Храмовна слава и рукоположење у Атеници
„Овчица Твоја Исусе, Марина, зове силним гласом: ‘Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.‘ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.” Дана 30. јула 2021. године верни народ чачанског краја прославио је храмовну славу атеничке Цркве посвећене Светој великомученици Марини. Литургијским слављем началствовао је Епископ жички Господин Јустин уз саслужење: архимандрита Саве (Илића), архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Нешка Богдановића, протонамесника Дејана Марковића, јереја Радише Сеочанца, јереја Влада Капларевића, протођакона Александра Грујовића, јерођакона Николаја (Јоцића) из Епархије нишке, ђакона Бранислава Јоцића (Београдско-карловачка Архиепископија), ђаконȃ Стефана Милошевског и Стефана Симића. На малом входу Владика је произвео пароха атеничког јереја Радишу Сеочанца у чин протојереја, а у наставку божанствене Литургије рукоположио је свог дугогодишњег протођакона Александра Грујовића у чин презвитера. Сабрање је једнодушно клицало „Аксиос” потврђујући ревност са којом се новорукоположени кроз служење припремао за примање узвишеног чина презвитерског. Посебну радост донело је присуство многобројног свештенства и монаштва са разних страна, али и верног народа који је дошао да литургијски подели радост због добијања новог пастира у Цркви Христовој. Литургији су присуствовали и представници локалне самоуправе града Чачка. У слову своје Архипастирске беседе, Преосвећени Владика је рекао да смо ми сведоци Христови, исто као што је то била и Света Марина. Подсетио нас је на њено житије, као и на пример по коме треба да непоколебиво сведочимо веру. Владика је пожелео свакога добра оцу Александру и његовој породици. Он сада почиње другачији начин живота и служења у Цркви. Такође, пожелео је Божији благослов оцу Владу Капларевићу који прелази на службу у Епархију нишку. Преосвећени је похвалио труд посвећен уређењу простора око храма, у чему је најзаслужнији град Чачак са својим представницима. После молитве благодарности, Епископ је освештао и преломио славски колач у част Свете великомученице Марине. Братство овог Светог храма у Атеници је приредило трпезу љубави за све присутне, на којој се Епископу и присутнима обратио речима благодарења новорукоположени презвитер Александар. Чтец Филип Нешковић
Небојша Дугалић одржао предавање на платоу испред Храма Преображења Господњег на Златибору
Празник Огњена Марија који православни хришћани прослављају 30. јула, на Златибору је увеличао Небојша Дугалић који је у порти Храма Преображења Господњег одржао предавање на тему „Савремени човек и савремени свет“. Предавање је почело око 19 часова, а Дугалић је говорио о улози данашњег човека у савременом свету, његовим страховима, надама и бригама, као и вечним темама о животу, смрти и љубави. Сат времена трајао је монолог да би се потом укључили и присутни који су били заинтересовани да глумцу поставе своја питања. Небојша је на свако питање одговарао веома стрпљиво и студиозно, због чега је награђен великим аплаузом публике. Небојша Дугалић је наш познати филмски и позоришни глумац, редитељ и професор глуме. Остварио је више улога у телевизијским драмама, на радију, филму, а од 2017. године је и редовни професор на Факултету савремених уметности. У оквиру богатог програма златиборског Културног лета следеће дешавање испред Храма Преображења Господњег је предавање свештеника Александра Јевтића 6. августа од 19 часова, на тему “Смисао живота по Достојевском“. Извор: Туристичка организација Златибор
Прослава поводом 200 година постојања стапарског Храма Светог архангела Гаврила
Црква у Стапарима, поред Ужица, обележила је свога заштитника Светог архангела Гаврила и уједно 200 година свога постојања. Припреме за овако важан јубилеј започеле су доста раније. Формиран је грађевински одбор за обнову овога храма, који је заједно са својим свештеником и матичном ЦО Ужице извео обимне грађевинске радове. За кратко време замењена је кровна конструкција, дозидана припрата, замењена електро инсталација, урађен мермерни под, замењена столарија, ограда. Храм је у својој историји више пута обнављан а ово је најобимнија обнова. Централна прослава започела је Светом Литургијом коју је у име Епископа жичког Г. Јустина предводио архијерејски намесник ужички протојереј ставрофор Милош Босић. Саслуживали су му ужички пароси: протојереј Владимир Дуканац, старешина храма Светог великомученика Георгија у Ужицу, протојереј ставрофор Драгољуб Костић, протојереј Добрица Миленковић, протонамесник Милан Луковић, протонамесник Михаило Вуковић и ђакон Милан Босић. По завршеној Литургији извршен је опход око храма, пререзан славски колач, подељене захвалнице најзаслужнијим појединцима што храм сија у пуном сјају. Пре трпезе љубави изведен је културно-уметнички програм у коме су узели учешће хор при Храму Светог Георгија у Ужицу, гуслар Данило Томић, изворне певачке групе, КУД “Севојно“. Овом приликом захваљујемо се свима који су узели учешће у обнови ове светиње, за коју верујемо да ће бити место сабирања многих генерација које долазе после нас. Протојереј Добрица Миленковић
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, Осврт на Господње речи: На темељу вере засноваћу Цркву Своју и ни врата пакла је неће надвладати
Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује.
Храмовна слава Манастира Светих архангела у Ковиљу
У понедељак 26. јула 2021. године у Ковиљу, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светих Архангела у Ковиљу, а саслуживали су: протојереј Драган Стевић, намесник пожешко-ариљски, јереј Зоран Стевлић, парох кушићки, и јереј Јован Кушић, парох ковиљски, уз присуство монаха и монахиња као и не малог броја верног народа. Владика нас је данас подсетио, у својој беседи, да наш хришћански живот уподобљавамо животу анђела. Сав наш труд јесте у стицању непролазног блага. Сатана је отпао од Бога и поставио јер је сматрао себе вишим од Бога. Бог нам даје спасење и Сатана би се спасао да се покајао пред Богом. Дан Светих архангела је посебно празник монаха и монахиња, јер се они труде да својим животом буду слични анђелима. Ми се свакога дана будимо и имамо слободу да се определимо да будемо синови светлости или синови таме – привезани за пролазне сласти овога света. Уколико се не будемо држали Божијих заповести нећемо се спасти. Бити са Господом Христом је циљ нашег живота, а он се задобија већ овде и сада на земљи – и то на Светој Литургији причешћем Телом и Крвљу Христовом. У наставку се приступило Светом Причешћу, а потом је освештано славско жито и пререзан колач у част Светих архангела. Јереј Јован Кушић
Најава: Златибор, 30. август 2021. у 19.00, Небојша Дугалић, “Савремени човек и савремени свет“
Друга свеска часописа „Николајеве студије“
Николајеве студије, година I, број 2, https://nicholaistudies.org/2021/I, Београд: Хришћански културни центар „др Радован Биговић“, 2021. 330 стр. Из штампе је изашла друга свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. У другој свесци Николајевих студија објављен је есеј брата Ришара из Тезеа надахнут мислима владике Николаја, чланак епископа Иринеја Добријевића о мисији Николаја Велимировића у Америци 1915–1918. године, као и чланак Славице Поповић Филиповић о мисији Николаја Велимировића у Великој Британији током Првог светског рата. Истраживање Растка Ломпара штампано у другој свесци часописа посвећено је проблему аутентичности беседе владике Николаја над одром Димитрија Љотића 24. априла 1945. године, а чланак Немање Андријашевића лику владике Николаја према преписци Ђорђа Радина и Ђока Слијепчевића. Жељко Перовић аутор је чланка о ставовима епископа Николаја према фашизму, Илија Кајтез чланка о Велимировићевом поимању рата, док је проф. Павле Ботић аутор чланка о тајноводству Светог владике Николаја. У другој свесци часописа објављен је и осврт на зборник чланака о игуманији Ани Аџић из пера Дејана Танића, као и осврт на нову публикацију о сиротишту Светог Николе у Битољу – Богдају. На крају ове свеске, која садржи преко 300 страна, штампан је и преглед одабране новије библиографије Николајевих студија. Најављени попис академских истраживања односно одбрањених завршних и докторских теза посвећених питањима наслеђа Николаја Велимировића (каквих је теза заправо знатно више него што се дало претпоставити) није изашао у овој свесци, већ је померен за неку од наредних свесака будући да је још увек прилично далеко од потпуног. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу, а друга свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2021/I/2. Наредна свеска Николајевих студија (година II, бр. 3) требало би да буде објављена на енглеском језику јануара 2022. године. Садржај друге свеске Николајевих студија: Есеј: – Брат Ришар, „Како је Христос своје ученике учио да ходе уздигнуте главе“ (на енглеском), стр. 235–248; Оригинални научни радови: – Епископ Иринеј Добријевић, „Николај Велимировић: Велики рат и Америка 1915–1918“ (на енглеском), 249–266; – Славица Поповић Филиповић, „Од малог српског манастира до лондонске катедрале: Отац Николај Велимировић у мисији у Великој Британији у Првом светском рату“, 267–342; – Растко Ломпар, „Проблем аутентичности говора Епископа Николаја Велимировића над одром Димитрија Љотића 24. априла 1945. године“, 343–368; – Немања Андријашевић, „Ђорђе Радин о Владици др Николају Велимировићу и Српској Православној Цркви у Америци“, 369–394; Прегледни радови: – Жељко Перовић, „Да ли је Свети Владика Николај био фашиста? Преглед његових светосавских обраћања од марта 1935. до априла 1941. године“, 395–434; – Илија Кајтез, „Поимање рата и мира код Светог Николаја Велимировића, српског великана“, 435–474; – Павле Ботић, „Тајноводство Светог Владике Николаја“, 475–494; Осврти: – Дејан Танић, „Игуманија Ана (Аџић) — оличење посвећености“, 495–500; – Срећко Петровић, „У Богдају ка’ у Рају, у Богдају“, 501–524; Новости: „Белешке Николајевих студија, јануар–јули 2021. године“ (на енглеском), 525–526; Библиографија: „Новија библиографија, 2018–2020“ (на енглеском и српском), 527–546; „Нове књиге“, 547–551; „Аутори у овом броју Николајевих студија“ (на енглеском), 552. Извор: https://nicholaistudies.org / николајеве-студије.срб
Величанствен концерт Данице Црногорчевић на платоу испред Храма Преображења Господњег на Златибору
У оквиру богатог програма „Златиборског културног лета“, 23. јула 2021. године са почетком у 19:00 на платоу испред Храма Преображења Господњег на Златибору одржан је концерт етно и духовне музике Данице Црногорчевић, у присуству великог броја гостију и посетилаца. Концерт је у 19 часова отворен нумером „ Не гони коња мори, момче“, док је касније ова млада талентована уметница угрејала душу свих присутних песмама: „Маријо славна“, „Говори Господе“, „Каранфил се на пут спрема“, „Удаде се Јагодо“, „Жубор вода жуборила“, „Еј драги драги“, „Српкиња је мене мајка родила“, „Сини јарко сунце са Косова“… Велико одушевљење публике и громогласан аплауз изазвала је и новокомпонована песма „Кроз живот и смрт“ чији је текст писао Даницин супруг, ђакон Иван Црногорчевић, као и песма о страдању српског народа у Јасеновцу „Рано моја“ за коју је снимљен и спот. Певачка етно грпа „Горица“ је такође употпунила овај концерт песмом „Црвен цвете“. Концерт је завршен песмом која је посвећена Светом Василију Острошком. Даница Црногорчвић, певачица етно и духовне музике и дипломирана историчарка уметности, у концерту који је трајао више од сат времена, својим гласом улепшала је ово летње златиборско вече, док је публика на то одговорила громогласним аплаузом и певањем. Следеће културно дешавање у Храму Преображења Господњег биће гостовање глумца Небојше Дугалића 30. јула са почетком у 19:00 часова. Извор: Туристичка организација Златибор
Слава Храма Светог архангела Гаврила у Рашки
Дана 26. јула када наша Света Црква прославља Светог архангела Гаврила, верни народ у Рашки се сабрао да прослави своју храмовну славу Сабор светог архангела Гаврила. Светом Литургијом началствовао је протонамесник Данило Петровић, архијерејски намесник студенички; а саслуживали су јереј Никола Ћурчић, старешина храма у Рашки, и ђакон Ненад Дукић. Након Свете Литургије освећен је и пререзан славски колач. Сабраном народу, пригодном беседом, обратио се отац Данило Петровић, указујући на то да су Свети архангел Гаврило и његов празник веома омиљени код нашег народа иако није обележен црвеним словом, и подсетио на сва радосна јављања Светог Гаврила у вези са рођењем Светог Јована Крститеља и Господа Исуса Христа. Протонамесник Данило Петровић захвалио се присутнима, и свима који су учествовали у организацији и помогли да се овај празник прослави. Прослава храмовне славе завршена је трпезом љубави. Ђакон Ненад Дукић
Храмовна слава и рукоположење у Атеници
„Овчица Твоја Исусе, Марина, зове силним гласом: ‘Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.‘ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.” Дана 30. јула 2021. године верни народ чачанског краја прославио је храмовну славу атеничке Цркве посвећене Светој великомученици Марини. Литургијским слављем началствовао је Епископ жички Господин Јустин уз саслужење: архимандрита Саве (Илића), архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Нешка Богдановића, протонамесника Дејана Марковића, јереја Радише Сеочанца, јереја Влада Капларевића, протођакона Александра Грујовића, јерођакона Николаја (Јоцића) из Епархије нишке, ђакона Бранислава Јоцића (Београдско-карловачка Архиепископија), ђаконȃ Стефана Милошевског и Стефана Симића. На малом входу Владика је произвео пароха атеничког јереја Радишу Сеочанца у чин протојереја, а у наставку божанствене Литургије рукоположио је свог дугогодишњег протођакона Александра Грујовића у чин презвитера. Сабрање је једнодушно клицало „Аксиос” потврђујући ревност са којом се новорукоположени кроз служење припремао за примање узвишеног чина презвитерског. Посебну радост донело је присуство многобројног свештенства и монаштва са разних страна, али и верног народа који је дошао да литургијски подели радост због добијања новог пастира у Цркви Христовој. Литургији су присуствовали и представници локалне самоуправе града Чачка. У слову своје Архипастирске беседе, Преосвећени Владика је рекао да смо ми сведоци Христови, исто као што је то била и Света Марина. Подсетио нас је на њено житије, као и на пример по коме треба да непоколебиво сведочимо веру. Владика је пожелео свакога добра оцу Александру и његовој породици. Он сада почиње другачији начин живота и служења у Цркви. Такође, пожелео је Божији благослов оцу Владу Капларевићу који прелази на службу у Епархију нишку. Преосвећени је похвалио труд посвећен уређењу простора око храма, у чему је најзаслужнији град Чачак са својим представницима. После молитве благодарности, Епископ је освештао и преломио славски колач у част Свете великомученице Марине. Братство овог Светог храма у Атеници је приредило трпезу љубави за све присутне, на којој се Епископу и присутнима обратио речима благодарења новорукоположени презвитер Александар. Чтец Филип Нешковић
Небојша Дугалић одржао предавање на платоу испред Храма Преображења Господњег на Златибору
Празник Огњена Марија који православни хришћани прослављају 30. јула, на Златибору је увеличао Небојша Дугалић који је у порти Храма Преображења Господњег одржао предавање на тему „Савремени човек и савремени свет“. Предавање је почело око 19 часова, а Дугалић је говорио о улози данашњег човека у савременом свету, његовим страховима, надама и бригама, као и вечним темама о животу, смрти и љубави. Сат времена трајао је монолог да би се потом укључили и присутни који су били заинтересовани да глумцу поставе своја питања. Небојша је на свако питање одговарао веома стрпљиво и студиозно, због чега је награђен великим аплаузом публике. Небојша Дугалић је наш познати филмски и позоришни глумац, редитељ и професор глуме. Остварио је више улога у телевизијским драмама, на радију, филму, а од 2017. године је и редовни професор на Факултету савремених уметности. У оквиру богатог програма златиборског Културног лета следеће дешавање испред Храма Преображења Господњег је предавање свештеника Александра Јевтића 6. августа од 19 часова, на тему “Смисао живота по Достојевском“. Извор: Туристичка организација Златибор
Прослава поводом 200 година постојања стапарског Храма Светог архангела Гаврила
Црква у Стапарима, поред Ужица, обележила је свога заштитника Светог архангела Гаврила и уједно 200 година свога постојања. Припреме за овако важан јубилеј започеле су доста раније. Формиран је грађевински одбор за обнову овога храма, који је заједно са својим свештеником и матичном ЦО Ужице извео обимне грађевинске радове. За кратко време замењена је кровна конструкција, дозидана припрата, замењена електро инсталација, урађен мермерни под, замењена столарија, ограда. Храм је у својој историји више пута обнављан а ово је најобимнија обнова. Централна прослава започела је Светом Литургијом коју је у име Епископа жичког Г. Јустина предводио архијерејски намесник ужички протојереј ставрофор Милош Босић. Саслуживали су му ужички пароси: протојереј Владимир Дуканац, старешина храма Светог великомученика Георгија у Ужицу, протојереј ставрофор Драгољуб Костић, протојереј Добрица Миленковић, протонамесник Милан Луковић, протонамесник Михаило Вуковић и ђакон Милан Босић. По завршеној Литургији извршен је опход око храма, пререзан славски колач, подељене захвалнице најзаслужнијим појединцима што храм сија у пуном сјају. Пре трпезе љубави изведен је културно-уметнички програм у коме су узели учешће хор при Храму Светог Георгија у Ужицу, гуслар Данило Томић, изворне певачке групе, КУД “Севојно“. Овом приликом захваљујемо се свима који су узели учешће у обнови ове светиње, за коју верујемо да ће бити место сабирања многих генерација које долазе после нас. Протојереј Добрица Миленковић
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, Осврт на Господње речи: На темељу вере засноваћу Цркву Своју и ни врата пакла је неће надвладати
Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује.
Храмовна слава Манастира Светих архангела у Ковиљу
У понедељак 26. јула 2021. године у Ковиљу, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светих Архангела у Ковиљу, а саслуживали су: протојереј Драган Стевић, намесник пожешко-ариљски, јереј Зоран Стевлић, парох кушићки, и јереј Јован Кушић, парох ковиљски, уз присуство монаха и монахиња као и не малог броја верног народа. Владика нас је данас подсетио, у својој беседи, да наш хришћански живот уподобљавамо животу анђела. Сав наш труд јесте у стицању непролазног блага. Сатана је отпао од Бога и поставио јер је сматрао себе вишим од Бога. Бог нам даје спасење и Сатана би се спасао да се покајао пред Богом. Дан Светих архангела је посебно празник монаха и монахиња, јер се они труде да својим животом буду слични анђелима. Ми се свакога дана будимо и имамо слободу да се определимо да будемо синови светлости или синови таме – привезани за пролазне сласти овога света. Уколико се не будемо држали Божијих заповести нећемо се спасти. Бити са Господом Христом је циљ нашег живота, а он се задобија већ овде и сада на земљи – и то на Светој Литургији причешћем Телом и Крвљу Христовом. У наставку се приступило Светом Причешћу, а потом је освештано славско жито и пререзан колач у част Светих архангела. Јереј Јован Кушић
Најава: Златибор, 30. август 2021. у 19.00, Небојша Дугалић, “Савремени човек и савремени свет“
Друга свеска часописа „Николајеве студије“
Николајеве студије, година I, број 2, https://nicholaistudies.org/2021/I, Београд: Хришћански културни центар „др Радован Биговић“, 2021. 330 стр. Из штампе је изашла друга свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. У другој свесци Николајевих студија објављен је есеј брата Ришара из Тезеа надахнут мислима владике Николаја, чланак епископа Иринеја Добријевића о мисији Николаја Велимировића у Америци 1915–1918. године, као и чланак Славице Поповић Филиповић о мисији Николаја Велимировића у Великој Британији током Првог светског рата. Истраживање Растка Ломпара штампано у другој свесци часописа посвећено је проблему аутентичности беседе владике Николаја над одром Димитрија Љотића 24. априла 1945. године, а чланак Немање Андријашевића лику владике Николаја према преписци Ђорђа Радина и Ђока Слијепчевића. Жељко Перовић аутор је чланка о ставовима епископа Николаја према фашизму, Илија Кајтез чланка о Велимировићевом поимању рата, док је проф. Павле Ботић аутор чланка о тајноводству Светог владике Николаја. У другој свесци часописа објављен је и осврт на зборник чланака о игуманији Ани Аџић из пера Дејана Танића, као и осврт на нову публикацију о сиротишту Светог Николе у Битољу – Богдају. На крају ове свеске, која садржи преко 300 страна, штампан је и преглед одабране новије библиографије Николајевих студија. Најављени попис академских истраживања односно одбрањених завршних и докторских теза посвећених питањима наслеђа Николаја Велимировића (каквих је теза заправо знатно више него што се дало претпоставити) није изашао у овој свесци, већ је померен за неку од наредних свесака будући да је још увек прилично далеко од потпуног. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу, а друга свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2021/I/2. Наредна свеска Николајевих студија (година II, бр. 3) требало би да буде објављена на енглеском језику јануара 2022. године. Садржај друге свеске Николајевих студија: Есеј: – Брат Ришар, „Како је Христос своје ученике учио да ходе уздигнуте главе“ (на енглеском), стр. 235–248; Оригинални научни радови: – Епископ Иринеј Добријевић, „Николај Велимировић: Велики рат и Америка 1915–1918“ (на енглеском), 249–266; – Славица Поповић Филиповић, „Од малог српског манастира до лондонске катедрале: Отац Николај Велимировић у мисији у Великој Британији у Првом светском рату“, 267–342; – Растко Ломпар, „Проблем аутентичности говора Епископа Николаја Велимировића над одром Димитрија Љотића 24. априла 1945. године“, 343–368; – Немања Андријашевић, „Ђорђе Радин о Владици др Николају Велимировићу и Српској Православној Цркви у Америци“, 369–394; Прегледни радови: – Жељко Перовић, „Да ли је Свети Владика Николај био фашиста? Преглед његових светосавских обраћања од марта 1935. до априла 1941. године“, 395–434; – Илија Кајтез, „Поимање рата и мира код Светог Николаја Велимировића, српског великана“, 435–474; – Павле Ботић, „Тајноводство Светог Владике Николаја“, 475–494; Осврти: – Дејан Танић, „Игуманија Ана (Аџић) — оличење посвећености“, 495–500; – Срећко Петровић, „У Богдају ка’ у Рају, у Богдају“, 501–524; Новости: „Белешке Николајевих студија, јануар–јули 2021. године“ (на енглеском), 525–526; Библиографија: „Новија библиографија, 2018–2020“ (на енглеском и српском), 527–546; „Нове књиге“, 547–551; „Аутори у овом броју Николајевих студија“ (на енглеском), 552. Извор: https://nicholaistudies.org / николајеве-студије.срб
Величанствен концерт Данице Црногорчевић на платоу испред Храма Преображења Господњег на Златибору
У оквиру богатог програма „Златиборског културног лета“, 23. јула 2021. године са почетком у 19:00 на платоу испред Храма Преображења Господњег на Златибору одржан је концерт етно и духовне музике Данице Црногорчевић, у присуству великог броја гостију и посетилаца. Концерт је у 19 часова отворен нумером „ Не гони коња мори, момче“, док је касније ова млада талентована уметница угрејала душу свих присутних песмама: „Маријо славна“, „Говори Господе“, „Каранфил се на пут спрема“, „Удаде се Јагодо“, „Жубор вода жуборила“, „Еј драги драги“, „Српкиња је мене мајка родила“, „Сини јарко сунце са Косова“… Велико одушевљење публике и громогласан аплауз изазвала је и новокомпонована песма „Кроз живот и смрт“ чији је текст писао Даницин супруг, ђакон Иван Црногорчевић, као и песма о страдању српског народа у Јасеновцу „Рано моја“ за коју је снимљен и спот. Певачка етно грпа „Горица“ је такође употпунила овај концерт песмом „Црвен цвете“. Концерт је завршен песмом која је посвећена Светом Василију Острошком. Даница Црногорчвић, певачица етно и духовне музике и дипломирана историчарка уметности, у концерту који је трајао више од сат времена, својим гласом улепшала је ово летње златиборско вече, док је публика на то одговорила громогласним аплаузом и певањем. Следеће културно дешавање у Храму Преображења Господњег биће гостовање глумца Небојше Дугалића 30. јула са почетком у 19:00 часова. Извор: Туристичка организација Златибор
Слава Храма Светог архангела Гаврила у Рашки
Дана 26. јула када наша Света Црква прославља Светог архангела Гаврила, верни народ у Рашки се сабрао да прослави своју храмовну славу Сабор светог архангела Гаврила. Светом Литургијом началствовао је протонамесник Данило Петровић, архијерејски намесник студенички; а саслуживали су јереј Никола Ћурчић, старешина храма у Рашки, и ђакон Ненад Дукић. Након Свете Литургије освећен је и пререзан славски колач. Сабраном народу, пригодном беседом, обратио се отац Данило Петровић, указујући на то да су Свети архангел Гаврило и његов празник веома омиљени код нашег народа иако није обележен црвеним словом, и подсетио на сва радосна јављања Светог Гаврила у вези са рођењем Светог Јована Крститеља и Господа Исуса Христа. Протонамесник Данило Петровић захвалио се присутнима, и свима који су учествовали у организацији и помогли да се овај празник прослави. Прослава храмовне славе завршена је трпезом љубави. Ђакон Ненад Дукић