Исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва таковског у Љутовници
У уторак, 1. јуна 2021. године, у Храму Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског у Љутовници, када наша Црква прославља успомену на Светог свештеномученика Патрикија, по благослову Епископа жичког Господина Јустина, сабрало се свештенство архијерејског намесништва таковског како би приступили Светој Тајни Исповести, коју је по благослову извршио јеромонах Орсисије (Ивановић), настојатељ Манастира Свете Тријице у Овчарско-кабларској клисури. Након Исповести свештенства уследило је литургијско сабрање којим је началствовао јереј Војислав Рисимић, парох прањански, уз саслуживање протонамесника Здравка Николића, петог пароха горњомилановачког, протонамесника Божидара Бована, пароха липовачког, јереја Дејана Ракића, пароха брезанског, јереја Александра Пејовића, пароха савиначког и парохијског ђакона Стефана Симића. Беседом након прочитаног Јеванђеља сабраној братији обратио се протонамесник Здравко Николић, подсетивши на речи прочитаног Јеванђеља, а у духу празника који и даље литургијско-богослужбеним текстовима и песмама прослављамо у радости Васкрсења Христовог и Преполовљења – празника који иде ка Педесетници, а све то у циљу да истакне нераскидиву везу између Оца, Сина и Светога Духа. Такође, у празнику Преполовљења прослављамо Христа посредника кога је послао Отац Небески, а Он даје апостолима обећање о ниспослању Светога Духа. На речи јеванђелиста Јована да ће из утробе Његове потећи реке воде живе, по учењу Светог Кирила Алексаnдријског подразумева се да је „вода жива“ благодат Светога Духа. Док Свети Јован Златоусти Духа Светог назива и огњем, ради означавања топлоте благодати и истребљења грехова. Сви свештеници су узели учешћа у Светој Тајни Причешћа, накоn чега је уследио и братски састанак, а трпезу љубави братији уготовио је протонамесник Обрад Стевановић. Након громогласног тропара Васкрсења Христовога, окупљеној браћи свештеницима обратио се и Архијерејски намесник таковски протонамеснiк Драган Ђорем који се најпре захвалио исповеднику оцу Орсисију што је поднео тешко бреме исповедништва, који је саслушавши све упутио и речи утехе и храбрости, а најпре потсетио све да смо несавршени, али да морамо непрестано пред собом да имамо Христа као узор, који је очистивши све наше грехове опростио и дао нам могућност за живот вечни. Такође, намесник је братији упутио и речи похвале због извршавања дужности, најпре у послушању Епископу, али и на раду и напредовању црквеног живота. Подсетио је свештенике да богослужбени текстови и молитвословља не смеју да садрже никаква произвољна мењања или додавања осим оних који су написани у књигама. Такође, свештеници морају бити сложни и помоћници једни другима када је то потребно. Цркве морају бити увек отворене за несметани улазак верника. Уследила је заједничка дискусија и разговори након којих заблагодаривши Господу на свему, свештенство се у радости растало. Ђакон Стефан Симић
Исповест и братски састанак пожешко-ариљског намесништва
У понедељак 31. маја 2021. када наша Света Црква прославља Теодора Анкирског, у Цркви Светог Ахилија Лариског у Ариљу, одржана је исповест и братски састанак пожешко – ариљског намесништва. Светој тајни Исповести и Евхаристије приступили су сви свештеници намесништва. Исповест је вршио протојереј-ставрофор Слободан Марковић. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милошевић (парох каменички), а салуживали су јереј Александар Каранац (парох брековачки), јереј Милан Ђокић (парох горобиљски), ђакон пожешки Михајло Живковић и ђакон ариљски Александар Јелић. Пригодном беседом окупљеном свештенству обратио се ђакон ариљски Александар Јелић говорећи о значају црквеног песништва на празник Васкрс. После Свете Литургије, архијерејски намесник пожешко – ариљски протојереј Драган Стевић, сабрано свештенство упознао је са актуелним активностима у намесништву, подсећајући браћу свештенике на њихове дужности, обавезе и хвалећи њихов досадашњи рад. Након тога, братство ариљске Цркве припремило је трпезу љубави за свештенство. У току ручка свештеник Александар Каранац обратио се свештенству, упознавши све присутне свештенике са својом парохијом и знаменитостима које красе тај крај. Ђакон Александар Јелић
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора
У храму Светога кнеза Лазара, у крипти Храма Светог Саве у Београду, одржано је редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 24. до 29. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја Српске Православне Цркве, с тим што Епископ шабачки г. Лаврентије није остао до краја заседања. Сабор је своје заседање започео служењем саборне свете Литургије са призивом Светога Духа у храму Светог Саве на празник светих Кирила и Методија, 24. (11.) маја ове године. Сабор са задовољством констатује да се ове године навршава сто година од оснивања Епархије америчко-канадске, прве епархије наше Цркве на америчком континенту, деведесет година од оснивања Архиепископије београдско-карловачке, као и сто четрдесет година од рођења светога Владике Николаја (Велимировића), шездесет пет година од његовог упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева. Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве да ове значајне годишњице на достојан начин обележе. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве. Са истом пажњом је узет у обзир извештај саборског Одбора за Јасеновац, а уједно су размотрени проблеми Српске Православне Цркве како у Србији и у земљама региона тако и у дијаспори широм света. У том оквиру посебна пажња је посвећена стању наше Цркве и положају српског народа на Косову и Метохији, где се неправде, притисци и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, правâ и имовине Српске Православне Цркве настављају, и то, нажалост, у све тежем облику. Исто тако се Сабор суочио са изазовима пред којима су се наша Црква и народ нашли у Црној Гори, где и нова власт избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, чиме је Српска Православна Црква дискриминисана у односу на све друге Цркве и верске заједнице које делују у Црној Гори. Као и сваке године, Сабор је брижљиво анализирао стање и проблеме црквене просвете и верске наставе у јавним школама Србије. Сабор је ставио ван снаге раније саборску одлуку о оснивању епископских савета у разним црквеним областима с обзиром на то да су ти савети и били основани као привремена саветодавна црквена тела док трају ванредне прилике и немогућност међусобног сусретања наших епископа у тадашњим ратним условима, а данас, хвала Богу, више не постоје препреке за редовне сусрете и сарадњу између наших архијереја на читавом њеном канонском подручју. Сабор изражава своју дубоку забринутост због појаве нових нацрта законâ, па и законâ донетих на брзину, без ваљане припреме и довољне јавне расправе и без дијалога са Црквама и верским заједницама иако се ти нацрти закона и закони њих непосредно тичу, уз претњу ограничавања или чак укидања права Цркава и верских заједница на слободно исповедање вере, што је противно Уставу Србије и обавезујућим међународним конвенцијама. Сабор такође сматра неприхватљивим да нацрт закона о културној баштини ограничава његово важење само на део територије Србије, јер искључује територију Косова и Метохије из сфере његовог дејства, премда се тамо налазе највеће српске светиње и најважнији српски културни споменици. Сабор је попунио упражњене епархије. За Митрополита црногорско-приморског изабран је досадашњи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић); за Епископа будимљанско-никшићког досадашњи викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић), за Епископа ваљевског досадашњи викарни Епископ мохачки Исихије (Рогић). За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: јеромонах Јеротеј (Петровић), сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу са титулом Епископ топлички; јеромонах Сава (Бундало), сабрат манастира Свете Петке у Загребу, са титулом Епископ марчански; и архимандрит Јустин (Јеремић), са титулом Епископ хвостански. Архимандрит Дамаскин (Грабеж), изабран је за викара Епископа бачког са титулом Епископ мохачки, а за викара Епископа диселдорфског и све Немачке изабран је архимандрит Јован (Станојевић), са титулом Епископ хумски. У Светом Синоду је престао мандат епископима бачком г. Иринеју и шумадијском г. Јовану који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Порфирија, епископи сремски г. Василије и зворничко-тузлански г. Фотије. Доставља: Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Извор: spc.rs
Света мученица Фотина – жена Самарјанка
То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Господом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су у Картагину у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са Светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово. Извор: zitija.blogspot.com
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Треба отворити очи за доброту Господњу према нама“
Благи Господ нам је рекао: „Не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити или у шта ћете се обући јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово“. Ово су речи које савременом човеку звуче прилично необично (да не кажем чудно). Ево ја, као родитељ и као супруг, често увиђам како ми је тешко да их испуним. Чињеница је да многи од нас имају утисак као да се бреме материјалног попело на наша нејака плећа и некада заиста све изгледа као претежак терет, и у таквим ситуацијама посматрајући себе уверен сам да огромна већина нас није способна да не буде веома забринута. Оно што најпре треба истаћи када погледамо у овај необичан Христов захтев је у ствари једно упућивање на љубав Божију. Ове речи није изговорио неко ко је некакав занесењак и неко ко је варалица већ је ове речи упутио Господ који је из љубави према нама иступио из Своје вечности, постао човек, пострадао на Крсту и Васкрсао трећега дана. Њих је изговорио Онај који нас је заволео толиком љубављу да је свој живот дао за нас. Њихова позадина су бескрајна благост и љубав Господња према нама и колико год оне необично изгледале и звучале требало би да имамо поверења у њих. У наставку Господ каже: „А шта можете учинити бринући се, да ли бринући се можете порасти?“. Помало шаљиво Господ заправо казује истину – и када нам је тешко, шта заправо можемо учинити бринући се? Онај ко је низак бринући се због тога сигурно неће порасти. Тескоба бриге једино што може учинити је да доведе до појаве болести. Наше је да радимо, да се трудимо колико можемо, јер овај Христов позив није позив на леност, и све преко тога да поверимо Господу као нашем Оцу. Стога ми се чини да се кључни садржај овог Христовог позива налази у оним речима – јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово. У последње време, будући да сам отац мале деце, све више увиђам истинитост ових речи. Јер видим колико се ја нервирам око њих, видим колико им добра желим, колико се бринем за њих, колико бих неке њихове особине мењао. У таквим тренуцима бриге за њих, када схватим да ако ја, са овако слабом љубављу, ипак толику љубав и бригу према некоме имам колика ли је тек онда љубав Оца Небеског према нама и колико ли Он више и боље зна шта је нама све потребно? На једном другом месту, када говори о молитви Господ позивајући нас да се молимо уједно нас позива и да имамо поверења у бригу Господњу за нас: „Зар ћете ви, који умете да будете зли, ако вас дете замоли за хлеб да му дате камен или ако вас замоли за рибу да му дате змију? А колико ће више дати Отац ваш Небески?“. Заиста, ако ми који итекако умемо да будемо и сујетни и увредљиви, па и зли, умемо да будемо добри према својој деци и покушавамо да им пружамо оно што им је потребно и што им причињава радост колико ће тек благи Господ према нама пројавити Своју љубав и даровати нам радост? Са вама ћу поделити једно своје искуство где се врло снажно пројавило колико Господ брине о нама. Наиме, пре неколико година супруга и ја смо уплатили летовање на мору. Међутим, петнаест дана пре одласка на летовање покварио нам се аутомобил. Испрва је мајстор рекао да ће за два до три дана поправити аутомобил, но време је протицало, ја сам га молио и убеђивао, он је обећавао и стигли смо до последњег дана пред одлазак, а аутомобил још није био спреман. Вече пре тог дана сам у једном озбиљном тону љутито саопштио мајстору да аутомобил мора бити поправљен до 2 сата тог последњег дана. Устали смо ујутру и почели смо да пакујемо ствари као да ће аутомобил бити спреман. Негде око 11 часова све је било спремно и остало је да чекамо; ја сам га позвао, али се он није јављао на телефон. Претпоставио сам да се бави аутомобилом и да ће се ускоро јавити да нам саопшти да је аутомобил поправљен. Но време је протицало и он се није јављао и све је било извесније да ће нам плаћено летовање пропасти. У један сат после подне уследио је позив са непознатог броја телефона. Обрадовали смо се, међутим испоставило се нас зову из Поште и да је за нас приспела један пошиљка. Били смо изненађени и поштар је стигао носећи један повећи пакет. Када смо га отворили испоставило се да су то сабране беседе једног професора и свештеника (о- Александра Шмемана) које смо и сами желели да купимо. У ствари, један наш пријатељ је знао колико желимо те књиге (које притом нису нимало јефтине) и купио их је за нас и послао (оне су могле стићи и сутрадан када би ми већ били на мору, али су стигле баш тада када смо заиста били веома утучени, у прави тренутак). Но то није крај, након неколико минута уследио је позив једног другог пријатеља (уједно и свештеника) који ми је (премда му претходно нисам ништа говорио о нашим невољама са аутомобилом и морем) рекао да су он и његова супруга решили да нам позајме своја кола и да се ништа не бринемо. Можете само замислити колико смо били дирнути оваквим обртом ситуације, оваквом љубављу ових људи према нама, и љубављу и бригом Божијом која се преко тих дивних људи према нама пројавила. А у тим тренуцима агоније (могу слободно употребити ову реч јер је нама тако изгледало) чинило се да су нам „све лађе потонуле“. У тим тренуцима „агоније“ сам говорио себи ове Христове речи о томе да се не треба бринути, и захваљивао се Богу на тој невољи, а у ствари, у себи сам се веома бринуо и заправо нисам имао поверења у Господа. Но, нажалост, ни овај догађај ме није много поучио, јер и после њега када год ми се деси нешто што не сматрам добрим за нас, одмах потонем у забринутост место да се покушавајући да решим проблем безбрижно препустим благости Господњој да ме води
Епархија жичка међу добитницима Захвалнице за помоћ у борби са корона вирусом
У присуству градоначелника Краљева, начелника Рашког управног округа и директора РПК Рашког и Моравичког округа на свечаности у краљевачкој болници уручене су захвалнице донаторима који су помогли у борби против корона вируса. Извор: rtvkraljevo.com
Васкршња приредба у Угоститељско-туристичкој школи у Чајетини
У освит празника Преполовљења Свете Педесетнице, на обронцима златиборске висоравни, у складно ушушканој општини Чајетина, збио се један посве леп и прикладан догађај. Тихи глас вапијућег вихора и даље пири и хучи са „Христос васкрсе, радости моја“. Још увек мелодичним васкршњим тоновима одзвања кимвал у мислима, у књигама, на богослужењима, међу људима, међ’ јавом и мед сном. Звучни таласи највећег усклика, ће се чути у једном необичном окружењу, на једном несвакидашњем путовању. У Угоститељско-туристичкој школи, која хита ка својој 45. годишњици постојања, у једној веселој заједници деце и одраслих, прославио се највећи и најрадоснији празник – Васкрс! Весници Христовог Васкрсења су пре свега деца горе наведене школе, која су уједно и носиоци и хероји великих признања. Уз несебичну помоћ својих наставника и ментора, ученички кадар школе се прославио на многим стручним манифестацијама, као и у бројним угоститељским објектима, попут ресторана и хотела Западне Србије, а највише, и пре свих, на најпосећенијој планини Златибор. Већи део тог ђачког каравана похађа, између осталог, и часове Верске наставе, где стичу и црпе основе вере, које употпуњују са оним благом које (из)носе из/у своје породичне ризнице. Упркос свеприсутној и о свезнаној нам пандемији изазваној SARS-CoV-2 вирусом, и након ублажавања мера заштите, чета мала – али одабрана, принела је свој таленат Господару неба и земље. Непроцењиви таленат, који се огледа, пре свега у стручним демонстрацијама знања и праксе у сектору гостољубља – угоститељства, заблистао је у на часу верске наставе. Верзирани гласови три ђачка славуја употпуњавали су хармонију звука и мелодије хармонике, у чије су дубине зарањале речи три нараторке. Започели смо васкршњи пут појањем тропара „Христос воскресе из мертвих“. Музички караван смо наставили песмом „Људи ликујте – народи чујте“. На међустаницама каравана, правили смо intermezzo, употпуњавајући га читањем делова из Пасхалног слова Светог Јована Златоустог. Радујући се, ипак не заборављамо ране од клинова, заковани нам, негда баш у овијем данима, на Распетом Косову и Метохији, на стратиштима од Јадовна до Јасеновца, од Кошара до Паштрика. Радост смо показивали кроз песме „Засп’о Јанко под јабланом“, „Ђурђевдан“, и песмом „Црвен цвете“. Светлост светиња Старе Србије – Косова и Метохије је зрачила у позадини сцене. Најбољи пример јединства у различитости смо показали кроз играње народног Ужичког кола. Крајња тачка до које смо дошли нашим караваном била је овенчана песмом „Пукни зоро“, јер светлост Христова просвећује све! Дочеку каравана присуствовала је директорка школе Вишња Смиљанић, наставници: Владимир Мијаиловић, Мирјана Петровић. Караванску посаду су чинили: Стефан Павловић – ученик II разреда – хармоника, Александра Јокић – ученица III разреда – вођење програма и певање, Валентина Луковић – ученица III разреда – певање, Јована Бабић – ученица III разреда – певање, Марија Ерић – ученица I разреда – вођење програма, Славка Бијељић ученица I разреда – вођење програма, Путници – караванџије су били многи, а неки од њих су: Милица Јевремовић, Дијана Терзић, Марта, Немања, Дамјан, Видоје… „Од колевке па до гроба најлепше је васкршње доба“ Христос васкрсе – заиста васкрсе! Сведок – сарадник приредбе Јовица Стефановић
Свети Ахилије Лариски – храмовна слава у Ариљу
На дан 28/15. маја, када Света Црква прославља Пахомија Великог и Светог Ахилија епископа из Ларисе, братство ариљске Цркве уз присуство великог броја верног народа прославило је свог храмовног заштитника и заштитиника општине Ариље, Светог Ахилија епискога Лариског. Уочи празника служена је празнична вечерња служба са петохлебницом, којом је началствовао архијерејски намесник моравички протојереј – ставрофор Гмитар Милуновић, коме су саслуживали протонамесник Марко Петровић и јереј Мирко Крупниковић. На сам дан празника Светом Литургијом началствовао је архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја – ставрофора Стојише Јагодића, из Бање Ковиљаче, архијерејског намесника пожешко – ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја Милана Поповића, јереја Саве Величковића, , ђакона Михајла Живковића, ђакона Александра Јелића, ђакона Ненада Дукића и уз присуство великог броја свештенства. Након прочитаног јеванђелског зачала верном народу пригодном беседом се обратио архимандрит Тимотеј, наглашавајући значај личности Светог Ахилија, епископа из Ларисе, ватреног борца против аријанске јереси и учесника првог Васељенског сабора у Цариграду 325. године, заштитника храма и града Ариље. После Свете тајне Евхаристије, уследио је трократни вход око храма и резање славског колача. Након тога уследила је богата трпеза коју су припремили овогодишњи домаћини Ненад Ковачевић и Никола Јовановић, привредници из Ариља, у којој су учешће узели сви присутни. Ђакон Александар Јелић
Почетак радног дела Светог Архијерејског Сабора
Под сводовима величанственог Спомен-храма Светог Саве на Врачару 25. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара опремљеној да омогући несметан и ефикасан рад отаца Сабора, у исто време придржавајући се епидемиолошких мера које су прописали надлежни државни органи. По процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: www.spc.rs
Исповест и братски састанак студеничког намесништва
У уторак 25. маја, када наша Црква прославља Светог Епифанија и Германа Цариградског, у Цркви Свете Петке у Рудници, одржана је исповест и братски састанак студеничког намесништва. Светој тајни Исповести и Евхаристије приступили су сви свештеници намесништва. Исповест је вршио Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров. Светом Литургијом началствовао је јереј Никола Ћурчић, старешина Храма Светог архангела Гаврила у Рашки, а саслуживали су јереј Радомир Митровић, парох из Градца и јереј Владимир Јовановић. За певницом су били јереј Бранко Росић, парох из Јошаничке Бање, јереј Иван Ћурчић, парох из Трнаве и јереј Милован Крупниковић, парох из Ушћа. После Свете Литургије, домаћин јереј Предраг Радојевић, позвао је све присутне на трпезу љубави. За време ручка обратио се Архијерејски намесник студенички протонамесник Данило Петровић, говорећи о тренутном стању у намесништву, подсећајући браћу свештенике на њихове дужности и обавезе и хвалећи њихов досадашњи рад. Такође, протонамесник Данило Петровић се захвалио протојереју Мирославу Петрову на његовом труду и љубави, молећи га да у својим молитвама не заборави свештенике студеничког намесништва. Јереј Владимир Јовановић
Исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва таковског у Љутовници
У уторак, 1. јуна 2021. године, у Храму Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског у Љутовници, када наша Црква прославља успомену на Светог свештеномученика Патрикија, по благослову Епископа жичког Господина Јустина, сабрало се свештенство архијерејског намесништва таковског како би приступили Светој Тајни Исповести, коју је по благослову извршио јеромонах Орсисије (Ивановић), настојатељ Манастира Свете Тријице у Овчарско-кабларској клисури. Након Исповести свештенства уследило је литургијско сабрање којим је началствовао јереј Војислав Рисимић, парох прањански, уз саслуживање протонамесника Здравка Николића, петог пароха горњомилановачког, протонамесника Божидара Бована, пароха липовачког, јереја Дејана Ракића, пароха брезанског, јереја Александра Пејовића, пароха савиначког и парохијског ђакона Стефана Симића. Беседом након прочитаног Јеванђеља сабраној братији обратио се протонамесник Здравко Николић, подсетивши на речи прочитаног Јеванђеља, а у духу празника који и даље литургијско-богослужбеним текстовима и песмама прослављамо у радости Васкрсења Христовог и Преполовљења – празника који иде ка Педесетници, а све то у циљу да истакне нераскидиву везу између Оца, Сина и Светога Духа. Такође, у празнику Преполовљења прослављамо Христа посредника кога је послао Отац Небески, а Он даје апостолима обећање о ниспослању Светога Духа. На речи јеванђелиста Јована да ће из утробе Његове потећи реке воде живе, по учењу Светог Кирила Алексаnдријског подразумева се да је „вода жива“ благодат Светога Духа. Док Свети Јован Златоусти Духа Светог назива и огњем, ради означавања топлоте благодати и истребљења грехова. Сви свештеници су узели учешћа у Светој Тајни Причешћа, накоn чега је уследио и братски састанак, а трпезу љубави братији уготовио је протонамесник Обрад Стевановић. Након громогласног тропара Васкрсења Христовога, окупљеној браћи свештеницима обратио се и Архијерејски намесник таковски протонамеснiк Драган Ђорем који се најпре захвалио исповеднику оцу Орсисију што је поднео тешко бреме исповедништва, који је саслушавши све упутио и речи утехе и храбрости, а најпре потсетио све да смо несавршени, али да морамо непрестано пред собом да имамо Христа као узор, који је очистивши све наше грехове опростио и дао нам могућност за живот вечни. Такође, намесник је братији упутио и речи похвале због извршавања дужности, најпре у послушању Епископу, али и на раду и напредовању црквеног живота. Подсетио је свештенике да богослужбени текстови и молитвословља не смеју да садрже никаква произвољна мењања или додавања осим оних који су написани у књигама. Такође, свештеници морају бити сложни и помоћници једни другима када је то потребно. Цркве морају бити увек отворене за несметани улазак верника. Уследила је заједничка дискусија и разговори након којих заблагодаривши Господу на свему, свештенство се у радости растало. Ђакон Стефан Симић
Исповест и братски састанак пожешко-ариљског намесништва
У понедељак 31. маја 2021. када наша Света Црква прославља Теодора Анкирског, у Цркви Светог Ахилија Лариског у Ариљу, одржана је исповест и братски састанак пожешко – ариљског намесништва. Светој тајни Исповести и Евхаристије приступили су сви свештеници намесништва. Исповест је вршио протојереј-ставрофор Слободан Марковић. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милошевић (парох каменички), а салуживали су јереј Александар Каранац (парох брековачки), јереј Милан Ђокић (парох горобиљски), ђакон пожешки Михајло Живковић и ђакон ариљски Александар Јелић. Пригодном беседом окупљеном свештенству обратио се ђакон ариљски Александар Јелић говорећи о значају црквеног песништва на празник Васкрс. После Свете Литургије, архијерејски намесник пожешко – ариљски протојереј Драган Стевић, сабрано свештенство упознао је са актуелним активностима у намесништву, подсећајући браћу свештенике на њихове дужности, обавезе и хвалећи њихов досадашњи рад. Након тога, братство ариљске Цркве припремило је трпезу љубави за свештенство. У току ручка свештеник Александар Каранац обратио се свештенству, упознавши све присутне свештенике са својом парохијом и знаменитостима које красе тај крај. Ђакон Александар Јелић
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора
У храму Светога кнеза Лазара, у крипти Храма Светог Саве у Београду, одржано је редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 24. до 29. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја Српске Православне Цркве, с тим што Епископ шабачки г. Лаврентије није остао до краја заседања. Сабор је своје заседање започео служењем саборне свете Литургије са призивом Светога Духа у храму Светог Саве на празник светих Кирила и Методија, 24. (11.) маја ове године. Сабор са задовољством констатује да се ове године навршава сто година од оснивања Епархије америчко-канадске, прве епархије наше Цркве на америчком континенту, деведесет година од оснивања Архиепископије београдско-карловачке, као и сто четрдесет година од рођења светога Владике Николаја (Велимировића), шездесет пет година од његовог упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева. Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве да ове значајне годишњице на достојан начин обележе. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве. Са истом пажњом је узет у обзир извештај саборског Одбора за Јасеновац, а уједно су размотрени проблеми Српске Православне Цркве како у Србији и у земљама региона тако и у дијаспори широм света. У том оквиру посебна пажња је посвећена стању наше Цркве и положају српског народа на Косову и Метохији, где се неправде, притисци и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, правâ и имовине Српске Православне Цркве настављају, и то, нажалост, у све тежем облику. Исто тако се Сабор суочио са изазовима пред којима су се наша Црква и народ нашли у Црној Гори, где и нова власт избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, чиме је Српска Православна Црква дискриминисана у односу на све друге Цркве и верске заједнице које делују у Црној Гори. Као и сваке године, Сабор је брижљиво анализирао стање и проблеме црквене просвете и верске наставе у јавним школама Србије. Сабор је ставио ван снаге раније саборску одлуку о оснивању епископских савета у разним црквеним областима с обзиром на то да су ти савети и били основани као привремена саветодавна црквена тела док трају ванредне прилике и немогућност међусобног сусретања наших епископа у тадашњим ратним условима, а данас, хвала Богу, више не постоје препреке за редовне сусрете и сарадњу између наших архијереја на читавом њеном канонском подручју. Сабор изражава своју дубоку забринутост због појаве нових нацрта законâ, па и законâ донетих на брзину, без ваљане припреме и довољне јавне расправе и без дијалога са Црквама и верским заједницама иако се ти нацрти закона и закони њих непосредно тичу, уз претњу ограничавања или чак укидања права Цркава и верских заједница на слободно исповедање вере, што је противно Уставу Србије и обавезујућим међународним конвенцијама. Сабор такође сматра неприхватљивим да нацрт закона о културној баштини ограничава његово важење само на део територије Србије, јер искључује територију Косова и Метохије из сфере његовог дејства, премда се тамо налазе највеће српске светиње и најважнији српски културни споменици. Сабор је попунио упражњене епархије. За Митрополита црногорско-приморског изабран је досадашњи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић); за Епископа будимљанско-никшићког досадашњи викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић), за Епископа ваљевског досадашњи викарни Епископ мохачки Исихије (Рогић). За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: јеромонах Јеротеј (Петровић), сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу са титулом Епископ топлички; јеромонах Сава (Бундало), сабрат манастира Свете Петке у Загребу, са титулом Епископ марчански; и архимандрит Јустин (Јеремић), са титулом Епископ хвостански. Архимандрит Дамаскин (Грабеж), изабран је за викара Епископа бачког са титулом Епископ мохачки, а за викара Епископа диселдорфског и све Немачке изабран је архимандрит Јован (Станојевић), са титулом Епископ хумски. У Светом Синоду је престао мандат епископима бачком г. Иринеју и шумадијском г. Јовану који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Порфирија, епископи сремски г. Василије и зворничко-тузлански г. Фотије. Доставља: Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Извор: spc.rs
Света мученица Фотина – жена Самарјанка
То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Господом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су у Картагину у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са Светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово. Извор: zitija.blogspot.com
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Треба отворити очи за доброту Господњу према нама“
Благи Господ нам је рекао: „Не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити или у шта ћете се обући јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово“. Ово су речи које савременом човеку звуче прилично необично (да не кажем чудно). Ево ја, као родитељ и као супруг, често увиђам како ми је тешко да их испуним. Чињеница је да многи од нас имају утисак као да се бреме материјалног попело на наша нејака плећа и некада заиста све изгледа као претежак терет, и у таквим ситуацијама посматрајући себе уверен сам да огромна већина нас није способна да не буде веома забринута. Оно што најпре треба истаћи када погледамо у овај необичан Христов захтев је у ствари једно упућивање на љубав Божију. Ове речи није изговорио неко ко је некакав занесењак и неко ко је варалица већ је ове речи упутио Господ који је из љубави према нама иступио из Своје вечности, постао човек, пострадао на Крсту и Васкрсао трећега дана. Њих је изговорио Онај који нас је заволео толиком љубављу да је свој живот дао за нас. Њихова позадина су бескрајна благост и љубав Господња према нама и колико год оне необично изгледале и звучале требало би да имамо поверења у њих. У наставку Господ каже: „А шта можете учинити бринући се, да ли бринући се можете порасти?“. Помало шаљиво Господ заправо казује истину – и када нам је тешко, шта заправо можемо учинити бринући се? Онај ко је низак бринући се због тога сигурно неће порасти. Тескоба бриге једино што може учинити је да доведе до појаве болести. Наше је да радимо, да се трудимо колико можемо, јер овај Христов позив није позив на леност, и све преко тога да поверимо Господу као нашем Оцу. Стога ми се чини да се кључни садржај овог Христовог позива налази у оним речима – јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово. У последње време, будући да сам отац мале деце, све више увиђам истинитост ових речи. Јер видим колико се ја нервирам око њих, видим колико им добра желим, колико се бринем за њих, колико бих неке њихове особине мењао. У таквим тренуцима бриге за њих, када схватим да ако ја, са овако слабом љубављу, ипак толику љубав и бригу према некоме имам колика ли је тек онда љубав Оца Небеског према нама и колико ли Он више и боље зна шта је нама све потребно? На једном другом месту, када говори о молитви Господ позивајући нас да се молимо уједно нас позива и да имамо поверења у бригу Господњу за нас: „Зар ћете ви, који умете да будете зли, ако вас дете замоли за хлеб да му дате камен или ако вас замоли за рибу да му дате змију? А колико ће више дати Отац ваш Небески?“. Заиста, ако ми који итекако умемо да будемо и сујетни и увредљиви, па и зли, умемо да будемо добри према својој деци и покушавамо да им пружамо оно што им је потребно и што им причињава радост колико ће тек благи Господ према нама пројавити Своју љубав и даровати нам радост? Са вама ћу поделити једно своје искуство где се врло снажно пројавило колико Господ брине о нама. Наиме, пре неколико година супруга и ја смо уплатили летовање на мору. Међутим, петнаест дана пре одласка на летовање покварио нам се аутомобил. Испрва је мајстор рекао да ће за два до три дана поправити аутомобил, но време је протицало, ја сам га молио и убеђивао, он је обећавао и стигли смо до последњег дана пред одлазак, а аутомобил још није био спреман. Вече пре тог дана сам у једном озбиљном тону љутито саопштио мајстору да аутомобил мора бити поправљен до 2 сата тог последњег дана. Устали смо ујутру и почели смо да пакујемо ствари као да ће аутомобил бити спреман. Негде око 11 часова све је било спремно и остало је да чекамо; ја сам га позвао, али се он није јављао на телефон. Претпоставио сам да се бави аутомобилом и да ће се ускоро јавити да нам саопшти да је аутомобил поправљен. Но време је протицало и он се није јављао и све је било извесније да ће нам плаћено летовање пропасти. У један сат после подне уследио је позив са непознатог броја телефона. Обрадовали смо се, међутим испоставило се нас зову из Поште и да је за нас приспела један пошиљка. Били смо изненађени и поштар је стигао носећи један повећи пакет. Када смо га отворили испоставило се да су то сабране беседе једног професора и свештеника (о- Александра Шмемана) које смо и сами желели да купимо. У ствари, један наш пријатељ је знао колико желимо те књиге (које притом нису нимало јефтине) и купио их је за нас и послао (оне су могле стићи и сутрадан када би ми већ били на мору, али су стигле баш тада када смо заиста били веома утучени, у прави тренутак). Но то није крај, након неколико минута уследио је позив једног другог пријатеља (уједно и свештеника) који ми је (премда му претходно нисам ништа говорио о нашим невољама са аутомобилом и морем) рекао да су он и његова супруга решили да нам позајме своја кола и да се ништа не бринемо. Можете само замислити колико смо били дирнути оваквим обртом ситуације, оваквом љубављу ових људи према нама, и љубављу и бригом Божијом која се преко тих дивних људи према нама пројавила. А у тим тренуцима агоније (могу слободно употребити ову реч јер је нама тако изгледало) чинило се да су нам „све лађе потонуле“. У тим тренуцима „агоније“ сам говорио себи ове Христове речи о томе да се не треба бринути, и захваљивао се Богу на тој невољи, а у ствари, у себи сам се веома бринуо и заправо нисам имао поверења у Господа. Но, нажалост, ни овај догађај ме није много поучио, јер и после њега када год ми се деси нешто што не сматрам добрим за нас, одмах потонем у забринутост место да се покушавајући да решим проблем безбрижно препустим благости Господњој да ме води
Епархија жичка међу добитницима Захвалнице за помоћ у борби са корона вирусом
У присуству градоначелника Краљева, начелника Рашког управног округа и директора РПК Рашког и Моравичког округа на свечаности у краљевачкој болници уручене су захвалнице донаторима који су помогли у борби против корона вируса. Извор: rtvkraljevo.com
Васкршња приредба у Угоститељско-туристичкој школи у Чајетини
У освит празника Преполовљења Свете Педесетнице, на обронцима златиборске висоравни, у складно ушушканој општини Чајетина, збио се један посве леп и прикладан догађај. Тихи глас вапијућег вихора и даље пири и хучи са „Христос васкрсе, радости моја“. Још увек мелодичним васкршњим тоновима одзвања кимвал у мислима, у књигама, на богослужењима, међу људима, међ’ јавом и мед сном. Звучни таласи највећег усклика, ће се чути у једном необичном окружењу, на једном несвакидашњем путовању. У Угоститељско-туристичкој школи, која хита ка својој 45. годишњици постојања, у једној веселој заједници деце и одраслих, прославио се највећи и најрадоснији празник – Васкрс! Весници Христовог Васкрсења су пре свега деца горе наведене школе, која су уједно и носиоци и хероји великих признања. Уз несебичну помоћ својих наставника и ментора, ученички кадар школе се прославио на многим стручним манифестацијама, као и у бројним угоститељским објектима, попут ресторана и хотела Западне Србије, а највише, и пре свих, на најпосећенијој планини Златибор. Већи део тог ђачког каравана похађа, између осталог, и часове Верске наставе, где стичу и црпе основе вере, које употпуњују са оним благом које (из)носе из/у своје породичне ризнице. Упркос свеприсутној и о свезнаној нам пандемији изазваној SARS-CoV-2 вирусом, и након ублажавања мера заштите, чета мала – али одабрана, принела је свој таленат Господару неба и земље. Непроцењиви таленат, који се огледа, пре свега у стручним демонстрацијама знања и праксе у сектору гостољубља – угоститељства, заблистао је у на часу верске наставе. Верзирани гласови три ђачка славуја употпуњавали су хармонију звука и мелодије хармонике, у чије су дубине зарањале речи три нараторке. Започели смо васкршњи пут појањем тропара „Христос воскресе из мертвих“. Музички караван смо наставили песмом „Људи ликујте – народи чујте“. На међустаницама каравана, правили смо intermezzo, употпуњавајући га читањем делова из Пасхалног слова Светог Јована Златоустог. Радујући се, ипак не заборављамо ране од клинова, заковани нам, негда баш у овијем данима, на Распетом Косову и Метохији, на стратиштима од Јадовна до Јасеновца, од Кошара до Паштрика. Радост смо показивали кроз песме „Засп’о Јанко под јабланом“, „Ђурђевдан“, и песмом „Црвен цвете“. Светлост светиња Старе Србије – Косова и Метохије је зрачила у позадини сцене. Најбољи пример јединства у различитости смо показали кроз играње народног Ужичког кола. Крајња тачка до које смо дошли нашим караваном била је овенчана песмом „Пукни зоро“, јер светлост Христова просвећује све! Дочеку каравана присуствовала је директорка школе Вишња Смиљанић, наставници: Владимир Мијаиловић, Мирјана Петровић. Караванску посаду су чинили: Стефан Павловић – ученик II разреда – хармоника, Александра Јокић – ученица III разреда – вођење програма и певање, Валентина Луковић – ученица III разреда – певање, Јована Бабић – ученица III разреда – певање, Марија Ерић – ученица I разреда – вођење програма, Славка Бијељић ученица I разреда – вођење програма, Путници – караванџије су били многи, а неки од њих су: Милица Јевремовић, Дијана Терзић, Марта, Немања, Дамјан, Видоје… „Од колевке па до гроба најлепше је васкршње доба“ Христос васкрсе – заиста васкрсе! Сведок – сарадник приредбе Јовица Стефановић
Свети Ахилије Лариски – храмовна слава у Ариљу
На дан 28/15. маја, када Света Црква прославља Пахомија Великог и Светог Ахилија епископа из Ларисе, братство ариљске Цркве уз присуство великог броја верног народа прославило је свог храмовног заштитника и заштитиника општине Ариље, Светог Ахилија епискога Лариског. Уочи празника служена је празнична вечерња служба са петохлебницом, којом је началствовао архијерејски намесник моравички протојереј – ставрофор Гмитар Милуновић, коме су саслуживали протонамесник Марко Петровић и јереј Мирко Крупниковић. На сам дан празника Светом Литургијом началствовао је архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја – ставрофора Стојише Јагодића, из Бање Ковиљаче, архијерејског намесника пожешко – ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја Милана Поповића, јереја Саве Величковића, , ђакона Михајла Живковића, ђакона Александра Јелића, ђакона Ненада Дукића и уз присуство великог броја свештенства. Након прочитаног јеванђелског зачала верном народу пригодном беседом се обратио архимандрит Тимотеј, наглашавајући значај личности Светог Ахилија, епископа из Ларисе, ватреног борца против аријанске јереси и учесника првог Васељенског сабора у Цариграду 325. године, заштитника храма и града Ариље. После Свете тајне Евхаристије, уследио је трократни вход око храма и резање славског колача. Након тога уследила је богата трпеза коју су припремили овогодишњи домаћини Ненад Ковачевић и Никола Јовановић, привредници из Ариља, у којој су учешће узели сви присутни. Ђакон Александар Јелић
Почетак радног дела Светог Архијерејског Сабора
Под сводовима величанственог Спомен-храма Светог Саве на Врачару 25. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара опремљеној да омогући несметан и ефикасан рад отаца Сабора, у исто време придржавајући се епидемиолошких мера које су прописали надлежни државни органи. По процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: www.spc.rs
Исповест и братски састанак студеничког намесништва
У уторак 25. маја, када наша Црква прославља Светог Епифанија и Германа Цариградског, у Цркви Свете Петке у Рудници, одржана је исповест и братски састанак студеничког намесништва. Светој тајни Исповести и Евхаристије приступили су сви свештеници намесништва. Исповест је вршио Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров. Светом Литургијом началствовао је јереј Никола Ћурчић, старешина Храма Светог архангела Гаврила у Рашки, а саслуживали су јереј Радомир Митровић, парох из Градца и јереј Владимир Јовановић. За певницом су били јереј Бранко Росић, парох из Јошаничке Бање, јереј Иван Ћурчић, парох из Трнаве и јереј Милован Крупниковић, парох из Ушћа. После Свете Литургије, домаћин јереј Предраг Радојевић, позвао је све присутне на трпезу љубави. За време ручка обратио се Архијерејски намесник студенички протонамесник Данило Петровић, говорећи о тренутном стању у намесништву, подсећајући браћу свештенике на њихове дужности и обавезе и хвалећи њихов досадашњи рад. Такође, протонамесник Данило Петровић се захвалио протојереју Мирославу Петрову на његовом труду и љубави, молећи га да у својим молитвама не заборави свештенике студеничког намесништва. Јереј Владимир Јовановић