Author: Filip

У навечерју празника Силаска Светога Духа на апостоле, када прослављамо рођендан Цркве Христове, одржана је традиционална литија у граду Ужицу. Овај велики празник наш град је изабрао за своју славу. Након вечерње службе, која је служена у обе цркве у граду, свечана литија је кренула од Храма Светог великомученика Георгија ка Цркви Светог Марка, а затим ка центру града. Велики број верног народа је заједно са својим свештенством узео учешће у овом молитвеном скупу. На неколико места су читани одломци из Светог Јеванђеља и узношене молитве Спаситељу Христу за град и народ који живи у њему. Присутнима се обратио Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић. Он је честитао славу градоначелнику и свим грађанима Ужица, истакавши важност овог празника за нашу Цркву и нас саме као православне Хришћане. Културно-уметничко друштво града Ужица приредило је фолклорни програм чиме је употпуњена прослава. По завршетку програма приређено је и послужење испред Храма Светог великомученика Георгија. На сам празник Силаска Светог Духа на апостоле одслужена је Света Божанствена Литургија на којој је велики број верног народа узео учешће у Светој Чаши Тела и Крви Господње. По завршетку Свете Литургије братство Храма Светог великомученика Георгија пререзало је славски колач и још једном честитало градску славу својим парохијанима. Прослава овог великог празника наставиће се вечерњим богослужењем на коме ће бити читане и коленопреклоне молитве уз плетење венчића. Ђакон ужички Александар Тимотијевић

„Ево дана, који створи Господ радујмо се и веселимо се у њему“ (Пс. 117, 24). Овим псалмопојчевим речима би било најприкладније назвати овај дивни дан – свети празник Педесетнице, који смо данас прославили у нашем месту Вича. Нашој празничној радости се придружила још једна радост, како каже Апостол љубави Јован Јеванђелист „Благодат на благодат“, будући да смо обновили вишедеценијску литију. Како се данас показало и осведочило литија о празнику Духови је од великог значаја како за наше парохијане и цело село.   На данашњој Литургији је присуствовао велики број верника који су радост овог великог празника запечатили причешћем Светим Тајнама Христовим. Такође, требало би истаћи да је литија после Литургије била украшена и нашом дечицом која су нада и дика наше парохије, а која су носила иконе у крсном опходу са великом љубављу, какву само дете може имати. На крају је уприличено и пригодно послужење, где се сваки присутни могао окрепити, и што је још битније поразговарати са својим ближњем и поделити радост празника, како рече један од Отаца Цркве: „Видех лице брата свога, видех Господа свога.“ После послужења верници су пошли својим домовима носећи радост и својим домаћима где су наставили празник у породичном окружењу. Парох вички јереј Немања Матејић

“Савремени човек из све снаге покушава да избегне сећање на смрт. Многи се плаше да иду на гробље, да присуствују сахрани, па чак и да виде мртвачки сандук блиског им човека. Психијатри сугеришу својим пацијентима да не размишљају о смрти уколико желе избећи фобије и неурозе. Ако се сећање на смрт упореди са удаљеном грмљавином, онда се може рећи да су људи спремни да запуше уши воском како је не би чули, а уколико се упореди са севањем муње у ноћи, спремни су да носе повез на очима како би живели у мраку.“ Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења Света Црква се са смрћу суочава на веома једноставан и спасоносан начин – молитвом. Док човек болује молимо се да оздрави, а када се упокоји молимо се да га Господ настани у Царству Своме. Тако молитва стоји на прагу, између живота и смрти. Она показује да је бескрајна провалија између небића и бића премошћена крсноваскрсном Жртвом за спасење света – Богочовеком Христом. Света Литургија као “продужено Тело Христово у векове“ је извор сваког молитвословља. Тако је и овај дан посвећен успомени на преминуле – Задушнице, у Храму Светог Саве у Краљеву почео литургијским сабрањем. Предстојао је Епископ Јустином уз саслужење братства храма. Након причешћивања Животворним тајнама Христовим, служен је парастос за од века преминуле. Верни народ Божији се из храма упутио ка гробовима својих ближњих, према којима је посебну усрдност и прави начин љубави испољио кроз присуство и молитвено помињање у окриљу литургијског етоса којим се освећује васцела творевина од Адама до данас. Протонамесник Александар Р. Јевтић

У навечерје празника Силаска Светог Духа на Апостоле, вечерњом службом и славском литијом кроз град Краљево, започела је прослава спомена на овај велики догађај и празник, коме је посвећен најстарији храм у Краљеву. Предвођена свештенством готово свих краљевачких храмова, у пратњи начелника рашког округа г. Небојше Симовића, градоначелника г. Предрага Терзића са сарадницима, затим представника Војске, Жандармерије и Полиције Србије, локалних културно-уметничких друштава, верног народа и великог броја малишана, славска литија је ширила радост овог празника улицама Краљева. У самом центру града извршен је помен у знак сећања на све преминуле житеље Краљева, који су животе положили за Крст часни и слободу златну, за веру и отаџбину. На крају литије, након благосиљања петохлебнице, све присутне поздравио је беседом Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Потом је уследио кратак културно-уметнички програм. Ђакон Милутин Балтић

Убеђени у своју победу над светом, хришћани првих векова нису жалили своје животе и проливену крв. Из земље натопљене крвљу хришћанских мученика расла је Црква Христова показујући својим непријатељима до данашњег дана да је непобедива јер своју моћ црпи од Бога – неисцрпног извора којим се свака немоћ и непријатељ побеђујe. Пример такве борбе и непобедивости Цркве можда је најлепше исказан у лику  дивних светитеља које слави ивањички храм – Светог цара Константина и царицу Јелену, које десница Господња изабра за сасуд Божанске славе и победе. Светом Архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин коме су саслуживали архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, протојереј Крстивоје Милуновић, јереј Бојан Милошевић, старешина цркве Светог Ахилија у Ариљу, протојереј Рашко Стјепановић, јереј Александар Стјепановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Иван Ћурчић. Својим појањем најсветију службу цркве украсили су протопсалт Иван Трајковић и монахиње Манастира Ковиље. Након прочитаног Јеванђеља, поучавајући верни народ Епископ Јустин истакао је значај цара Константина и његове мајке царице Јелене за васцели хришћански свет. Поред живота у Истини највећи дар Цркви је тај што је после триста година цар Константин својим указом у Милану 313. године дао слободу хришћанима. Такође, сазвао је и Први Васељенски сабор у Никеји 325. године који је осудио Аријеву и многе друге јереси и извитоперености вере. То је јако битно за живот Цркве, јер није свеједно како верујемо. Царицу Јелену поред тога што је родила Константина, Бог је удостојио да у Јерусалиму нађе Часни Крст на којем је разапет наш Спаситељ Исус Христос. Честитавши славу, Преосвећени Владика беседу прожету Духом истине завршио је подсећајући нас управо на обећање Христово дато апостолима. Оно се односи на празник који ишчекујемо – на Педесетницу. Крепљени силом Божијом све можемо у Христу који нам силе даје. А те силе Христос нам даје кроз Ризницу добара – Светог Духа у коме треба да се радујемо и без кога нам је немогуће задобити врлине потребне за спасење. Отпојавши похвалне песме и пререзавши славски колач у част равноапостолних царева Константина и Јелене, одслужен је помен пострадалим војницима и полицајцима који своје животе часно положише за своју домовину у ратовима од 1991–1999. године. Својим присуством почаст су им одали представници града, Министарстава одбране и унутрашњих послова, као и породице и пријатељи пострадалих.     Свечана славска трпеза послужена је у хотелу „Парк“. Старешина ивањичке Цркве протојереј Синиша Раденковић се у пригодној беседи захвалио на указаној љубави и доделио захвалнице донаторима за предан рад и пожртвованост за ивањичку Цркву и парохијски дом који се адаптира. На крају, изразио је захвалност Епископу на радости и благослову Божијем који је сишао на нас његовим доласком. Ђакон Иван Ћурчић    

,,У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја сам победио свет“, говори Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу. Знајући за многобројне неприлике које ће имати они који поверују и крсте се у име Оца и Сина и Светога Духа, Господ упућује речи утехе и охрабрења које су вековима напајале оне који су срцем поверовали. Особито су те речи дубоко биле уткане у свести хришћана прва три века који су немилосрдно прогањани и убијани од стране римских царева. Божијом милошћу и просвећеним умом и срцем римског цара Константина, одгајаног у духу своје мајке хришћанке царице Јелене, почетком четвртог века хришћани су добили право да слободно исповедају своју до тада непоколебљиву веру. И ако прогони и тешкоће хришћана ни тада ни у потоњим вековима нису сасвим престали, Свети цар Константин и царица Јелена остали су упамћени као равноапостолни, допуштајући и ширећи реч Божију по читавом свету. Захваљујући њиховој благочестивости и благоверности, путем наших предака реч Божија стигла је и на наше просторе, вечно се усадивши у срца оних који су познали љубав Божију. Та се љубав препознаје код мештана града Пожеге, који су своју дубинску захвалност томе пројавили кроз градњу храма посветивши га управо равноапостолним царевима Константину и Јелени. И ове године храм је био испуњен верним народом, а празновање Светих Константина и Јелене започето је празничним бдењем које је уочи празника вршило братство храма са својим парохијанима. Светом Божанственом Литургијом, по благослову Епископа жичког Г. Јустина, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије уз саслуживање протојереје-ставрофора Дмитра Луковића (свештеника у пензији), протојереја Драгана Стевића (архијерејског намесника пожешко-ариљског), протојереја Радомира Трипковића (Косјерић), протојереја Миломира Радића (Краљево), јереја Милуна Стефановића (Гуча), протонамесника Владимира Кораћа (Севојно), јереја Рада Марића (Лучани), протојереја-ставрофора Ненада Величковића (Пожега), као и ђакона Михајла Живковића. Својим појањем Литургију су украсили свештеници, братство храма са браћом свештеницима гостима. У Литургији су учествовали и представници друштвеног и приватног сектора, председник општине Пожега Ђорђе Никитовић, начелник полицијске станице Јовица Лазаревић и многи други. Након причешћа Светим Тајнама Христовим, свештенству и верном народу обратио се Преосвештени Владика Теодосије, честитајући храмовну славу старешини и братству рекавши да је цар Константин био међу првим римским царевима који је примио светлост Божију у себи, преко кога је Бог дао слободу хришћанима. Видевши знамење часног крста на небу и како пише ,,Овим побеђуј“, он је наредио да се начини велики крст са којим је пошао у одлучујућу борбу и победио. Године 313. дао је слободу хришћанима. Голготски пут којим иду хришћани завршава се славним васкрсењем и спасењем. Цар Константин потекао је из наших крајева и постао је равноапостолни. Заузимањем његове мајке царице Јелене подигнути су бројни храмови. Многи потоњи хришћански владари угледали су се на њих, и у нашем роду најпре Свети Немањићи, захваљујући којима потиче све оно вредно што данас има у нашем народу. Особито након свог крштења, захваљујући коме се цар Константин излечио од тешке болести, постао је проповедник речи Божије. То чудо вере Константинове видели су многи сведоци и пројаву Божије милости који неће ништа да чини на силу па ни оно што је за нас добро ако ми вером и слободом не приступимо к њему. Након смрти из гроба цара Константина текло је миро на исцелење многим болесницима. Тако се Господ прославио преко великог државног владара, који је све чинио у име Божије и на добробит свог народа. Владика је у наставку беседе испричао како је као млади средњошколац почетком осамдесетих година у овом светом храму потражио Бога те захваљујући помоћи оца Дмитра био упућен на пут хришћански који га је касније одвео у монаштво. У она тешка времена ризик и храброст био је одлазак у храм и молитва Богу. Благодаримо Богу те се то тешко време потпуно променило. Владика је још једном захвалио на гостољубљу и честитао славу братству храма као и мештанима града Пожеге. По завршетку Свете Божанствене Литургије, благодарење Богу настављено је заједничком трпезом љубави. Том приликом, Владика Теодосије је старешини храма оцу Божи и братству поклонио вредан поклон – књигу свих задужбина цркава и манастира Косова и Метохије. Старешина храма јереј Божо Главоњић захвалио се Епископу на вредном дару. Позвао га је да чешће посети наш храм, исказавши своју наду да ћемо се сабирати у још већем броју. Ђакон Михајло Живковић  

У попразништву Вазнесења Господњег, дана 04. јуна 2020. када Света Православна Црква прославља, кнеза српског Светог Јована Владимира, у Рашки је прослављен Мали Спасовдан. Ово је уједно и градска слава. Верни народ се сабрао у великом броју да се молитвено и свечано захвали Господу. Служена је Света Литургија, у чијем продужетку је кренула литија око цркве и на крају је пререзан славски колач. Домаћин славе била је Општина Рашка. Поред председника Игњата Ракитића и представника општине, били су присутни и представници војске, других установа, монахиње Манастира Градац, свештенство из Архијерејског намесништва студеничког и браћа из Епархије рашко-призренске. Светом Литургијом је началствовао протонамесник јереј Здравко Николић, а саслуживали су старешина храма у Рашки јереј Данило Петровић, протојереј Слободан Ђорић старешина храма у Новом Пазару, старешина храма у Супњу протојереј Дејан Николић, парох павлички јереј Немања Тимотијевић, као и рашки ђакон Владимир Јовановић. За певницом су били јереј Мирко Јеремић из Супња, коме су помагали појци храма Светог архангела Гаврила у Рашки Немања Гиздавић и Никола Матовић. Након Свете Литургије, верном народу се обратио протонамесник Здравко Николић. Он је честитао празник и захвалио се свима на помоћи око обнове и изградње храмова у архијерејском намесништву студеничком. Старешина храма јереј Данило Петровић позвао је присутне на трпезу љубави. Због епидемиолошке ситуације, ове године славска литија није ишла кроз град, као обично, већ око цркве. Благодарећи Господу на свему што нам дарује, молимо Га да се и следеће године још у већем броју саберемо, и да у миру и слози дочекамо славу града Рашке. Ђакон Владимир Јовановић    

У четвртак, 4. јуна 2020. када Црква прославља Светог мученика Јована Владимира, кнеза српског, у Манастиру Клисури недалеко од Ариља одржан је братски састанак и исповест свештенства архијерејског намесништва пожешко-ариљског. Исповедник је ове године био протојереј- ставрофор Слободан Марковић, свештеник у пензији из Косјерића. Након Исповести служена је Света Литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Ненад Величковић из Пожеге, уз саслужење пароха ариљског протојереја Мирчете Крупниковића, пароха драгојевачког протојереја Првослава Буквића и ђакона пожешког Михајла Живковића. У току Литургије на тему „Потреба служења православног свештеника“ беседио је протонамесник Дарко Несторовић, парох у Ариљу. После Литургије уприличена је трпеза, за време које се сабранима обратио архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, поздравивши све и захваливши се сестринству на гостопримству и оцу Слободану на духовним поукама и саветима. С обзиром да се свештенство овог намесништва први пут сабира у овој светој обитељи, отац Драган је изнео кратак историјат манастира и истакао његов значај и улогу у духовном и културном развоју овог краја. Подсетио је свештенике на њихове обавезе и дужности у својим парохијским заједницама и похвалио њихов труд и залагање  примећено приликом редовних ревизија. На крају су уследиле актуелне теме из живота Цркве и овог архијерејског намесништва. Ђакон Радомир Митровић

На дан када наша Света Саборна и Апостолска Црква обележава молитвено сећање на равноапостолног цара Константина и његову мајку царицу Јелену, у селу Горичани у намесништву трнавском, обележена је храмовна слава. Евхаристијским сабрањем началствовао је архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, а саслуживали су протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћки, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, Радиша Сеочанац, парох атенички, уз велелепно певање хора при Храму Свете великомученице Марине у Атеници. Након прочитане јеванђелске перикопе, сабранима се у пастирској беседи обратио отац Мирослав Петров. Он је истакао значај празника Светог цара Константине и царице Јелене. Период развоја Хришћанства обележен је у историји као период страховитог гоњења од стране Римске империја, која је новоформирану религију забрањивала. Прогоњени и убијани хришћани исповедали су тајно веру у Распетога Христа све до доласка на престо римског императора Константина. Он почиње да гаји симпатије према Хришћанству као религијском убеђењу, да би своју веру пробудио и утврдио уочи борбе са својим савладаром Максенцијем. Тада му је Господ по својој милости указао знак Часнога Крста на небу, а који истог момента бива осликан на сваком војничком штиту. Том приликом цар Константин извојевао је победу милошћу Божијом и постао једини владар Рима. Неколико година касније (313) у славном граду Милану издао је царски едикт којим даје слободу Хришћанству. Од тог момента сваки римски грађанин је полагао пуно право да исповеда веру Христову, а да притом не сноси никакве последице. Отац Мирослав је напоменуо да је слобода Хришћанства и данас врло упитна, да бисмо требали да се сетимо своје браће на „распетом“ Косову, који годинама уназад бране своје светиње од иноверних. Такође, ту је и тешка али храбра борба наших архијереја, свештеника и верног народа у Црној Гори, који и данас након 1700 година бране даровницу цара Константина. Велики број деце и верног народа узео је учешћа у евхаристијској радости, причестивши се Светим даровима. Након Свете Литургије освећен је и преломљен славски колач. Том приликом, парох ове црквене заједнице протојереј Богољуб Симеуновић честитао је домаћинима славе, а половину славског колача дао домаћинима који ће уготовити славу равноапостолних Константина и Јелене за идућу годину. Храмовна слава се након Свете Литургије продужила на трпези љубави, коју су домаћини са оцем Богољубом заједно припремили. Сабранима се обратио протојереј-ставрофор Драгомир Љубичић. Он је честитао крсну славу и пожелео да се на многе и благе године сакупљамо и славимо ове Божије угоднике. Црквена општина Горичани  

In hoc signo vinces! Овај слоган записао је Јевсевије из Кесарије у давном 4. веку сведочећи о блиставом тренутку када је Константин, тада војсковођа, на небу угледао лабарум са словима „Х“ и „Р“. Видевши ово знамење зачуо је споменути слоган „У овом знаку победићеш!“. Схвативши да му се Господ обраћа наредио је да се војницима на опреми осликају „Х“ и „Р“ и да се на војним заставама, вексилумима, извезе овај монограм. Након означавања Константин је 28. октобра 312. године кренуо у бој против Констанција на бојишту код Милвијског моста. Наиме, Константин, након што је извикан за војсковођу од својих трупа у данашњој Енглеској, чу да се Максенције опходи нељудски, охоло и зверски према хришћанима. Иако није био крштен одрастао је васпитаван од стране мајке царице Јелена која је била побожна хришћанска која је сина подучавала свим хришћанским врлинама. Као младом су му се раставили родитељи, његов отац, Констанције Хлор са Јеленом је добио сина у Наисусу, данашњем Нишу. Али, тај брак није био могућ и мали Константин је одрастао са мајком. Поучен мудрошћу и христољубљем, није могао да остане нем на неправду коју су трпели хришћани. Након низа молби и убеђивања решио је да крене на Рим и сукоби се са Максенцијем не би ли заштитио невине цивиле. Након победе у боју устоличио се у Риму и донео је чувени Милански едикт 313. године којим је гарантовао права и слободе хришћанима широм царства. Но, невоље нису престале. Морао је да води још неколико војних кампања не би ли донео мир у цело царство, и на Исток и на Запад. Пожелевши да као владар новог, обновљеног, царства покаже да је дошло ново доба, одлучио је и да сагради своју град задужбину. Тако је подигао велелепни Константинопољ. Све време своје владавине имао је верног саветника у виду своје мајке царице Јелене, која је позната по проналаску Часног Крста у Јерусалиму. Након мајчине смрти Константин је поживео још неколико година и упокојио се као крштени хришћанин 337. године. Пример цара Константина је лик човека који је идеал витештва раног доба хришћанства. У време када је широм Римског царства владала велика мржња државе према хришћанима, појавио се племић који се уздигао изнад страсти мржње и охолости и устао подигавши свој глас против неправде. Својом одлуком да донесе Милански едикт донео је правду и равноправност која је хришћанима била неправедно ускраћена. Овај историјски тренутак из 313. године донео је тотални преокрет у историји наше цркве. Такође, његов однос са мајком, можда првим библијским археологом, је прелеп пример који нас може подсетити на поштовање које је Христос указивао Богородици Марији, мајци Својој. Светиња која слави прелеп празник Светог цара Константина и царице Јелене јесте храм у Рамаћи. Скривен у зеленилу Шумадије поносно носи овај назив већ вековима. Црква подигнута у 14. веку преживела је сва искушења кроз која је прошао наш народ кроз бурну историју. Но, у знаку крста и ова светиња је преживела сва искушења и данас, на овај прелепи дан, свечано је прославила славу. У прелепом амбијенту средњовековне светиње служена је Света Литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Саборног храма у Горњем Милановцу Миленко Милованчевић, уз саслужење умировљеног бившег парохијског свештеника рамаћког протојереја-ставрофора Драгана Васиљевића, јереја Саборне цркве у Чачку Мирка Мандића и парохијског пароха вукушичког јереја Младена Миливојевића. Парох рамаћки јереј Драган Милованчевић је појао са чачанским вероучитељима за певницом док је многобројни сабрани народ молитвено учествовао у богослужењу. Након Свете Литургије и Свете Тајне Причешћа свештенство и верни народ литијски су прошли око цркве и заблагодарили Господу. По завршетку литије свечано је пререзан славски колач. Домаћин славе био је господин Милојица Петровић. Након резања колача отац Драган Милованчевић позвао је све окупљене на трпезу љубави која је организована у сали покрај цркве. Славећи спомен на Светог цара Константина и Свету царицу Јелену сећамо се и свих страдалих у име Христових, свих мученика и страдалника који и данас носе на себи победоносни знак крста. Иако се сваки дан боримо за своја права и слободе широм васељене, често смо прогоњени, иако носимо само љубав и жељу за правдом. Сећајући се Константина сећамо се младића који је од чина војника дошао до војсковође, цара и озарио се светитељским ореолом борећи се за правду нас невиних попут голубова. Благодаримо и мајци његовој Светој Јелени која је одгојила сина да буде правдољубив и да се себе принесе да би други били слободни. Благодаримо домаћину славе господину Милојици Петровић и јереју Драгану Милованчевићу на гостољубљу и молимо се Светом цару Константину и Светој царици Јелени да нас спомене код Господа. Амин! Текст и фотографије вероучитељ Ђорђе Чоловић