Author: Filip

У понедељак, 25. маја 2020. године, када Црква прославља велике Оце Цркве, Светог Епифанија Кипарског и Светог Германа Цариградског, по благослову Епископа жичког Господина Јустина, сабрало се свештенство архијерејског намесништва таковског у Храму Светог Саве Српског на Савинцу, како би приступили Исповести, Литургији и братском састанку. Исповедник свештенству био је јеромонах Орсисије (Ивановић), настојатељ Манастира Свете Тројице са Овчара. Након исповести и духовних поука исповедника, благодарећи Богу, почела је Света Литургија. Литургијским сабрањем је началствовао протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, уз саслуживање протонамесника Обрада Стевановића пароха љутовничког, протонамесника Божидара Бована, пароха липовачког, јереја Војислава Рисимовића, пароха прањанског,  јереја Дејана Ракића, пароха брезанског, јереја Владимира Воштића, пароха брусничког, јереја Часлава Филиповића, пароха мајданског, као и парохијског ђакона Александара Пејовића.   Беседом се после Литургије обратио протонамесник Драган Ђорем, чије речи преносимо: „Христос Воскресе браћо! Благодаримо прво данас Богу, што нас је у ове најрадосније дане када непрестано прослављамо и величамо Христово Васкрсење, благословом нашег духовног Оца и Епископа окупио на Светој Литургији. Сабрали смо се данас пре свега, да се заједно причестимо, да примимо заједно као браћа са трпезе Господње Хлеб Живота и да пијемо са Извора вечног живота. Окупили смо се јутрос пре Литургије, и да очистимо сву прљавштину духовну која се наталожила на нашој души, да то поделимо са исповедником нашег намесништва и примимо од њега утеху и поуку.  Благодаримо оцу Орсисију данас што је овде са нама, што је прихватио благословом нашег Епископа, да буде наш исповедник, да сво тешко бреме наших грехова понесе. Благодарим свима вама што смо се данас окупили, да се покажемо као браћа, да једни другима опростимо ако има шта, и да као права браћа свештеници, верни и послушни синови Цркве Божије и нашег Епископа, учествујемо у Светој Литургији. Радост је посебна да смо се данас сви причестили. Састали смо се и да вам пренесем благослове нашег духовног оца и Епископа као и ЕУО-а, да поразговарамо о свим проблемима са којима се на парохијама сусрећемо, о уређењу Црквених општинама, и другим не мање битним стварима. Још једанпут благодаримо исповеднику, оцу Орсисију, благодаримо свима вама. Изволите сада у црквену салу на састанак и трпезу љубави.“ Након Свете Литургије, свештенство је наставило братски састанак у парохијској трпезарији, где је уприличена трпеза љубави. Великодушно нас је дочекао домаћин протојереј Ненад Бајић, парох савиначки, и захвалио се што смо његови драги гости. Том приликом обратио се поново протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, који се захвалио домаћину и говорио о узвишености и одговорности наше свештеничке службе, парохија и народа који су нам поверени. Нагласио је да посебно треба обратити пажњу на уредност храмова, олтара, богослужбених сасуда, црквених објеката, порти и да  би у наредном периоду свако колико може, требало да се потруди око унапређења црквеног живота на својој парохији, да уреди и улепша своју цркву. После његовог обраћања уследила је дискусија о разним питањима и проблемима. Благодарећи Богу на свему и за све, растали смо се у неизмерној радости.                                                                                                             Ђакон Александар Пејовић

У дану када наша Црква прославља равноапостолне светитеље Кирила и Методија, храм на Копаонику обележава своју прву славу. На најпознатијој српској планини годинама је недостајало место литургијског сабрања. Вољом Божијом и благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. отпочела је изградња велелепног храма посвећеног Светој браћи Кирилу и Методију. Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић уз саслужење проте Радована Радосављевића и јереја Немање Тимотијевића. Отац Здравко је у пригодној беседи подсетио на важност празника и на велику улогу Свете браће у просвећивању Словена. Такође, истакао је колико је труда уложено да би отпочела реализација овог пројекта. Надлежни парох, јереј Бранко Росић је заблагодарио Богу на овом посебном дану и нагласио да је благослов на нама, генерацијама које су дочекале прву славу храма у којем ће се приносити молитве заједно са мештанима Јошаничке Бање и посетиоцима ове дивне планине. Након Литургије уприличена је трпеза љубави коју су припремили јереј Бранко Росић и његова супруга Јелена. Након тога је власник угоститељског објекта „Бели меда“ на Копаонику, господин Владимир Пузовић, позвао све присутне да се дружење настави у његовом објекту. Јелена Росић  

У петак пете недеље по Васкрсењу Христовом, 22. маја 2020. године,  када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Брусници недалеко од Горњег Милановца. Преосвећеном Владики саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу, јереј Владимир Воштић, парох бруснички, јереј Дејан Ракић, парох брезански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника присуствовао је овом радосном сабрању и прослави храмовне славе. Епископ Јустин се обратио верном народу надахнутом беседом: ,,Христос воскресе! Ево, милошћу Божијом преживесмо искушење које није ништа ново. Искушења у овоме свету који сав у злу лежи су циклична. Некада буде привидни мир, ратови, буне, прогони, разне болести. Дакле, све оно што је у складу са вољом или допуштењем Божијим. Све се дешава захваљујући томе што је човек злоупотребио оно што му је од Господа дато. Ипак, Господ не заборавља овај свет и брине о нашем спасењу. Има светитеља Божијих, као што је Свети Герасим Јордански, којима су се чак и животиње покоравале. У овим светитељима боравио је сам Господ. Постали су кротки, пуни љубави. Били су спремни да се жртвују за другога. Дакле, нису живели они, него је у њима живео Христос. И таквих примера у Житијима Светих је много. Они су путоказ како човек треба да се опходи према Божијој творевини. Они су верне слуге Божије на чијим молитвама почива овај свет.   Ми данас славимо великог светитеља Божијег – Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Он је родом из Патаре Ликијске, од благочестивих и богатих родитеља. Стриц му је био Епископ патарски. Од малена је заволео Господа. Био је чудесно дете. Теофан и Нона, његови родитељи, дуго нису имали деце. Молили су се да добију дете. Господ је њихове молитве услишио, а они чедо принели као уздарје Богу.     Свети Николај је био потпуно предан вољи Божијој. Када су му се родитељи упокојили, он је све своје имање разделио ништима. Постао је свештеник у Патари. Тада је његов подвиг постао сведочанство Бога међу људима. Био је изабран за Епископа Мире Ликијске. Водио је своје словесно стадо као мудри пастир. Многа чудеса је чинио. Учествовао је на Првом Васељенском сабору. Пре тога, за време Диоклецијана и Максимијана, био је бачен у тамницу. У ревности за истину није могао да подноси кривоверје и лажно учење о Господу. Зато је у току Сабора ошамарио јеретика Арија. Неки архијереји су сматрали да због тога није више достојан да буде архијереј. Епископско достојанство му је враћено посредовањем Пресвете Богородице. Она је кроз јављања посведочила о његовој праведности. Упокојио се 343. године у Мири Ликијској. Ту су његове мошти почивале до 1087. Тада су пренесене због најезде Агарјана у град Бари у Италији, где и сад почивају. Свештену успомену на тај догађај, ми данас славимо. Период у коме славимо овај празник је обележен јављањима Васкрслог Господа. Он се јављао мироносицама, апостолу Томи и многим другима. Тиме их је утврђивао у вери. Пратећи богослужбени поредак и јеванђелска читања, из недеље у недељу нам се показује Божија сила. Он исцељује раслабљенога у Витезди, жену  Самарјанку обраћа од таме у светлост богопознања. Она је постала Света Фотина (српски Светлана). Кроз све ове догађаје и нама се даје поука да треба да стремимо ка сусрету са Христом. Он је са неба сишао на земљу да нас земљане подигне на небо. То је читав домострој спасења. Само смирени и они који имају веру, узрастају у меру висине раста Христова.“ Епископ Јустин је свима честитао празник, поручивши да у храмове треба да долазимо на света богослужења како би стекли живот вечни На крају Литургије, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Владика је заједно са свештеницима обишао простор у порти где ће се зидати парохијски дом. Затим је уприличена трпеза љубави и послужење за сав благочестиви народ брусничке парохије. Ђакон Александар Пејовић  

На празник Преноса моштију Светог оца Николаја на узвишењу Камаљ у Ивановцима свечано је  и овог 22. маја лета Господњег 2020. прослављена храмовна слава цркве коју је подигао песник Милован Данојлић на размеђу два миленијума. Уочи празника служена је вечерња, а на празник Света Литургија са литијом и ломљењем славског колача. После сечења славског колача, старешина цркве протојереј Светолик Марковић, честитао је празник и славу свим присутнима и поздравио драгог госта г-дина Драгана Хамовића из Београда. И дођеш, не знаш коме у гостима Месту што сјаји насуто костима Обгрљен храмом сандук преостао Јер свако чини шта му је посао.  (стихови из песме Пребиловци, збирка Меко језгро) Овим стиховима песник Драган Хамовић најављен је на овогодишњој манифестацији Сусрет са песником која се сваке године одржава у Ивановцима, у порти храма посвећеног Светом Николи. (Иначе на брду Камаљ, ниже цркве, налази се и невелико старо гробље.) Најпре су ученици основне школе отпевали  тропар Васкрса и песме: Ми смо деца неба и Не дамо светиње, а потом су изрецитовали неколико песама. Сви присутни су задивљено пратили малу Вишњу Џокић (5 година) која је сјајно изрецитовала песму Српкињица једна мала .Чланица вокалне радионице „Бистрик“ Милица Марковић, отпевала је две народне песме: Каранфиле цвеће моје и песму Тргнала е малка мома. И ове године професорка Марјана Неговановић-Обрадовић из Љига изговорила је уводну реч и представила песника Драгана Хамовића. Песник је у свом слову најпре говорио о Светом Николи, а онда наставио о личности и делу Милована Данојлића: Драги житељи Ивановаца, свечари и гости, Нека је светао овај празник који подсећа на постхумну славу Светог Николаја Чудотворца, прослављен је од Истока до на западне стране. То је ипак наш Свети Николај заштитник, мада је рођењем Грк и мада га Руси особито штују. Васељенско светило, правило вере и пример кротости. Николај – победник над собом, над људским слабостима. Наш је, јер оличава све вредности до којих нам је стало, макар их ретко досезали. Наш је, тај заштитник путника на копну и мору, јер се овај расејани народ од невоље и потребе напутовао унакрст светом и још увек то чини. Наш је, јер оличава и скривену а делатну бригу за сироте и потребите. И правдољубље, и борбеност и отпорност. Па кад нема друге, када разлози не помажу у распрама (а ретко помажу и данас), и снагом деснице брани истину своје вере. Личи на све оне наше велике и многотрпне очеве, који су били спремни на сваки подвиг. Чувен за живота, још чувенији након земног века. И овај који вам се обраћа припада оној множини и већини Србије што од Мирликијског Чудотворца поткрај године нарочито моли благослов за свој дом. То је она Србијица која се чудотворствима, видљивим и невидљивим, одржала и одржава, упркос свему што би да је поништи, не само около нас него и у нама. У нама нарочито. Дела личе на своје творце. Ктитор овог храма је давни бегунац из свога завичаја и зрели повратник у тај исти завичај. И за једно и за друго имао је јаке разлоге. Жељан нових и ширих видика обрео се најпре у пространству нашег Београда, а одатле је доспевао широм света, широм отворених очију и духа. Како је више сазнавао о тој ширини великог света, све су му више значила његова завичајна сазнања, школа ове плодне и захтевне земље, којој се враћао. Са завичајем се расправљао, прегањао, као што се спори свој са својима. Хтео је да буде бољи, да сви будемо бољи, да бољему тежимо. И мада је, као књижевник, створио обиман нерукотворен споменик, књижевно дело које чини и врх и савест нашег доба и рода, напокон је, као круну свога дела, доспео да на родном брегу (са којег се види дивота Србије) подигне ову светињу, заједно са својим трудољубивим мештанима. Знао је онај што је рођен у породици земљоделаца да ваља нешто оставити рукотворено, опипљиво и на корист општију. Промисленост избија из песниковог сведочења да је након престављења родитеља затекао недирнуте и наслагане, непотрошене новце које им је редовно, годинама, из туђине слао у србијанску оскудицу. Остварила се тако она народна реч да ко мајци даје као да у цркву даје. Родитељска чуварност и скромност уграђена је у овај храм, исто колико и воља ктитора и рад градитеља. И то је наук овог места и овог видика, на почетку и на крају нека буде светиња. Не дајмо светиње, ни оне рукотворене ни оне дубоко у нама, док нас има и где год нас има. Јер, ко не мари за светиње, не мари за себе самога и сам себе своди на нулу. На многа лета славили и окупљали се у овој светињи, као у заједничком дому. Након уводног слова, песник је говорио стихове својих песама, најпре песме за одрасле, а онда и песме из последње збирке за децу, под насловом Рођен као змај:песме дечије и нимало наивне.  Црквена општина Љиг и верници села Ивановци припремили су славску трпезу за све присутне којом се празнично сабрање привело крају, уз договор да следеће године буде још свечаније прослављен овај празник, будући да ће црква славити и мали јубилеј, двадесет година од освећења храма.                                                             Протојереј Светолик М.    

Милошћу и благодаћу Божијом у пету седмицу по празнику Васкрсења Господа Исуса Христа, у петак 22.маја 2020. године Храм светог оца Николаја у Брезови прославио је своју храмовну славу, пренос моштију светог оца Николаја. На велику духовну радост верног народа Свету Литургију у овој великој светињи из 13.века, служили су протонамесник Душан Томић парох ужички, јереј Зоран Стевлић, парох миланџански и ђакон ивањички Иван Ћурчић. После Свете Литургије обављен је  обред освећења славског колача и обред освећења сале у парохијском дому. Будући да је сала била у веома лошем стању, а потребе верног народа су захтевале њено уређење и реновирање, по благослову епископа жичког др Јустина Стефановића, изведени су радови на уређењу и реновирању сале. Верни народ Ц.О Брезовачке је, захваљујући свом јединству и слози, добио пристојну и уређену салу где ће моћи после Свете Литургије да се окупља. Ц.О. брезовачка се захваљује домаћинима славе Божимиру Шекељићу и Миливоју Радошевићу на припремљеној трпези љубави и гостопримству којом су дочекали госте овогодишње прославе празника преноса моштију светог оца Николаја. Јереј Љубодраг Стојковић, парох брезовачки

У пету суботу по Пасхи, на дан када прослављамо Светог апостола Симона Зилота и Преподобну Ирину, окупило се свештенство намесништва црногорског да би одслуживши Свету Литургију приступили Светој тајни исповести. Литургијом је началствовао протојереј Мирослав Јанковић уз саслуживање ђакона косјерског Томислава Гајића. Исповест је вршио протосинђел Герман (Авакумовић), настојатељ Манастира Раче. По окончању исповести сви присутни су приступили трпези љубави у парохијском дому. Ђакон Томислав Гајић  

На дан када наша Света Црква прославља празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, светоникољска обитељ под Кабларом прославила је своју крсну славу. Празнична и свечана атмосфера уприличена је у овој светој обитељи. Светом Литургијом началствовао је јеромонах Виталије (Милошевић), сабрат Манастира Студенице, уз саслужење протојереја-ставрофора Радована Милинковића, дугогодишњег намесника и пароха чачанског. Посебно торжество Свете Литургије уприличили су хор „Слово Љубве“ при храму Свете великомученице Марине у Атеници и појачки састав дипл. теолога Ђорђа Радојковића из Чачка. Литургији је присуствовало монаштво Манастира Студенице, Успења и Благовештења под Кабларом, мноштво деце и верног народа. Након прочитаног Јеванђеља, отац Виталије се присутнима обратио беседом указујући на пример суочавања Христа са свештеницима и фарисејима онога времена и њиховим лукавим и промишљеним мотивима у намери да делатност Христову прикажу лажном. Осврћући се и на тему недељног Јеванђеља о Христу и жени Самарјанки, отац је у беседи истакао њено преумљење након спознаје Христа као обећаног и пророкованог Месије. У наставку беседе, говорио је о животу и ревности Светог Николаја Мирликијског, његовој борби са непријатељима цркве тога времена. Истакао је и проблем данашњих „интернет ревнитеља“ који непрестано користе и злоупотребљавају друштвене медије како би омаловажавали црквене предстојатеље, живот и дело Цркве правећи, паралелу између њих и непријатеља Цркве из времена Светог Николаја. Након одслужене Свете Литургије и литијског опхода око манастирског храма, свештенослужитељи су пререзали и освештали славски колач и жито. Отац Радован је честитао славу игуманији Јелисавети и сестринству захваливши им на труду и љубави са којима брижно чувају ову древну светињу и угошћавају народ који је походи. Он се кратко осврнуо и на неколико догађаја из недавне прошлости, где је Господ у овој светињи пројавио своју милост и даривао походеће чудом исцељења.   Сестринство манастира Никоље је припремило славску трпезу љубави на којој је угостило све присутне. Предраг Перовић

На дан Преноса моштију Светог оца Николаја, Манастир Ковиље је прославио једну у низу својих храмовних слава. Упркос удаљености од варошице Ивањице, светиња ковиљска привлачи своје сталне вернике. Околни мештани, који су давно напустили своје домове, из забачених и тешко приступачних предела Голије и Јавора, на празнике  долазе у светињу да се помоле Богу уз сталне приче о давним „добрим-старим временима“.   Сам манастир је пустиножитељског типа и састоји се из две цркве. Мања црква, која је старијег датума посвећена је Светима архангелима, а млађа Светом Николају Мирликијском. Манастир је под Турцима доживео разарање половином 15. века. Његову обнову је извршио патријарх Гаврило Рајић. Он је 1644. године сазидао Цркву Светог Николаја и богато даривао манастир. У манастиру је једно време радила школа која је била расадник писмености учитеља, свештеника и монаха овога краја. Манастир је од велике обнове у 15. веку , уз успоне и падове, опстајао све до 1813. године када је претворен у парохијску храм. Од 2005. године опет постаје манастир. Почетак духовне обнове и пустиножитељства, после 200 година, започиње 13. септембра 2005. Након узимања учешћа у заједници Тела и Крви Христове уследило је ломљење славског колача. Необични манастирски спокој и тишину украшавали су раздрагани дечији гласови који су учествовали у анђеоском појању ковиљских сестара. Затим смо узели учешће у трпези љубави и духовно се надахнули у разговорима са монахињама. Jeреј Јован Кушић