Краљевчанима је још увек у свежем сећању догађај из новембра 2010. године, када је око 2 сата ујутру овај град на Ибру погодио јак земљотрес магнитуде 5,4 јединица Рихтерове скале. Овај разорни земљотрес је нажалост однео два живота, а многе људе је оставио у рушевинама својих домова.
Случајно или не, овај земљотрес се десио свега 5 дана пре него што је календаром Цркве одређено обележавање Светог великомученика Димитрија Солунског. Истога дана, наизглед неуобичајено за Житије светих, али с разлогом, Црква обележава и Спомен великог земљотреса који је задесио Цариград 26. Октобра 740. године у време цара Лава Исаврјанина. Народ је тада, на библијски начин, схватио овај земљотрес као казну Божију за грех, те се молио Пресветој Богородици и Светом Димитрију са великим покајањем, све док се Бог не смилова и земљотрес не преста.
Овај догађај је пресудно утицао на химнографски садржај службе овоме светитељу рођеном Солуњанину од високородних и побожних родитеља, коме је отац био и сам војвода Солунски у време цара Максимијана (285-305).
Поред централне богослужбене слике Димитрија као „Христовог војника, страдалника, који је уништио Лијеву гордост, а за борбу из тамнице охрабрио Нестора“; који је мученички страдао „копљима прободен у ребра, ради прободеног у ребра на крсту Спаситеља“; велико место у Служби написаној њему у част заузима тема земљотреса. Тога дана певамо како се „земља збуњује страхом од гнева Божијег, те се тресу планине и море“; „потресају се темељи земље и дно океана од праведног гнева Створитеља“, а све то како би престали „да даље зло чинимо, јер ево Спас негодује и потреса земљу“. Треба напоменути да нас Служба Светом Димитрију поучава да се земљотрес догађа ради оног унутрашњег потреса, који епицентар има у самом срцу људском, а све то како би нас Господ утврдио у „истинитом страху“, „утврдио у добру“ и упутио на „пут правде Своје“.
При састављању Службе Светом Димитрију писац је свакако имао на уму његово Житије, али и библијска сведочанства о земљотресима. Тако се у захвалној песми великог цара Давида, „због гнева Божијег земља затресе и поколеба, а темељи небесима се задрмаше и померише“ (2. Самуил. 22, 8); пророк Исаија нам казује како ће оне који „војују на гору Сионску Господ над војскама походити громом, трусом и хуком великом“ (Исаија 29, 6); предсказујући страдање и ропство јеврејско, пророк Амос говори како ће га „Господ затрести са земље“ (Амос 9,8); коначно, Свети Јован Богослов нам у новозаветном Откривењу предсказује да ће се у „великом дану гнева Божијег“, након отварања шестог печата догодити велики потрес (Откр. 6, 12).
Ипак, много чешће се библијски земљотреси догађају као реакција творевине на присуство Створитеља, али и као пројава славе и силе Божије. Док је Мојсије примао заповести Божије гора Синај се тресла веома (Изл. 19,18); пророку Илији се на гори Хорив Бог обратио „гласом тихим и танким“, а Њему су претходили страшни ветар, земљотрес и огањ (1 Цар. 19,11-12).
Важни догађаји у Домостроју спасења су праћени својеврсним потресима. Одмах пошто Спаситељ „испусти душу на Крсту земља се потресе и камење се распаде“ (Мт. 27, 51); у „први дан недеље“ Христово Васкрсење је учинило да се земља затресе врло, јер „анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему“ (Мт. 28,2); након једне заједничке молитве апостола у Јерусалиму, како нам бележи апостол Лука, „затресе се место где беху сабрани и напунише се Духа Светога“ (Дел.ап. 4, 31); а Божанско избављење од тамничких окова апостола Павла и Силе пратио је силан потрес услед кога су се померили темељи тамнице (Дел.ап. 16,26).
Не доводећи у питање геофизичка сеизмолошка објашњења потреса, природне непогоде, па и земљотрес, треба најпре разумети у светлости тајанственог односа материјалне природе и греха људског, пре свега греха Адама и Еве. Кажњавање рода људског кроз разливање гнева Божијег у виду страшних природних непогода не треба разумети искључиво као јуридички однос злочина и казне, већ најпре као последицу првородног греха Адама и Еве услед чега је природа остала препуштена самој себи. Та богоостављеност и препуштеност, саме по себи јесу „казна Божија“, а наука их препознаје као законитости по којима се догађају природне непогоде, па и оне са катастрофалним последицама.
Апокалиптичне природне непогоде које се догађају у континуитету нас непрестано подсећају колико смо велики, односно мали, спрам творевине Божије. Подморски земљотрес у Индонезији 2004. године је изазвао цунами који је однео преко 250000 људских живота. Земљотрес у јапанском граду Фукушими изазвао је експлозију нуклеарног реактора и цунами услед кога је животе изгубило преко 18000 људи. Истовремено, овакви потреси, као што смо и напоменули, редовно изазивају и духовне потресе, који некима буду на спасење, али некима и на суд или осуду. Земљотрес у Краљеву је, на пример, „потресао срца“ бројних доброчинитеља који су несебично помогли унесрећенима. Бројни појединци су тада што у новцу, што у грађевинском материјалу, помогли да се изгради порушено и надокнади изгубљено. Поред значајне помоћи коју је Српска црква тада упутила Краљеву, вероучитељи Архиепископије београдско- карловачке новчано су посебно помогли обнову оштећене Економско-трговинске школе.
Ови примери доброчинстава кроз несебично приношење жртве су одувек градили Цркву Божију у којој заправо Богу приносимо свет који је Он створио „због свега и за све“, како то изговарамо на Светој Литургији.
Онај коме се молимо у дане сваковрсних потреса је и сам живео за време великог друштвеног потреса у ери гоњења хришћана у Римској империји. На дистанци, далеко од епицентра потреса, Димитрије је, наследивши титулу војводе солунског од свога оца, могао мирно да сачека да гоњење хришћана прође. Међутим, видевши каква страдања подносе хришћани око њега, он се сам „стаде молити и постити, припремајући се за мученички венац“, одлучио је да се „не уплиће у послове обичног војника, да би угодио војводи, већ да се злопати као добар војник Исуса Христа“ (2 Тим. 2,3-4). Пре него што ће бити заточен од стране богоборног Максимијана, предао је сав наслеђени иметак слузи Лупу уз вероватно последње речи изговорене на слободи у чину војводе: „Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско“!
Ни тамновање није поколебало овог страдалника Христовог у истрајном исповедању Христове вере. За њега је тамница била попут лађе (=Цркве) на узбурканом мору из јеванђелске приче коју читамо у дану када га литургијски прослављамо. У тој лађи, не марећи на „валове“ око себе и у себи, а ишчекујући сопствени мученички венац, попут самог Христа, поучава и осењује крсним знаком свог ученика Нестора, како да изађе на мегдан Вандалину, по имену Лију, који је пре тога погубио бројне хришћане.
Стога и ми, какви год нас животни потреси задесили, кренимо на свој победоносни духовни мегдан самораспињања и успињања, и попут мученика Нестора громогласно ускликнимо: „Боже Димитријев, помози нам“!
Владимир Грујић, вероучитељ
Извор: Ибарске новости, рубрика „Жички благовесник“