Author: Filip

У молитвеној атмосфери и духу љубави према Богу и ближњима, 26. децембра 2024. године, у Центру за културу општине Лучани у Гучи свечано је отворена изложба „Портрети Патријарха Павла“. Овај значајан културни догађај посвећен је сећању на највољенијег српског Патријарха, чији живот и дело остају светли путоказ свима нама. Вече је започела Марија Неранџић, која је својим дирљивим и достојанственим вођењем програма унела дубоку духовност у целокупни догађај. Њене речи су нас подсетиле на вечне истине које је Патријарх Павле сведочио својим животом – скромност, молитву и непрестану службу Богу и човеку. Изложба је плод дугогодишњег труда и љубави Хаџи Марка Вујичића, фотографа и блиског пријатеља Патријарха Павла. Њихово познанство започело је још у данима када је Вујичић био ученик Богословије „Свети Сава“ у Београду. Касније су често путовали заједно, а фотографије настале на тим путовањима сведоче о животу Патријарха – животу посвећеном Богу, молитви и помоћи сваком човеку. Изложба обухвата 33 фото-портрета настала у периоду од 2003. до 2009. године. Слике приказују Патријарха у његовом свакодневном животу – у молитви, на путовањима, у сусрету са народом. Ова репрезентативна збирка не само да преноси лик Патријарха Павла, већ оживљава дух његове светости. Аутор је ову збирку поклонио Музеју у Младеновцу, где се данас чува као сведочанство љубави и поштовања према овом великом човеку. Присутнима су се обратили Дарко Стевановић, вероучитељ, и Зоран Д. Пантелић, директор Културног центра у Гучи. У свом обраћању, вероучитељ Дарко је истакао духовни значај Патријарха Павла за наш народ, наглашавајући његову непоколебиву веру, скромност и љубав као пример који треба да следимо. Господин Пантелић је захвалио свима који су допринели организацији овог догађаја, нагласивши важност очувања сећања на личност и дело Патријарха Павла за будуће генерације. Изложба ће бити отворена у холу Културног центра у Гучи до 8. јануара 2025. године. Позивамо све љубитеље духовности и уметности да посете ову јединствену поставку, како бисмо заједно, кроз ове свете портрете, осетили близину човека који је својим животом заиста био „живи светац“. Нека ова изложба буде наш подсетник да је живот у Христу и у љубави према ближњем пут којим треба да идемо, следећи пример нашег светог Патријарха Павла. Дарко Стевановић, вероучитељ

Дана 22. децембра 2024. у недељу 26. по Духовима, када Света Црква празнује спомен на зачеће Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, као и празник Детињице, служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. Високопреосвећеном Владици саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, архијерејски намесник трнавски протојереј-ставрофор Мирослав Петров, протојереј-ставрофор Крстивоје Милуновић, протојереји Милан Мионић, Звонко Рацић и Жарко Дончић, новорукоположени јереј Миладин Милунови, као и братство храма. Митрополит Јустин се надахнутом беседом обратио присутнима, објашњавајући данашње јеванђелско читање које се односи на све који улажу у оно што је пропадљиво, насупртот оном што је вечно и надилази смрт. – Само оно што превазилази смртно јесте спасоносно. Кад се сетимо да је све пролазно, да је овај свет овакав какав јесте пун болести, тешкоћа и смрти, онда нам је лакше ако је Бог са нама. На нама је да ли ћемо овим пролазним животом да задобијемо вечни живот или ћемо се приволети овом свету који нас као горчина заслађена шећером привлачи, рекао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. У току Свете Литургије Архиепископ и Митрополит Јустин је у чин презвитера рукоположио горњемилановачког ђакона Миладина Милуновића новог посленика на Њиви Господњој.  Евхаристијска радост око причешћа Чашом Живота настављена је на Трпези љубави коју је приредио новорукоположени  јереј Миладин. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер ИТ инжењер

У периоду 21-22. децембар 2024. делегација Епархије жичке коју су чинили протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“, као и Филип Нешковић, студент ПБФ у Београду, посетила је Митрополију црногорско-приморску, Храм Васкрсења Христовог у Подгорици и Храм Светог Јована Владимира у Бару, у циљу промоције издаваштва Епархије жичке. Предавачи су се захвалили на благослову Високопреосвећеном Архиепископу цетињском и митрополиту црногорско-приморском Господину Јоаникија да се представи труд издаваштва Епархије жичке. Такође, заблагодарили су директору и уреднику Информативно-издавачке установе Митрополије црногорско-приморске „Светигора“, протојереју-ставрофору Далибору Милаковићу, старешини Храма Васкрсења Христовог у Подгорици протојереју Николи Пејовићу, старешини Храма Светог Јована Владимира у Бару протојереју Слободану Зековићу, који су нас све дочекали са аврамовским гостољубљем. Предавачи су пренели поздраве Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина. На почетку излагања на тему „Божић- извор радости, победник туге“, отац Александар је говорио о дубљем значају празника Рождества Христовог. Протојереј др Слободан Јаковљевић говорио је о књизи „Господе где станујеш“, истичући да се књига састоји од чланака оца Александра Јевтића, који су раније објављивани у часопису Православни Мисионар, а сада сабрани на једном месту. Он је нагласио да ова књига представља комбинацију беседа, књижевних есеја и теолошких разматрања, те да аутор на сажет и јасан начин даје одговоре на важне животне и актуелне теме. Отац Слободан је такође истакао да у књизи можемо пронаћи мисли о значајним личностима попут Момчила Настасијевића, Чехова и Његоша, као и о дубоким темама као што су отуђеност и депресија. Аутор такође разматра проблем поделе на молитвено и академско богословље, али и истиче важне хришћанске врлине, као што су љубав, милосрђе, смиреност и светост. Књига нам пружа широку лепезу теолошких и духовних разматрања која су значајна за савременог човека. Отац Слободан је представио и значајно светоотачко дело у издању Епархије жичке – двојезично критичко издање дела Светог Симеона Солунског. Ова књига садржи византијски грчки текст дела Светог Симеона Солунског, који се чува у библиотеци у месту Загора у Грчкој под сигнатурним бројем 23, као и његов превод на српски језик. Једна од главних карактеристика овог издања је критички апарат, који обухвата филолошке и библистичке напомене. Литургичке напомене, које су важан део издања, припремио је протојереј др Слободан Јаковљевић, који је уједно и уредник издања, уз помоћ рецензената. Ово критичко издање представља важан допринос у проучавању светоотачке литературе. Протојереј Александар Јевтић представио је књигу др Зорана Кинђића, редовног професора на Факултету политичких наука у Београду, под насловом „Суочавање са (зло)духом нихилизма“. Аутор у овом делу критички разматра и преиспитује ставове и учење Фридриха Ничеа, истовремено цитирајући велике православне личности као што су Свети Ава Јустин Ћелијски, јеромонах Серафим Роуз, архимандрит Рафаил Карелин, као и многе друге важне ауторе. Посебно су значајна два текста која се баве темом абортуса, где аутор наглашава вредности живота и здравља, али и истиче како болест детета може постати благослов и средство духовног спасења за целу породицу. Протојереј Јевтић је, такође, цитирао Светог старца Порфирија који је рекао да ће се, у Царству Небеском, и светитељи који су на земљи чинили велике подвижничке напоре, осећати посрамљено пред подвигом деце са менталним и другим развојним проблемима, који представљају истински духовни подвиг у православном животу. Отац Александар је презентовао књигу оца Слободана Јаковљевића „У светом и свечасном храму овом“. Дугогодишња посвећеност аутора и пастирска служба при Храму Вазнесења Господњег у Чачку, изродила је једно вредно поглавље које говори о поменутом храму и чачанском свештенству. Други део књиге говори о Конкордатској кризи и чврстом ставу Цркве у том периоду великих искушења. Из трећег поглавља ове књиге можемо се упознати са историјом српског богослужења, у коме се налази и обрађени рукопис из Манастира Савине под сигнатурним бројем 7, који је први српски Архијерејски чиновник. Отац Слободан је, на крају, представио најновије издање Епархије жичке „Кад су људи постајали Хришћани: историјски развој хришћанске мисионарске методологије“, аутора др Ведрана Голијанина, доцента на Православном богословском факултету „Светог Василија Острошког“ у Фочи. Професор Голијанин у овој књизи нам пружа историјску анализу разлога због којих су људи постајали хришћани од ранохришћанског периода до савременог доба. Ова књига намењена  је студентима православног богословља, али и људима који нису школовани теолози, а желе сазнати због чега су њихови преци постајали хришћани. Филип Нешковић, студент ПБФ-а у Београду

У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира 22. децембра 2024 године одржано је представљање издаваштва Епархије жичке „Божић – извор радости, победник туге“. Говорили су протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“. ВИДЕО – ОВДЕ Видео: Дејан Вукић Извор: храмбар

Представљање издаваштва Епархије жичке: Божић нас учи да смо од Бога добили највише што има да нам да – самог Себе У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 21. децембра 2024. године, представљено је издаваштво Епархије жичке „Божић – извор радости, победник туге“. Током вечери говорили су протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке, као и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“. У уводном дијелу вечери протојереј Александар Јевтић заблагодарио је свима на присуству, а посебно на благослову Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, нагласивши да је заиста посебно добити прилику да тај труд који улажу у издаваштво Епархије жичке и представе. „Сматрам да је све ово што сада причамо и све то што пише у тим књигама управо један те исти пут, а то је пут да нам буду јасније тајне Божије и да имамо више радости у свом животу, а мање туге“, рекао је прота Александар. Он је у наставку говорио о дубљем смислу прославе празника Рождества Христовог – Божића, наглашавајући да је потребно разумјети сву ширину овог празника без којег не би било ни цјелокупног нашег спасења, али је дао и посебан осврт на светитељство, јер, како наглашава прота Александар, светитељи су једини међу људима који доживљавају пуноћу радости Раја: „Приближавамо се полако празнику Божића, па у светлости тог празника ваљало би да разумемо сву ширину празника. Свети Јефрем Сирин у Химнама о Рају описује како то Рај изгледа у његовом духовном виђењу и каже: Унутрашња граница Раја је Дрво познања. Након тога следи појас у коме је Дрво живота, а потом се налази Господ Бог. Адам и Ева су дошли само до Дрвета познања, дакле оне нису искусили пуноћу Раја. И то је оно што бисмо требали да знамо, да искључиву и пуноћу радости доживљавају, доживели су једино светитељи. Управо Јефрем Сирин описује искуство светитеља, за које каже да су им уши испражњене од змијског шаптања. Више демонске силе немају прилику да их на нешто наговоре, као остале људе. Такође каже, да су одевени у потпуно бело одело, као што је оно крштењско, и још једна битна ствар, они живе искуство одсуства бола. То је веома важна дефиниција радости, одсуство бола. И у неким савременим психолошким речницима говори се да је радост стање, емоционално у коме нема бола, у коме је задовољство, док са друге стране јесте туга и присуство бола.“ Прота Александар је у даљем обраћању говорио о присутном дуализму у човјековом животу, у искуству радости и патње – бола, будући да благодат Божију, а самим тим истинску радост, не могу донијети инстант задовољства која нуди овај пролазни свијет: „Кад посматрате подвиге одређених Светих отаца кад читате Лествицу или нека друга штива, ви видите да је то прилично суров начин живота, али резултат је дејство Духа Светога – благодат која доноси радост коју не могу да донесу тренутна инстант задовољства овог света, ма како она била лепа или пожељна. И у том смислу су многи Свети оци писали, али писали су и многи писци, међу њима и Његош на том трагу каже: Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда. Дакле, то искуство помешаности у животу је препознато као једна нормална стварност и као једно здраво човеково постојање. Свети Варнава Настић (викарни епископ хвостански Српске православне цркве) каже на једном месту у приступној беседи епископској: Мој живот ће бити радосно пењање са Христом на Голготу.  Данас имамо много људи који сваку жртву одбацују. Кад им наиђе искушење, не користе ту прилику да задобију благодат.“ Он је такође посебан акценат дао и на склад на психосоматском плану, који често бива нарушен кроз неискреност према себи, ближњима и Богу: „Човек не може сам себе да слаже, макар на несвесном плану, на свесном можда и може, али на несвестном последице те лажи се трпе. И онда имамо много људи који у Цркви проведу деценије, али никако не излазе из тог круга без радосног стања. Зато што њихов организам не прихвата њихову глуму. Зато је потребна једна деконструкција, једна разградња, уз помоћ духовника и исповести и искреног живота према ближњима, да би човек у ствари дошао у позицију да буде искрен према самом себи и да почне његов организам да има један склад, кроз који делује и Божија благодат.“ У наставку прота Александар је истакао да у данашње вријеме постоји велики изазов на пољу општег питања смисла које је у једном значајном дијелу потиснуто кроз тежњу непрестаних радости које одузимају шансу да човјек доживи мале свакодневне радости, које су истинска подршка у подношењу неминовних животних патњи: „Управо на том пољу, ми данас имамо један велик изазов. Питање смисла је негде потиснуто. Мало ко се данас пита искрено о смислу. Тежи се срећи и задовољству. Недавно сам чуо од једне мајке каже: Ја не желим ништа друго, него само то да мој син стално буде срећан. Ја рекох: То је његова пропаст, та ваша жеља, зато што му ту срећу, ни Ви нити било ко не може обезбедити на свету и она ће бити окидач незадовољства и код Вас и код њега у целом животу. Шта је основни проблем? Што људи управо у тој тежњи, да непрестано буду радосни, немају шансу да доживе мале свакодневне радости које би им биле подршка да поднесу патње, које су неминовне. Ми данас имамо бежање од патње, имамо јаке седативе, имамо анестезиолошке разне процесе. Они немају трпљење баш због тога што нису користили прилике за радост, већ су у неблагодарности свог живота дошли у неком тренутку да патњу виде као једини највећи проблем. То је једно нехришћанско виђење, јер ми видимо мученике, који подносе страшне муке у житијима, али који благодаре.“ Прота Александар је затим подвукао да људи заправо покушавају да анулирају бол, а не да га осмисле, првенствено због тога што су себе саме као субјект и као его поставили као мјерило и радости и туге, што је у директној суупротности живота светитеља који су били поновљен Христов живот: „Дакле, у тој атмосфери која подразумева да се ми и радујемо патњама, Господ Бог дарује благодат., у супротним ситуацијама, ми непрестано бежимо од патњи, од страдања, и губимо ту

У ишчекивању најрадоснијег празника, братство храма Светог Апостола и Јеванђелисте Марка у Ужицу организовало је низ активности. У сали парохијског дома петком и недељом се одржавају предавања на различите теме из духовног живота: „Окусите и видите“; „Живот у вери и вера у животу“, „Човек Божији – Свети Нектарије“, су неке од тема који су различити свештеници покушали да приближе народу. Уз предавања приказан је филм о Светом Нектарију; представљен је Кипар кроз слике и острво светих. Детаљније ОВДЕ.

Од времена Светога Саве до данашњих дана, не постоји лепши период године који тако обједини породицу, и кроз мноштво вишевековних обичаја упути једне на друге, као што то сами по себи чине дани Божићног поста. Следујући баш тој традицији која је нашу веру кроз векове искушења одржала, већ по навици, и ове године први по реду породични празник најсвечаније могуће је обележен у једном планинском селу украј Ивањице.  У селу Радаљеву, на Детињце скупило се преко 150 деце са својим најмилијима да под сводовима Храма Светог Ђорђа Богу се помоле и захвале. Ни веома хладан дан, велики мраз и снег, нису спречили ову децу да дођу на врх села Радаљеву до свога храма.  Сва присутна дечица су својим гласовима улепшавала данашњу Свету Литургију на којој су се и причестили. Након тога, њихов парох организовао је свечано сликање и послужење за све присутне, а у име ЦО сваком детету је уручен и поклон-пакетић, да се имају чиме и у свом дому како обичаји налажу „одвезати“. Свештеник их је кроз неколико речи поучио рекавши да  њихово присуство у оволиком броју сведоче о томе где наша будућност почива, и замолио је сву дечицу да на данашњи дан, њихову црквену славу, по повратку у свој дом сваком члану породице понаособ упуте 3 речи: реч љубави, јер она је та на којој породица и живот почивају, реч хвале родитељима за сву жртву и труд, и реч извињења, за све своје несташлуке у претходној години. Радост овога дана продужена је кроз празничну трпезу љубави, а народ и дечица су из храма отишли у радости ишчекивања надолазећих породичних празника и дана радости над радостима – доласка Бога међу нас. Јереј Аранђел Петровић

У основној школи ,,Горачићи“ у Горачићима ове године је на посебан начин обележен  највећи породични празник – Детинци. Вероучитељ Немања Матејић организовао је и осмислио приредбу у којој су учествовала деца од првог до осмог разреда. Наши најмлађи ученици певали су први дивну песму ,,Кажи мени ђаче, учениче“. После њих ученици другог, трећег и четвртог разреда, такође су празничним песмама о Божићу и Православљу обогатили програм. Ђаци петаци су својим шалама насмејали публику. Ученици шестог разреда извели су скеч ,,Човек без среће“ са јасном поруком да срећу треба тражити у раду, реду, умерености и вери. Да наши ученици воле да глуме и то веома успешно, доказали су и ученици седмог и осмог  разреда који су приказали  савремено доба, трку човека са временом и последице тога. Опоменули су својим скечом присутне госте да су родитељи и породица најважнији и да увек морамо имати времена за њих.  На овај начин, ученици су својим ангажовањем показали своје таленте и способности, кроз текстове које су певали, казивали и глумили учили су се правим животним вредностима и јачали веру, а присутнима су пренели снажне поруке: Деца су наше највеће богатство. Породица је светиња и стуб сваког друштва. На крају приредбе, ученици су припремили поклоне у виду слаткиша за све присутне госте  са жељом да овај празник свима прође у здрављу, миру, љубави и срећи. Наставница српског језика Драгана Лазовић