Сваке вечери, након одласка супруга на спавање, једна трудница редовно је радила вежбе дисања и пратила ТВ серију Mash (Каша). Насловна тема серије постала је за њу сигнал да треба да се опусти. Заборављала је стрес тога дана, несугласице са супругом и друге проблеме које живот носи. Тада се заиста осећала срећно. Шест месеци по рођењу сина приметила је нешто необично. Шта год да је син радио, када је на телевизији пуштана насловна тема серије, застао би и пажљиво окретао главу и усмеравао пажњу. Чак и касније, са две године, дете је понављало исту радњу – као да се сећа серије коју није могао видети.
Пренатална психологија је још двадесетих година прошлог века утврдила да беба може да чује у мајчином стомаку. Експериментално је показано да дете у мајчиној утроби реагује на спољашње звуке различито, скупљањем и грчењем на јаке и непријатне звуке, а опружањем и опуштањем на пријатну музику. Др Томас Верни, један од пионира у овој области, наводи пример бебе чија се мама бавила рок музиком и, док је била трудна, желела је да сними рок албум, због чега је доста времена проводила у студију. Дете је свој протест изражавало шутирајући је у стомак. Резултат је био напрслина на једном од доњих ребара мајке. С друге стране, потврђено је низом експеримената, да пуштање класичне музике, посебно Моцарта и Вивалдија, прија деци, тада се понашају као да плешу, покрети су им ритмични и чини се да уживају. Треба напоменути да музику треба пуштати тихо, и то у оним моментима када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Иначе, преко осамдесет процената времена које проведе спавајући беба и сања.
Наука је тек у прошлом веку захваљујући савременој технологији дошла до сазнања о којима се већ вековима говори у православној теологији, од Старог преко Новог завета, дела Светог Григорија Ниског из четвртог века и многих других светих отаца Цркве, па све до преподобног грчког старца Порфирија Кавсокаливита – дете је од зачетка целовито психофизичко биће, а пренатални развој је камен темељац даљег развоја! Беба у мајчином стомаку је не мање човек него када изађе из стомака! У седмој недељи већ је могуће осетити покрете детета, иако оно тада има свега два до три центиметра. У трећем месецу развијају се тактилни осећаји за додир и бол. У четвртом чуло мириса и укуса, док у петом почиње да се развија слух. У шестом месецу дете већ почиње да трепће. Иако у седмом месецу почиње да се развија централни нервни систем, дете може да памти и пре тога путем такозваног ћелијског памћења. Дакле, није неопходно, како се раније веровало, да ћелије нервног система буду мијелизоване, што је сматрано предусловом памћења. Дететове ћелије могу да памте на имплицитан, рудиментарнији начин. Оно што је посебно важно: деца у стомаку могу да осећају емотивно стање мајке и да прецизно детектују промене које имају важан утицај на њихов развој. Иако не знају значење речи, памте њихову емоционалну обојеност.
Протођакон др Драган Стаменковић наводи пример који показује да дете може да добије чир на дванаестопалачном цреву уколико је мајка дуже време била под стресом! Занимљив је експеримент научника Либермана. Замолио је труднице које су имале навику пушења цигарета да учествују у експерименту. Било је потребно да три дана не конзумирају дуван. Међутим, након једног дана донео им је на послужавнику неколико цигарета и рекао да уколико желе ипак могу да запале. Њихов мозак био је повезан са дететовим путем електроенцефалографа. На саму намеру мајке, чак и пре него што је дохватила цигарету, дешава се промена у можданим таласима. Истраживач је сматрао да дете препознаје мајчину намеру и буни се против навике која обома штети. Ултразвучни снимак такође показује да дете осећа стрес у моментима када мајка уноси токсичну материју. Дакле, није важно само шта трудница једе и пије, већ и шта осећа и мисли, у каквим је односима са ближњима, да ли жели дете и сл. Хормоналне промене региструју неспокојство мајке, њено тело производи хормон који преплављује дете и утиче на развој мозга. Током трудноће, ниво хормона се увећава и до деведесет хиљада пута.
Као што мајка утиче на дете, тако и нерођено дете врши утицај на мајку, те ће трудноћа зависити од детета које носи. Оно је препуно матичних ћелија, тзв. микрохимера, које преко плацентне баријере одлазе у крв мајке. Могу да уђу у било које ткиво и доведу до његовог потпуног оздрављења! Пронађене су у ранама царског реза, где су вероватно стигле како би убрзале зарастање. Чак је утврђено да је ћелијски саобраћај двосмеран, тако да заостале ћелије претходног детета могу да пређу на нови фетус кроз плаценту утичући на млађу браћу и сестре. Као што микрохимере могу да буду оздрављујуће, тако могу бити и погубне за мајку – изазивајући карциноме или аутоимуне болести. Поуздано се не зна зашто је то тако, али је могуће да зависи од односа мајке према детету.
Статистички подаци из СР Немачке из 1973. године које наводи професор Јеротић могу се тумачити у том светлу. Наиме, од десет хиљада у браку зачете деце, 217 је умрло релативно брзо после рођења, док тај број у ванбрачним односима износи 366. Професор сматра да поред других бројних разлога који објашњавају ову приметну разлику, никако није за потцењивање негативан став мајке према нежељеној трудноћи (само у 13% случајева дете је у ванбрачним односима било жељено). Наравно, не треба занемарити улогу очева и других ближњих у трудноћи, од чијих ће ставова и односа према мајци великим делом зависити како ће се она, а самим тим и дете осећати. Дете усваја и осећа став мајке према себи и став мајке према животу и њен начин живота утиче на дете.
Овде наведени примери и подаци нам јасно показују колика се одговорност налази пред родитељима. Њихов живот, њихове бриге и стресови, њихова задовољства, њихова љубав и пажња су толико значајни да утичу на формирање детета и пре него што се оно роди. Треба живети истинским животом и на прави начин, не само због нашег благостања, већ и услед одговорности за своју децу. А, верујем да се одговор на питање шта је истински живот налази у Светом Јеванђељу и вери Цркве. Добрица Ерић подсећа: ,,Дечији живот је дар од Бога / и од добрих жена и људи / а дечија душа је и више од тога / дашак из Божијих уста и груди…“, а Свети владика Николај Велимировић опомиње: ,,Нема родитеља на земљи. Родитељ је на Небу. На земљи су само стараоци. Они што себе називају родитељима на земљи, лопови су и разбојници. Стараоци се називају родитељима и бацају Твоју децу с високе стене у понор. Стараоци уображавају да су они родитељи, па управљају децом твојом као својом имовином. Заиста, не управљају него криве и ломе. Туђа су деца стараоци, коју сте присвојили, и одговараћете за крађу и разбојништво. Царска деца су вам дата на старање…“
Психолог Милош Благојевић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 27. фебруар 2022. године