Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Умеће праштања – Као што и ми њима опраштамо тако и Ти нама опрости“
Један хришћанин по имену Ђорђе имао је проблема са суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори, а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дође крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га преда суду. Али Ђорђе се прво упутио код свога духовника, старца Силуана, да потражи од овога благослов за то. Саслушавши исповест свога чеда, старац Силуан му рече: ,,Чини како желиш, дете моје. Али, хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.“ Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, старац поче да говори:„Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим„. На ове последње речи старца Силуана, Ђорђе повика: ,,Али старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?“ А старац му одговори: ,, Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.“ Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Старчеве речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи, и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана: – „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“ Иако настала пре много векова ова прича Светог Силуана је актуелна и данас. Нарочито у недељу пред Часни Пост, коју већина нас назива ,,сиропусном“ уместо недељом праштања. То је тужна слика наших приоритета. У временима када депресија и равнодушност све више узимају маха, људи као да су изгубили способност праштања. Све је данас ,,лакше“ него изрећи или прихватити извињење. А управо ова способност праштања чини нас који себе називамо хришћанима посебним у односу на припаднике других религија. Врлину праштања Господ наш Исус Христос истиче на више места у Св. Јеванђељу. Најпре у Беседи на Гори окупљеним Јеврејима Христос говори: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5:23-24). Затим у горе поменутој молитви Оче наш: ,,и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт.6,14-15).“ На питање апостола Петра: колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Исус одговара : Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам(Мт. 18:21). Коначно, Господ Исус је током свог страдања на Голготи ове свете речи потврдио на делу. У тренутку када прикован на крсту стоји међу разбојницима и када слуша ругања и подсмех од присутних људи, Он моли Оца свога Небеског: ,,Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23:34).“ Тако чини Онај који је Једини без греха. Онај који је осуђен на најсрамнију казну без икакве кривице. Каква онда оправдања и изговоре да не опростимо своме ближњем тражимо ми грешни! Ако је љубав коју имамо међу собом оно по чему ће свет познати да смо ученици Христови, онда је праштање главни показатељ те љубави. Црква је Недељу праштања ставила непосредно пред Велики Пост да јасно покаже како праштање има приоритет у односу на пост. Узалуд нам је да постимо, молимо се, па чак и да се причешћујемо, ако нисмо у стању да опростимо једни другима. Једна од молитава пред приступање Светом Причешћу гласи: ,,Човече, желећи да једеш Тело Господње, приступи са страхом, да се не опечеш, јер је огањ. Пијући пак божанску Крв ради заједнице с њим, најпре се помири са онима који су ти што нажао учинили. Онда смело једи Тајанствено јело (Молитвено правило пред Свето Причешће).“ Као што видимо, праштати не значи само прихватити, већ и измолити опроштај. Ово последње је много теже од првог. Нарочито је тешко онда када попут онога Ђорђа из приче, осећамо да уопште нисмо криви за лош однос са ближњим. Да бисмо замоли свога брата за опроштај, прво морамо постати свесни својих грехова, а пре свега своје грешности. То не може учинити неко ко попут лицемерног фарисеја, себе сматра бољим од осталих људи на свету, већ само онај који као самопрекорни цариник вапи к Богу: ,,Боже, милостив буди мени грешноме!“ Нема човека да живи, а да не греши. Нисмо ништа мање грешни од оних с којима смо у завади. И нама и њима треба спасење од греха и смрти. Ако сматрајући себе правичним, а ближњег кривим не желимо да се помиримо с њим, ничиме се нећемо моћи оправдати када изађемо пред Суд Божији. Баш као што рече Господ у својој Беседи на гори: ,,мири се са супарником својим(тј. оним с ким си у завади) брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну.“(Мт. 5:25-26) Са друге стране, не смемо дозволити себи ни да ,,дигнемо руке од својих ближњих.“ Христов одговор на Петрово питање није математички прорачун нити законска норма, већ опомена да увек верујемо у нов почетак и препород душа наших ближњих. Другим речима, Господ хоће да нам каже да не постоји ,,непоправљива“ особа и да сваком ко се о нас огреши и замоли опроштај. морамо дати нову шансу. Грешнике који се кају Бог дочекује раширених руку и прави од њих светитеље. То најјасније сведоче примери светих краљева и царева јудејских Давида и Соломона али и наших Светих Немањића. Кад безгрешни Господ са радошћу прихвата сваког блудног сина који му
Опело и сахрана новопрестављеног протојереја Ратка Радојичића
На дан када Света Црква слави Светог великомученика Теодора Тирона 2.марта/17.фебруара, свештенство и верни народ молитвено су се опростили од протојереја Ратка Радојичића, пензионисаног пароха белановичког, који је уснуо у Господу 28/15.фебруара после краће болести у Ваљевској болници. Опело у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, где је почивши прота службовао тридесет и три године, служили су: протојереј Светолик Марковић, арх.намесник качерски, протојереј-ставрофор Гојко Терзић парох цветановачки, протонамесник Слободан Алексић парох белановички, јереј Горан Џопалић парох заграђски, јереј Миодраг Марковић парох моравачки, јереј Ивица Тадић из Краљева, јереј Срећко Богићевић парох при Цркви Лазарици у Београду, протојереј Чедомир Дамљановић пензионисани парох милановачки, ђакон Слободан Пејовић и ђакон Синиша Јовановић из Врњачке Бање. На опелу, поред чланова породице и сродника, био је и велики број верног народа из Белановице и околних села, који су се сабрали да молитвено испрате свога бившег пароха. Пригодном беседом присутнима се обратио протојереј Светолик Марковић. Он је присутне подсетио на животни пут проте Ратка, од родног села Дуба, преко одласка у богословију у Крку, рукоположења, на године рада у три парохије које је о током свог пастирског рад опслуживао, те његовог пензионисања као пароха белановачког 2008. године. Такође, истакао је врлине које је прота имао, као и на узвишеност службе на коју је био призван, нарочито како је свој пастирски крст носио у доба безбожног комунизма. – Најузвишенија дужност коју човек у овоме свету врши је дужност свештенослужитеља, та дужност је поверена малобројнима који су позвани и призвани од Бога. У животу смо јаки онолико колико је јако оно чему смо се предали. Сви ми предајемо наше животе нечему. Неки задовољству, неки друштвеном положају, неки породици и послу, али све је то пролазно и нестално. И свет је пролазан и похота његова, а онај који твори вољу Божију, остаје вавек ( 1 Јн 2, 17). Најјачи је онај који себе предаје Господу. Господ је моја снага и моје спасење чега да се бојим. Бесмртан је онај који предаје свој живот Ономе Ко је бесмртан и Ко је рекао: Ја сам васкрсење и живот, истакао је прота Светолик. И наш драги прота Ратко од ране младости изабрао је Господа, да Њему служи и Њега слави као свештенослужитељ у Цркви. Служио је верно и непоколебиво у временима када није било лако бити свештеник и то је чинио све до овог часа када га Господ позва у своја обиталишта: Ходите благословени Оца мојега примите Царство које вам је припремљено од постања света. Цитирајући Светог апостола Павла: „Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, сад ме очекује венац правде који ће ми у онај дан дати Господ праведни судија“, отац Светолик је завршио своју беседу. Након опела тело уснулога свештенослужитеља је обнето у литији око храма, а потом је погребна поворка кренула до гробља у Белановици где је тело протојереја Ратка уз певање Васкрсног тропара предато земљи да га чува до свеопштег Васкрсења и Другог доласка Христовог. Ђакон Слободан Пејовић
Уснуо у Господу протојереј Ратко Радојичић (1943-2022)
На дан када прослављамо Светог апостола Онисима и Преподобног Јевсевија Пустињака, у болници у Ваљеву уснуо је наш отац, брат и најдражи пријатељ протојереј Ратко Радојичић. Отац Ратко је рођен 1943. године од оца Миломира и мајке Драгице у селу Дуб код Бајине Баште. Основну школу је завршио у Злодолу, а богословију у Манастиру Крка. Рукоположен је у чин ђакона 16. а у чин презвитера 23. јула 1967. године од стране Епископа жичког Василија у Прилипцу код ужичке Пожеге. На прву парохију је послат 1. августа 1967. године у Брекову где је обновио парохијски дом, и у суседној парохији бјелушкој коју је опслуживао је саградио трпезарију са звоником и канцеларијом. Године 1970. је постављен за пароха у Шилопају код Горњег Милановца где је такође саградио црквени дом, трпезарију, канцеларију и опремио и саградио црквену библиотеку. Од 16. новембра 1975. године постаје парох друге белановачке парохије и ту остаје све до одласка у пензију 2008. године. У Белановици прота Ратко је са другим парохом такође подигао велику трпезарију са канцеларијама, радио неуморно на уређивању парохије и прослављања имена Божијег међу народом. Отац Ратко је био свештеник мирне нарави, милостивог срца, очинске љубави, велик у делу и речима, широкогруд у праштању. Поседовао је народску мудрост и највише је саветовао онако како то народ најрадије прихвата – кроз шалу. Познавао је сваког парохијана у дубину душе, крстио је неколико генерација, а колико се сродио са народом говори и то да је након пензије остао да живи у Белановици. Имао је поштовање не само својих парохијана већ и људи из околине. Може се слободно рећи да је Белановица поред многих других била позната и по проти Ратку. У браку са супругом Станимирком је добио двоје деце и од њих четворо унучади и једно праунуче. Тело проте Ратка ће бити изложено у Цркви Покрова Пресвете Богородице у Белановици где ће се и опело служити 02. марта 2022. године у 12 часова. Вечан ти спомен достоблажени брате и оче наш Ратко. Ђакон Синиша Јовановић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Ивањици
У Недељу месопусну Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Цркви Светог цара Константина и царице Јелене у Ивањици и том приликом у чин презвитера рукоположио ивањичког ђакона Огњена Јузбашића. Владики су саслуживали архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, старешина ивањичке цркве протојереј Ненад Бајић, парох ивањички протојереј Синиша Пецић, ђакон (а потом свештеник) Огњен Јузбашић и ђакон Стефан Симић. Богослужење је било величанствено пошто су уз појца Ивана Трајковића монахиње Манастира Ковиље принеле Богу појачко благољепије. Верујући народ који је потпуно испунио црквени простор имао је прилику да поуку Цркве чује из уста Владике Јустина који нас је све подсетио на близину Великог Поста када се ваља додатно потрудити ради задобијања некада грехом изгубљеног вечног живота. Преосвештени је указао да је ради тога Господ Исус Христос и дошао међу нас, показао нам како треба да живимо, чега да се клонимо, које врлине да имамо да бисмо то остварили. Божје заповести дате још у Старом Завету Спаситељ наш је сажео у само две заповести које у центар стављају љубав Бога и човека, па уколико у другом човеку – „једноме од ових малих“ препознамо Бога и послужимо му, то нам може осигурати добар одговор на Страшном Суду који је целом свету од Бога најављен. – Сила и свемогућство Божје које ће том приликом наступити онима који су Божји неће бити страшна, већ ће бити природна, пошто још овде на земљи кроз активан црквени живот ми већ на неки начин, покајањем, причешћем, већ то живимо и осећамо. Светитељима је дато да једни међу другима осете светост Божју, а на ту светост смо сви ми позвани. Као што је велики светитељ Николај Велимировић једном приликом рекао да се поред Светог Јована Максимовића (Шангајског) осетио малим, истакао је Владика Јустин. Приликом трпезе љубави, уприличеној у недавно обновљеном простору парохијског дома, благодарним словом, свима се обратио и јереј Огњен Јузбашић који се позвао на речи Светог Јована Златоустог о узвишености и високом достојанству свештеничког служења које је изнад царског, обећавши Епископу да ће се и даље трудити у свему што му од Цркве буде поверено. Јереј Младен Миливојевић
Ктиторска слава Манастира Студенице
Данас 26. фебруара 2022. године када Света, Саборна и Апостолска Црква празнује Преподобног оца нашег Симеона Мироточивог служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Студеници. Началствовао је Епископ жички Господин Јустин уз саслужење игумана Манастира Студеница архимандрита Тихона (Ракићевића), архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО, архимандрита Тимотеја (Миливојевића) игумана Манастира Вазнесење, јеромонаха Агатангела (Будишина) из Минска, јеромонаха Виталија (Милошевића) сабрата Манастира Студенице, протојереја Ивана Радовановића благајника ЕУО, протојереја Александра Грујовића и ђакона Стефана Симића. Већ традиционално, у великом броју сабрало се и монаштво наше Епархије. У Светој обитељи студеничкој сабрали смо се у евхаристијској радости у великом броју, у благолепију и појању архијерејске, око нашег Епископа и Оца Јустина. У току Свете Литургије по завршетку читања Светог Јеванђеља обратио нам се Владика Јустин уз пригодну беседу. Владика је најпре честитао игуману оцу Тихону и братији славу, а потом и самом присутном верном народу и читавом роду српском, осврнувши се на значај родоначелника Светога Симеона Мироточивог и на сам пут светитеља и Свете лозе Немањића. Свети Симеон је ишао оним уским путем ка Господу и тежио ка Царству Небеском а не царству земаљском и пролазности. Ми треба да се угледамо на примере наших светих и да ходимо тим путем који није нимало лак већ тесан и тежак, али са великом надом на Васкрсење. Данас се наша Црква сећа и моли за оне уснуле у нади на Васкрсење и живот вечни. Светом Причешћу приступио је велики број вернога народа и деце у којима је наша нада да ће они бити наследници наших светих предака. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а по завршетку приређена је пригодна трпеза љубави. У Житију Светог Симеона које је написао отац наш Сава, пише: Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његова па до смрти: Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење. Када је овај младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, па је тако и друго крштење примио. Јер све је било чудно са овим мужем: када је био дете примио је два крштења; и опет када је примио свети анђелски образ, и ту је примио два благослова – мали образ и велики. А ево и после успенија његова пречасно тело његово би двапут сахрањено: први пут у Светој Гори, где му би и уснуће, и опет отуда би узет и пренесен овамо у Студеницу, и са великом почашћу и красним славословљем овде по други пут беху положене његове часне мошти у гроб. Од рођења му 46 година, и ту одмах по Божјој вољи прими владавину. И остаде опет у владавини 37 година, и ту одмах прими свети анђелски образ. И поживе у том образу 3 године. И цео живот његов био је 86 година. А престављење блаженога оца и ктитора господина Симеона би 6708 године, месеца фебруара у 13. дан преложи се ка вечном блаженству. Значај и величина овога празника за нас православне хришћане има огроман значај и битност за српски народ који данас слави родоначелника наше нације, не желимо бити пристрасни али слободно можемо да се радујемо што нам је Бог подарио светородну лозу од које данас прослављамо оца српске нације. Свети Владика Николај Велимировић је говорио: српску државу су стварали и оснивали светитељи Божији, има ли шта веће од тога? Чтец Петар Ђерковић
,,Светосавље српске науке – Никола Тесла и Михајло Пупин“ Угледни час који је спојио науку и веру – Севојно
У петак, 25. 2. 2022. године, у ОШ ,,Алекса Дејовић“ у Севојну, г-ђа Милица Глукчевић вероучитељица и г-ђа Јована Божовић, наставница технике и технологије, спојиле су веру и науку у један угледни час ,,Светосавље српске науке – Никола Тесла и Михајло Пупин.’’ Овом часу претходиле су вишемесечне припреме у виду прикупљања доказа као и присуства на online предавањима у организацији СПЦ у Чикагу, које је држала председница Образовно – истраживачког друштва Михајло Пупин и мултикултурални амбасадор Унеско клуба Универзитета Сорбона, Александра Нинковић Ташић. Циљ овог часа био је да се деца упознају са два српска великана, Николом Теслом и Михајлом Пупином, али кроз другачије чињенице. Иако су живели и радили у Америци, успели су да савладају највеће изазове и да сачувају традицију, али и веру у Светосавље, која им је помогла да постану људи, којима се дивио цео свет. Главни мотиви њиховог стваралаштва леже управо у Светосављу јер су стално истицали да њихови научни радови морају бити за добробит српског рода али и целог човечанства. ,,Ја сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету’’. Ово нам је Никола Тесла оставио у аманет и обавезао сваку нову генерацију нашег народа да држи до своје вере и националног идентитета, ма где био и шта радио. ,,По плодовима њиховим познаћете их’’ рекао је Исус Христос (Мт 7,16). Плодови Николе Тесле и Михајла Пупина били су светлоносни, како у буквалном тако и у духовном смислу. С једне стране, они су свет увели у ново доба цивилизације. С друге стране, они су били прави Светосавци . На оба нивоа су нам учинили непроцењиво добро. Након што су наставнице уз помоћ презентације, слика и књига одржале предавање, други део часа организован је тако што су деца појединачно радила мапе ума о овим научницима. Након тога, деца су сама презентовала своје мапе тј. шта су запамтили. Пред крај часа ђаци су евалуирали час. Часу су присуствовали педагог, наставник физике и професор разредне наставе. Вероучитељ Милица Глукчевић
Предавање о стресу и депресији у Храму Свете Тројице у Краљеву
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, а у организацији црквене општине Свете Тројице у Краљеву, 24. фебруара у 19 часова одржано је предавање на тему: Како се борити против стреса и депресије? О теми су говорили протонамесник Александар Р. Јевтић и дипл. психолог Милош Благојевић. У препуној сали парохијског дома, на самом почетку присутне је поздравио старешина Храма Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, који је најавио предаваче и истакао да је ова тема све актуелнија, да све више људи има проблем са стресом и депресијом и да је подстакнут пастирском бригом према верном народу, заједно са братством храма, покренуо иницијативу да се говори о овој теми, а најкомпетентнији за то су на првом месту психолог и свештеник. У првом делу предавања о стресу и депресији говорио је психолог Милош Благојевић, који је одмах на почетку нагласио да је у животу савременог човека стрес повезан са многим факторима. Затим је присутне упознао са постојећим видовима стреса и депресије који се јављају услед разних околности живота, али и о томе како човек може и треба да се бори са овим, све учесталијим проблемима који драстично утичу на човеково физичко здравље и могу оставити дугорочне последице. Предавач је кроз сликовите примере из праксе приближио слушаоцима како се стрес и депресија могу препознати, како се одражавају на појединца и средину и на који начин можемо помоћи онима који имају проблем са стресом и депресијом. Он је посебно нагласио да је на првом месту потребно да смо ту уз наше ближње, пријатеље и познанике за које знамо да имају проблеме, а не могу сами да се са њима боре. У другом делу предавања реч је имао протонамесник Александар Р. Јевтић, свештеник при Храму Светог Саве у Краљеву и главни уредник Жичког благовесника, часописа Епархије жичке. Он је о стресу и депресији говорио наводећи примере из пастирске праксе и примере Светих Отаца, чија дела представљају неисцрпну ризницу мудрости. Наиме, отац Александар је истакао да су Свети Оци открили дубине човековог бића и пружили нам драгоцена сведочанства о томе како свако од нас може да се сачува од греха, од стреса и депресије. Такође, предавач је истакао да се на језику светоотачке литературе депресија поистовећује са чамотињом и унинијем, и да је најважније да кренемо сами од себе, да смирено прихватамо стварност, да се против стреса боримо умносрдачном молитвом, и да с љубављу прихватамо друге, да служимо другима. Пред сам крај предавања отац Александар је подсетио присутне да Црква не негира жалост и тешкоће, пример за то је Господ наш Исус Христос, који је смирено носио Свој Крст, и страдање преобразио у радост. Црква нам помаже да имамо адекватан однос према тешкоћама и страдању, и да тешкоће сагледавамо из друге перспективе, као могућност да будемо бољи, да размишљамо о себи, својим греховима и да се на прави начин боримо против стреса и депресије. Присутни су на крају овог душекорисног предавања имали прилику да предавачима постављају питања. Посебно је важно да су оба предавача комбиновала увиде из психологије и теологије, што показује да се у суочавању са проблемом стреса и депресије, све дисциплине морају ослањати на дијалог како би резултати у превенцији и лечењу били што бољи. Ђакон Горан Вучковић
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Да ли смо закаснили са васпитањем?“
Сваке вечери, након одласка супруга на спавање, једна трудница редовно је радила вежбе дисања и пратила ТВ серију Mash (Каша). Насловна тема серије постала је за њу сигнал да треба да се опусти. Заборављала је стрес тога дана, несугласице са супругом и друге проблеме које живот носи. Тада се заиста осећала срећно. Шест месеци по рођењу сина приметила је нешто необично. Шта год да је син радио, када је на телевизији пуштана насловна тема серије, застао би и пажљиво окретао главу и усмеравао пажњу. Чак и касније, са две године, дете је понављало исту радњу – као да се сећа серије коју није могао видети. Пренатална психологија је још двадесетих година прошлог века утврдила да беба може да чује у мајчином стомаку. Експериментално је показано да дете у мајчиној утроби реагује на спољашње звуке различито, скупљањем и грчењем на јаке и непријатне звуке, а опружањем и опуштањем на пријатну музику. Др Томас Верни, један од пионира у овој области, наводи пример бебе чија се мама бавила рок музиком и, док је била трудна, желела је да сними рок албум, због чега је доста времена проводила у студију. Дете је свој протест изражавало шутирајући је у стомак. Резултат је био напрслина на једном од доњих ребара мајке. С друге стране, потврђено је низом експеримената, да пуштање класичне музике, посебно Моцарта и Вивалдија, прија деци, тада се понашају као да плешу, покрети су им ритмични и чини се да уживају. Треба напоменути да музику треба пуштати тихо, и то у оним моментима када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Иначе, преко осамдесет процената времена које проведе спавајући беба и сања. Наука је тек у прошлом веку захваљујући савременој технологији дошла до сазнања о којима се већ вековима говори у православној теологији, од Старог преко Новог завета, дела Светог Григорија Ниског из четвртог века и многих других светих отаца Цркве, па све до преподобног грчког старца Порфирија Кавсокаливита – дете је од зачетка целовито психофизичко биће, а пренатални развој је камен темељац даљег развоја! Беба у мајчином стомаку је не мање човек него када изађе из стомака! У седмој недељи већ је могуће осетити покрете детета, иако оно тада има свега два до три центиметра. У трећем месецу развијају се тактилни осећаји за додир и бол. У четвртом чуло мириса и укуса, док у петом почиње да се развија слух. У шестом месецу дете већ почиње да трепће. Иако у седмом месецу почиње да се развија централни нервни систем, дете може да памти и пре тога путем такозваног ћелијског памћења. Дакле, није неопходно, како се раније веровало, да ћелије нервног система буду мијелизоване, што је сматрано предусловом памћења. Дететове ћелије могу да памте на имплицитан, рудиментарнији начин. Оно што је посебно важно: деца у стомаку могу да осећају емотивно стање мајке и да прецизно детектују промене које имају важан утицај на њихов развој. Иако не знају значење речи, памте њихову емоционалну обојеност. Протођакон др Драган Стаменковић наводи пример који показује да дете може да добије чир на дванаестопалачном цреву уколико је мајка дуже време била под стресом! Занимљив је експеримент научника Либермана. Замолио је труднице које су имале навику пушења цигарета да учествују у експерименту. Било је потребно да три дана не конзумирају дуван. Међутим, након једног дана донео им је на послужавнику неколико цигарета и рекао да уколико желе ипак могу да запале. Њихов мозак био је повезан са дететовим путем електроенцефалографа. На саму намеру мајке, чак и пре него што је дохватила цигарету, дешава се промена у можданим таласима. Истраживач је сматрао да дете препознаје мајчину намеру и буни се против навике која обома штети. Ултразвучни снимак такође показује да дете осећа стрес у моментима када мајка уноси токсичну материју. Дакле, није важно само шта трудница једе и пије, већ и шта осећа и мисли, у каквим је односима са ближњима, да ли жели дете и сл. Хормоналне промене региструју неспокојство мајке, њено тело производи хормон који преплављује дете и утиче на развој мозга. Током трудноће, ниво хормона се увећава и до деведесет хиљада пута. Као што мајка утиче на дете, тако и нерођено дете врши утицај на мајку, те ће трудноћа зависити од детета које носи. Оно је препуно матичних ћелија, тзв. микрохимера, које преко плацентне баријере одлазе у крв мајке. Могу да уђу у било које ткиво и доведу до његовог потпуног оздрављења! Пронађене су у ранама царског реза, где су вероватно стигле како би убрзале зарастање. Чак је утврђено да је ћелијски саобраћај двосмеран, тако да заостале ћелије претходног детета могу да пређу на нови фетус кроз плаценту утичући на млађу браћу и сестре. Као што микрохимере могу да буду оздрављујуће, тако могу бити и погубне за мајку – изазивајући карциноме или аутоимуне болести. Поуздано се не зна зашто је то тако, али је могуће да зависи од односа мајке према детету. Статистички подаци из СР Немачке из 1973. године које наводи професор Јеротић могу се тумачити у том светлу. Наиме, од десет хиљада у браку зачете деце, 217 је умрло релативно брзо после рођења, док тај број у ванбрачним односима износи 366. Професор сматра да поред других бројних разлога који објашњавају ову приметну разлику, никако није за потцењивање негативан став мајке према нежељеној трудноћи (само у 13% случајева дете је у ванбрачним односима било жељено). Наравно, не треба занемарити улогу очева и других ближњих у трудноћи, од чијих ће ставова и односа према мајци великим делом зависити како ће се она, а самим тим и дете осећати. Дете усваја и осећа став мајке према себи и став мајке према животу и њен начин живота утиче на дете. Овде наведени примери и подаци нам јасно показују колика се одговорност налази пред родитељима. Њихов живот, њихове бриге и стресови, њихова задовољства, њихова љубав и пажња су толико значајни да утичу на формирање детета и пре него што се оно роди. Треба живети истинским животом и на прави начин, не само због нашег благостања, већ и услед одговорности за своју децу. А, верујем да се одговор на питање шта је истински
Одржане седнице Пленума и Савета Епархије жичке
Дана 22. фебруара 2022. године, када наша Света Црква прославља Оданије празника Сретења Господњег, а под омофором и благословом Епископа жичког Господина др Јустина, у Храму Свете Тројице у Краљеву, молебаном за призив Светог Духа, који су служили игуман Манастира Студенице архимандрит др Тихон (Ракићевић), протојереј-ставрофор Љубинко Костић и протођакон Милутин Балтић, отпочела је редовна скупштина Савета Епархије жичке. Радни део седнице Пленума и Савета Епархије жичке одржан је у просторијама ЕУО, где је сабране најпре поздравио домаћин, Епископ Јустин. Након тога разматрани су сви аспекти духовног и материјалног деловања у Епархији у 2021. години. Направљен је пресек рада и пословања кроз исцрпне извештаје о финансијском пословању, грађевинским подухватима у парохијама и манастирима, затим у социјалној, духовној и културној делатности. Између осталог разговарало се и о свим осталим питањима и темама које се тичу рада на унапређењу црквеног живота у Епархији жичкој. Након радног дела, разговор је настављен за трпезом љубави. Ђакон Горан Вучковић
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Умеће праштања – Као што и ми њима опраштамо тако и Ти нама опрости“
Један хришћанин по имену Ђорђе имао је проблема са суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори, а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дође крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га преда суду. Али Ђорђе се прво упутио код свога духовника, старца Силуана, да потражи од овога благослов за то. Саслушавши исповест свога чеда, старац Силуан му рече: ,,Чини како желиш, дете моје. Али, хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.“ Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, старац поче да говори:„Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим„. На ове последње речи старца Силуана, Ђорђе повика: ,,Али старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?“ А старац му одговори: ,, Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.“ Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Старчеве речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи, и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана: – „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“ Иако настала пре много векова ова прича Светог Силуана је актуелна и данас. Нарочито у недељу пред Часни Пост, коју већина нас назива ,,сиропусном“ уместо недељом праштања. То је тужна слика наших приоритета. У временима када депресија и равнодушност све више узимају маха, људи као да су изгубили способност праштања. Све је данас ,,лакше“ него изрећи или прихватити извињење. А управо ова способност праштања чини нас који себе називамо хришћанима посебним у односу на припаднике других религија. Врлину праштања Господ наш Исус Христос истиче на више места у Св. Јеванђељу. Најпре у Беседи на Гори окупљеним Јеврејима Христос говори: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5:23-24). Затим у горе поменутој молитви Оче наш: ,,и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт.6,14-15).“ На питање апостола Петра: колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Исус одговара : Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам(Мт. 18:21). Коначно, Господ Исус је током свог страдања на Голготи ове свете речи потврдио на делу. У тренутку када прикован на крсту стоји међу разбојницима и када слуша ругања и подсмех од присутних људи, Он моли Оца свога Небеског: ,,Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23:34).“ Тако чини Онај који је Једини без греха. Онај који је осуђен на најсрамнију казну без икакве кривице. Каква онда оправдања и изговоре да не опростимо своме ближњем тражимо ми грешни! Ако је љубав коју имамо међу собом оно по чему ће свет познати да смо ученици Христови, онда је праштање главни показатељ те љубави. Црква је Недељу праштања ставила непосредно пред Велики Пост да јасно покаже како праштање има приоритет у односу на пост. Узалуд нам је да постимо, молимо се, па чак и да се причешћујемо, ако нисмо у стању да опростимо једни другима. Једна од молитава пред приступање Светом Причешћу гласи: ,,Човече, желећи да једеш Тело Господње, приступи са страхом, да се не опечеш, јер је огањ. Пијући пак божанску Крв ради заједнице с њим, најпре се помири са онима који су ти што нажао учинили. Онда смело једи Тајанствено јело (Молитвено правило пред Свето Причешће).“ Као што видимо, праштати не значи само прихватити, већ и измолити опроштај. Ово последње је много теже од првог. Нарочито је тешко онда када попут онога Ђорђа из приче, осећамо да уопште нисмо криви за лош однос са ближњим. Да бисмо замоли свога брата за опроштај, прво морамо постати свесни својих грехова, а пре свега своје грешности. То не може учинити неко ко попут лицемерног фарисеја, себе сматра бољим од осталих људи на свету, већ само онај који као самопрекорни цариник вапи к Богу: ,,Боже, милостив буди мени грешноме!“ Нема човека да живи, а да не греши. Нисмо ништа мање грешни од оних с којима смо у завади. И нама и њима треба спасење од греха и смрти. Ако сматрајући себе правичним, а ближњег кривим не желимо да се помиримо с њим, ничиме се нећемо моћи оправдати када изађемо пред Суд Божији. Баш као што рече Господ у својој Беседи на гори: ,,мири се са супарником својим(тј. оним с ким си у завади) брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну.“(Мт. 5:25-26) Са друге стране, не смемо дозволити себи ни да ,,дигнемо руке од својих ближњих.“ Христов одговор на Петрово питање није математички прорачун нити законска норма, већ опомена да увек верујемо у нов почетак и препород душа наших ближњих. Другим речима, Господ хоће да нам каже да не постоји ,,непоправљива“ особа и да сваком ко се о нас огреши и замоли опроштај. морамо дати нову шансу. Грешнике који се кају Бог дочекује раширених руку и прави од њих светитеље. То најјасније сведоче примери светих краљева и царева јудејских Давида и Соломона али и наших Светих Немањића. Кад безгрешни Господ са радошћу прихвата сваког блудног сина који му
Опело и сахрана новопрестављеног протојереја Ратка Радојичића
На дан када Света Црква слави Светог великомученика Теодора Тирона 2.марта/17.фебруара, свештенство и верни народ молитвено су се опростили од протојереја Ратка Радојичића, пензионисаног пароха белановичког, који је уснуо у Господу 28/15.фебруара после краће болести у Ваљевској болници. Опело у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, где је почивши прота службовао тридесет и три године, служили су: протојереј Светолик Марковић, арх.намесник качерски, протојереј-ставрофор Гојко Терзић парох цветановачки, протонамесник Слободан Алексић парох белановички, јереј Горан Џопалић парох заграђски, јереј Миодраг Марковић парох моравачки, јереј Ивица Тадић из Краљева, јереј Срећко Богићевић парох при Цркви Лазарици у Београду, протојереј Чедомир Дамљановић пензионисани парох милановачки, ђакон Слободан Пејовић и ђакон Синиша Јовановић из Врњачке Бање. На опелу, поред чланова породице и сродника, био је и велики број верног народа из Белановице и околних села, који су се сабрали да молитвено испрате свога бившег пароха. Пригодном беседом присутнима се обратио протојереј Светолик Марковић. Он је присутне подсетио на животни пут проте Ратка, од родног села Дуба, преко одласка у богословију у Крку, рукоположења, на године рада у три парохије које је о током свог пастирског рад опслуживао, те његовог пензионисања као пароха белановачког 2008. године. Такође, истакао је врлине које је прота имао, као и на узвишеност службе на коју је био призван, нарочито како је свој пастирски крст носио у доба безбожног комунизма. – Најузвишенија дужност коју човек у овоме свету врши је дужност свештенослужитеља, та дужност је поверена малобројнима који су позвани и призвани од Бога. У животу смо јаки онолико колико је јако оно чему смо се предали. Сви ми предајемо наше животе нечему. Неки задовољству, неки друштвеном положају, неки породици и послу, али све је то пролазно и нестално. И свет је пролазан и похота његова, а онај који твори вољу Божију, остаје вавек ( 1 Јн 2, 17). Најјачи је онај који себе предаје Господу. Господ је моја снага и моје спасење чега да се бојим. Бесмртан је онај који предаје свој живот Ономе Ко је бесмртан и Ко је рекао: Ја сам васкрсење и живот, истакао је прота Светолик. И наш драги прота Ратко од ране младости изабрао је Господа, да Њему служи и Њега слави као свештенослужитељ у Цркви. Служио је верно и непоколебиво у временима када није било лако бити свештеник и то је чинио све до овог часа када га Господ позва у своја обиталишта: Ходите благословени Оца мојега примите Царство које вам је припремљено од постања света. Цитирајући Светог апостола Павла: „Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, сад ме очекује венац правде који ће ми у онај дан дати Господ праведни судија“, отац Светолик је завршио своју беседу. Након опела тело уснулога свештенослужитеља је обнето у литији око храма, а потом је погребна поворка кренула до гробља у Белановици где је тело протојереја Ратка уз певање Васкрсног тропара предато земљи да га чува до свеопштег Васкрсења и Другог доласка Христовог. Ђакон Слободан Пејовић
Уснуо у Господу протојереј Ратко Радојичић (1943-2022)
На дан када прослављамо Светог апостола Онисима и Преподобног Јевсевија Пустињака, у болници у Ваљеву уснуо је наш отац, брат и најдражи пријатељ протојереј Ратко Радојичић. Отац Ратко је рођен 1943. године од оца Миломира и мајке Драгице у селу Дуб код Бајине Баште. Основну школу је завршио у Злодолу, а богословију у Манастиру Крка. Рукоположен је у чин ђакона 16. а у чин презвитера 23. јула 1967. године од стране Епископа жичког Василија у Прилипцу код ужичке Пожеге. На прву парохију је послат 1. августа 1967. године у Брекову где је обновио парохијски дом, и у суседној парохији бјелушкој коју је опслуживао је саградио трпезарију са звоником и канцеларијом. Године 1970. је постављен за пароха у Шилопају код Горњег Милановца где је такође саградио црквени дом, трпезарију, канцеларију и опремио и саградио црквену библиотеку. Од 16. новембра 1975. године постаје парох друге белановачке парохије и ту остаје све до одласка у пензију 2008. године. У Белановици прота Ратко је са другим парохом такође подигао велику трпезарију са канцеларијама, радио неуморно на уређивању парохије и прослављања имена Божијег међу народом. Отац Ратко је био свештеник мирне нарави, милостивог срца, очинске љубави, велик у делу и речима, широкогруд у праштању. Поседовао је народску мудрост и највише је саветовао онако како то народ најрадије прихвата – кроз шалу. Познавао је сваког парохијана у дубину душе, крстио је неколико генерација, а колико се сродио са народом говори и то да је након пензије остао да живи у Белановици. Имао је поштовање не само својих парохијана већ и људи из околине. Може се слободно рећи да је Белановица поред многих других била позната и по проти Ратку. У браку са супругом Станимирком је добио двоје деце и од њих четворо унучади и једно праунуче. Тело проте Ратка ће бити изложено у Цркви Покрова Пресвете Богородице у Белановици где ће се и опело служити 02. марта 2022. године у 12 часова. Вечан ти спомен достоблажени брате и оче наш Ратко. Ђакон Синиша Јовановић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Ивањици
У Недељу месопусну Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Цркви Светог цара Константина и царице Јелене у Ивањици и том приликом у чин презвитера рукоположио ивањичког ђакона Огњена Јузбашића. Владики су саслуживали архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, старешина ивањичке цркве протојереј Ненад Бајић, парох ивањички протојереј Синиша Пецић, ђакон (а потом свештеник) Огњен Јузбашић и ђакон Стефан Симић. Богослужење је било величанствено пошто су уз појца Ивана Трајковића монахиње Манастира Ковиље принеле Богу појачко благољепије. Верујући народ који је потпуно испунио црквени простор имао је прилику да поуку Цркве чује из уста Владике Јустина који нас је све подсетио на близину Великог Поста када се ваља додатно потрудити ради задобијања некада грехом изгубљеног вечног живота. Преосвештени је указао да је ради тога Господ Исус Христос и дошао међу нас, показао нам како треба да живимо, чега да се клонимо, које врлине да имамо да бисмо то остварили. Божје заповести дате још у Старом Завету Спаситељ наш је сажео у само две заповести које у центар стављају љубав Бога и човека, па уколико у другом човеку – „једноме од ових малих“ препознамо Бога и послужимо му, то нам може осигурати добар одговор на Страшном Суду који је целом свету од Бога најављен. – Сила и свемогућство Божје које ће том приликом наступити онима који су Божји неће бити страшна, већ ће бити природна, пошто још овде на земљи кроз активан црквени живот ми већ на неки начин, покајањем, причешћем, већ то живимо и осећамо. Светитељима је дато да једни међу другима осете светост Божју, а на ту светост смо сви ми позвани. Као што је велики светитељ Николај Велимировић једном приликом рекао да се поред Светог Јована Максимовића (Шангајског) осетио малим, истакао је Владика Јустин. Приликом трпезе љубави, уприличеној у недавно обновљеном простору парохијског дома, благодарним словом, свима се обратио и јереј Огњен Јузбашић који се позвао на речи Светог Јована Златоустог о узвишености и високом достојанству свештеничког служења које је изнад царског, обећавши Епископу да ће се и даље трудити у свему што му од Цркве буде поверено. Јереј Младен Миливојевић
Ктиторска слава Манастира Студенице
Данас 26. фебруара 2022. године када Света, Саборна и Апостолска Црква празнује Преподобног оца нашег Симеона Мироточивог служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Студеници. Началствовао је Епископ жички Господин Јустин уз саслужење игумана Манастира Студеница архимандрита Тихона (Ракићевића), архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО, архимандрита Тимотеја (Миливојевића) игумана Манастира Вазнесење, јеромонаха Агатангела (Будишина) из Минска, јеромонаха Виталија (Милошевића) сабрата Манастира Студенице, протојереја Ивана Радовановића благајника ЕУО, протојереја Александра Грујовића и ђакона Стефана Симића. Већ традиционално, у великом броју сабрало се и монаштво наше Епархије. У Светој обитељи студеничкој сабрали смо се у евхаристијској радости у великом броју, у благолепију и појању архијерејске, око нашег Епископа и Оца Јустина. У току Свете Литургије по завршетку читања Светог Јеванђеља обратио нам се Владика Јустин уз пригодну беседу. Владика је најпре честитао игуману оцу Тихону и братији славу, а потом и самом присутном верном народу и читавом роду српском, осврнувши се на значај родоначелника Светога Симеона Мироточивог и на сам пут светитеља и Свете лозе Немањића. Свети Симеон је ишао оним уским путем ка Господу и тежио ка Царству Небеском а не царству земаљском и пролазности. Ми треба да се угледамо на примере наших светих и да ходимо тим путем који није нимало лак већ тесан и тежак, али са великом надом на Васкрсење. Данас се наша Црква сећа и моли за оне уснуле у нади на Васкрсење и живот вечни. Светом Причешћу приступио је велики број вернога народа и деце у којима је наша нада да ће они бити наследници наших светих предака. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а по завршетку приређена је пригодна трпеза љубави. У Житију Светог Симеона које је написао отац наш Сава, пише: Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његова па до смрти: Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење. Када је овај младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, па је тако и друго крштење примио. Јер све је било чудно са овим мужем: када је био дете примио је два крштења; и опет када је примио свети анђелски образ, и ту је примио два благослова – мали образ и велики. А ево и после успенија његова пречасно тело његово би двапут сахрањено: први пут у Светој Гори, где му би и уснуће, и опет отуда би узет и пренесен овамо у Студеницу, и са великом почашћу и красним славословљем овде по други пут беху положене његове часне мошти у гроб. Од рођења му 46 година, и ту одмах по Божјој вољи прими владавину. И остаде опет у владавини 37 година, и ту одмах прими свети анђелски образ. И поживе у том образу 3 године. И цео живот његов био је 86 година. А престављење блаженога оца и ктитора господина Симеона би 6708 године, месеца фебруара у 13. дан преложи се ка вечном блаженству. Значај и величина овога празника за нас православне хришћане има огроман значај и битност за српски народ који данас слави родоначелника наше нације, не желимо бити пристрасни али слободно можемо да се радујемо што нам је Бог подарио светородну лозу од које данас прослављамо оца српске нације. Свети Владика Николај Велимировић је говорио: српску државу су стварали и оснивали светитељи Божији, има ли шта веће од тога? Чтец Петар Ђерковић
,,Светосавље српске науке – Никола Тесла и Михајло Пупин“ Угледни час који је спојио науку и веру – Севојно
У петак, 25. 2. 2022. године, у ОШ ,,Алекса Дејовић“ у Севојну, г-ђа Милица Глукчевић вероучитељица и г-ђа Јована Божовић, наставница технике и технологије, спојиле су веру и науку у један угледни час ,,Светосавље српске науке – Никола Тесла и Михајло Пупин.’’ Овом часу претходиле су вишемесечне припреме у виду прикупљања доказа као и присуства на online предавањима у организацији СПЦ у Чикагу, које је држала председница Образовно – истраживачког друштва Михајло Пупин и мултикултурални амбасадор Унеско клуба Универзитета Сорбона, Александра Нинковић Ташић. Циљ овог часа био је да се деца упознају са два српска великана, Николом Теслом и Михајлом Пупином, али кроз другачије чињенице. Иако су живели и радили у Америци, успели су да савладају највеће изазове и да сачувају традицију, али и веру у Светосавље, која им је помогла да постану људи, којима се дивио цео свет. Главни мотиви њиховог стваралаштва леже управо у Светосављу јер су стално истицали да њихови научни радови морају бити за добробит српског рода али и целог човечанства. ,,Ја сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету’’. Ово нам је Никола Тесла оставио у аманет и обавезао сваку нову генерацију нашег народа да држи до своје вере и националног идентитета, ма где био и шта радио. ,,По плодовима њиховим познаћете их’’ рекао је Исус Христос (Мт 7,16). Плодови Николе Тесле и Михајла Пупина били су светлоносни, како у буквалном тако и у духовном смислу. С једне стране, они су свет увели у ново доба цивилизације. С друге стране, они су били прави Светосавци . На оба нивоа су нам учинили непроцењиво добро. Након што су наставнице уз помоћ презентације, слика и књига одржале предавање, други део часа организован је тако што су деца појединачно радила мапе ума о овим научницима. Након тога, деца су сама презентовала своје мапе тј. шта су запамтили. Пред крај часа ђаци су евалуирали час. Часу су присуствовали педагог, наставник физике и професор разредне наставе. Вероучитељ Милица Глукчевић
Предавање о стресу и депресији у Храму Свете Тројице у Краљеву
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, а у организацији црквене општине Свете Тројице у Краљеву, 24. фебруара у 19 часова одржано је предавање на тему: Како се борити против стреса и депресије? О теми су говорили протонамесник Александар Р. Јевтић и дипл. психолог Милош Благојевић. У препуној сали парохијског дома, на самом почетку присутне је поздравио старешина Храма Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, који је најавио предаваче и истакао да је ова тема све актуелнија, да све више људи има проблем са стресом и депресијом и да је подстакнут пастирском бригом према верном народу, заједно са братством храма, покренуо иницијативу да се говори о овој теми, а најкомпетентнији за то су на првом месту психолог и свештеник. У првом делу предавања о стресу и депресији говорио је психолог Милош Благојевић, који је одмах на почетку нагласио да је у животу савременог човека стрес повезан са многим факторима. Затим је присутне упознао са постојећим видовима стреса и депресије који се јављају услед разних околности живота, али и о томе како човек може и треба да се бори са овим, све учесталијим проблемима који драстично утичу на човеково физичко здравље и могу оставити дугорочне последице. Предавач је кроз сликовите примере из праксе приближио слушаоцима како се стрес и депресија могу препознати, како се одражавају на појединца и средину и на који начин можемо помоћи онима који имају проблем са стресом и депресијом. Он је посебно нагласио да је на првом месту потребно да смо ту уз наше ближње, пријатеље и познанике за које знамо да имају проблеме, а не могу сами да се са њима боре. У другом делу предавања реч је имао протонамесник Александар Р. Јевтић, свештеник при Храму Светог Саве у Краљеву и главни уредник Жичког благовесника, часописа Епархије жичке. Он је о стресу и депресији говорио наводећи примере из пастирске праксе и примере Светих Отаца, чија дела представљају неисцрпну ризницу мудрости. Наиме, отац Александар је истакао да су Свети Оци открили дубине човековог бића и пружили нам драгоцена сведочанства о томе како свако од нас може да се сачува од греха, од стреса и депресије. Такође, предавач је истакао да се на језику светоотачке литературе депресија поистовећује са чамотињом и унинијем, и да је најважније да кренемо сами од себе, да смирено прихватамо стварност, да се против стреса боримо умносрдачном молитвом, и да с љубављу прихватамо друге, да служимо другима. Пред сам крај предавања отац Александар је подсетио присутне да Црква не негира жалост и тешкоће, пример за то је Господ наш Исус Христос, који је смирено носио Свој Крст, и страдање преобразио у радост. Црква нам помаже да имамо адекватан однос према тешкоћама и страдању, и да тешкоће сагледавамо из друге перспективе, као могућност да будемо бољи, да размишљамо о себи, својим греховима и да се на прави начин боримо против стреса и депресије. Присутни су на крају овог душекорисног предавања имали прилику да предавачима постављају питања. Посебно је важно да су оба предавача комбиновала увиде из психологије и теологије, што показује да се у суочавању са проблемом стреса и депресије, све дисциплине морају ослањати на дијалог како би резултати у превенцији и лечењу били што бољи. Ђакон Горан Вучковић
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Да ли смо закаснили са васпитањем?“
Сваке вечери, након одласка супруга на спавање, једна трудница редовно је радила вежбе дисања и пратила ТВ серију Mash (Каша). Насловна тема серије постала је за њу сигнал да треба да се опусти. Заборављала је стрес тога дана, несугласице са супругом и друге проблеме које живот носи. Тада се заиста осећала срећно. Шест месеци по рођењу сина приметила је нешто необично. Шта год да је син радио, када је на телевизији пуштана насловна тема серије, застао би и пажљиво окретао главу и усмеравао пажњу. Чак и касније, са две године, дете је понављало исту радњу – као да се сећа серије коју није могао видети. Пренатална психологија је још двадесетих година прошлог века утврдила да беба може да чује у мајчином стомаку. Експериментално је показано да дете у мајчиној утроби реагује на спољашње звуке различито, скупљањем и грчењем на јаке и непријатне звуке, а опружањем и опуштањем на пријатну музику. Др Томас Верни, један од пионира у овој области, наводи пример бебе чија се мама бавила рок музиком и, док је била трудна, желела је да сними рок албум, због чега је доста времена проводила у студију. Дете је свој протест изражавало шутирајући је у стомак. Резултат је био напрслина на једном од доњих ребара мајке. С друге стране, потврђено је низом експеримената, да пуштање класичне музике, посебно Моцарта и Вивалдија, прија деци, тада се понашају као да плешу, покрети су им ритмични и чини се да уживају. Треба напоменути да музику треба пуштати тихо, и то у оним моментима када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Иначе, преко осамдесет процената времена које проведе спавајући беба и сања. Наука је тек у прошлом веку захваљујући савременој технологији дошла до сазнања о којима се већ вековима говори у православној теологији, од Старог преко Новог завета, дела Светог Григорија Ниског из четвртог века и многих других светих отаца Цркве, па све до преподобног грчког старца Порфирија Кавсокаливита – дете је од зачетка целовито психофизичко биће, а пренатални развој је камен темељац даљег развоја! Беба у мајчином стомаку је не мање човек него када изађе из стомака! У седмој недељи већ је могуће осетити покрете детета, иако оно тада има свега два до три центиметра. У трећем месецу развијају се тактилни осећаји за додир и бол. У четвртом чуло мириса и укуса, док у петом почиње да се развија слух. У шестом месецу дете већ почиње да трепће. Иако у седмом месецу почиње да се развија централни нервни систем, дете може да памти и пре тога путем такозваног ћелијског памћења. Дакле, није неопходно, како се раније веровало, да ћелије нервног система буду мијелизоване, што је сматрано предусловом памћења. Дететове ћелије могу да памте на имплицитан, рудиментарнији начин. Оно што је посебно важно: деца у стомаку могу да осећају емотивно стање мајке и да прецизно детектују промене које имају важан утицај на њихов развој. Иако не знају значење речи, памте њихову емоционалну обојеност. Протођакон др Драган Стаменковић наводи пример који показује да дете може да добије чир на дванаестопалачном цреву уколико је мајка дуже време била под стресом! Занимљив је експеримент научника Либермана. Замолио је труднице које су имале навику пушења цигарета да учествују у експерименту. Било је потребно да три дана не конзумирају дуван. Међутим, након једног дана донео им је на послужавнику неколико цигарета и рекао да уколико желе ипак могу да запале. Њихов мозак био је повезан са дететовим путем електроенцефалографа. На саму намеру мајке, чак и пре него што је дохватила цигарету, дешава се промена у можданим таласима. Истраживач је сматрао да дете препознаје мајчину намеру и буни се против навике која обома штети. Ултразвучни снимак такође показује да дете осећа стрес у моментима када мајка уноси токсичну материју. Дакле, није важно само шта трудница једе и пије, већ и шта осећа и мисли, у каквим је односима са ближњима, да ли жели дете и сл. Хормоналне промене региструју неспокојство мајке, њено тело производи хормон који преплављује дете и утиче на развој мозга. Током трудноће, ниво хормона се увећава и до деведесет хиљада пута. Као што мајка утиче на дете, тако и нерођено дете врши утицај на мајку, те ће трудноћа зависити од детета које носи. Оно је препуно матичних ћелија, тзв. микрохимера, које преко плацентне баријере одлазе у крв мајке. Могу да уђу у било које ткиво и доведу до његовог потпуног оздрављења! Пронађене су у ранама царског реза, где су вероватно стигле како би убрзале зарастање. Чак је утврђено да је ћелијски саобраћај двосмеран, тако да заостале ћелије претходног детета могу да пређу на нови фетус кроз плаценту утичући на млађу браћу и сестре. Као што микрохимере могу да буду оздрављујуће, тако могу бити и погубне за мајку – изазивајући карциноме или аутоимуне болести. Поуздано се не зна зашто је то тако, али је могуће да зависи од односа мајке према детету. Статистички подаци из СР Немачке из 1973. године које наводи професор Јеротић могу се тумачити у том светлу. Наиме, од десет хиљада у браку зачете деце, 217 је умрло релативно брзо после рођења, док тај број у ванбрачним односима износи 366. Професор сматра да поред других бројних разлога који објашњавају ову приметну разлику, никако није за потцењивање негативан став мајке према нежељеној трудноћи (само у 13% случајева дете је у ванбрачним односима било жељено). Наравно, не треба занемарити улогу очева и других ближњих у трудноћи, од чијих ће ставова и односа према мајци великим делом зависити како ће се она, а самим тим и дете осећати. Дете усваја и осећа став мајке према себи и став мајке према животу и њен начин живота утиче на дете. Овде наведени примери и подаци нам јасно показују колика се одговорност налази пред родитељима. Њихов живот, њихове бриге и стресови, њихова задовољства, њихова љубав и пажња су толико значајни да утичу на формирање детета и пре него што се оно роди. Треба живети истинским животом и на прави начин, не само због нашег благостања, већ и услед одговорности за своју децу. А, верујем да се одговор на питање шта је истински
Одржане седнице Пленума и Савета Епархије жичке
Дана 22. фебруара 2022. године, када наша Света Црква прославља Оданије празника Сретења Господњег, а под омофором и благословом Епископа жичког Господина др Јустина, у Храму Свете Тројице у Краљеву, молебаном за призив Светог Духа, који су служили игуман Манастира Студенице архимандрит др Тихон (Ракићевић), протојереј-ставрофор Љубинко Костић и протођакон Милутин Балтић, отпочела је редовна скупштина Савета Епархије жичке. Радни део седнице Пленума и Савета Епархије жичке одржан је у просторијама ЕУО, где је сабране најпре поздравио домаћин, Епископ Јустин. Након тога разматрани су сви аспекти духовног и материјалног деловања у Епархији у 2021. години. Направљен је пресек рада и пословања кроз исцрпне извештаје о финансијском пословању, грађевинским подухватима у парохијама и манастирима, затим у социјалној, духовној и културној делатности. Између осталог разговарало се и о свим осталим питањима и темама које се тичу рада на унапређењу црквеног живота у Епархији жичкој. Након радног дела, разговор је настављен за трпезом љубави. Ђакон Горан Вучковић