Саопштење за јавност
Светом архијерејском Литургијом којом ће, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовати Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење отачаствених архијереја, започеће Свети Архијерејски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве. Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: www.spc.rs
Слава Манастира Сретења под Овчаром
На дан Светог Сретења Господњег, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру на Овчару посвећеном овом великом празнику. У току Свете Архијерејске Литургије, Владика је у својој беседи подсетио присутне на величину данашњег празника. – Дан када се наш народ дигао на устанак 1804. године, обележава се као дан савремене државности, иако је српска држава своју самосталност добила управо добијањем аутокефалности СПЦ пре 800 година. Ову нераскидиву везу између Цркве и српског народа Владика је применио и на савремено доба. Сагледавање јеванђелске приче о Светом Симеону Богопримцу помаже верном народу у схватању свих осталих Господњих празника. Припремајући своје душе кроз Свете тајне и врлине, хришћани достижу у меру висине раста Христова. Кроз живот у Цркви, где смо чврсто утемељени, чувамо своје душе и своје породице од превара и обмана овога света, истакао је у својој беседи наш Владика. Након причешћивања, Епископ жички произвео је монахињу Нину, настојатељицу ове свете обитељи, у чин игуманије. Пленећи својом животном енергијом и љубављу, почивша игуманија Аквилина, сестра садашње игуманије, оставила је код сваког ко ју је познавао неизбрисив траг. Стога је овај свечани чин био посебно дирљив за све присутне. Надамо се да ће игуманија Нина мудро руководити обитељ Манастира Сретење и да ће постати достојна Небеског Царства. Сестринство Манастира Сретења
Григорије Божовић – Страха вашег не бојим се
Поменимо Григорија Божовића, најзаначајнијег писца с Косова и Метохије На Сретење Господње 1880. године у Придворици, селу Ибарског Колашина, близу манастира Дубоки Поток, у Османском царству, родио се косовски приповиједач, путописац, професор, хуманиста, борац за интересе српског народа Григорије Божовић. Родио се у тешком времену за косовске Србе. А свако вријеме за Србе на Косову било је тешко, нарочито вријеме ратова. Уочи српско-турских ратова 1876–1877, 1877–1878 Турци су појачавали насељавање Албанаца на Косову и Метохији, који све више и више теже аутономији. Кад је положај Срба нагло погоршан, Албанци одметници отимају српски живаљ, пале и плијене српску имовину, убијају. Турске власти остају слијепе на насиље. Срби који нису могли издржати терор напуштају Косово. Они који су остајали морали су да се боре за голи живот. Поред сабље неки чак са крстом у руци и књигом, како су чинили Божовићеви преци, који су били кнежеви, попови, учитељи и ратници. Једна фотографија овјековјечила је лик Григоријевог оца Вукајла, проте, са пушком у руци. Окрутну и неизвјесну стварност Божовић је описао у својим приповијеткама. Оне откривају сурови живот у ондашњем Косовском вилајету, тј. Старој Србији, гдје је народ свакодневно био суочен са страдањем и умирањем. Срби страдају што од Турака, што од Арбанаса, што од Бугара, што од Аустроугара. Божовић свједочи о злу времену и несрећама, узроцима тих несрећа. И у тој свакодневној смрти човјек је ојачао, отупио за бол, за муку, одржао тврду вјеру у Христа и одржао име своје српско. Јунаци Григорија Божовића ничега се не плаше, баш као што се ни он није бојао да свједочи истину – због чега је и убијен. Јер је Србин, исто као и његов Пера Симић или Злате из Слатине. И он је био „витез према својој души“ – оставши „Србином до последњег уздаха и узмаха“, „демек, Србин – и на овиј и на тој свет“. Златета су тукли, мучили и на крају убили они које је он спасавао и за које је и сам муке поднио. Злате без страха одлази на онај свијет с тврдом вјером православном, мучеништвом потврђујући своју српску јуначку крв. Зар то није и Григоријева судбина? Убивши га физички у београдском подруму и скрајнувши његово дјело негативним и презривим коментарима, комунисти су мислили да могу затамнити Григоријев лик, затријети сјећање на њега, али свијетли ликови и велика дјела не могу се сакрити нити их може затрпати заборав. Григорије је основну школу учио у Колашину, у Призрену је завршио Богословско-учитељску школу, студије на Московској духовној академији. Био је професор Призренске богословије. Био је посланик у Уставотворној скупштини и Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар га је именовао за члана Патријаршијског савјета за вријеме патријарха српског Варнаве. Као сарадник и уредник „Политике“, Божовић је на њеним листовима остављао своје записе, путописе и приповијетке. Прву збирку приповиједака „Из старе Србије“ објавио је 1908, а посљедњу 1940. За живота му је изашло четрнаест књига. Пред Други свјетски рат постављен је за предсједника српског ПЕН центра. Међутим, опус овог великог реалистичног међуратног писца, нажалост, остао је непознат широкој публици. Неколико дана пред Божић 1945. антикомуниста и Србин Григорије Божовића стријељан је у казамату у Ћушиној улици у Београду због наводне сарадње са окупатором. Војни суд Команде града Београда на тајном суђењу, без права на одбрану, осудио га је и на одузимање имовине, губитак грађанске части и на смрт. И поред тога што је угледни књижевник, национални радник и репортер „Политике“ Григорије Божовић рехабилитован 2008. године, дјело овог значајног писца између два рата, косовског Андрића, како су га звали, још није довољно представљено широкој публици, иако су поједини савремени стручњаци за језик и књижевност открили љепоте његовог језика и дјела, попут: Јасмине Ахметагић, Миленка Јевтовића, Јордана Ристића, Драгише Бојовића, Тиодора Росића, Михаила Шћепановића… идући трагом Скерлића, Кашанина, Богдановића, Винавера, Андрића.., који су у Божовићу препознали талентованог писца. Свака прочитана приповијетка или путопис Григорија Божовића оставља снажан утисак. Његове ликове урезане у рабош сјећања памтићете не као књижевне, него баш као живе људе сликовитог народног језика јужњачких крајева, доживљаваћете их као мученике, изразитих карактерних црта, јаке вјере, на којој се темељи камена непокорност јужњака свиклих на ударце са свих страна. У тој снази духа и вјере, истине – Христа и љубави – Христа, кључ је опстанка не само појединца него и једног народа. У том смислу можемо протумачити ријечи професора Драгише Бојовића да „Божовића треба читати кроз једно национално искуство, његово књижевно дјело је у ствари путоказ за један национални пут и национални опстанак не само Срба на Косову и Метохији“. А наша дужност је ријечима Станислава Винавера „да се најзад обавијестимо о љепоти и слави и јаду свога крвавога и ропскога Југа, и то не из фалсификованих и отужних извора, већ на моћноме и бистроме врелу које му је, својом књигом, у досад недоступноме кршу, створио г. Григорије Божовић”. Марија Живковић Извор: mitropolija.com
У недељу о Закхеју Епископ Јустин предстојао евхаристијским сабрањем у Краљеву
У недељи када се сећамо сусрета цариника Закхеја са чудесним и човекољубивим Господом Исусом Христом, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је божанствену Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу су саслуживали архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), као и свештенство при овом Светом храму. Сабрању се речима поуке обратио Владика Јустин, говорећи: – Ево, дочекујемо ускоро дане предпосне када ћемо поново слушати речи посног Триода и припремати се за Часни пост. То време нас позива на појачан подвиг. Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу о Закхеју, Епископ је приметио да је овде најупечатљивији његов искорак ка нематеријалном, ономе што је веће од овоземаљског. Руковођен мудрошћу он је пожелео да види Господа. Та жеља је најважнија. Да би је остварио он је морао да уложи напор, зато се и попео на дивљу смокву. Тако га је Господ видео и позвао по имену. Видећи то чудо он је радосно дочекао Господа у свом дому. Знајући да је као старешина цариника имао прилику да погреши, он смело говори Господу да је спреман да надокнади сваку штету коју је некоме нанео. Суштина ове приче је у старогрчкој мудрости: Спознај самог себе. Тако је и он спознао Господа као истину и приступио спасењу. – Господ је Бог свих, али само га смирени и скрушени срцем препознају. Смирени Трифун из Фригије је светитељ кога данас прослављамо. Иако сиромашан био је окренут ка Богу и Господ му је дао да чини чудеса. Када се цару разболела ћерка, он је успео да је излечи. Добијено богатство је разделио сиромасима и вратио се своме скромном дому и послу да чува гуске. Страдао је од цара Декија и заштитник је виноградара, рекао је Епископ упознајући присутне са детаљима из житија овог светитеља. – Данас се орезују и кропе виногради, чине се молитве и литије. И ми се молимо да, како наши виногради епархијски, тако и виногради наших душа дају обилне плодове. Од нас зависи да ли ћемо се одазвати Господу, да скренемо пажњу Господу на себе. Када спознамо себе у смирењу, то је почетак побожности која је подвиг без краја. Радост и мир су дар за то. Нека нам Господ дарује ум Христов и снагу за сведочење вере, завршио је речи поуке Владика Јустин благословивши све сабране. Причестивши се Светим тајнама Христовим, заблагодарили смо Господу због свега и за све. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Света Архијерејска Литургија и слава Храма Света Три Јерарха у Пожеги
Дана 12. фебруара када наша Света Православна Црква прославља своје велике учитеље и богослове Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Епископ Јустин богослужио је у Пожеги у храму посвећеном овим Светим јерарсима. Прослава храмовне славе започела је свеноћним бдењем братства храма вече уочи великог празника. На сам дан празника народ је по веома хладном времену дошао да сачека свог Архијереја који је началствовао Литургијом уз саслуживање намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, старешине Храма Света Три Јерарха протојереја Боже Главоњића, свештеника у пензији протојереја Дмитра Луковића, протојереја Војка Михаиловића, јереја Крсте Лазића, протојереја Милорада Козодера, протонамесника Милована Вујовића, јереја Сава Величковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића. Свечану Литургију улепшали су краљевачки појци уз пратњу домаће певнице. Литургији је присуствовао и председник општине Пожега господин Ђорђе Никитовић као и представници војске, полиције и других културних и јавних институција. У својој надахнутој беседи Владика Јустин је рекао да се веома радује што се након дугог времена искушења, недаћа поново срећемо у овом светом храму који данас прославља Света Три Јерарха, да се помолимо Господу Богу Цару славе за спасење душа наших. Да Му поверимо све наше тешкоће, недоумице, борбе, да се помолимо за све оне који су се у овом тешком времену представили у Господу, да данас будемо једна Црква, један народ, а све у име Божије. Господ наш Исус Христос који је ради нашег спасења примио тело и све наше тегобе, нашу болест, нашу смртност на себе, окупио је своје ученике и апостоле и послао их је да проповедају читавом свету крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Послао их је да осветљују таму у овоме свету, а тама је настала услед греха, као и смрт. Само је Господ победитељ смрти. Он је тај Који је дао живот свему и основао Цркву своју, тако што су свети апостоли полагањем руку на своје ученике то свештено прејемство преносили до дана данашњег кроз рукоположење. И зато је Црква Божија у времену, али и ван времена – она има почетак, али нема крај. Она је створена за вечни живот. Управо су Свети Јерарси које данас прослављамо објаснили божанске истине и приближили их нама. Својим богонадахнутим списима су свима који су хтели, а нису сви били најученији, предочили ту истину. До дана данашњег њихове речи живе у Цркви и добијају своје значење. Оне допиру до свих оних који желе и труде се да угоде Богу. Сви се ми трудимо на земљи да угодимо Богу и да би задобијемо оно што је вечно и непролазно. И сви они који су угодили Богу цароваће у животу вечном. Нека Господ молитвама Света Три Јерарха и нас просвети и руководи до Царства Небеског где ћемо славити Оца, Сина и Духа Светог, у све векове и сву вечност. Амин. На крају Свете Литургије Владика је пресекао славски колач, а читав храм се помолио за овогодишње домаћине. Затим је уследила скромна трпеза љубави приликом које се старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић срдачно захвалио Његовом Преосвештенству што нас је и ове године обрадовао својим доласком, уз жељу да нас ускоро посети поново. Старешина се захвалио и свим гостима који су се одазвали позиву и присуствовали литургијском сабрању а којих је ове године био ограничен број из разлога епидемиолошких мера, уз жељу да се ускоро живот врати у нормалан ток и да се чешће сабирамо и у што већем броју. Ђакон Михајло Живковић
Опело и сахрана упокојеног протојереја-ставрофора Томислава М. Катанића
У суботу 6. фебруара у 18:40 часова, у 88. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Томислав М. Катанић. Покојни прота рођен је у побожној и честитој породици 1933. године у селу Бечњу, као пето дете од седморо деце, од оца Михаила и мајке Миросаве. Основну школу завршава у Бресници и Мрчајевцима и након тога уписује Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену. Године 1955. венчава се са Босиљком Томић из Лађеваца, а исте године је рукоположен за свештеника и послат на парохију у село Трнавци код Жупског Александровца. Након тога прелази у Бресницу, па у Чачак где службује до пензије 1995. године. Као пензионисани свештеник дуго година је служио при цркви у Горњој Трепчи. Као верни и пожртвовани служитељ цркви и народу саградио је парохијски дом у Трнавцима, обновио цркву, подигао звонару у Бресници и као старешина чачанске цркве сачувао ограду око храма коју су тадашње власти одлучиле да поруше. Носећи крст Христов у тешким временима, прота Томо је 1958. године због обављања литије код старе цркве у селу Шљивово био осуђен на три месеца затвора од тадашњих власти, а након жалбе у затвору је достојанствено провео петнаест дана. Прота Томо живео је тихо и смирено а благост и ведрина која је исијавала из његовог лика је уз лепу реч на сваког човека остављала дубок и неизбрисив траг. Остаће упамћен као угледан, поштен и надасве ревностан свештеник на њиви Господњој. Отац је две ћерке, деда двоје унучади и прадеда троје праунучади. Опело је служено у Храму Вазнесења Господњег у Чачку у присуству многобројног свештенства и народа. Посмртно слово одржао је јереј Милан Д. Љубичић. Прота Томислав сахрањен је на градском гробљу у Чачку. Вероучитељ Ђорђе Радојковић
Надежда Мандељштам, О самовољи
“Историја прве половине 20. века схваћена као оргијање самовоље, која се као што јој и приличи одрекла свих вредности које је човечанство било сакупило представља непосредну последицу хуманизма без религиозне основе. Тај процес трајао је вековима да би у наше време дошао до логичног завршетка. Самовољци су прокламовали култ човека, да би потом тог истог човека прегазили. Ухватише се они човекобога, од кога нас је одвраћао Достојевски, и ми сазнадосмо шта је човекобог у акцији“. Надежда Мандељштам, Сећања и размишљања
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, „Добри пастир“ – приповетка Ђуре Јакшића
Не вреди лагати себе да би било боље да живимо у неким другим старим временима. Ни у историји световног друштва, ни у историји Цркве, нит` постоји нити ће икада постојати време у коме су све околности идеалне. Ми смо ти који својим животом учествују у стварању свога времена. О томе нам јасно сведочи и приповетка Ђуре Јакшића Добри пастир из 1875. године. Радња ове приповетке дешава се у првој половини XIX века у банатском селу Липолист. Писац описује ово село као веома лепо, чисто, уредно, економски стабилно и примерно, са Црквом пуном народа и школом пуном ђака. Но, каже писац, ,,некада је сасвим другачије изгледало“: неугледно, прљаво, запуштено, без школе и са оронулом црквом, али препуним кафанама (звучи познато?). И одмах после описа актуелног и пређашњег изгледа села, писац објашњава како је дошло до те промене ,,за 180 степени“. Заслуга за то припада ,,оцу Тихомиру“, главном јунаку ове приповетке, који је дошао у село Липолист на парохију након смрти ,,попа Тривуна“. Тихомир је свештеник (удовац) који оставља богату парохију и долази у ову сиромашну, јер како и сам каже: ,,Богатима немам чиме и не знам како да помогнем, само ми остаје сиротиња, и њој бих волео послужити.“ Затим одмах са речи прелази на дела: у селу успева да уреди цркву и подигне школу, као и да привуче народ у исте. Својим владањем даје пример своме стаду: не пије, не пуши, не свраћа у кафане, сам одржава кућу и подиже своје троје деце. Помаже свакоме коме је помоћ потребна (убогима, злостављанима). Али, пошто као такав није био по вољи мађарским официрима и Немцима, бива оклеветан за атеизам и блуд и услед лажних оптужби по казни добија премештај у другу парохију. Ту ,,казну“ никада није одслужио, пошто се током путовања по оштрој банатској зими, разболео од тифуса и убрзо умро. Треба приметити да Ђура Јакшић свештеника Тривуна назива попом, а свештеника Тихомира оцем. Зашто? Тривун није описан као негативан лик већ као пасиван —није злобан али је немаран, неуредан и склон алкохолизму, од чега и умире. Од народа се издваја једино по камилавци и мантији, док у лошим животним навикама иде у корак са народом. Свештеника Тихомира, пак назива ,,оцем“, јер је у даљем следу догађаја показао очинску бригу за народ који му је поверен. Његове беседе нису дугачке али су садржајне. За тешко стање у селу није кривио ни власт, нити икога од суседа (мада су банатски Срби били често дискриминисани од стране Мађара и Немаца) него сам српски народ и саветовао га да уколико хоће да опстане у Банату мора прво себе поправити — одбацити своје лоше навике и вратити се Христу. Он не говори много али много ради. Обновивши Цркву и подигавши школу у селу он селу пружа прилику за нови почетак.. И не само то: он изграђује и обнавља Цркву као ,,богочовечански организам“ (Свети Јустин Ћелијски) — тражи и враћа залутале овце на прави пут, помаже невољнима, штити уцвељене. Као што каже Свети апостол Павле ,,свима сам био све.“ Од мужа злостављану и прогнану сиротицу Марту прихвата у свој дом и помаже јој да превазиђе брачну кризу: одлази да разговара са њеним мужем, прекорева га што је поверовао лажним оптужбама о прељуби, забрањује му да је вређа и саветује га да поступи по Јеванђељу, тј. да је прими натраг. Заузима се чак и за оне парохијане од којих су сви дигли руке: пијаном Вилипу успева да помогне да врати огроман дуг и прокоцкано имање. Отац Тихомир није био само брижан отац своје духовне деце, већ им је био и пример за углед – Добар пастир. Упркос наваљивању народа да по узору на старог попа заједно са њима искапи ,,понеку (чувено ,,ајмо на по једну“) чутурицу винца и ракијице“, отац Тихомир остаје непоколебив — не окуша ни кап алкохолног пића. Он сам подиже своју скромну кућицу, уређује и одржава је чистом и светлом. Његова сирота деца су увек дотерана, у школи редовна и што је најважније — васпитана са пуно љубави (а не насиљем и батином). Нажалост, врлински живот овога свештеника и препород који се као плод његовог рада десио, су били трн у оку људима који су пуни мржње и његов крај је помало трагичан јер умире не стигавши да изврши неправедну казну, издан од оних који би требало да су му најближи. Наравно, Тихомир је и умирући знао да га Христос чека у своме наручју и да нема те неправде која је већа од љубави Божије. Не бих да сада судим оним ликовима из приповетке који о. Тихомира неправедно осудили, али се из приповетке види да је Тихомир хришћански, кротко, подносио велику неправду знајући да је све у Руци Божијој, и да ће нам Господ даровати Своје Вечно Царство. Премда је ова слика трпељивог страдања велика слика како хришћанин треба да гледа на живот, за мене је из ове приповетке (осим чињенице крајње неправде) најзначајнија слика препорода који се десио животом овог светог свештеника. Доследно следујући речима Христовим, он је својим животом довео до препорода многих људи који припадају овом соју. Својом вером и својим животом по вери и обичан хришћанин је у стању да преображава у светлост и лепоту све чега се дотакне. Мало ли је пута историја то показала? Зар нисмо видели преображај у време Светог Саве? Зар нисмо видели дело Светог Владике Николаја? Уосталом зар недавно нисмо видели да се то исто дешава у Црној Гори са личношћу митрополита Амфилохија? Верност и љубав према Христу, искрена вера и свештеника и народа је можда оно што је неопходно за препород за којим као народ и друштво чезнемо. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. фебруар 2021. године
Епископи Јустин и Максим служили у Светосавском храму у Краљеву
У недељу, 07. фебруара 2021. године, велику радост имала је литургијска заједница сабрана око нашег пастира Епископа жичког Г. Јустина, када јој је литургијско славље увеличао Његово Преосвештенство Епископ лосанђелески и западноамерички Г. Максим (Васиљевић). Света Црква се на данашњи дан сећа великог угодника Божијег Светог Григорија Богослова. На дан када се говори о његовом патролошком деловању на разјашњењу тајни Божијих, сажету и садржајну беседу произнео је Владика Максим као врстан познавалац науке Светих отаца. Вођен прочитаним јеванђелским зачалом Владика Максим се осврнуо на безвременост у времену, јер служење Литургије, присуство на њој, представља један излазак из времена где се мноштво бројања часовника претвара у једно данас и сада. Данашње литургијско сабрање предводи Свети јерарх Цркве Григорије Цариградски и Богослов којег славимо. Данашње јеванђеље се односи на њега „пастира доброг који душу своју полаже за овце своје“. То што је сваки пастир кадар да позове и ослови сваког по имену јесте знак да се у нашим животима осликава тајна светотројичног односа. То је исти онај призив и глас који нас призива из таме на светлост постојања. Свети Григорије није био учитељ само речима него и у свом пастирском животном примеру, превазилазећи поделе које се стално збивају међу људима и позивајући их у словесно стадо Господње. Колико је волео свој народ, сведоче речи које је стално говорио: „Колико сам вас се ужелео.“ Када год би се повукао у молитву, јер је био и подвижник, истовремено је осећао жељу да се врати међу своје вернике. Ето, такав пастир о коме говори данашње Јеванђеље излази у сусрет верницима. Такав живи пример, наводи Епископ Максим, представља и наш Епископ жички Г. Јустин који својим сведочењем позива све на јединство и у јединство са Господом. Завршавајући беседу, као сажето светоотачко предавање, Владика Максим је рекао да наше навике, обичаји, све оно што одликује сваког појединца, треба да се возглави у једној заједници где ћемо сви да помогнемо једни другима и да принесемо жртву љубави и међусобно поштовање и уважавање. Позивајући своју паству, пастир осликава тајну о којој Христос каже: „као што Отац познаје мене, тако ја познајем своје.“ И та тајна, о којој је и Свети Григорије говорио и подучавао све вернике до данашњег дана, осликава се у Цркви Божијој. Након принесене Жртве и причешћа Тајнама које освећују све и сва на живот вечни, а опет ради нас људи и нашег спасења, Епископ Јустин је захвалио Епископу Максиму на доласку и саслуживању. Подсећајући нас на речи поуке из беседе Владике Максима, да сви ми не сведочимо само вером и речима него и делима, Владика је рекао да смо призвани да се никада не плашимо, да се држимо добра и да се клонимо зла. Свима је пожелео Божији благослов и молитвено заступништво светитеља Григорија Богослова. Душан Дуњић, студент теологије
Николај Берђајев, Ко је народ?
“Народ је велика историјска целина, у њега улазе сва историјска покољења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши. Воља рускога народа је воља хиљадугодишњег народа, који је преко Светог Владимира примио хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за време Петра Великога, који је издигнуо велике свеце и подвижнике, и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења, које се отуђило од покољења пређашњих. Уобразиља и потврђивање самог себе савременога покољења, узвисивање његово над умрле оце, јесте коренита лаж демократије. То је раскид прошлости, садашњости и будућности, порицање вечности, клањање истребљујућем току времена.“ Николај Берђајев, Ново средњовековље, стр. 95
Саопштење за јавност
Светом архијерејском Литургијом којом ће, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовати Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење отачаствених архијереја, започеће Свети Архијерејски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве. Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: www.spc.rs
Слава Манастира Сретења под Овчаром
На дан Светог Сретења Господњег, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру на Овчару посвећеном овом великом празнику. У току Свете Архијерејске Литургије, Владика је у својој беседи подсетио присутне на величину данашњег празника. – Дан када се наш народ дигао на устанак 1804. године, обележава се као дан савремене државности, иако је српска држава своју самосталност добила управо добијањем аутокефалности СПЦ пре 800 година. Ову нераскидиву везу између Цркве и српског народа Владика је применио и на савремено доба. Сагледавање јеванђелске приче о Светом Симеону Богопримцу помаже верном народу у схватању свих осталих Господњих празника. Припремајући своје душе кроз Свете тајне и врлине, хришћани достижу у меру висине раста Христова. Кроз живот у Цркви, где смо чврсто утемељени, чувамо своје душе и своје породице од превара и обмана овога света, истакао је у својој беседи наш Владика. Након причешћивања, Епископ жички произвео је монахињу Нину, настојатељицу ове свете обитељи, у чин игуманије. Пленећи својом животном енергијом и љубављу, почивша игуманија Аквилина, сестра садашње игуманије, оставила је код сваког ко ју је познавао неизбрисив траг. Стога је овај свечани чин био посебно дирљив за све присутне. Надамо се да ће игуманија Нина мудро руководити обитељ Манастира Сретење и да ће постати достојна Небеског Царства. Сестринство Манастира Сретења
Григорије Божовић – Страха вашег не бојим се
Поменимо Григорија Божовића, најзаначајнијег писца с Косова и Метохије На Сретење Господње 1880. године у Придворици, селу Ибарског Колашина, близу манастира Дубоки Поток, у Османском царству, родио се косовски приповиједач, путописац, професор, хуманиста, борац за интересе српског народа Григорије Божовић. Родио се у тешком времену за косовске Србе. А свако вријеме за Србе на Косову било је тешко, нарочито вријеме ратова. Уочи српско-турских ратова 1876–1877, 1877–1878 Турци су појачавали насељавање Албанаца на Косову и Метохији, који све више и више теже аутономији. Кад је положај Срба нагло погоршан, Албанци одметници отимају српски живаљ, пале и плијене српску имовину, убијају. Турске власти остају слијепе на насиље. Срби који нису могли издржати терор напуштају Косово. Они који су остајали морали су да се боре за голи живот. Поред сабље неки чак са крстом у руци и књигом, како су чинили Божовићеви преци, који су били кнежеви, попови, учитељи и ратници. Једна фотографија овјековјечила је лик Григоријевог оца Вукајла, проте, са пушком у руци. Окрутну и неизвјесну стварност Божовић је описао у својим приповијеткама. Оне откривају сурови живот у ондашњем Косовском вилајету, тј. Старој Србији, гдје је народ свакодневно био суочен са страдањем и умирањем. Срби страдају што од Турака, што од Арбанаса, што од Бугара, што од Аустроугара. Божовић свједочи о злу времену и несрећама, узроцима тих несрећа. И у тој свакодневној смрти човјек је ојачао, отупио за бол, за муку, одржао тврду вјеру у Христа и одржао име своје српско. Јунаци Григорија Божовића ничега се не плаше, баш као што се ни он није бојао да свједочи истину – због чега је и убијен. Јер је Србин, исто као и његов Пера Симић или Злате из Слатине. И он је био „витез према својој души“ – оставши „Србином до последњег уздаха и узмаха“, „демек, Србин – и на овиј и на тој свет“. Златета су тукли, мучили и на крају убили они које је он спасавао и за које је и сам муке поднио. Злате без страха одлази на онај свијет с тврдом вјером православном, мучеништвом потврђујући своју српску јуначку крв. Зар то није и Григоријева судбина? Убивши га физички у београдском подруму и скрајнувши његово дјело негативним и презривим коментарима, комунисти су мислили да могу затамнити Григоријев лик, затријети сјећање на њега, али свијетли ликови и велика дјела не могу се сакрити нити их може затрпати заборав. Григорије је основну школу учио у Колашину, у Призрену је завршио Богословско-учитељску школу, студије на Московској духовној академији. Био је професор Призренске богословије. Био је посланик у Уставотворној скупштини и Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар га је именовао за члана Патријаршијског савјета за вријеме патријарха српског Варнаве. Као сарадник и уредник „Политике“, Божовић је на њеним листовима остављао своје записе, путописе и приповијетке. Прву збирку приповиједака „Из старе Србије“ објавио је 1908, а посљедњу 1940. За живота му је изашло четрнаест књига. Пред Други свјетски рат постављен је за предсједника српског ПЕН центра. Међутим, опус овог великог реалистичног међуратног писца, нажалост, остао је непознат широкој публици. Неколико дана пред Божић 1945. антикомуниста и Србин Григорије Божовића стријељан је у казамату у Ћушиној улици у Београду због наводне сарадње са окупатором. Војни суд Команде града Београда на тајном суђењу, без права на одбрану, осудио га је и на одузимање имовине, губитак грађанске части и на смрт. И поред тога што је угледни књижевник, национални радник и репортер „Политике“ Григорије Божовић рехабилитован 2008. године, дјело овог значајног писца између два рата, косовског Андрића, како су га звали, још није довољно представљено широкој публици, иако су поједини савремени стручњаци за језик и књижевност открили љепоте његовог језика и дјела, попут: Јасмине Ахметагић, Миленка Јевтовића, Јордана Ристића, Драгише Бојовића, Тиодора Росића, Михаила Шћепановића… идући трагом Скерлића, Кашанина, Богдановића, Винавера, Андрића.., који су у Божовићу препознали талентованог писца. Свака прочитана приповијетка или путопис Григорија Божовића оставља снажан утисак. Његове ликове урезане у рабош сјећања памтићете не као књижевне, него баш као живе људе сликовитог народног језика јужњачких крајева, доживљаваћете их као мученике, изразитих карактерних црта, јаке вјере, на којој се темељи камена непокорност јужњака свиклих на ударце са свих страна. У тој снази духа и вјере, истине – Христа и љубави – Христа, кључ је опстанка не само појединца него и једног народа. У том смислу можемо протумачити ријечи професора Драгише Бојовића да „Божовића треба читати кроз једно национално искуство, његово књижевно дјело је у ствари путоказ за један национални пут и национални опстанак не само Срба на Косову и Метохији“. А наша дужност је ријечима Станислава Винавера „да се најзад обавијестимо о љепоти и слави и јаду свога крвавога и ропскога Југа, и то не из фалсификованих и отужних извора, већ на моћноме и бистроме врелу које му је, својом књигом, у досад недоступноме кршу, створио г. Григорије Божовић”. Марија Живковић Извор: mitropolija.com
У недељу о Закхеју Епископ Јустин предстојао евхаристијским сабрањем у Краљеву
У недељи када се сећамо сусрета цариника Закхеја са чудесним и човекољубивим Господом Исусом Христом, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је божанствену Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу су саслуживали архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), као и свештенство при овом Светом храму. Сабрању се речима поуке обратио Владика Јустин, говорећи: – Ево, дочекујемо ускоро дане предпосне када ћемо поново слушати речи посног Триода и припремати се за Часни пост. То време нас позива на појачан подвиг. Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу о Закхеју, Епископ је приметио да је овде најупечатљивији његов искорак ка нематеријалном, ономе што је веће од овоземаљског. Руковођен мудрошћу он је пожелео да види Господа. Та жеља је најважнија. Да би је остварио он је морао да уложи напор, зато се и попео на дивљу смокву. Тако га је Господ видео и позвао по имену. Видећи то чудо он је радосно дочекао Господа у свом дому. Знајући да је као старешина цариника имао прилику да погреши, он смело говори Господу да је спреман да надокнади сваку штету коју је некоме нанео. Суштина ове приче је у старогрчкој мудрости: Спознај самог себе. Тако је и он спознао Господа као истину и приступио спасењу. – Господ је Бог свих, али само га смирени и скрушени срцем препознају. Смирени Трифун из Фригије је светитељ кога данас прослављамо. Иако сиромашан био је окренут ка Богу и Господ му је дао да чини чудеса. Када се цару разболела ћерка, он је успео да је излечи. Добијено богатство је разделио сиромасима и вратио се своме скромном дому и послу да чува гуске. Страдао је од цара Декија и заштитник је виноградара, рекао је Епископ упознајући присутне са детаљима из житија овог светитеља. – Данас се орезују и кропе виногради, чине се молитве и литије. И ми се молимо да, како наши виногради епархијски, тако и виногради наших душа дају обилне плодове. Од нас зависи да ли ћемо се одазвати Господу, да скренемо пажњу Господу на себе. Када спознамо себе у смирењу, то је почетак побожности која је подвиг без краја. Радост и мир су дар за то. Нека нам Господ дарује ум Христов и снагу за сведочење вере, завршио је речи поуке Владика Јустин благословивши све сабране. Причестивши се Светим тајнама Христовим, заблагодарили смо Господу због свега и за све. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Света Архијерејска Литургија и слава Храма Света Три Јерарха у Пожеги
Дана 12. фебруара када наша Света Православна Црква прославља своје велике учитеље и богослове Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Епископ Јустин богослужио је у Пожеги у храму посвећеном овим Светим јерарсима. Прослава храмовне славе започела је свеноћним бдењем братства храма вече уочи великог празника. На сам дан празника народ је по веома хладном времену дошао да сачека свог Архијереја који је началствовао Литургијом уз саслуживање намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, старешине Храма Света Три Јерарха протојереја Боже Главоњића, свештеника у пензији протојереја Дмитра Луковића, протојереја Војка Михаиловића, јереја Крсте Лазића, протојереја Милорада Козодера, протонамесника Милована Вујовића, јереја Сава Величковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића. Свечану Литургију улепшали су краљевачки појци уз пратњу домаће певнице. Литургији је присуствовао и председник општине Пожега господин Ђорђе Никитовић као и представници војске, полиције и других културних и јавних институција. У својој надахнутој беседи Владика Јустин је рекао да се веома радује што се након дугог времена искушења, недаћа поново срећемо у овом светом храму који данас прославља Света Три Јерарха, да се помолимо Господу Богу Цару славе за спасење душа наших. Да Му поверимо све наше тешкоће, недоумице, борбе, да се помолимо за све оне који су се у овом тешком времену представили у Господу, да данас будемо једна Црква, један народ, а све у име Божије. Господ наш Исус Христос који је ради нашег спасења примио тело и све наше тегобе, нашу болест, нашу смртност на себе, окупио је своје ученике и апостоле и послао их је да проповедају читавом свету крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Послао их је да осветљују таму у овоме свету, а тама је настала услед греха, као и смрт. Само је Господ победитељ смрти. Он је тај Који је дао живот свему и основао Цркву своју, тако што су свети апостоли полагањем руку на своје ученике то свештено прејемство преносили до дана данашњег кроз рукоположење. И зато је Црква Божија у времену, али и ван времена – она има почетак, али нема крај. Она је створена за вечни живот. Управо су Свети Јерарси које данас прослављамо објаснили божанске истине и приближили их нама. Својим богонадахнутим списима су свима који су хтели, а нису сви били најученији, предочили ту истину. До дана данашњег њихове речи живе у Цркви и добијају своје значење. Оне допиру до свих оних који желе и труде се да угоде Богу. Сви се ми трудимо на земљи да угодимо Богу и да би задобијемо оно што је вечно и непролазно. И сви они који су угодили Богу цароваће у животу вечном. Нека Господ молитвама Света Три Јерарха и нас просвети и руководи до Царства Небеског где ћемо славити Оца, Сина и Духа Светог, у све векове и сву вечност. Амин. На крају Свете Литургије Владика је пресекао славски колач, а читав храм се помолио за овогодишње домаћине. Затим је уследила скромна трпеза љубави приликом које се старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић срдачно захвалио Његовом Преосвештенству што нас је и ове године обрадовао својим доласком, уз жељу да нас ускоро посети поново. Старешина се захвалио и свим гостима који су се одазвали позиву и присуствовали литургијском сабрању а којих је ове године био ограничен број из разлога епидемиолошких мера, уз жељу да се ускоро живот врати у нормалан ток и да се чешће сабирамо и у што већем броју. Ђакон Михајло Живковић
Опело и сахрана упокојеног протојереја-ставрофора Томислава М. Катанића
У суботу 6. фебруара у 18:40 часова, у 88. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Томислав М. Катанић. Покојни прота рођен је у побожној и честитој породици 1933. године у селу Бечњу, као пето дете од седморо деце, од оца Михаила и мајке Миросаве. Основну школу завршава у Бресници и Мрчајевцима и након тога уписује Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену. Године 1955. венчава се са Босиљком Томић из Лађеваца, а исте године је рукоположен за свештеника и послат на парохију у село Трнавци код Жупског Александровца. Након тога прелази у Бресницу, па у Чачак где службује до пензије 1995. године. Као пензионисани свештеник дуго година је служио при цркви у Горњој Трепчи. Као верни и пожртвовани служитељ цркви и народу саградио је парохијски дом у Трнавцима, обновио цркву, подигао звонару у Бресници и као старешина чачанске цркве сачувао ограду око храма коју су тадашње власти одлучиле да поруше. Носећи крст Христов у тешким временима, прота Томо је 1958. године због обављања литије код старе цркве у селу Шљивово био осуђен на три месеца затвора од тадашњих власти, а након жалбе у затвору је достојанствено провео петнаест дана. Прота Томо живео је тихо и смирено а благост и ведрина која је исијавала из његовог лика је уз лепу реч на сваког човека остављала дубок и неизбрисив траг. Остаће упамћен као угледан, поштен и надасве ревностан свештеник на њиви Господњој. Отац је две ћерке, деда двоје унучади и прадеда троје праунучади. Опело је служено у Храму Вазнесења Господњег у Чачку у присуству многобројног свештенства и народа. Посмртно слово одржао је јереј Милан Д. Љубичић. Прота Томислав сахрањен је на градском гробљу у Чачку. Вероучитељ Ђорђе Радојковић
Надежда Мандељштам, О самовољи
“Историја прве половине 20. века схваћена као оргијање самовоље, која се као што јој и приличи одрекла свих вредности које је човечанство било сакупило представља непосредну последицу хуманизма без религиозне основе. Тај процес трајао је вековима да би у наше време дошао до логичног завршетка. Самовољци су прокламовали култ човека, да би потом тог истог човека прегазили. Ухватише се они човекобога, од кога нас је одвраћао Достојевски, и ми сазнадосмо шта је човекобог у акцији“. Надежда Мандељштам, Сећања и размишљања
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, „Добри пастир“ – приповетка Ђуре Јакшића
Не вреди лагати себе да би било боље да живимо у неким другим старим временима. Ни у историји световног друштва, ни у историји Цркве, нит` постоји нити ће икада постојати време у коме су све околности идеалне. Ми смо ти који својим животом учествују у стварању свога времена. О томе нам јасно сведочи и приповетка Ђуре Јакшића Добри пастир из 1875. године. Радња ове приповетке дешава се у првој половини XIX века у банатском селу Липолист. Писац описује ово село као веома лепо, чисто, уредно, економски стабилно и примерно, са Црквом пуном народа и школом пуном ђака. Но, каже писац, ,,некада је сасвим другачије изгледало“: неугледно, прљаво, запуштено, без школе и са оронулом црквом, али препуним кафанама (звучи познато?). И одмах после описа актуелног и пређашњег изгледа села, писац објашњава како је дошло до те промене ,,за 180 степени“. Заслуга за то припада ,,оцу Тихомиру“, главном јунаку ове приповетке, који је дошао у село Липолист на парохију након смрти ,,попа Тривуна“. Тихомир је свештеник (удовац) који оставља богату парохију и долази у ову сиромашну, јер како и сам каже: ,,Богатима немам чиме и не знам како да помогнем, само ми остаје сиротиња, и њој бих волео послужити.“ Затим одмах са речи прелази на дела: у селу успева да уреди цркву и подигне школу, као и да привуче народ у исте. Својим владањем даје пример своме стаду: не пије, не пуши, не свраћа у кафане, сам одржава кућу и подиже своје троје деце. Помаже свакоме коме је помоћ потребна (убогима, злостављанима). Али, пошто као такав није био по вољи мађарским официрима и Немцима, бива оклеветан за атеизам и блуд и услед лажних оптужби по казни добија премештај у другу парохију. Ту ,,казну“ никада није одслужио, пошто се током путовања по оштрој банатској зими, разболео од тифуса и убрзо умро. Треба приметити да Ђура Јакшић свештеника Тривуна назива попом, а свештеника Тихомира оцем. Зашто? Тривун није описан као негативан лик већ као пасиван —није злобан али је немаран, неуредан и склон алкохолизму, од чега и умире. Од народа се издваја једино по камилавци и мантији, док у лошим животним навикама иде у корак са народом. Свештеника Тихомира, пак назива ,,оцем“, јер је у даљем следу догађаја показао очинску бригу за народ који му је поверен. Његове беседе нису дугачке али су садржајне. За тешко стање у селу није кривио ни власт, нити икога од суседа (мада су банатски Срби били често дискриминисани од стране Мађара и Немаца) него сам српски народ и саветовао га да уколико хоће да опстане у Банату мора прво себе поправити — одбацити своје лоше навике и вратити се Христу. Он не говори много али много ради. Обновивши Цркву и подигавши школу у селу он селу пружа прилику за нови почетак.. И не само то: он изграђује и обнавља Цркву као ,,богочовечански организам“ (Свети Јустин Ћелијски) — тражи и враћа залутале овце на прави пут, помаже невољнима, штити уцвељене. Као што каже Свети апостол Павле ,,свима сам био све.“ Од мужа злостављану и прогнану сиротицу Марту прихвата у свој дом и помаже јој да превазиђе брачну кризу: одлази да разговара са њеним мужем, прекорева га што је поверовао лажним оптужбама о прељуби, забрањује му да је вређа и саветује га да поступи по Јеванђељу, тј. да је прими натраг. Заузима се чак и за оне парохијане од којих су сви дигли руке: пијаном Вилипу успева да помогне да врати огроман дуг и прокоцкано имање. Отац Тихомир није био само брижан отац своје духовне деце, већ им је био и пример за углед – Добар пастир. Упркос наваљивању народа да по узору на старог попа заједно са њима искапи ,,понеку (чувено ,,ајмо на по једну“) чутурицу винца и ракијице“, отац Тихомир остаје непоколебив — не окуша ни кап алкохолног пића. Он сам подиже своју скромну кућицу, уређује и одржава је чистом и светлом. Његова сирота деца су увек дотерана, у школи редовна и што је најважније — васпитана са пуно љубави (а не насиљем и батином). Нажалост, врлински живот овога свештеника и препород који се као плод његовог рада десио, су били трн у оку људима који су пуни мржње и његов крај је помало трагичан јер умире не стигавши да изврши неправедну казну, издан од оних који би требало да су му најближи. Наравно, Тихомир је и умирући знао да га Христос чека у своме наручју и да нема те неправде која је већа од љубави Божије. Не бих да сада судим оним ликовима из приповетке који о. Тихомира неправедно осудили, али се из приповетке види да је Тихомир хришћански, кротко, подносио велику неправду знајући да је све у Руци Божијој, и да ће нам Господ даровати Своје Вечно Царство. Премда је ова слика трпељивог страдања велика слика како хришћанин треба да гледа на живот, за мене је из ове приповетке (осим чињенице крајње неправде) најзначајнија слика препорода који се десио животом овог светог свештеника. Доследно следујући речима Христовим, он је својим животом довео до препорода многих људи који припадају овом соју. Својом вером и својим животом по вери и обичан хришћанин је у стању да преображава у светлост и лепоту све чега се дотакне. Мало ли је пута историја то показала? Зар нисмо видели преображај у време Светог Саве? Зар нисмо видели дело Светог Владике Николаја? Уосталом зар недавно нисмо видели да се то исто дешава у Црној Гори са личношћу митрополита Амфилохија? Верност и љубав према Христу, искрена вера и свештеника и народа је можда оно што је неопходно за препород за којим као народ и друштво чезнемо. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. фебруар 2021. године
Епископи Јустин и Максим служили у Светосавском храму у Краљеву
У недељу, 07. фебруара 2021. године, велику радост имала је литургијска заједница сабрана око нашег пастира Епископа жичког Г. Јустина, када јој је литургијско славље увеличао Његово Преосвештенство Епископ лосанђелески и западноамерички Г. Максим (Васиљевић). Света Црква се на данашњи дан сећа великог угодника Божијег Светог Григорија Богослова. На дан када се говори о његовом патролошком деловању на разјашњењу тајни Божијих, сажету и садржајну беседу произнео је Владика Максим као врстан познавалац науке Светих отаца. Вођен прочитаним јеванђелским зачалом Владика Максим се осврнуо на безвременост у времену, јер служење Литургије, присуство на њој, представља један излазак из времена где се мноштво бројања часовника претвара у једно данас и сада. Данашње литургијско сабрање предводи Свети јерарх Цркве Григорије Цариградски и Богослов којег славимо. Данашње јеванђеље се односи на њега „пастира доброг који душу своју полаже за овце своје“. То што је сваки пастир кадар да позове и ослови сваког по имену јесте знак да се у нашим животима осликава тајна светотројичног односа. То је исти онај призив и глас који нас призива из таме на светлост постојања. Свети Григорије није био учитељ само речима него и у свом пастирском животном примеру, превазилазећи поделе које се стално збивају међу људима и позивајући их у словесно стадо Господње. Колико је волео свој народ, сведоче речи које је стално говорио: „Колико сам вас се ужелео.“ Када год би се повукао у молитву, јер је био и подвижник, истовремено је осећао жељу да се врати међу своје вернике. Ето, такав пастир о коме говори данашње Јеванђеље излази у сусрет верницима. Такав живи пример, наводи Епископ Максим, представља и наш Епископ жички Г. Јустин који својим сведочењем позива све на јединство и у јединство са Господом. Завршавајући беседу, као сажето светоотачко предавање, Владика Максим је рекао да наше навике, обичаји, све оно што одликује сваког појединца, треба да се возглави у једној заједници где ћемо сви да помогнемо једни другима и да принесемо жртву љубави и међусобно поштовање и уважавање. Позивајући своју паству, пастир осликава тајну о којој Христос каже: „као што Отац познаје мене, тако ја познајем своје.“ И та тајна, о којој је и Свети Григорије говорио и подучавао све вернике до данашњег дана, осликава се у Цркви Божијој. Након принесене Жртве и причешћа Тајнама које освећују све и сва на живот вечни, а опет ради нас људи и нашег спасења, Епископ Јустин је захвалио Епископу Максиму на доласку и саслуживању. Подсећајући нас на речи поуке из беседе Владике Максима, да сви ми не сведочимо само вером и речима него и делима, Владика је рекао да смо призвани да се никада не плашимо, да се држимо добра и да се клонимо зла. Свима је пожелео Божији благослов и молитвено заступништво светитеља Григорија Богослова. Душан Дуњић, студент теологије
Николај Берђајев, Ко је народ?
“Народ је велика историјска целина, у њега улазе сва историјска покољења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши. Воља рускога народа је воља хиљадугодишњег народа, који је преко Светог Владимира примио хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за време Петра Великога, који је издигнуо велике свеце и подвижнике, и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења, које се отуђило од покољења пређашњих. Уобразиља и потврђивање самог себе савременога покољења, узвисивање његово над умрле оце, јесте коренита лаж демократије. То је раскид прошлости, садашњости и будућности, порицање вечности, клањање истребљујућем току времена.“ Николај Берђајев, Ново средњовековље, стр. 95