In hoc signo vinces! Овај слоган записао је Јевсевије из Кесарије у давном 4. веку сведочећи о блиставом тренутку када је Константин, тада војсковођа, на небу угледао лабарум са словима „Х“ и „Р“. Видевши ово знамење зачуо је споменути слоган „У овом знаку победићеш!“. Схвативши да му се Господ обраћа наредио је да се војницима на опреми осликају „Х“ и „Р“ и да се на војним заставама, вексилумима, извезе овај монограм. Након означавања Константин је 28. октобра 312. године кренуо у бој против Констанција на бојишту код Милвијског моста. Наиме, Константин, након што је извикан за војсковођу од својих трупа у данашњој Енглеској, чу да се Максенције опходи нељудски, охоло и зверски према хришћанима. Иако није био крштен одрастао је васпитаван од стране мајке царице Јелена која је била побожна хришћанска која је сина подучавала свим хришћанским врлинама. Као младом су му се раставили родитељи, његов отац, Констанције Хлор са Јеленом је добио сина у Наисусу, данашњем Нишу. Али, тај брак није био могућ и мали Константин је одрастао са мајком. Поучен мудрошћу и христољубљем, није могао да остане нем на неправду коју су трпели хришћани. Након низа молби и убеђивања решио је да крене на Рим и сукоби се са Максенцијем не би ли заштитио невине цивиле. Након победе у боју устоличио се у Риму и донео је чувени Милански едикт 313. године којим је гарантовао права и слободе хришћанима широм царства. Но, невоље нису престале. Морао је да води још неколико војних кампања не би ли донео мир у цело царство, и на Исток и на Запад. Пожелевши да као владар новог, обновљеног, царства покаже да је дошло ново доба, одлучио је и да сагради своју град задужбину. Тако је подигао велелепни Константинопољ. Све време своје владавине имао је верног саветника у виду своје мајке царице Јелене, која је позната по проналаску Часног Крста у Јерусалиму. Након мајчине смрти Константин је поживео још неколико година и упокојио се као крштени хришћанин 337. године.
Пример цара Константина је лик човека који је идеал витештва раног доба хришћанства. У време када је широм Римског царства владала велика мржња државе према хришћанима, појавио се племић који се уздигао изнад страсти мржње и охолости и устао подигавши свој глас против неправде. Својом одлуком да донесе Милански едикт донео је правду и равноправност која је хришћанима била неправедно ускраћена. Овај историјски тренутак из 313. године донео је тотални преокрет у историји наше цркве. Такође, његов однос са мајком, можда првим библијским археологом, је прелеп пример који нас може подсетити на поштовање које је Христос указивао Богородици Марији, мајци Својој.
Светиња која слави прелеп празник Светог цара Константина и царице Јелене јесте храм у Рамаћи. Скривен у зеленилу Шумадије поносно носи овај назив већ вековима. Црква подигнута у 14. веку преживела је сва искушења кроз која је прошао наш народ кроз бурну историју. Но, у знаку крста и ова светиња је преживела сва искушења и данас, на овај прелепи дан, свечано је прославила славу. У прелепом амбијенту средњовековне светиње служена је Света Литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Саборног храма у Горњем Милановцу Миленко Милованчевић, уз саслужење умировљеног бившег парохијског свештеника рамаћког протојереја-ставрофора Драгана Васиљевића, јереја Саборне цркве у Чачку Мирка Мандића и парохијског пароха вукушичког јереја Младена Миливојевића. Парох рамаћки јереј Драган Милованчевић је појао са чачанским вероучитељима за певницом док је многобројни сабрани народ молитвено учествовао у богослужењу. Након Свете Литургије и Свете Тајне Причешћа свештенство и верни народ литијски су прошли око цркве и заблагодарили Господу. По завршетку литије свечано је пререзан славски колач. Домаћин славе био је господин Милојица Петровић.
Након резања колача отац Драган Милованчевић позвао је све окупљене на трпезу љубави која је организована у сали покрај цркве. Славећи спомен на Светог цара Константина и Свету царицу Јелену сећамо се и свих страдалих у име Христових, свих мученика и страдалника који и данас носе на себи победоносни знак крста. Иако се сваки дан боримо за своја права и слободе широм васељене, често смо прогоњени, иако носимо само љубав и жељу за правдом. Сећајући се Константина сећамо се младића који је од чина војника дошао до војсковође, цара и озарио се светитељским ореолом борећи се за правду нас невиних попут голубова. Благодаримо и мајци његовој Светој Јелени која је одгојила сина да буде правдољубив и да се себе принесе да би други били слободни.
Благодаримо домаћину славе господину Милојици Петровић и јереју Драгану Милованчевићу на гостољубљу и молимо се Светом цару Константину и Светој царици Јелени да нас спомене код Господа. Амин!
Текст и фотографије вероучитељ Ђорђе Чоловић
