- карловачке новчано су посебно помогли обнову оштећене Економско-трговинске школе. Ови примери доброчинстава кроз несебично приношење жртве су одувек градили Цркву Божију у којој заправо Богу приносимо свет који је Он створио „због свега и за све“, како то изговарамо на Светој Литургији. Онај коме се молимо у дане сваковрсних потреса је и сам живео за време великог друштвеног потреса у ери гоњења хришћана у Римској империји. На дистанци, далеко од епицентра потреса, Димитрије је, наследивши титулу војводе солунског од свога оца, могао мирно да сачека да гоњење хришћана прође. Међутим, видевши каква страдања подносе хришћани око њега, он се сам „стаде молити и постити, припремајући се за мученички венац“, одлучио је да се „не уплиће у послове обичног војника, да би угодио војводи, већ да се злопати као добар војник Исуса Христа“ (2 Тим. 2,3-4). Пре него што ће бити заточен од стране богоборног Максимијана, предао је сав наслеђени иметак слузи Лупу уз вероватно последње речи изговорене на слободи у чину војводе: „Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско“! Ни тамновање није поколебало овог страдалника Христовог у истрајном исповедању Христове вере. За њега је тамница била попут лађе (=Цркве) на узбурканом мору из јеванђелске приче коју читамо у дану када га литургијски прослављамо. У тој лађи, не марећи на „валове“
Литургијска прослава јубилеја два века од оснивања Храма Свете Тројице у Краљеву
Дана 17. новембра 2024. у Цркви Свете Тројице у Краљеву служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин. Његовом Високопреосвештенству саслуживао је архимандрит Дамјан (Цветковић), као и бројно свештенство Епархије жичке. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор ,,Свети архиђакон Стефан“ из Цркве Свете Тројице наступао под диригентском палицом Милене Лабовић. Литургији је поред бројног верног народа, присуствовало и богољубиво монаштво наше Епархије, челници града Краљева, представници културних и јавних институција, представници војске, жандармерије и полиције. Ова Литургија остаће упамћена у историји наше цркве, јер нас је на светом сабрању Господ удостојио да дочекамо и прославимо велики јубилеј – два века од оснивања Цркве Свете Тројице у Краљеву. Цркву је 1824. подигао кнез Милош Обреновић, на месту где је победио турску војску у тадашњој вароши Карановцу. Његова задужбина стоји већ две стотине година на истоме месту и наставља да указује Пут, Истину и Живот грађанима Краљева и читавој Епархији жичкој. Митрополит је у богонадахнутој беседи честитао свима присутнима велики јубилеј и истакао непроцењив значај и есхатолошку улогу овога светога храма за град Краљево и Епархију жичку. ,,Много је људи зидало овај храм – и велика и мала сиротиња, не од сувишка свога, него је оно што је имао народ делио са својом црквом и уграђивао у њу. Кроз овај храм прошло је много архијереја и пастира на њиви Господњој, као и неколико светитеља. И пред нама је велики задатак—да сачувамо овај храм, као и храм наше душе“, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Свете Литургије за све присутне је уприличена трпеза љубави. Нека би Господ сачувао наш храм до свршетка века непоколебљивим, а жртвеник који је у њему учини да буде Светиња над светињама, силом и дејством Пресветога Духа. Прослави га, Господе, још више по закону очишћења, да на њему савршавана свештенодејства достижу у свети и пренебесни и духовни жртвеник твој, и да нам отуда доносе благодат твога пречистог обасјања, јер се не уздамо на служење наших руку, но на твоју неисказану доброту. Амин! (Молитва за освећење храма) ђакон Филип Зеленовић
Храм Светог кнеза Лазара на Љубићу: предавање протојереја Александра Јевтића о посту
У недељу 21. по Духовима у Храму Светог Кнеза Лазара на Љубићу Свету Литургију служио је протојереј Александар Јевтић (Храм Светог Саве у Краљеву), уз саслужење протојереја Слободана Јаковљевића (Храм Вазнесења Господњег у Чачку) и протојереја Бојана Сујића (Храм Светог Кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика на Љубићу). Светој Литургији је молитвено присуствовао велики број верног народа, у наставку се причестивши Светим Тајнама Христовим. На тему јеванђелске приче о сејачу и семену присутнима се обратио пригодном беседом о. Александар, поучивши верни народ да би требало да обратимо пажњу на моменат духовног слушања или ослушкивања онога што Господ жели да нам каже. То слушање треба да буде позив да непрестано гледамо ближњег и Бога, као и да у односу љубави са њима ослушкујемо непрестано шта је то што Господ свакодневно има да нас поучи. Након одслужене Литургије, у сали парохијског дома у Љубићу о. Александар је, како је и најављено, одржао предавање на тему: “Пост- пут од туге по човеку до радости у Богу.“ Предавању је присуствовао знатан број верног народа који је изузетно пажљиво слушао излагање. Најпре је народ могао да чује шта је то пост, како и када је настао, где су његови корени и то да је суштински смисао поста васпитног карактера. Њиме нас Господ путеводи од нас самих, кроз однос љубави и жртве према ближњима и творевини, према Богу Живом. Затим је о. Александар упознао верни народ са хришћанским и нехришћанским смислом туге и радости, исцрпно говорећи о оба стања духа у човеку. Најпре, туга нема никако негативан контекст у православном хришћанству. Она је осећање које човека ставља у положај осетљивости према сопственим сагрешењима и њен смисао је да у нама освести покајничко расположење. Радост, са друге стране, једина је и права онда када је човек озарен љубављу према Богу и ближњима. Праву радост једино даје Господ, а то знамо по томе што осећај овакве радости не оставља човека празним, већ испуњеним. Дакле, туга са осећајем кривице и рађање покајања је предуслов да се роди радост сећања на Христово оваплоћење, васкрсење, Његов други долазак и Царство Божије. Тиме се спасавамо од унинија и депресије. Сликовитим примерима су објашњене различите духовне стварности, па су присутни на примеру медицине и спорта могли да схвате како нас Господ припрема за духовни живот свакодневно, ако то покушавамо да сагледамо. Одгоцарајући на питања, предавач је рекао да родитељи врло често греше у васпитању деце поступајући на начин двеју крајности. Прва је да децу терају неизоставно на пост, а тиме врло често у њима рађајући револт који ће произвести да у каснијим годинама деца врло често бирају живот изван Цркве. Друга је крајње снисхођење којим се деца уче да у животу треба да иду линијом мањег отпора, те да се не уче подвигу који је духовна и телесна вежба. Требало би кроз постепеност и родитељску молитву тражити средину у којој би дете слободно прихватило пост као прави терен за вежбање врлинског живота. Са надом да ће континуитет предавања да се настави, али са довољном временском дистанцом између истих како би се будила чежња за новим сазнањима и надахнућима, благодаримо Богу Тројичном, Богу Живом за сва небоземна добра. Благодаримо Митрополиту Јустину на благослову, као и нашим оцима Александру и Слободану на великој љубави и радости коју су са нама поделили на Светој Литургији, као а и после ње. Протојереј Бојан Сујић
Гостовање ђака из Драгачева на радију „Слово љубве“
Дана 19. новембра, ученице из Драгачева, Милица Пајовић, ученица Средње школе „Драгачево“, и Лара Милетић, ученица Основне школе „Академик Миленко Шушић“ из Гуче, заједно са својим вероучитељем Дарком Стевановићем, гостовале су у Јутарњем програму радија „Слово љубве“. Њихов пут у Београд омогућило је Удружење „Драгачевско Сунце“, које је финансирало ову посету. Током гостовања, ученице су говориле о значају верске наставе и бројним активностима које организују у својим школама. Посебно су истакнуте дебате, квизови, излети и позоришне представе, као и важност редовног учешћа у Светој Литургији. Милица је поделила своје искуство: „Када сам на Литургији, осећам мир и сигурност. Знам да је Господ уз нас.“ Лара је додала да верска настава оснажује заједништво међу ученицима и помаже у неговању хришћанских врлина. Након гостовања, ученице су са својим вероучитељем посетиле Музеј Српске Православне Цркве, где су се упознале са историјом и наслеђем наше Цркве. Уследиле су посете конаку Кнегиње Љубице и Цркви Ружици, која је оставила посебан утисак због своје лепоте и историјског значаја. Дан је завршен шетњом Калемегданом, што је употпунило духовно и културно обогаћење овог путовања. Овај дан остаће запамћен као пример сведочења вере и јачања духовног живота међу младима, уз захвалност Удружењу „Драгачевско Сунце“, као и директоркама обеју школа. Дарко Стевановић, вероучитељ
Литургијски прослављено 180 година од освећења Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
У Ужицу се ове, 2024. године са поносом говори да су наши преци, пре 180 година, подигли Цркву посвећену Светом Георгију у којој се до дана данашњег непрекидно узноси славопој Богу. Треба напоменути да је тада у Ужицу живело свега 700 православних душа, време је било веома тешко и препуно недаћа. Упркос томе, наши преци су вапили за Богом и успели су да од 1842. до 1844. године подигну велелепни храм у коме ће се молити Богу. Поводом јубилеја, 180 година живота ужичке Цркве, ЦО Ужице је током 2024. године организовала низ дешавања, а на дан Ђурђица, служена је Света Архијерејска Литургија и пререзан је славски колач. У јутарњим часовима празника Ђурђица, преко хиљаду верујућих душа, заједно са свештенством и монаштвом, у порти Храма Светог Георгија, дочекали су свог Архипастира Митрополита Г. Јустина који је благословом и љубављу испунио душе народа. Нашем митрополиту су саслуживали архијерејски намесник ужички протојереј ставрофор Милош Босић, старешина ужичке цркве протојереј Владимир Дуканац, свештеници Зоран Јанковић, Милић Драговић, Иван Деспић, Добрица Миленковић, Обрад Стевановић, ђакони Стефан Симић, Слободан Поледица и Никола Стевановић. Након читања Светог Јеванђеља, Митрополит Јустин се обратио верујућем народу, честитао Ужичанима велики јубилеј, а затим богонадахнуто и поучно протумачио речи Спаситељеве које су данас изговорене у Светом Јеванђељу. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. У току Свете Литургије, Црква Христова је добила и новог ђакона, Стефана Стевановић на кога је Митрополит положио своју руку и уз благослов му поручио да се држи Божијих заповести. ЦО Ужице је, након Свете Литургије организовала славски ручак, а том приликом, старешина цркве Владимир Дуканац одржао је поздравно слово љубави. Протојереј Љубан Петровић
Свечана академија поводом двестогодишњице Цркве Свете Тројице у Краљеву
У четвртак 14. новембра 2024. године, у Краљевачком позоришту одржана је Свечана академија поводом два века постојања Цркве Свете Тројице у Краљеву. Академију је у присуству великог броја званица, свештенства намесништва жичког и представника институција града Краљева, отворио секретар ЕУО-а Епархије жичке архимандрит др Дамјан (Цветковић), преневши свима присутнима благослов и поздраве Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Господина Јустина. Под диригентском палицом проф. Драгане Ђокић наступао је обједињени хор из Храма Светог Саве и Цркве Свете Тројице. Осим црквених хорова, на академији су учествовали и чланови КУД Абрашевић, народни гуслар Радован Пековић, студент теологије Бошко Миљковић, глумци Краљевачког позоришта, Владимир Јовановић и Светлана Миленковић, као и дугогодишњи директор Краљевачког позоришта господин Миломир Недељковић. Специјални гост вечери био је наш познати глумац, родом из Жиче, господин Небојша Дугалић. Он је читао писма Светог Владике Николаја Жичког, упућена народним вођама и свештенству Цркве Свете Тројице. Академија је део програма ,,Сведок Истине“, који у сарадњи са Краљевачким позориштем и Музејем града Краљева организује Црква Свете Тројице. Осим Свечане академије, програм укључује и промоцију Монографије о Цркви 15. новембра у Музеју града Краљева и Свету Архијерејску Литургију у недељу 17. новембра. ђакон Филип Зеленовић
Свечана академија поводом 180 година од освећења Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Господина Јустина, 15. новембра 2024. у пуној сали Народног позоришта одржана је свечана академија поводом 180 година од освећења Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу. Око 700 православних хришћана, колико их је живело тада у граду, подигло је овај велелепни храм за само 2 године. Пуних 170 година овај храм се називао нова ужичка црква, јер у Ужицу није било новијег. За својих 180 година памти Турке и њихов одлазак из Ужица, 2 династије, 2 балканска и 2 светска рата. Памти 41 свештеника, 17 капелана и 28 ђакона који су били постављени за свештенослужитеље у њему. Храм је оштећен приликом савезничког бомбардовања, тачно на стогодишњицу од његовог освећења, 23. новембра 1944. године. Братство храма дугује захвалност Граду и Народном позоришту у Ужицу који су уступили простор да се у њему одржи академија. Велику захвалност дугујемо о. Милићу Драговићу на изговореној беседи, градоначелници Града Ужица др Јелени Раковић Радивојевић која се овом приликом обратила присутнима. Посебну захвалност имамо према учесницима у програму академије, Музичкој школи „Војислав Лале Стефановић“ и њиховим професоркама Тијани Видаковић и Александри Прокић, које руководе етно секцијом. Хору при нашем храму, етно групи Ђурђевак, дечијем хору Ђурђевак, њиховом руководиоцу Јасмини као и г. Бојану Курешевићу, пратиоцу на гитари. Захвалност дугујемо глумцу Народног позоришта у Ужицу, хаџи Немањи Јовановићу, као и свима који су на било који начин помогли да идеју и замисао претворимо у дело. Надамо се да ћемо неке наредне јубилеје дочекати са започетим или завршеним храмовима и да више никада нећемо чекати 170 година на нови храм у овом граду. Протојереј Милан Луковић
Изложба “Свештенство Цркве Светог великомученика Георгија у Ужицу”
Изложба “Свештенство Цркве Светог великомученика Георгија у Ужицу”, аутора протојереја Милана Филиповића и историчара Немање Спаловића, уприличена поводом 180 година од освећења ове цркве отворена је у Историјском архиву Ужице. Изложбу, која прати живот и рад свештеника при ужичком храму Светог великомученика Георгија, у периоду од његовог освећења 1844. године, до данашњих дана отворио је Рајко Радосављевић заменик градоначелнице Ужица. Присутнима се обратио протојереј Владимир Дуканац, старешина Цркве Светог великомученика Георгија. “Ово је уствари покушај да се направи тај историјски континуитет свештеника наше Цркве који су живели радили и служили Богу живоме у нашем храму, а да то остане као легат нашој деци, јер заиста како живимо, некако је тај заборав највећи непријатељ нашега народа. У том погледу ова изложба треба да буде најава освешћења или буђења наше свете православне цркве”, нагласио је Дуканац. “Била је велика част и задовољство радити на изложби посвећеној једном овако значајном јубилеју”, истакао је историчар Немања Спаловић, један од аутора изложбе. „Прота Милан и ја смо покушали да на ових 27 паноа прикажемо што више свештеника и ђакона који су служили у Цркви Светог великомученика Георгија у Ужицу. Из техничких разлога нисмо могли све да их представимо, али смо дали један табеларни приказ свих свештеника, капелана и ђакона који су служили од 1844. године па до данас. ово није само изложба о биографијама тих свештеника, већ и кроз те биографије упознавање са друштвеним и политичким околностима и животом тадашњег Ужица и Србије, нарочито када су у питању свештеници као што су Гаврило Поповић, Михаило Ђурић, Стеван Бојовић, Витомир Видаковић и други”, рекао је Спаловић, уз захвалност свима који су учествовали у прикупљању материјала и припреми изложбе. Према речима протојереја Милана Филиповића овом изложбом и монографијом представљају се бројни свештеници, ђакони и капелани, људи који су током 19. века, поред тога што су били свештеници били и учитељи, војни свештеници, али и представници народа у скупштинама. “Морам напоменути и да су за време Другог светског рата поједини свештеници били исто тако учесници појединих партија и било је подељености, и баш због тог учешћа у политичком животу највише су страдали и они и њихове породице што ћете прочитати у пропратном тексту на изложби. Мислим да су сви свештеници који су овде представљени током свих година служили са народом. Када је храм освећен 1844. године биле су само 184 куће овде у Ужицу и око 707 душа, а знате колико их је данас и свештеници су увек били са народом. Данас се молим да их пре свега ми свештеници не заборавимо у молитвама нашим, да их се ми сећамо, а исто тако и ви, јер су оставили велики траг иза себе и дали огроман допринос народу”. Изложбу је отворио Рајко Радосављевић заменик градоначелнице Ужица. “Црква није само институција или зграда, она је много више од тога. У њој се људи повезују са Богом, али и једни са другима. Црква је чувар традиције, духовног наслеђа и сведок бројних историјских, друштвених и осталих догађаја и промена, упркос којима остаје и опстаје и држи нас окупљене под својим окриљем кроз године и векове. 180 година Цркве Светог великомученика Георгија, јубилеј који поносно славимо окупио нас је и овде у Историјском архиву да отворимо изложбу посвећену свештенству, тог истог храма. Аутори су се потрудили да нам веродостојно представе људе који су, како се наводи у каталогу, били са народом и кад се рађало и умирало, и у болести и у ратовима, у изгнанству и по логорима. Људе који су кроз историју делили судбину свога народа. О самој изложби говорили су моји претходници и аутори, а ја желим да им у име града честитам на овој заиста сјајној поставци, која ће нас све заједно подсетити на значај и улогу свештенства у нашем свакодневном животу и развоју нашег града кроз готово два века”, нагласио је Радосављевић. Историчар Немања Спаловић