Ибарске новости: Дипл. психолог Милош Благојевић, “Коља“
,,Само ко се кроз ад, Гласио лиром, Сме хвале бескрајни склад, Да проспе широм.“ Р. М. Рилке Искрен, креативан, вредан, богобојажљив, одмерен, забринут. Пре двадесет и кусур година листа речи које би га најбоље могле описати гласила би овако: аљкав, лењ, наркоман, талентован, блудник, пропалица (овакав опис себе је он сам пружио у многим интервјуима). Уместо да заврши одбачен попут многих талентованих људи који су место да остваре свој таленат допали порока, Никола Пејаковић Коља, српски позоришни режисер, глумац и музичар је захваљујући Божијој милости досегао до 2020 – те године (а био је практично на самрти) и објавио изванредан музички албум под називом ,,Четири прста.“ На питање да ли је задовољан реакцијама на нови албум одговорио је: ,,Реакције су страховите, али треба спустити лопту и захвалити Богу на свему. Човјек је прах, све добро долази од Господа, ми смо само проводници.“ Јавности је углавном познат као сценариста и глумац у једном од наших најбољих филмова ,,Лепа села лепо горе“, као глумац у филмовима ,,Мртав ладан“, ,,Ми нисмо анђели“, сценариста серије ,,Вратиће се роде“ и аутор песме ,,Хаљиница боје лила“. Већ у петом разреду имао је проблем са алкохолом, у 7. разреду је истерен из основне школе. Док је касније у Београду студирао позоришну режију дрога је његов живот претворила у пакао. У једном тренутку, када је већ досегао до дна, и када је изгледало да више нема назад и да ће се његов живот окончати, његова мајка која је патила због стања свога сина му је поклонила књигу једног београдског свештеника и професора Богословског факултета у Београду. Он ју је испрва са подсмехом примио и није желео да је чита, али је ипак послушао мајку и преображај је отпочео. Поверовавши у Бога (до тада није веровао) поверовао је да ипак има наде и за његов живот. Завапио је Господу, и препустио се Његовој милости и тада су. речи апостола Павла – кад сам слаб, онда сам силан – су у његовом примеру нашле потврду. О томе лепо говори Свети владика Николај: ,,кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад знам, да самог себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме, и кад се сав положим на моћ и милост Божју, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити, него вапијем к Богу, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора, онда сам силан. Кад видим, да сам слаба и празна трска у сред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу, и кад се с вером помолим за Божју благодат, онда сам силан“. Никола је сада ожењен човек који има породицу и својом уметношћу сведочи да је овај живот и ово време дар Бога који је Љубав и да се утеха и смисао налазе у Цркви Господњој. Његови јавни наступи празник су за очи и уши. Говори разборито, неострашћено, размишља, не размеће се знањем, увек умањује значај свог рада и истиче друге, смирен је и духовит. Не плаши се да каже не знам и грози се оних који просипају памет на твитеру и чије реченице почињу са Ја. Стиче се утисак као да му је непријатно што неко од њега тражи било какав одговор, савет. Признаћете да је на телевизији готово немогућу видети таквог говорника. Сви све знају и проповедају у заносу свог себељубља. Након једног текста у коме је писао о мешовитим браковима као о нацистичком производу комуниста претпрпео је силне критике због чега се свима искрено извинио и решио да више не пише колумне. Отворено и без трунке патетике говори о свом животу и вери која му је променила живот. Није ми познато да неко од српских глумаца, осим Небојше Дугалића толико често истиче значај који породица и вера имају у животу. Оно што је мало познато су његове песме. Последњи албум ,,Четири прста“ најзаокруженији је, најличнији и најзрелији. Мешавина џеза, блуза, поп соула и рока уз изузетну музику и живописне текстове заиста одушевљава. У песмама слави живот и љубав (Узми ову песму, Land of hope), демистификује љубав (Ја нисам мрава згазио, Убио сам жену коју волим), критикује људске слабости (Слика покојног друга), описује детињу безбрижност (Сад је већ велика). Осим последње наведене, музику је скројио за још две песме Ј. Ј. Змаја (Ала је леп овај свет, Ој,дуледу). Вера у Бога је чврст ослонац за који се човек у свом животу може ухватити. Дипл. психолог Милош Благојевић Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 23. октобар 2020. године
Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Хоће ли вера у нама преживети пандемију вируса?“
Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Извор: Жички благовесник, октобар-децембар 2020.
Епископ Јустин богослужио у Храму Светог Саве у Краљеву
У недељу 19. по Духовима, када Света Црква прославља мученике Харитину и Дионисија, заједница светосавске цркве пронела је радост Христовог Васкрсења, примајући Његово сведочанство – Његово Тело и Крв. Прохладно октобарско јутро, угрејала је топлина литургијске заједнице заједно са њеним пастиром Епископом жичким Г. Јустином. Након прочитаног јеванђелског зачала, Владика се осврнуо на смисао датих заповести о љубави, које су од великог значаја за род људски. Бираним речима, Преосвећени се обратио верном народу. Осврнуо се на две Божије заповести у Мојсејевом закону – љуби Господа Бога свога и љуби ближњега своја, које нам приказују љубав и чистоту која се тражи од човека. Кроз две приче, Владика Јустин нам назначује и једну битну чињеницу коју љубав чини савршеном: „Када је дошао један младић Господу Богу и запитао га је шта му још недостаје да наследи живот вечни. Рекао је за себе да је потпуно беспрекоран, да испуњава јеврејски закон, пости и чини милостињу, и све оно што је потребно да чини. А Господ му рече да иде и прода све, и да сиромасима, и тако ће имати живот вечни. Господ је то рекао позивајући га на савршену љубав.“ Владика је изнео још један пример. Једног старца на Светој Гори посетила је група монаха са циљем да га питају шта је битно за спасење. То је обичај био и одржао се до данас да кад год се оде код старца прво се пита: Оче, шта ми треба да би се спасао. А старац мало кушајући их, постави им једно питање: Да ли ви, ако вас неко удари по једном образу, можете да му окренете други? А они одговоре: Па, не знамо, за овај први ударац бисмо могли да поднесемо, а за други образ да окренемо тешко. А старац им на то каже: Кад не можете то, да ли можете бар да им то опростите? – Па, не можемо ни то. А старац каже трпезару: Сипај им супу, и врати их у манастир, јер још нису сазрели у духовној врлини. То што су Господ и старац рекли, наставља наш Епископ, јесу поруке и савети упућени и нама. Иако по логици и размишљању овога света нема начина да љубимо непријатеље своје, кроз Бога је све могуће. Навео је и пример архиђакона Стефана као првомученика који се у тренутку каменовања није молио да га мимоиђе зло, већ да сам Господ ово дело не урачуна у грехе злочинцима. У Старом Завету се говорило у другачијем смислу, да волимо ближњег свог, да волимо своју породицу и све оне који нас воле, али да се успротивимо и да мрзимо своје непријатеље. А Господ све то укида и доноси са собом, нови закон, нову заповест, да љубимо једни друге. То што Он тражи је изнад закона, изнад природе. То је тајна надприродна, али ипак остварива благодаћу Божијом. Богочовек је својом људском природом из велике љубави страдао за грешнике, пио уместо воде жуч и оцат, претрпео страшне муке и није презрео род људски, него је извршио све оно што је потребно да се ми тиме спасавамо. Владика је беседу завршио поуком и укрепљењем да сам Господ отвори наш пут, управи стопе наше, ум и срце наше, вољу нашу да би се тако прилагодили ономе што нам је Он заповедио. Бити пријатељ овоме свету не значи бити пријатељ и Божији. Морамо се одлучити којим путем ћемо ићи, да ли путем светлости или таме. Морамо да духовно јачамо и вежбамо да свакодневно сагледавамо своје грехе, и да то исповедамо. Међутим, због наше природе иако све ово чинимо, и даље нисмо способни да волимо оне који нас мрзе. Нека нам Господ у томе помогне да се усавршимо. Литургија као свој врхунац нама вернима даје плод вечности – Свето Причешће, коме је овог пута приступио велики број верних, причешћујући се на живот вечни и отпуштење грехова. Литургијска радост пренета је и на трпезу љубави. Душан Дуњић, студент теологије
Интервју са глумцем Иваном Босиљчићем: Духовна тачка расуђивања
Имамо част да у овом броју часописа “Жички благовесник“ представимо разговор са нашим прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем. Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени Орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“… Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбугу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већ дужи низ година активни члан Цркве. Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Када се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције? Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима. Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву? Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметнички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја. Пример каква би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар у одлучивању шта и са ким ћу да радим. Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом? Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапатник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења. Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу? Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије; а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“ Када и како се код тебе родила љубав према Богу и вери? Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Крштењу. Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе? Имао сам велику радост да сам више од пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Кронштанског, Свете Ксеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. ја имам две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру. С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи? Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер се из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати. Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот? Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Миоковцима
„Данас као Православни народи светло празнујемо, осењени твојим богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше“, тропар глас. 4. Сваки православни верник са љубављу и великом радошћу дочекује и прославља заштитника свога дома, своју крсну славу. Са посебном и заједничком радошћу парохијани дочекују храмовну славу, светитеља који својим молитвама чува и крили њихову црквену заједницу. Данас су се мештани села Миоковаца и околних села сабрали у Храму Покрова Пресвете Богородице на Светој Литургији око свога Епископа да прославе име Божије и сећање на догађај јављања Мајке Божије у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. После прочитаног Светог Јеванђеља Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин честитао је храмовну славу парохијанима и свим присутним и истакао значај Пресвете Богородице у домостроју спасења рода људског, подсећајући нас на догађај Њеног јављања у Цариграду и установљење данашњег празника. Са родитељском бригом и старањем за наше душе препоручио је да сваког дана, макар сат времена, посветимо себи и своме спасењу читајући Свето Писмо и Житија светих, да сваки дан почињемо и завршавамо молитвом. Да се снажимо постом и укрепљујемо молитвом у кротости и смирењу нашем. У току Свете Литургије рукоположен је г. Стефан Симић у чин ђакона. Трпеза љубави припремљена је у сали парохијског дома. Надлежни парох јереј Иван Босић захвалио је Епископу на молитви и жртви принетој Оцу Небеском од свих и за све. Захвалио се братији свештеницима, хору и свим присутним. Посебно се захвалио Стојанки Павловић из Милићеваца која је припремила ручак за све присутне, као и Ивану Топаловићу и Александру Стојановићу из Миоковаца који су се јавили да буду свечари следеће године. Оцу ђакону је честитао рукоположење са жељом да достојанствено носи крст свој. Вероучитељ Милан Босић
Стазама Немањића – делегација Епархије жичке у посети братској Црној Гори
Са благословом нашег архипастира и оца Епископа жичког Г. Јустина, делагација Епархије жичке кренула је 09. октобра 2020. у раним јутарњим часовима пут братске Црне Горе. Делагацију су чинили секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), Епископов секретар архимандрит Сава (Илић), уредник „Жичког благовесника“ протонамесник Александар Р. Јевтић и вероучитељ Ђорђе Чоловић. Михољско лето потрудило се да пут буде живописан, осликан најлепшим сликама које је творачка мудрост Божија обилно излила на пределе наших простора. Златарско језеро нас је дочекало покривено танком измаглицом која је цео призор чинила готово мистичним, допуштајући нам само да созерцавамо тишину сличну оној која се највероватније дизала над водом када је Дух Божији лебдео над водом приликом стварања света. Осењени благословом светиње куманичке и Светог Григорија Куманичког, стигли смо на границу са Црном Гором. Прва реченица коју смо чули била је предивни вековни израз нашег братског народног сусретања – „Помаже Бог“. Ово нам је срца испунило радошћу и учинило да необична красота творевине која се све јасније указивала пред нашим очима буде некако још приснија и ближа. Цркве, манастири, црквине и црквишта која се јављају као сведоци православног идентитета ових простора стајали су свуда око нас и и изнад нас подсећајући нас да смо овде добродошли. Испред подгоричког Храма Васкрсења Христовог дочекао нас је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“. Родом из ужичке Пожеге, овај вредни пастир Цркве Христове, изразио нам је најсрдачнију добродошлицу у име Високопреосвећеног митрополита Г. Амфилохија и братства овог светог храма. Храм нам се указао у сопственој величанствености, која је кадра да увери да је могуће да се не само у деветом веку пред Светом Софијом цариградском, већ и овде и сада човек али и цео народ може преображавати. Просвећени и генијални ум архитекте Предрага Ристића овде је добио потврду која говори сама о себи. Сваки детаљ богослужбеног простора осмишљен је тако да покаже како су свештенорадње центар свега, а човек у њима има могућност да учествује свим чулима које му је Господ даривао. Композиције и ликови фресака сведоче вечност на коју је човек призван. Оне истовремено спајају векове, кроз мноштво ликова и догађаја који сведоче трајање домостроја спасења, у коме је и наш народ удостојен значајног места. Историја овде није поништена, већ прослављена увире у вечност. Квалитетне боје и подлога фрескописа, грандиозни иконостас, бифоре и трифоре, као и други делови сакралног простора сачињени од најфинијих материјала, сведоче да су овде испуњене речи старозаветног пророка који је поучавао да дом Свевишњег треба да буде украшенији од било ког појединачног дома људскога. Опијени лепотом наоса и олтара, крипте, околних просторија смештених међу дуплим зидовима храма, упознати смо и са савременом мисионарском делатношћу. Наиме, овде се налазе и канцеларије и радни простор глобалног хришћанског радија „Светигора“. Уредништво, које сачињавају талентовани свештенослужитељи и верујући људи са стручним знањем, чине да овај храм није обична монументална грађевина већ обиталиште Божије и људске мудрости истовремено – богочовечански. Овде смо имали прилику да много тога научимо. На првом месту да стекнемо јасне увиде колико је савремени начин мисије, што подразумева активно медијско деловање на свим пољима технологије, нови начин „рибарења“ људских душа. Људи се овде лове за вечност, за спасење у Богу Истинитом. То не омаловажава важност деловања на свест људи да могу да разлуче истину од лажи, добро од злога, љубав од мржње. Успех народа у Црној Гори да заштити своје светиње и идентитет, не може бити разумљив без деловања савремених медијских средстава. Упркос свим препрекама, били су једни близу других на фреквенцијама радија, на сајтовима, на друштвеним мрежама, све до оног тренутка када је победа постала извесна и када су једни другима могли да честитају на историјском успеху који је посведочио да где су верни сабрани ту је Господ са њима. А са њима је био зато што су деценијама уназад активношћу и делотворном љубављу оличеном у небројеним појединачним доброчинствима, али и деловању народних кухиња, учинили да се у сваком човеку препозна Лик Божији. Овај Лик је заблистао и показао да је воља народа непоткупљива било каквим материјалним вредностима када има јасну слику на којој страни се милост и правда сусрећу, а мир и истина целивају. Јасније од свих прогласа и декларација, овде је показано да људска права не подразумевају само право на голи живот, већ и право да се опредељује за живот вечни и подобије богова по благодати на које смо призвани. Овде је на дело одржана лекција за савремене уџбенике који се баве људским правима, односом Цркве и државе, секуларизацијом друштва, али и несекуларизацијом црквеног живота. У порти храма указана нам је домаћинска љубав у гостопримници „Архонтарики“. Савремени ентеријер и екстеријер нимало не скривају хришћанску лепоту овог простора. Модерна дечија играоница у затвореном простору украшена је даровитим иконописним решењима са порукама младим дечијим душама да игра није грех, већ израз оне врлине на коју је Христос позвао као на улазницу у Царство Божије. Одрасли се овде тога подсећају: Ако се не обратите и не постанете као деца нећете ући у Царство Небеско. Производи који се овде служе у највећем делу су резултат домаће радиности, од које многи људи добијају могућност да обезбеде егзистенцију сопствену и својих породица. Овде је непобитан утисак, да ниједан дар и таланат нису закопани већ су умножени. Амбијент који је створен на то подстиче. То нам је посведочио и „Духовни Центар “ у центру Подгорице. Књижара са бројним насловима духовне садржине, налази се уз ресторан у коме је у данима поста верујућем народу доступна адекватна исхрана, у простору који приличи једној урбаној средини али и је доличан хришћанском етосу. Манастир Светог Симеона Мироточивог у Старој чаршији, на ушћу Рибнице у Морачу, био је место нашег коначишта. Срдачни дочек и изванредна хришћанска љубазност игумана овог манастира архимандрита Данила са братством, учинили су да се осетимо као своји на своме. Наслоњени на зидине старог града у коме је највероватније рођен Свети Симеон Мироточиви, загледани у лепоту реке испод нас, ми из светосимеоновске и светосавске Епархије жичке имали смо осећај да смо дошли на извор одакле смо потекли. Чудесни су путеви наших светих предака који нас и данас воде својим траговима питајући нас стално „Чији си ти мали?“ Наредног дана, 10. октобра, архимандрити Дамјан
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, Краљевачки октобар и непоколебива вера у Смисао
Гледајући голу чињеницу страдања оволиког броја људи које се десило пре седамдесет девет година у нашем граду, неминовно се пред нас поставља питање смисла наших живота и смисла патњи и радости које нам се дешавају у оквирима времена које нам је поверено. Тих јесењих дана 1941. године, стотине и хиљаде недужних житеља овог дела Србије су изведене пред стрељачке стројеве немачког Вермахта и ту су пронашли крај својих земних живота. Ова слика пострадалих људи никако не сме постати потка за теоријско и интелектуално сагледавање питања живота, смрти и патње, али баш због тога што смо свесни кроз какав су бол прошли они који су тада остали без оца, мајке, жене, детета, неминовно се налазимо пред питањем: Како доживљавати живот будући да су оваква страдања невиних и недужних могућа и да су се дешавала у свим временима? Да ли су такви злочини можда сведочанство да су наши животи „пука“ случајност, па како коме допадне – некоме краљевска круна, а некоме метак из вреле цеви? Нећу ни са ким полемисати, али исповедити да је овај живот „пука“ случајност, у ствари, представља нешто веома поразно, јер, премда се могу замислити и много страшније ствари од слепе случајности (нпр. међу паганима доста честа вера у крајњу злобу својих божанстава од којих су нека била баш жедна људске крви), страшно је ако је све ово нешто што нема дубљег смисла и наде. Вера у „Случај“ представља потпуно понижење свих оних невиних жртава, све оне деце која су рођена са разноразним синдромима, једном речју, свих оних који су, ни криви ни дужни, прошли кроз различита страдања. Зар, осим што су прошли кроз којекакве ужасе да се то (ти ужаси и патње) сматра коначним? Зар је могуће да је смрт коначна чињеница за то дете које је са својих десет година стрељано на „Лагеру“? Наш људски и хришћански осећај се буни против таквог „нечовечног“ става о смрти и о животу. Намерно сам употребио овако снажан израз („нечовечан“) јер пред „Случајем“ и зликовац и праведни страдалник су исто и само их је задесио различити случај. Очигледно је да зло постоји, али постоји и Бог који нас воли и који је видео сузу тог дечкића пред цевима војника који су испуњавали страшну заповест. Наш Господ је, знајући наше сузе и уздахе, пре две хиљаде двадесет година, из Своје љубави, из Своје вечности, ступио у наше време и постао човек како би нама који смо посрнули у смрт и грех, даровао ту Своју вечност и ту Своју љубав. Као што су ови људи недужно страдали, тако је и Господ недужно распет на Крст. Тек то је једна права слика неизрециве љубави Божије према нама, јер, не само да је, због нас постао човек, већ је због нас чак и прихватио неправедну смрт! Прошао је кроз смрт и васкрсао је, Он који је Једини Бесмртни, да би нас спасао између осталог и из чврстог стиска смрти. Тиме нам је показао да наши животи и наше смрти нису узалудни. Тај дечко, кога смо у горњим редовима споменули, је неко ко се сада налази у загрљају Божијем и неко ко ће наследити дивну вечност Царства Божијега. Сваки другачији исход је нешто што би била страшна неправда, а живот у коначници не може бити неправда. Не може и то у дубинама својих костију итекако осећамо – ходимо, ако хоћете савременим речником да кажемо, ка срећном крају. Чак и када гледамо неки филм са тужним крајем, или читамо некакву књигу са истим таквим крајем, ми негде у себи осећамо бол, осећамо да није требало тако да се заврши, осећамо да је исход требало да буде другачији, а колико то тек више важи кад је реч о животу… Наше биће несвесно зна да смо предвиђени за нешто дивно и ништа мање од тога нас неће задовољити – то је импулс који је Господ усадио у нас да бисмо увек слутили Његову љубав према нама. Да се вратимо на почетак текста, тужна јесен 1941. године је нешто што нас заправо подсећа на потребу за вером у љубав Божију, јер једино је љубав Његова кадра да тим жртвама пружи утеху, спасење и да их прими у свој загрљај. Свако друго решење би била само једна, на различите начине изражена, вера у крајњи тријумф зла и смрти над животом, лепотом и добротом. Ђакон Стефан Милошевски Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 16. октобар 2020. године
Покров Пресвете Богородице – храмовна слава у Крчагову
На празник Покрова Пресвете Богородице прослављена је храмовна слава храма у изградњи у насељу Крчагово у Ужицу. У 15 часова ужичко свештенство је пререзало славски колач при покровском храму. Велики број верног народа, као и представници грађанске власти, узели су учешће у овом чину. Окупљенима се у надахнутој беседи обратио протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина Цркве Светог Марка у Ужицу, пожелевши најпре срећну славу протојереју- ставрофору Ивану Деспићу, грађевинском и црквеном одбору и свим парохијанима овога храма. Овом приликом отац Милић је нагласио да само братском љубављу можемо довршити ово богоугодно дело изградње храма, јер љубећи брата свога ми уствари љубимо самога Бога. По завршетку благосиљања славског жита и колача присутни су узели учешће у трпези љубави коју су домаћини припремили заједно са својим свештенством у славу Мајке Божије која својим покровом штити благоверни народ нашега града. Ђакон ужички Александар Тимотијевић
Покров Пресвете Богородице у Доњој испосници Светог Саве
Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћи, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Kоме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас! Свети владика Николај Празник Покрова Пресвете Богородице литургијски је прослављен у студеничкој Доњој испосници Светог Саве посвећеној овом празнику. Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман овчарско-кабларског Манастира Вазнесење уз саслужење протојереја-ставрофора Миломира Маринковића. Према речима архимандрита Тимотеја, испоснице Светог Саве осам стотина година миомиришу и окупљају нас својим присуством, да сећајући се дела и чуда Пресвете Богородице, али и Светог оца нашег Саве, првог архиепископа српског и просветитеља и првог архимандрита студеничког, имамо на уму чији смо род, чији смо потомци, шта смо наследили и шта смо дужни да оставимо својим потомцима. Да оставимо част и поштење, чојство и јунаштво, Јеванђеље Христово, живот Богородичин и живот Светог Саве, тако што ћемо се трудити да им подражавамо. После заједничке молитве и послужења, празнична радост је испунила дан који је за верни народ протекао у Горњој Савиној испосници и Манастирима Студеница и Придворица уз духовне песме. Марина Луковић, наставник верске наставе
Канонска посета Епископа Јустина и рукоположење у Мрчајевцима
У недељу 11. октобра када наша Црква прославља празник Преподобног Харитона Исповедника, Епископ жички Г. Јустин је поводом редовне канонске посете служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светих апостола Петра и Павла у Мрчајевцима. Његовом Преосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, протојереј-ставрофор Милутин Стевановић, старешина Храма у Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, јереј Милинко Стојковић, старешина Храма у Мрчајевцима протонамесник Александар Пешић, јереј Милован Вучковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић, који је у наставку Литургије рукоположен у чин свештеника. Након прочитаног Јеванђеља Епископ Јустин је у својој проповеди протумачио јеванђелску причу у којој Господ разговара са својим апостолима приликом бацања мреже у Галилејско језеро. Господ чини чудо како би показао своју силу, али та сила није циљ сама по себи. Он жели да нас привуче и веже за себе. Да, Господа видимо као истинитог учитеља, али превасходно истинитог Богочовека Христа. У овом свету човек обитава у мраку, замагљеном, неистраженом, где делимично познајемо и видимо. Ако чујемо проповед Господњу, као и апостоли који су послушали Христа, више нећемо бити у незнању, јер познајемо Истинитога. Владика је истакао важност слушања Јеванђеља, јер тако познајући истину приближавамо се Богу. Све је то једино могуће ако чешће долазимо у Цркву Божију, јер се ту учимо и проналазимо речи истине богољубља и човекољубља. Царство Божије почиње за нас још овде на земљи, само ако познајемо Господа. Дужни смо да се трудимо да нам дани не пролазе узалуд, већ да искупљујемо време и припремамо се још на земљи како би нас Господ избавио и чувао и прибројао међу своје у Царство Божије, рекао је Епископ Јустин. У наставку Литургије, народ је приступио Светом Причешћу. Одлуком Епископа о. Александар Пешић старешина храма у Мрчајевцима је добио звање протонамесника као подстрек за ревносно служење. Hакон Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремило братство храма. Старешина храма се у поздравном слову захвалио Епископу на доласку, али и на одликовању. Захвалио се и свештенству и народу који се сабрао да прими архипастирски благослов. Дипл. теолог Стефан Симић
Ибарске новости: Дипл. психолог Милош Благојевић, “Коља“
,,Само ко се кроз ад, Гласио лиром, Сме хвале бескрајни склад, Да проспе широм.“ Р. М. Рилке Искрен, креативан, вредан, богобојажљив, одмерен, забринут. Пре двадесет и кусур година листа речи које би га најбоље могле описати гласила би овако: аљкав, лењ, наркоман, талентован, блудник, пропалица (овакав опис себе је он сам пружио у многим интервјуима). Уместо да заврши одбачен попут многих талентованих људи који су место да остваре свој таленат допали порока, Никола Пејаковић Коља, српски позоришни режисер, глумац и музичар је захваљујући Божијој милости досегао до 2020 – те године (а био је практично на самрти) и објавио изванредан музички албум под називом ,,Четири прста.“ На питање да ли је задовољан реакцијама на нови албум одговорио је: ,,Реакције су страховите, али треба спустити лопту и захвалити Богу на свему. Човјек је прах, све добро долази од Господа, ми смо само проводници.“ Јавности је углавном познат као сценариста и глумац у једном од наших најбољих филмова ,,Лепа села лепо горе“, као глумац у филмовима ,,Мртав ладан“, ,,Ми нисмо анђели“, сценариста серије ,,Вратиће се роде“ и аутор песме ,,Хаљиница боје лила“. Већ у петом разреду имао је проблем са алкохолом, у 7. разреду је истерен из основне школе. Док је касније у Београду студирао позоришну режију дрога је његов живот претворила у пакао. У једном тренутку, када је већ досегао до дна, и када је изгледало да више нема назад и да ће се његов живот окончати, његова мајка која је патила због стања свога сина му је поклонила књигу једног београдског свештеника и професора Богословског факултета у Београду. Он ју је испрва са подсмехом примио и није желео да је чита, али је ипак послушао мајку и преображај је отпочео. Поверовавши у Бога (до тада није веровао) поверовао је да ипак има наде и за његов живот. Завапио је Господу, и препустио се Његовој милости и тада су. речи апостола Павла – кад сам слаб, онда сам силан – су у његовом примеру нашле потврду. О томе лепо говори Свети владика Николај: ,,кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад знам, да самог себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме, и кад се сав положим на моћ и милост Божју, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити, него вапијем к Богу, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора, онда сам силан. Кад видим, да сам слаба и празна трска у сред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу, и кад се с вером помолим за Божју благодат, онда сам силан“. Никола је сада ожењен човек који има породицу и својом уметношћу сведочи да је овај живот и ово време дар Бога који је Љубав и да се утеха и смисао налазе у Цркви Господњој. Његови јавни наступи празник су за очи и уши. Говори разборито, неострашћено, размишља, не размеће се знањем, увек умањује значај свог рада и истиче друге, смирен је и духовит. Не плаши се да каже не знам и грози се оних који просипају памет на твитеру и чије реченице почињу са Ја. Стиче се утисак као да му је непријатно што неко од њега тражи било какав одговор, савет. Признаћете да је на телевизији готово немогућу видети таквог говорника. Сви све знају и проповедају у заносу свог себељубља. Након једног текста у коме је писао о мешовитим браковима као о нацистичком производу комуниста претпрпео је силне критике због чега се свима искрено извинио и решио да више не пише колумне. Отворено и без трунке патетике говори о свом животу и вери која му је променила живот. Није ми познато да неко од српских глумаца, осим Небојше Дугалића толико често истиче значај који породица и вера имају у животу. Оно што је мало познато су његове песме. Последњи албум ,,Четири прста“ најзаокруженији је, најличнији и најзрелији. Мешавина џеза, блуза, поп соула и рока уз изузетну музику и живописне текстове заиста одушевљава. У песмама слави живот и љубав (Узми ову песму, Land of hope), демистификује љубав (Ја нисам мрава згазио, Убио сам жену коју волим), критикује људске слабости (Слика покојног друга), описује детињу безбрижност (Сад је већ велика). Осим последње наведене, музику је скројио за још две песме Ј. Ј. Змаја (Ала је леп овај свет, Ој,дуледу). Вера у Бога је чврст ослонац за који се човек у свом животу може ухватити. Дипл. психолог Милош Благојевић Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 23. октобар 2020. године
Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Хоће ли вера у нама преживети пандемију вируса?“
Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Извор: Жички благовесник, октобар-децембар 2020.
Епископ Јустин богослужио у Храму Светог Саве у Краљеву
У недељу 19. по Духовима, када Света Црква прославља мученике Харитину и Дионисија, заједница светосавске цркве пронела је радост Христовог Васкрсења, примајући Његово сведочанство – Његово Тело и Крв. Прохладно октобарско јутро, угрејала је топлина литургијске заједнице заједно са њеним пастиром Епископом жичким Г. Јустином. Након прочитаног јеванђелског зачала, Владика се осврнуо на смисао датих заповести о љубави, које су од великог значаја за род људски. Бираним речима, Преосвећени се обратио верном народу. Осврнуо се на две Божије заповести у Мојсејевом закону – љуби Господа Бога свога и љуби ближњега своја, које нам приказују љубав и чистоту која се тражи од човека. Кроз две приче, Владика Јустин нам назначује и једну битну чињеницу коју љубав чини савршеном: „Када је дошао један младић Господу Богу и запитао га је шта му још недостаје да наследи живот вечни. Рекао је за себе да је потпуно беспрекоран, да испуњава јеврејски закон, пости и чини милостињу, и све оно што је потребно да чини. А Господ му рече да иде и прода све, и да сиромасима, и тако ће имати живот вечни. Господ је то рекао позивајући га на савршену љубав.“ Владика је изнео још један пример. Једног старца на Светој Гори посетила је група монаха са циљем да га питају шта је битно за спасење. То је обичај био и одржао се до данас да кад год се оде код старца прво се пита: Оче, шта ми треба да би се спасао. А старац мало кушајући их, постави им једно питање: Да ли ви, ако вас неко удари по једном образу, можете да му окренете други? А они одговоре: Па, не знамо, за овај први ударац бисмо могли да поднесемо, а за други образ да окренемо тешко. А старац им на то каже: Кад не можете то, да ли можете бар да им то опростите? – Па, не можемо ни то. А старац каже трпезару: Сипај им супу, и врати их у манастир, јер још нису сазрели у духовној врлини. То што су Господ и старац рекли, наставља наш Епископ, јесу поруке и савети упућени и нама. Иако по логици и размишљању овога света нема начина да љубимо непријатеље своје, кроз Бога је све могуће. Навео је и пример архиђакона Стефана као првомученика који се у тренутку каменовања није молио да га мимоиђе зло, већ да сам Господ ово дело не урачуна у грехе злочинцима. У Старом Завету се говорило у другачијем смислу, да волимо ближњег свог, да волимо своју породицу и све оне који нас воле, али да се успротивимо и да мрзимо своје непријатеље. А Господ све то укида и доноси са собом, нови закон, нову заповест, да љубимо једни друге. То што Он тражи је изнад закона, изнад природе. То је тајна надприродна, али ипак остварива благодаћу Божијом. Богочовек је својом људском природом из велике љубави страдао за грешнике, пио уместо воде жуч и оцат, претрпео страшне муке и није презрео род људски, него је извршио све оно што је потребно да се ми тиме спасавамо. Владика је беседу завршио поуком и укрепљењем да сам Господ отвори наш пут, управи стопе наше, ум и срце наше, вољу нашу да би се тако прилагодили ономе што нам је Он заповедио. Бити пријатељ овоме свету не значи бити пријатељ и Божији. Морамо се одлучити којим путем ћемо ићи, да ли путем светлости или таме. Морамо да духовно јачамо и вежбамо да свакодневно сагледавамо своје грехе, и да то исповедамо. Међутим, због наше природе иако све ово чинимо, и даље нисмо способни да волимо оне који нас мрзе. Нека нам Господ у томе помогне да се усавршимо. Литургија као свој врхунац нама вернима даје плод вечности – Свето Причешће, коме је овог пута приступио велики број верних, причешћујући се на живот вечни и отпуштење грехова. Литургијска радост пренета је и на трпезу љубави. Душан Дуњић, студент теологије
Интервју са глумцем Иваном Босиљчићем: Духовна тачка расуђивања
Имамо част да у овом броју часописа “Жички благовесник“ представимо разговор са нашим прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем. Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени Орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“… Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбугу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већ дужи низ година активни члан Цркве. Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Када се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције? Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима. Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву? Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметнички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја. Пример каква би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар у одлучивању шта и са ким ћу да радим. Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом? Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапатник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења. Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу? Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије; а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“ Када и како се код тебе родила љубав према Богу и вери? Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Крштењу. Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе? Имао сам велику радост да сам више од пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Кронштанског, Свете Ксеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. ја имам две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру. С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи? Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер се из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати. Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот? Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Миоковцима
„Данас као Православни народи светло празнујемо, осењени твојим богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше“, тропар глас. 4. Сваки православни верник са љубављу и великом радошћу дочекује и прославља заштитника свога дома, своју крсну славу. Са посебном и заједничком радошћу парохијани дочекују храмовну славу, светитеља који својим молитвама чува и крили њихову црквену заједницу. Данас су се мештани села Миоковаца и околних села сабрали у Храму Покрова Пресвете Богородице на Светој Литургији око свога Епископа да прославе име Божије и сећање на догађај јављања Мајке Божије у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. После прочитаног Светог Јеванђеља Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин честитао је храмовну славу парохијанима и свим присутним и истакао значај Пресвете Богородице у домостроју спасења рода људског, подсећајући нас на догађај Њеног јављања у Цариграду и установљење данашњег празника. Са родитељском бригом и старањем за наше душе препоручио је да сваког дана, макар сат времена, посветимо себи и своме спасењу читајући Свето Писмо и Житија светих, да сваки дан почињемо и завршавамо молитвом. Да се снажимо постом и укрепљујемо молитвом у кротости и смирењу нашем. У току Свете Литургије рукоположен је г. Стефан Симић у чин ђакона. Трпеза љубави припремљена је у сали парохијског дома. Надлежни парох јереј Иван Босић захвалио је Епископу на молитви и жртви принетој Оцу Небеском од свих и за све. Захвалио се братији свештеницима, хору и свим присутним. Посебно се захвалио Стојанки Павловић из Милићеваца која је припремила ручак за све присутне, као и Ивану Топаловићу и Александру Стојановићу из Миоковаца који су се јавили да буду свечари следеће године. Оцу ђакону је честитао рукоположење са жељом да достојанствено носи крст свој. Вероучитељ Милан Босић
Стазама Немањића – делегација Епархије жичке у посети братској Црној Гори
Са благословом нашег архипастира и оца Епископа жичког Г. Јустина, делагација Епархије жичке кренула је 09. октобра 2020. у раним јутарњим часовима пут братске Црне Горе. Делагацију су чинили секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), Епископов секретар архимандрит Сава (Илић), уредник „Жичког благовесника“ протонамесник Александар Р. Јевтић и вероучитељ Ђорђе Чоловић. Михољско лето потрудило се да пут буде живописан, осликан најлепшим сликама које је творачка мудрост Божија обилно излила на пределе наших простора. Златарско језеро нас је дочекало покривено танком измаглицом која је цео призор чинила готово мистичним, допуштајући нам само да созерцавамо тишину сличну оној која се највероватније дизала над водом када је Дух Божији лебдео над водом приликом стварања света. Осењени благословом светиње куманичке и Светог Григорија Куманичког, стигли смо на границу са Црном Гором. Прва реченица коју смо чули била је предивни вековни израз нашег братског народног сусретања – „Помаже Бог“. Ово нам је срца испунило радошћу и учинило да необична красота творевине која се све јасније указивала пред нашим очима буде некако још приснија и ближа. Цркве, манастири, црквине и црквишта која се јављају као сведоци православног идентитета ових простора стајали су свуда око нас и и изнад нас подсећајући нас да смо овде добродошли. Испред подгоричког Храма Васкрсења Христовог дочекао нас је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“. Родом из ужичке Пожеге, овај вредни пастир Цркве Христове, изразио нам је најсрдачнију добродошлицу у име Високопреосвећеног митрополита Г. Амфилохија и братства овог светог храма. Храм нам се указао у сопственој величанствености, која је кадра да увери да је могуће да се не само у деветом веку пред Светом Софијом цариградском, већ и овде и сада човек али и цео народ може преображавати. Просвећени и генијални ум архитекте Предрага Ристића овде је добио потврду која говори сама о себи. Сваки детаљ богослужбеног простора осмишљен је тако да покаже како су свештенорадње центар свега, а човек у њима има могућност да учествује свим чулима које му је Господ даривао. Композиције и ликови фресака сведоче вечност на коју је човек призван. Оне истовремено спајају векове, кроз мноштво ликова и догађаја који сведоче трајање домостроја спасења, у коме је и наш народ удостојен значајног места. Историја овде није поништена, већ прослављена увире у вечност. Квалитетне боје и подлога фрескописа, грандиозни иконостас, бифоре и трифоре, као и други делови сакралног простора сачињени од најфинијих материјала, сведоче да су овде испуњене речи старозаветног пророка који је поучавао да дом Свевишњег треба да буде украшенији од било ког појединачног дома људскога. Опијени лепотом наоса и олтара, крипте, околних просторија смештених међу дуплим зидовима храма, упознати смо и са савременом мисионарском делатношћу. Наиме, овде се налазе и канцеларије и радни простор глобалног хришћанског радија „Светигора“. Уредништво, које сачињавају талентовани свештенослужитељи и верујући људи са стручним знањем, чине да овај храм није обична монументална грађевина већ обиталиште Божије и људске мудрости истовремено – богочовечански. Овде смо имали прилику да много тога научимо. На првом месту да стекнемо јасне увиде колико је савремени начин мисије, што подразумева активно медијско деловање на свим пољима технологије, нови начин „рибарења“ људских душа. Људи се овде лове за вечност, за спасење у Богу Истинитом. То не омаловажава важност деловања на свест људи да могу да разлуче истину од лажи, добро од злога, љубав од мржње. Успех народа у Црној Гори да заштити своје светиње и идентитет, не може бити разумљив без деловања савремених медијских средстава. Упркос свим препрекама, били су једни близу других на фреквенцијама радија, на сајтовима, на друштвеним мрежама, све до оног тренутка када је победа постала извесна и када су једни другима могли да честитају на историјском успеху који је посведочио да где су верни сабрани ту је Господ са њима. А са њима је био зато што су деценијама уназад активношћу и делотворном љубављу оличеном у небројеним појединачним доброчинствима, али и деловању народних кухиња, учинили да се у сваком човеку препозна Лик Божији. Овај Лик је заблистао и показао да је воља народа непоткупљива било каквим материјалним вредностима када има јасну слику на којој страни се милост и правда сусрећу, а мир и истина целивају. Јасније од свих прогласа и декларација, овде је показано да људска права не подразумевају само право на голи живот, већ и право да се опредељује за живот вечни и подобије богова по благодати на које смо призвани. Овде је на дело одржана лекција за савремене уџбенике који се баве људским правима, односом Цркве и државе, секуларизацијом друштва, али и несекуларизацијом црквеног живота. У порти храма указана нам је домаћинска љубав у гостопримници „Архонтарики“. Савремени ентеријер и екстеријер нимало не скривају хришћанску лепоту овог простора. Модерна дечија играоница у затвореном простору украшена је даровитим иконописним решењима са порукама младим дечијим душама да игра није грех, већ израз оне врлине на коју је Христос позвао као на улазницу у Царство Божије. Одрасли се овде тога подсећају: Ако се не обратите и не постанете као деца нећете ући у Царство Небеско. Производи који се овде служе у највећем делу су резултат домаће радиности, од које многи људи добијају могућност да обезбеде егзистенцију сопствену и својих породица. Овде је непобитан утисак, да ниједан дар и таланат нису закопани већ су умножени. Амбијент који је створен на то подстиче. То нам је посведочио и „Духовни Центар “ у центру Подгорице. Књижара са бројним насловима духовне садржине, налази се уз ресторан у коме је у данима поста верујућем народу доступна адекватна исхрана, у простору који приличи једној урбаној средини али и је доличан хришћанском етосу. Манастир Светог Симеона Мироточивог у Старој чаршији, на ушћу Рибнице у Морачу, био је место нашег коначишта. Срдачни дочек и изванредна хришћанска љубазност игумана овог манастира архимандрита Данила са братством, учинили су да се осетимо као своји на своме. Наслоњени на зидине старог града у коме је највероватније рођен Свети Симеон Мироточиви, загледани у лепоту реке испод нас, ми из светосимеоновске и светосавске Епархије жичке имали смо осећај да смо дошли на извор одакле смо потекли. Чудесни су путеви наших светих предака који нас и данас воде својим траговима питајући нас стално „Чији си ти мали?“ Наредног дана, 10. октобра, архимандрити Дамјан
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, Краљевачки октобар и непоколебива вера у Смисао
Гледајући голу чињеницу страдања оволиког броја људи које се десило пре седамдесет девет година у нашем граду, неминовно се пред нас поставља питање смисла наших живота и смисла патњи и радости које нам се дешавају у оквирима времена које нам је поверено. Тих јесењих дана 1941. године, стотине и хиљаде недужних житеља овог дела Србије су изведене пред стрељачке стројеве немачког Вермахта и ту су пронашли крај својих земних живота. Ова слика пострадалих људи никако не сме постати потка за теоријско и интелектуално сагледавање питања живота, смрти и патње, али баш због тога што смо свесни кроз какав су бол прошли они који су тада остали без оца, мајке, жене, детета, неминовно се налазимо пред питањем: Како доживљавати живот будући да су оваква страдања невиних и недужних могућа и да су се дешавала у свим временима? Да ли су такви злочини можда сведочанство да су наши животи „пука“ случајност, па како коме допадне – некоме краљевска круна, а некоме метак из вреле цеви? Нећу ни са ким полемисати, али исповедити да је овај живот „пука“ случајност, у ствари, представља нешто веома поразно, јер, премда се могу замислити и много страшније ствари од слепе случајности (нпр. међу паганима доста честа вера у крајњу злобу својих божанстава од којих су нека била баш жедна људске крви), страшно је ако је све ово нешто што нема дубљег смисла и наде. Вера у „Случај“ представља потпуно понижење свих оних невиних жртава, све оне деце која су рођена са разноразним синдромима, једном речју, свих оних који су, ни криви ни дужни, прошли кроз различита страдања. Зар, осим што су прошли кроз којекакве ужасе да се то (ти ужаси и патње) сматра коначним? Зар је могуће да је смрт коначна чињеница за то дете које је са својих десет година стрељано на „Лагеру“? Наш људски и хришћански осећај се буни против таквог „нечовечног“ става о смрти и о животу. Намерно сам употребио овако снажан израз („нечовечан“) јер пред „Случајем“ и зликовац и праведни страдалник су исто и само их је задесио различити случај. Очигледно је да зло постоји, али постоји и Бог који нас воли и који је видео сузу тог дечкића пред цевима војника који су испуњавали страшну заповест. Наш Господ је, знајући наше сузе и уздахе, пре две хиљаде двадесет година, из Своје љубави, из Своје вечности, ступио у наше време и постао човек како би нама који смо посрнули у смрт и грех, даровао ту Своју вечност и ту Своју љубав. Као што су ови људи недужно страдали, тако је и Господ недужно распет на Крст. Тек то је једна права слика неизрециве љубави Божије према нама, јер, не само да је, због нас постао човек, већ је због нас чак и прихватио неправедну смрт! Прошао је кроз смрт и васкрсао је, Он који је Једини Бесмртни, да би нас спасао између осталог и из чврстог стиска смрти. Тиме нам је показао да наши животи и наше смрти нису узалудни. Тај дечко, кога смо у горњим редовима споменули, је неко ко се сада налази у загрљају Божијем и неко ко ће наследити дивну вечност Царства Божијега. Сваки другачији исход је нешто што би била страшна неправда, а живот у коначници не може бити неправда. Не може и то у дубинама својих костију итекако осећамо – ходимо, ако хоћете савременим речником да кажемо, ка срећном крају. Чак и када гледамо неки филм са тужним крајем, или читамо некакву књигу са истим таквим крајем, ми негде у себи осећамо бол, осећамо да није требало тако да се заврши, осећамо да је исход требало да буде другачији, а колико то тек више важи кад је реч о животу… Наше биће несвесно зна да смо предвиђени за нешто дивно и ништа мање од тога нас неће задовољити – то је импулс који је Господ усадио у нас да бисмо увек слутили Његову љубав према нама. Да се вратимо на почетак текста, тужна јесен 1941. године је нешто што нас заправо подсећа на потребу за вером у љубав Божију, јер једино је љубав Његова кадра да тим жртвама пружи утеху, спасење и да их прими у свој загрљај. Свако друго решење би била само једна, на различите начине изражена, вера у крајњи тријумф зла и смрти над животом, лепотом и добротом. Ђакон Стефан Милошевски Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 16. октобар 2020. године
Покров Пресвете Богородице – храмовна слава у Крчагову
На празник Покрова Пресвете Богородице прослављена је храмовна слава храма у изградњи у насељу Крчагово у Ужицу. У 15 часова ужичко свештенство је пререзало славски колач при покровском храму. Велики број верног народа, као и представници грађанске власти, узели су учешће у овом чину. Окупљенима се у надахнутој беседи обратио протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина Цркве Светог Марка у Ужицу, пожелевши најпре срећну славу протојереју- ставрофору Ивану Деспићу, грађевинском и црквеном одбору и свим парохијанима овога храма. Овом приликом отац Милић је нагласио да само братском љубављу можемо довршити ово богоугодно дело изградње храма, јер љубећи брата свога ми уствари љубимо самога Бога. По завршетку благосиљања славског жита и колача присутни су узели учешће у трпези љубави коју су домаћини припремили заједно са својим свештенством у славу Мајке Божије која својим покровом штити благоверни народ нашега града. Ђакон ужички Александар Тимотијевић
Покров Пресвете Богородице у Доњој испосници Светог Саве
Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћи, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Kоме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас! Свети владика Николај Празник Покрова Пресвете Богородице литургијски је прослављен у студеничкој Доњој испосници Светог Саве посвећеној овом празнику. Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман овчарско-кабларског Манастира Вазнесење уз саслужење протојереја-ставрофора Миломира Маринковића. Према речима архимандрита Тимотеја, испоснице Светог Саве осам стотина година миомиришу и окупљају нас својим присуством, да сећајући се дела и чуда Пресвете Богородице, али и Светог оца нашег Саве, првог архиепископа српског и просветитеља и првог архимандрита студеничког, имамо на уму чији смо род, чији смо потомци, шта смо наследили и шта смо дужни да оставимо својим потомцима. Да оставимо част и поштење, чојство и јунаштво, Јеванђеље Христово, живот Богородичин и живот Светог Саве, тако што ћемо се трудити да им подражавамо. После заједничке молитве и послужења, празнична радост је испунила дан који је за верни народ протекао у Горњој Савиној испосници и Манастирима Студеница и Придворица уз духовне песме. Марина Луковић, наставник верске наставе
Канонска посета Епископа Јустина и рукоположење у Мрчајевцима
У недељу 11. октобра када наша Црква прославља празник Преподобног Харитона Исповедника, Епископ жички Г. Јустин је поводом редовне канонске посете служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светих апостола Петра и Павла у Мрчајевцима. Његовом Преосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, протојереј-ставрофор Милутин Стевановић, старешина Храма у Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, јереј Милинко Стојковић, старешина Храма у Мрчајевцима протонамесник Александар Пешић, јереј Милован Вучковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић, који је у наставку Литургије рукоположен у чин свештеника. Након прочитаног Јеванђеља Епископ Јустин је у својој проповеди протумачио јеванђелску причу у којој Господ разговара са својим апостолима приликом бацања мреже у Галилејско језеро. Господ чини чудо како би показао своју силу, али та сила није циљ сама по себи. Он жели да нас привуче и веже за себе. Да, Господа видимо као истинитог учитеља, али превасходно истинитог Богочовека Христа. У овом свету човек обитава у мраку, замагљеном, неистраженом, где делимично познајемо и видимо. Ако чујемо проповед Господњу, као и апостоли који су послушали Христа, више нећемо бити у незнању, јер познајемо Истинитога. Владика је истакао важност слушања Јеванђеља, јер тако познајући истину приближавамо се Богу. Све је то једино могуће ако чешће долазимо у Цркву Божију, јер се ту учимо и проналазимо речи истине богољубља и човекољубља. Царство Божије почиње за нас још овде на земљи, само ако познајемо Господа. Дужни смо да се трудимо да нам дани не пролазе узалуд, већ да искупљујемо време и припремамо се још на земљи како би нас Господ избавио и чувао и прибројао међу своје у Царство Божије, рекао је Епископ Јустин. У наставку Литургије, народ је приступио Светом Причешћу. Одлуком Епископа о. Александар Пешић старешина храма у Мрчајевцима је добио звање протонамесника као подстрек за ревносно служење. Hакон Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремило братство храма. Старешина храма се у поздравном слову захвалио Епископу на доласку, али и на одликовању. Захвалио се и свештенству и народу који се сабрао да прими архипастирски благослов. Дипл. теолог Стефан Симић