Author: Filip

Прохладно децембарско јутро и миомирисна црква испуњена тамјаном са резидбе славских колача, наговештавали су почетак Свете Архијерејске Литургије. И управо тако, на дан празновања Светог Николе, Архиепископа Мире Ликијске, светосавска заједница огрејана је благодаћу Духа Светога у заједничкој чаши Крви и Тела Господњег. Приносом за наше спасење и живот вечни предстојао о је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештенослужитељима овог храма који су се данас по речима Светих Отаца „купали у благодати“. Повод за ту вишеструку радост било је рукопроизвођење протонамесникâ Дејана, Марковића, Александра Јевтића и Новице Благојевића у чин протојереја. На Епископове речи „Достојан“, сабрање је узвратило потврдним троструким клицањем „Достојан“. Данашња радост и празник Светог Николе полако су наговестили да се празник Рођења Христовог приближава. Владика Јустин је у својој беседи пожелео да сви свечари и присутни у својим домовима доживе празничну пријатност коју су данас доживели наши свештеници. Честитавши славу свим колачарима, владика се обратио и речима благодарности да нас Господ молитвама Светог Николе чува и руководи до Царства Небеског. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ. Душан Дуњић, дипл. теолог

У недељу 27. по Духовима када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног и Преподобног Нектарија Битољског Епископ жички Г. Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Мачкату. Епископу су саслуживали архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина Храма Светог Илије протојереј Мирослав Неђић, старешина Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, протојереј Жарко Барац, умировљени свештеник, протонамесник Милан Мијаиловић, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. За време Малог входа Епископ је рукопроизвео оца Мирослава Неђића у чин протојереја. Епископ је уручио грамате за несебичну љубав и помоћ у обнављању храма свим приложницима.  После Свете Литургије у сали парохијског дома уприличена је трпеза љубави. У току ручка отац Мирослав се захвалио Епископу на доласку и на указаном поверењу. Захвалио се и свим добротворима у нади да ће и даље наставити да помажу својој Цркви. Беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ Ђакон Милан Босић

У 27. недељи по Духовима, на дан када наша Света Црква прославља Светог Саву Освећеног и Детињце, у Храму Свете Тројице у Краљеву након Свете Литургије уприличен је пригодан културно-уметнички програм. Поводом овог празника деце, за верни народ и децу ученици Основне школе „Светозар Марковић“ су са својом наставницом српског језика Горданом Миљковић и наставницом музичког Драганом Милићевић приредили представу „Избирачица“ по драми Косте Тривковића. Ова представа која је многима измамила осмехе, али у самој завршници дала и животну поуку, представљала је симболично одрешење деце. Ђакон Горан Вучковић

У суботу 27. по Духовима, када наша Света Црква слави Свету великомученицу Варвару и Светог Јована Дамаскина, служена је Света Архијерејска Литургија и парастос поводом десетогодишњице упокојења Епископа жичког Хризостома Столића, у Манастиру Рујан, где је владика Хризостом по својој жељи сахрањен. Литургијом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење Епископа нишког Г. Арсенија, архимандрита Тихона (Ракићевића), игумана студеничког, архимандрита Нектарија (Ђурића), секретара Светог Архијерејског Синода, архимандрита Јакова (Лазовића), протојереја-ставрофора Милоша Босића, намесника ужичког, протојереја-ставрофора Зорана Јанковића, протојереја-ставрофора Ненада Илића, јеромонаха Теодосија (Узелца), настојатеља Манастира Рујан, протојереја Радoјe Сандa, протојереја Синише Никитовића, ђакона Стефана Симића, протођакона Ђорђа Филиповића, јерођакона Пантелејмона. Молитвено је присуствовао Епископ јегарски Нектарије (Самарџић), викар патријарха српског. Евхаристијском сабрању присуствовало је мноштво свештенства, монаштва и верног народа. Литургијско сабрање благољепијем појања увеличали су протопсалт Иван Трајковић и свештенство Епархије жичке. У току Литургије Владика Јустин је рукопроизвео јеромонаха Теодосија у чин протосинђела. Након Литургије братство манастира уприличило је трпезу љубави за све присутне. На крају Литургије одслужен је парастос Епископу Хризостому, а затим и помен на његовом гробу. Беседом су се обратили Епископ Јустин, сећајући се свог познанства са блаженопочившим владиком Хризостомом и истичући значај његовог архипастирског деловања у Жичкој епархији. Потом се обратио Епископ Арсеније, духовно чедо Владике Хризостома (беседу можете послушати ОВДЕ) Нека је вечан спомен Епископу Хризостому! Дипл. теолог Јован Баранац

,,Исусе, дај ми све што ми треба… речи су при сусрету Бога и човека, Господа и слуге Његовог,   последње речи  Eпископа Хризостома. Ове речи изговорене у самртном тренутку представљају круну на живот који је посвећен Богу  у сваком тренутку постојања, у сваком уздаху  прожетом  дахом Васкрслога Господа. Ове речи долазе као вапај на речи Божије: ,,Иштите најпре Царство Божије и правду његову, све остало ће вам се придодати…“ (Мт 6, 33).  У ових неколико речи стаје читав живот. Тежња ка царству непролазном. Ове речи одражавају онтолошку природу живота човековог, који будући створен по лику Божијем живи у времену, за вечност. Вечно Царство Божије јесте нада сваког хришћанина. У освит дана када прослављамо празник светитеља Божијег, Саве Освећеног, те 2012. године, Господ је из овога света у своје дворове призвао и слугу свога Епископа Хризостома. Причислио га је служитељима небеске Литургије, одморивши га од свих земаљских трудова које је носио на плећима својим. Наврши се читава деценија од тренутка када се ово збило, стога је и био повод да се кроз неколико редака присетимо житија и дела овога блаженога пастира и оца нашега. Имајући пример житија овога Архијереја Божијег, подстичемо себе , слабе и неуке, да не штедимо себе да задобијемо мало и скровито, али топло и лепо место у окриљу  Оца Небескога. Овај блажени старац наш беше рођен у граду Руми, српској области Срема још од Краља Драгутина, те предратне 1939. године, од оца Ђорђа и мајке Радославе. Био је једно од троје деце, уз брата и сестру одрастао је и васпитаван у православном патријархалном духу породичног дома. Крштен је као Милан. Родитељи, тежаци, своју децу су упућивали животним путем узаним, који поред свих недаћа ипак води у радост.  Проживели су сву страхоту рата, окупацију немачких снага, управу НДХ и све оно што доноси ратни вихор. Самртни жалац , захваљујући једном немачком лекару, како нам је Владика причао, преживљава у последњем тренутку. Господ је имао други план за њега. У родном месту завршава основну и средњу школу. Одрастајући у близини Фрушке Горе, одлази врло често у фрушкогорске манастире као и у парохијску цркву Светог Николе, где се надахњује даром вере. То  га је навело да се одмах након школе упути у дечанску обитељ код Светог Краља Стефана Дечанског на духовно усавршавање. Упознавши тајне монашког живота поред игумана Макрија, у Манастиру Дечанима прима  монашки  постриг. У чин ђакона и свештеника га рукополаже Владика рашко-призренски Павле. У манастиру обавља послушање свештенослужитеља. Једно време опслужује парохију у Ђаковици. Жеђ за науком га из Дечана води у САД, у Џорданвил где завршава академске студије. Након боравка у Чикагу, одлази у Свету Гору у Манастир Хиландар. Овде ће искусити подвиге духовне борбе и усавршавања у врлинском животу. Служећи пред олтаром Свевишњега и радећи у библиотеци и ризници манастирској, проводи дуги низ година. Уз овај непресушни извор благодати, духовности, историје и науке, Владика ће стасати у духовног горостаса, старца светогорца. Као протоепистат проводи пуно времена у Кареји, административном центру Свете Горе, а у два мандата бива и Протос Свете Горе. Овде има прилику да се сусретне са интелектуалном елитом нашег народа, јер у то време Хиландар су посећивали  углавном просвећени људи, који су видели мало даље од онога што им је тадашња властодржавна елита наметала као систем вредности. Боравећи тако пуних деветнаест година у Светој Гори, није могло а да не прође запажен и од јерараха наше помесне Цркве. На предлог Владике Саве шумадијског и залагањем Епископа жичког Стефана, уз благослов Патријарха Германа, Свети Сабор наше Цркве бира оца Хризостома Столића за Епископа западноамеричког, на редовном заседању 1988. године. На поверену му службу креће одмах по испуњавању канонских услова. Предаје се повереној му пастви и уз благослов Божији, дела на усавршавању засада Господњег. У Алхамбри, предграђу Лос Анђелеса, установљава седиште Епархије. Из  Калифорније, послушност Цркви Христовој га доводи на трон епископа банатских, где борави од 1992. до 2003. године. А од 2003. године прелази на трон светосавске Епископије жичке, где остаје до скончанија овоземаљскога живота. Ово је било укратко изложен животопис Епископа Хризостома.  Живот пребогат да би се ставио у свега пар редова, али довољно да сагледамо богатство живота овога угодника Божијег. Благодатне дарове које је умножио у овом свету још је теже побројати и описати, али ћемо се усудити да са неколико речи споменемо и дела које су красиле Владику. Живот и дело Епископа Хризостома, могуће је сагледати и разумети тек након разумевања његове личности и животних околности које су га пратиле. Поникао и први дах удахнуо у сремској земљи, на обронцима фрушкогорске свете горе, духовног наслеђа Бранковића и других угодника Божијих. Надахнут  тим барокним раскошем и сјајем Крушедола, Гргетега, Хопова, Мале и Велике Ремете, кренуо је духовним путем преко дечанске пештери, где га инспиришу немањићке задужбине Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница, Девич… Одатле лети преко Атлантика до Америке, где упознаје руску православну духовност и традицију. Из Америке и окриља гостољубиве руске емиграције, пут га води у Богородичин врт Свете Горе Атонске. Слојеви вековног подвижничког наслеђа Свете Горе, оставиће аутентичан утисак на развој младог монаха. Дух византијског, изворног православног наслеђа, Светих отаца атонских, као што су Свети Атанасије, Свети Григорије, а за нас Србе, нарочито важни, Свети Сава и Свети Симеон, утврдили су истанчан и аутентичан израз православног духа, који своју снагу црпи из богослужбеног живота. Као духовно зрела личност, обликован мислилац, богослов, литург, божанском благодаћу надограђен, у чину Епископа креће у поверене му епископије западно-америчку, банатску, а потом и жичку. Сагледајући интелект који му је Господ подарио, његово интересовање  за науку и културу, ближе нам се открива личност Владике Хризостома. Уз љубав према Господу, богослужењу и Цркви, његова делатност била је вишестрана. За тренутак ћемо се присетити његових подвига на обнови, градњи и материјалном унапређењу цркве. Као млад јеромонах, обнавља цркву у Ђаковици.  У предграђу Лос Анђелеса, Алахамбри, уређује епископску резиденцију.  Вредни помена су свакако обнова Епископског двора у Вршцу, подизање Манастира Средишта,на обронцима Вршачких планина. Али још један разрушен и запустео, манастир је вапио за обновом. Након штампања Јеванђеља 1537. године, Манастир Рујан бива разрушен од стране Турака. Трудом овога блаженога архијереја, и ова обитељ бива обновљена и у њој заснована монашка заједница.

Суштинска потреба човека да непрестано тражи Бога и вишемиленијумска тежња и пут од  самоспознаје до размишљања о трансцендентном, боголика сличност која у себи има силу чежње и порива ка Богу, подстиче на размишљање о Творцу који се непрестано тражи у религији, филозофији, уметности… а можда најкреативније у књижевности. Предавач наведеног наслова била је професор др Валентина Златановић – Марковић, професор књижевности, док су текстове читали глумац Немања Јовановић и ученица Дуња Колџић. Модератор предавања био је протојереј – ставрофор Милић Драговић, уз присуство свештенства Цркве светог апостола и јеванђелисте Марка, иначе организатора божићног циклуса, и народа Божијег који је испунио салу парохијског дома. Професорка је скренула пажњу на етимолошко порекло термина човек тј. человјек. Биће које је челом тј. главом, погледом устремљено ка вечности, ка оним што га надилази, превазилази. Из тог стремљења он црпи снагу, смисао, али по својој слабости, у њему се рађају сумње, питања, недоумице… Он схвата да је и он сам велика загонетка, покушава да трага за унутрашњим просторима свог бића, жели да одгонетне себе. Поменуто је једно од најстаријих дела светске књижевности, Еп о Гилгамешу. Иако настало пре скоро четири миленијума, ту проналазимо човекову тежњу ка вечним, ка љубави, пријатељству, бол због губитка другог, осећај таштине. Ту се човек дефинише као „биће бола и радости“ Из античког периода поменути су и Хераклит Мрачни и Аристотел, глинене плочице које су исписане питањима о вечности, пролазности, праштању. Највећи део предавања посвећен је домаћим писцима. Поменута је епоха која је наглашено истицала боготражење, епоха српске средњовековне књижевности, и дела Слово љубве, Похвала кнезу Лазару, Житије Светог Саве, Житије Светог Симеона… Наведен је и познати српски свештеник и писац 17. и 18. века, Гаврил Стефановић Венцловић, као претеча Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Читани су стихови из његовог познатог дела Црн биво у срцу. Стихови казују како грех и порок сазревају у нама, како мисао прераста у дело, користи се метафора црног бивола као ђавола који се настани у наше срце и буде често претешки терет. Прочитана је и дивна мисао Исидоре Секулић која је касније тумачена из хришћанске перспективе, да сваки човек „треба да помири свест о свом ништавилу и својој боголичности“.  Неизоставно је било и тумачење приповетка Први пут са оцем на јутрење српског модернисте Лазе Лазаревића. Одсуство воље као показатеља емоционалне незрелости води главу породице у страст коцкања у којој губи готово све, земљу, стоку, кућу. Приповетка говори о паду, слабости, греху, о снази супружника. Жена и мајка се појављује као спасилац, као богомдана светлост која одвраћа мужа од суицида, која негира материјалну сигурност у корист снаге живота. Она снагу црпи кроз молитву, она не оставља палог супружника, спасава га и преображава. Читани су и тумачени боготражитељски одломци из дела Ива Андрића, Његоша, Георгија Ђуре Јакшића (син српскоцрњског свештеника), Јована Јовановића Змаја, Десанке Максимовић, Фјодора Достојевског… Присутни народ је имао прилику да постави питања у вези са садржајем предавања, што је и учинио, да би се на крају отац Милић Драговић захвалио драгим гостима на издвојеном времену и најавио наредно предавање следећег петка, када ћемо, ако Бог да, имати прилику да чујемо академика проф. др Љубивоја Стојановића.   Ђакон Бојан Мијаиловић