Са благословом нашег архипастира и оца Епископа жичког Г. Јустина, делагација Епархије жичке кренула је 09. октобра 2020. у раним јутарњим часовима пут братске Црне Горе. Делагацију су чинили секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), Епископов секретар архимандрит Сава (Илић), уредник „Жичког благовесника“ протонамесник Александар Р. Јевтић и вероучитељ Ђорђе Чоловић.
Михољско лето потрудило се да пут буде живописан, осликан најлепшим сликама које је творачка мудрост Божија обилно излила на пределе наших простора. Златарско језеро нас је дочекало покривено танком измаглицом која је цео призор чинила готово мистичним, допуштајући нам само да созерцавамо тишину сличну оној која се највероватније дизала над водом када је Дух Божији лебдео над водом приликом стварања света. Осењени благословом светиње куманичке и Светог Григорија Куманичког, стигли смо на границу са Црном Гором. Прва реченица коју смо чули била је предивни вековни израз нашег братског народног сусретања – „Помаже Бог“. Ово нам је срца испунило радошћу и учинило да необична красота творевине која се све јасније указивала пред нашим очима буде некако још приснија и ближа. Цркве, манастири, црквине и црквишта која се јављају као сведоци православног идентитета ових простора стајали су свуда око нас и и изнад нас подсећајући нас да смо овде добродошли.
Испред подгоричког Храма Васкрсења Христовог дочекао нас је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“. Родом из ужичке Пожеге, овај вредни пастир Цркве Христове, изразио нам је најсрдачнију добродошлицу у име Високопреосвећеног митрополита Г. Амфилохија и братства овог светог храма. Храм нам се указао у сопственој величанствености, која је кадра да увери да је могуће да се не само у деветом веку пред Светом Софијом цариградском, већ и овде и сада човек али и цео народ може преображавати. Просвећени и генијални ум архитекте Предрага Ристића овде је добио потврду која говори сама о себи. Сваки детаљ богослужбеног простора осмишљен је тако да покаже како су свештенорадње центар свега, а човек у њима има могућност да учествује свим чулима које му је Господ даривао. Композиције и ликови фресака сведоче вечност на коју је човек призван. Оне истовремено спајају векове, кроз мноштво ликова и догађаја који сведоче трајање домостроја спасења, у коме је и наш народ удостојен значајног места. Историја овде није поништена, већ прослављена увире у вечност. Квалитетне боје и подлога фрескописа, грандиозни иконостас, бифоре и трифоре, као и други делови сакралног простора сачињени од најфинијих материјала, сведоче да су овде испуњене речи старозаветног пророка који је поучавао да дом Свевишњег треба да буде украшенији од било ког појединачног дома људскога.
Опијени лепотом наоса и олтара, крипте, околних просторија смештених међу дуплим зидовима храма, упознати смо и са савременом мисионарском делатношћу. Наиме, овде се налазе и канцеларије и радни простор глобалног хришћанског радија „Светигора“. Уредништво, које сачињавају талентовани свештенослужитељи и верујући људи са стручним знањем, чине да овај храм није обична монументална грађевина већ обиталиште Божије и људске мудрости истовремено – богочовечански. Овде смо имали прилику да много тога научимо. На првом месту да стекнемо јасне увиде колико је савремени начин мисије, што подразумева активно медијско деловање на свим пољима технологије, нови начин „рибарења“ људских душа. Људи се овде лове за вечност, за спасење у Богу Истинитом. То не омаловажава важност деловања на свест људи да могу да разлуче истину од лажи, добро од злога, љубав од мржње. Успех народа у Црној Гори да заштити своје светиње и идентитет, не може бити разумљив без деловања савремених медијских средстава.
Упркос свим препрекама, били су једни близу других на фреквенцијама радија, на сајтовима, на друштвеним мрежама, све до оног тренутка када је победа постала извесна и када су једни другима могли да честитају на историјском успеху који је посведочио да где су верни сабрани ту је Господ са њима. А са њима је био зато што су деценијама уназад активношћу и делотворном љубављу оличеном у небројеним појединачним доброчинствима, али и деловању народних кухиња, учинили да се у сваком човеку препозна Лик Божији. Овај Лик је заблистао и показао да је воља народа непоткупљива било каквим материјалним вредностима када има јасну слику на којој страни се милост и правда сусрећу, а мир и истина целивају. Јасније од свих прогласа и декларација, овде је показано да људска права не подразумевају само право на голи живот, већ и право да се опредељује за живот вечни и подобије богова по благодати на које смо призвани. Овде је на дело одржана лекција за савремене уџбенике који се баве људским правима, односом Цркве и државе, секуларизацијом друштва, али и несекуларизацијом црквеног живота.
У порти храма указана нам је домаћинска љубав у гостопримници „Архонтарики“. Савремени ентеријер и екстеријер нимало не скривају хришћанску лепоту овог простора. Модерна дечија играоница у затвореном простору украшена је даровитим иконописним решењима са порукама младим дечијим душама да игра није грех, већ израз оне врлине на коју је Христос позвао као на улазницу у Царство Божије. Одрасли се овде тога подсећају: Ако се не обратите и не постанете као деца нећете ући у Царство Небеско. Производи који се овде служе у највећем делу су резултат домаће радиности, од које многи људи добијају могућност да обезбеде егзистенцију сопствену и својих породица. Овде је непобитан утисак, да ниједан дар и таланат нису закопани већ су умножени. Амбијент који је створен на то подстиче. То нам је посведочио и „Духовни Центар “ у центру Подгорице. Књижара са бројним насловима духовне садржине, налази се уз ресторан у коме је у данима поста верујућем народу доступна адекватна исхрана, у простору који приличи једној урбаној средини али и је доличан хришћанском етосу.
Манастир Светог Симеона Мироточивог у Старој чаршији, на ушћу Рибнице у Морачу, био је место нашег коначишта. Срдачни дочек и изванредна хришћанска љубазност игумана овог манастира архимандрита Данила са братством, учинили су да се осетимо као своји на своме. Наслоњени на зидине старог града у коме је највероватније рођен Свети Симеон Мироточиви, загледани у лепоту реке испод нас, ми из светосимеоновске и светосавске Епархије жичке имали смо осећај да смо дошли на извор одакле смо потекли. Чудесни су путеви наших светих предака који нас и данас воде својим траговима питајући нас стално „Чији си ти мали?“
Наредног дана, 10. октобра, архимандрити Дамјан и Сава служили су Свету Литургију у Манастиру Острогу узевши благослов Светог Василија и заблагодаривши му што нас ни данас не оставља саме већ сведочи исту ону силу са којом се некада супротстављао свакој неправди, мржњи и богохуљу. Даље смо кренули пут града Бара. Пред нам су се ређали дивни призори Скадарског језера, обриси светиња у даљини, вредни рибари који попут апостола у својим скромним чуновима плове чекајући благословени улов у језеру које је домаћин чак и морских риба које путем реке Бојане овде долазе из Јадранског мора. И свуда спокој и мир. А, онда, између два камена брда, својим широм отвореним и небо плавим очима погледало нас је и море.
И у трајању тог погледа стигосмо пред велелепни барски Храм Светог Јована Владимира. Са својим златним и византијски плавим куполама храм је несвакидашњи украс овог лепог града. Дочекао нас је презвитер Никола Радовић, исказујући братску радост што нас види овде. Привео нас је моштима Светог краља Јована Владимира, великог светитеља нашег рода. Удостојени смо да целивамо и мошти других дивних светитеља, међу којима и мученика јасеновачких и Светог Луке Кримског и Војно-Јасенецког. Први корак у простор храма суочава нас са хоровима и зборовима светитеља који нас из горњих зона гледају збијени једни уз друге као они који су сведоци историјског наслеђа Цркве, али и вечне победе Божије над силом људском. Најновији примери из историје двадесетог века, као што је убиство царске породице Романових, овде су тако пластично описани да на маргини зида – као на маргини историје која није наследила вечност, стоји војник са пиштољем, који на капи има петокраку која сведочи о богоборству једне народне идеологије која никад више не би смела да се понови.
Осликани богатством различитих стилова, ликови Христа, Богородице и безброј светитеља и ангела, са медаљонима стотине нових свештеномученика страдалне Црне Горе, сведоче да од Бога нико није јачи и да је Божија Реч последња. Посебно нас је импресионирала крстионица. Украшена хришћанским мотивима споља, она је и у унутрашњости, штедром руком ктитора и приложника, украшена мотивима различитих морских риба и створења која су део богомствореног света у који се новокрштавани посвећује за свештеника све твари. У порти храма обишли смо реплику Његошеве ловћенске капеле, испред које стоји споменик краља Николе са речима из драмског дијалога Пјесник и вила, које говоре саме за себе за поуку многима данас: „Гдје си ми се заметнула, у пештере и у горе, ил’ се вијеш изнад Бара, да у српско гледаш море.“ У наставку, били смо угошћени на послужењу у просторијама при храму. Имали смо прилике и да прошетамо обалом предивног мора. Препуни утисака вратили смо се у Подгорицу где смо угодно вече провели у друштву овдашњих свештеника и свештеномонаха.
Круна свега била је дивна Литургија у подгоричком Храму Васкрсења Христовог, у јутарњим часовима 11. октобра. Началствовао је архимандрит Дамјан (Цветковић) уз саслуживање братства овог храма, архимандрита Саве (Илића) и протонамесника Александра Јевтића. Беседио је о Дамјан. У поздравном слову он је пренео благослове Епископа жичког Јустина. Нагласио је да је Владика све време у молитви и на сваки могући начин био са народом Црне Горе и да се неизмерно радује победи која је дошла помоћу Божијом и истрајношћу свештенства и народа. Пренео је благослове дивних светитеља и светиња које красе древни жички светосавски трон. Изразио је сопствене утиске у вези са последњим догађајима у Црној Гори, које је описао речима: „Слобода коју сте извојевали, највеће је чудо милости Божије које сам доживео!“ У наставку протумачио је јеванђелско читање, подстичући све да се угледамо на веру апостола и будемо учесници чуда Божијих, међу којима је несумњиво и ова победа које смо постали радосни сведоци и учесници.
Вредном руком и пажљивим оком брата Ђорђа Чоловића забележени су многи тренуци из овог свештеног славља. Кадрова је било у изобиљу, јер све блиста лепотом Божијом. Њоме блистају и лица људи који су испунили овај храм, који је сведочанство да млади нараштаји представљају будућност која ће тек да покаже величину верног народа Божијег у Црној Гори. О томе сведочи и чињеница да веронауку при овом храму слободном вољом похађа преко две хиљаде подгоричке деце. Након причешћивања мноштва верних и благодарствених молитава, о. Далибор Милаковић је у име митрополитово, свештенства и и овдашње литургијске заједнице поздравио нас госте из жичке Епархије. Упутио је поздраве Епископу жичком и изразио жељу да се што чешће сусрећемо и у Црној Гори и у Србији. Потом се заједничење наставило за трпезом љубави која је протекла у пријатном разговору и размени корисних искустава. Обострано су даривани поклони као подсетник на ове дане сусретања пуне братске љубави. У њој смо се и поздравили, обећавајући једни другима нове прилике за виђење и узајамну међусобну изградњу у славу Божију.
Пут нас је даље водио ка Беранама. Стигли смо пред дивни немањићки Манастир Ђурђеве Ступове. Поклонивши се светињи, били смо дочекани од стране Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија и овдашњег монаштва. Имали смо част да Владики Јоаникију пренесемо поздраве Владике жичког Јустина, као и честитке за достојанствено држање и успех који је остварен у славу Божију и на радост свих нас који „Не дамо светиње“. У пријатељском разговору могли смо чути драгоцена искуства и живо сведочанство силе Божије која се не да сакрити. Владика је похвалио свештенство и народ који су му чинили непоколебљиви ослонац, показујући да су свесни чији су наследници и какве су историјске улоге удостојени. Разменили смо корисна искуства у вези изазова савременог друштва који се пред Цркву постављају, промишљајући начине који су благотворни и дејствени да сведочанство речи Божије буде живо и актуелно на простору и у времену које живимо. Након окрепљења у трпезарији при Епископском двору, узели смо благослов од Владике Јоаникија и замолили га за молитвено заступништво. Кренули смо даље ка Србији. Низ врлетне пределе, спустили смо се паралелно са током брзог Ибра и „Долином јоргована“ вратили се у вечерњим сатима у Краљево.
Благодаримо Господу и Владики Јустину, као и нашим домаћинима, и свим људима са којима смо се на овом путу сусретали што су нас удостојили овог путовања које је у нашим срцима и умовима оставило јаке утиске препуне поука које позивају на посвећену службу Богу и народу.
Протонамесник Александар Р. Јевтић