Гледајући голу чињеницу страдања оволиког броја људи које се десило пре седамдесет девет година у нашем граду, неминовно се пред нас поставља питање смисла наших живота и смисла патњи и радости које нам се дешавају у оквирима времена које нам је поверено. Тих јесењих дана 1941. године, стотине и хиљаде недужних житеља овог дела Србије су изведене пред стрељачке стројеве немачког Вермахта и ту су пронашли крај својих земних живота. Ова слика пострадалих људи никако не сме постати потка за теоријско и интелектуално сагледавање питања живота, смрти и патње, али баш због тога што смо свесни кроз какав су бол прошли они који су тада остали без оца, мајке, жене, детета, неминовно се налазимо пред питањем: Како доживљавати живот будући да су оваква страдања невиних и недужних могућа и да су се дешавала у свим временима? Да ли су такви злочини можда сведочанство да су наши животи „пука“ случајност, па како коме допадне – некоме краљевска круна, а некоме метак из вреле цеви?
Нећу ни са ким полемисати, али исповедити да је овај живот „пука“ случајност, у ствари, представља нешто веома поразно, јер, премда се могу замислити и много страшније ствари од слепе случајности (нпр. међу паганима доста честа вера у крајњу злобу својих божанстава од којих су нека била баш жедна људске крви), страшно је ако је све ово нешто што нема дубљег смисла и наде. Вера у „Случај“ представља потпуно понижење свих оних невиних жртава, све оне деце која су рођена са разноразним синдромима, једном речју, свих оних који су, ни криви ни дужни, прошли кроз различита страдања. Зар, осим што су прошли кроз којекакве ужасе да се то (ти ужаси и патње) сматра коначним? Зар је могуће да је смрт коначна чињеница за то дете које је са својих десет година стрељано на „Лагеру“? Наш људски и хришћански осећај се буни против таквог „нечовечног“ става о смрти и о животу. Намерно сам употребио овако снажан израз („нечовечан“) јер пред „Случајем“ и зликовац и праведни страдалник су исто и само их је задесио различити случај. Очигледно је да зло постоји, али постоји и Бог који нас воли и који је видео сузу тог дечкића пред цевима војника који су испуњавали страшну заповест.
Наш Господ је, знајући наше сузе и уздахе, пре две хиљаде двадесет година, из Своје љубави, из Своје вечности, ступио у наше време и постао човек како би нама који смо посрнули у смрт и грех, даровао ту Своју вечност и ту Своју љубав. Као што су ови људи недужно страдали, тако је и Господ недужно распет на Крст. Тек то је једна права слика неизрециве љубави Божије према нама, јер, не само да је, због нас постао човек, већ је због нас чак и прихватио неправедну смрт! Прошао је кроз смрт и васкрсао је, Он који је Једини Бесмртни, да би нас спасао између осталог и из чврстог стиска смрти. Тиме нам је показао да наши животи и наше смрти нису узалудни. Тај дечко, кога смо у горњим редовима споменули, је неко ко се сада налази у загрљају Божијем и неко ко ће наследити дивну вечност Царства Божијега. Сваки другачији исход је нешто што би била страшна неправда, а живот у коначници не може бити неправда. Не може и то у дубинама својих костију итекако осећамо – ходимо, ако хоћете савременим речником да кажемо, ка срећном крају. Чак и када гледамо неки филм са тужним крајем, или читамо некакву књигу са истим таквим крајем, ми негде у себи осећамо бол, осећамо да није требало тако да се заврши, осећамо да је исход требало да буде другачији, а колико то тек више важи кад је реч о животу… Наше биће несвесно зна да смо предвиђени за нешто дивно и ништа мање од тога нас неће задовољити – то је импулс који је Господ усадио у нас да бисмо увек слутили Његову љубав према нама.
Да се вратимо на почетак текста, тужна јесен 1941. године је нешто што нас заправо подсећа на потребу за вером у љубав Божију, јер једино је љубав Његова кадра да тим жртвама пружи утеху, спасење и да их прими у свој загрљај. Свако друго решење би била само једна, на различите начине изражена, вера у крајњи тријумф зла и смрти над животом, лепотом и добротом.
Ђакон Стефан Милошевски
Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“
петак 16. октобар 2020. године