Најава: 31. март 2023. у 19, Храм Светог Саве, Краљево, Вероучитељ Филип Зеленовић, “О Акатисту“
Света Архијерејска Литургија и освећење продавнице и палионице свећа у Ариљу
У Крстопоклону недељу 19. марта 2023. године Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Ахилија у Ариљу. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, Архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох пожешки, протојереј Мирчета Крупниковић, протонамесник Дарко Несторовић, јереј Бојан Милошевић, старешина храма, ђакони Стефан Симић и Ненад Срећковић. Лепоти светог богослужења је допринело појање сестара манастира Ковиље. Поред прославе Часног Крста Господњег, повод за торжествени сабор Цркве било је и освећење продавнице сувенира и палионице свећа при нашем храму, а која је саграђена у претходних годину и по дана. Владика је осветио објекат и поделио архијерејске грамате добротворима. У пастирској беседи Епископ је говорио о снази и сили крста Господњег и о његовом бивствовању од Адама и дрвета познања до Христа и Његовог Васкрсења, те о њему као једном од оруђа нашега спасења. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Братство Храма Светог Ахилија
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Вујан
У суботу, 18. марта 2023. када Црква врши помен својим упокојенима, Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вујан. Епископу је саслуживао игуман архимандрит Сава (Илић), док су монаси ове свете обитељи певали за певницом. У наставку Литургије Владика је одржао шестомесечни помен своме брату по телу, протојереју Дејану Стефановићу, који почива на монашком гробљу у овом манастиру. Нека ти је вечни помен оче Дејане! Бог душу да ти прости! Из канцеларије Епископа
Изложба о Јелени Анжујској у Галерији Академије уметности
У петак, 17. марта 2023. године, у Галерији Академије уметности у Новом Саду, у оквиру Месеца франкофоније, отворена је изложба о Јелени Анжујској, под називом „Helena, Serbiae Reginaˮ. Изложбу је отворила госпођа Маја Гојковић, министар културе и потпредседник Владе Србије, која је у обраћању, између осталог, истакла да је Јелена Анжујска била храбра и смела владарка, а да њена задужбина, манастир Градац, у себи уједињује западну уметност и византијску традицију. Госпођа Гојковић је такође истакла да су Министарство културе и државне институције свесне значаја очувања цркава и манастира, не само на простору Косова и Метохије, већ и широм Србије, на свим територијама које наш народ вековима насељава. Осврћући се на деветнаесту годишњицу мартовског погрома над Србима и српским православним светињама на Косову и Метохији, госпођа Гојковић је нагласила да се над српском православном црквеном и културном баштином у јужној српској покрајини и данас врши насиље, у виду фалсификовања чињеница о пореклу и настанку тамошњих наших светиња. Присутнима су се обратили и професор Синиша Бокан, декан Академије уметности у Новом Саду, др Дубравка Ђукановић, директор Републичког завода за заштиту споменика културе, као и господин Станислас Пјере, саветник за културу амбасаде Француске у Србији и директор Француског института у Србији. Изложба се састоји од три сегмента: представљање личности краљице Јелене, њена ктиторска делатност и фрескопис; археолошка истраживања, проучавање и конзерваторски радови; као и фреске Богородичине цркве. Изузев копија фресака из Народног музеја у Београду и штампаних експоната великог формата, изложбу краси и оригинална мистрија из Народног музеја Kраљево, као и мултимедијални садржаји. Сваку од целина изложбе, које су посвећене краљици Јелени и њеним задужбинама, хронологији изградње манастира Градац, истраживањима и обнови манастирског комплекса, као и градитељско-уметничким дометима архитектуре и сликарства Благовештењске цркве, прати по један кратки документарни филм, настао у сарадњи и уз подршку Факултета драмских уметности из Београда. Ауторски тим изложбе чине стручњаци Републичког завода за заштиту споменикâ културе, Филозофског факултета Универзитета у Београду и Балканолошког института Српске академије наукâ и уметности, као и професори и студенти Академије уметности Нови Сад Универзитета у Новом Саду и Факултета ликовних уметности и Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Изложба је финансирана средствима Министарства културе Републике Србије и реализована уз благослов Епископа жичког др Јустина и ентузијазам монахиње Нине, игуманије манастира Градац. Пре Новог Сада, изложба је била постављена у Српском културном центру у Паризу. Изложба ће у Новом Саду бити отворена за публику од 17. до 30. марта 2023. године, радним данима од 12:00 до 19:00 часова у Галерији Академије уметности у Новом Саду на Булевару Михајла Пупина број 20. Јелена Анжујска (1236 – 1314), жена српског краља Уроша I и мајка потоњих краљева Драгутина и Милутина, једна је од најзанимљивијих, али и најмистериознијих личности на двору српске средњовековне владарске породице Немањића. Kраљица Јелена је најпознатија по својој задужбини, манастиру Градац, са црквом посвећеном празнику Благовести. Извор: Епархија бачка
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Крсту Твоме поклањамо се Владико“
Крстопоклона недеља је прекретница, од које зависи сама суштина нашег хришћанског живота. Управо на тој прекретници, ми се поклањамо Часном и Животворном Крсту Господа нашег Исуса Христа. Тема Крста, која доминира у црквеној химнографији ове недеље, није тема страдања, већ тема победе и радости коју нам је Господ донео. Управо из овог разлога је и сам канон ове недеље уствари парафразиран васкршњи канон. Значење овога је више него очигледно. Наиме, ми се налазимо на средини поста, и са једне стране осећамо физички и психички умор, тако да наш замор постаје све очигледнији. Са друге стране пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, ми полако почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса, који постају све светлији. Ове недеље, као треће недеље Великог поста, прослављајући и клањајући се Часном и Животворном Крсту, на известан начин и сами себе разапињемо и при том услед замора постом постајемо заједљивији, малодушнији и слабији. Но, баш у овом тренутку, пред нама се појављује Христов скиптар и царски символ, преко ког нам Господ даје освежење, одмор, утеху и подстиче наше самопоуздање, не би ли смо се ми тиме оснажили и наставили да ходимо ка Његовом славном Васкрсењу и тријумфу над нашим последњим непријатељем-смрћу. Такође, подстакнут Христовим речима: ,,Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и пође за мном“(Мк. 8, 34), и апостол Павле поучавајући Галате каже: ,,А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим Крстом нашега Господа Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“ (Гал. 6, 14). Такође, наша света Црква данас пева: ,,Крсту твоме поклањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо“ – јер је Крст хранитељ васељене, красота Цркве, наша одбрана од сваког зла, па стога и не чуди што сваки верник не започиње никакав рад док се не прекрсти. У духу реченог, ми Крст можемо назвати и јединственим символом среће и напретка, којим се следујући павловском духу, увек хвалимо, радујемо и веселимо. Поклоњење часном и животворном Крсту је такође и сећање на Христово хитање ка Јерусалиму, ка страдању које се збило нас ради и ради нашег спасења. У догађају Крста, садржана је та бескрајна, предвечна љубав Божија према човеку, као Његовом најмилијем створењу. Бог је у знаку крста и створио човека, или како то каже свети владика Николај Велимировић, сва васиона је у знаку крста. Такође, и свети Иринеј Лионски, свештеномученик из другог века, нас подсећа да човек, када стане и рашири руке, представља живи и ходећи крст. О значају Крста сведочи целокупна библијска историја. Ако се вратимо уназад кроз исту, видећемо да су се људи вековима кретали ка тајни Крста, што се посебно односи на старозаветни народ Божији – Израиљ. Сваки праведни човек у свету пре Христа, био је у знаку тајне Крста и жртве, у знаку непрестане потраге за том тајном, која је ништа друго до темељ и смисао нашег живота. Таквих људи је хвала Богу, било пуно, довољно је се само сетити Авраама, Исака, Јакова, Мојсија, те мудрих царева Давида и Соломона, великих пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила и многих других. Али, пре две хиљаде година, збио се догађај који је био од суштинског значаја за историју спасења света. Оваплоћењем Божијим, Његовим доласком у свет, чињеницом да је Бог из своје љубави постао стварни и потпуни човек, открила се једна нова, светла страница у нашем постојању. И заиста, целокупни Христов боравак на земљи, Његово рођење у Витлејемској пећини, проповед, Страдање, Васкрсење и Вазнесење, једном речју, целокупни Богочовечански живот, био је у знаку Крста и Страдања, чега се иначе, ми и молитвено сећамо на нашим светим богослужењима. Тешко је о Крсту говорити под Крстом, јер под Крстом, пре свега, треба молитвено ћутати. Не смемо под Крстом мудровати, јер нема те људске речи која би могла описати силу и дејство Часног и Животворног Крста Господњег. На Крсту се поновићемо, збила предвечна тајна Светотројичне и Богочовечанске љубави Божије. Господ наш – Исус Христос је ишао на Голготу носећи Крст Своја на плећима Својим, и био је разапет нас ради и нашега ради спасења. И заиста, нема веће љубави од Божије љубави, јер је Оваплоћени Бог положио живот Свој за ближње Своје – за све људе, за живот света (Јн. 6, 51). Оно што ми треба да радимо, јесте да се као хришћани, умиримо пред тајном Крста, јер једино тако можемо да појмимо и свесно примимо силу Часног и Животворног Крста, која је, на невидљив начин, непрекидно присутна у нашем животу. Љубав је увек жртва, али жртва радосна, као што је и пост по речима оца Александра Шмемана увек једна радосна туга. У духу тога, и Крст је тајна, не мучења, већ жртвене љубави Божије. Крсту Твоме поклањамо се Владико и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Нека је Господу слава у све векова векова. Амин! Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. март 2023. године
Најава: 23. март у 19.00, Храм Свете Тројице, Краљево, Ђакон Горан Вучковић, “Постоји ли судбина?“
Друга недеља Часног поста у Манастиру Жичи
Друге недеље Часног поста, када Света Црква прославља свог великог светилника – Светог Григорија Паламу, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Светој Жичи, уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, жичког архимандрита Јакова (Лазовића), Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, парохâ жичких протојерејâ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и ђакона Стефана Симића. У храму Спасовом сабрао се велики број верника да поделе са својим Архијерејем радост празника. У својој беседи Владика је говорио о Светом Григорију Палами, угледном и ученом великодостојнику који је земаљским почастима претпоставио повучени, подвижнички живот у тиховању. Његово учење о могућности обожења човека било је нова реч која је узбуркала духове његове епохе и о коју су се ломила многа копља. Зато нас Света Црква управо у ове часне дане очишћења постом и подвигом подсећа на учење овог светитеља, да човек подвигом може очистити себе и припремити срце за сусрет са Христом, приближавање Њему и уподобљење Њему. Преосвећени је у вези с тим указао на значај труда и подвига у нашим животима кроз пример који наводи данашње јеванђеље о необичном подвигу вере људи који су одузетог човека донели пред Христа преко крова куће, не жалећи огромни труд ни материјалну штету, нити се обазирући на људски подсмех. Овим јеванђелским примером Црква нас подстиче да неодступно, уз велики труд и одрицања, тражимо сусрет са Христом, којим се долази до обожења. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. У продужетку Свете Литургије велики број верних који су се постом и молитвом припремили за примање Светих Тајни, причестили су се Светим Телом и Крвљу Христовом, њима се укрепило и надахнуло за наставак поста. Сестринство манастира
Обожење и нестворена слава Христова по Светом Григорију Палами
У својој богословској одбрани исихазма, Палама се посебно бави једним погрешним тумачењем: поистовећивањем хришћанског опита било са интелектуалним знањем или било којим обликом физичког или мистичког – али природног – виђења. Као што смо већ видели, он не одбацује својеврсна достигнућа грчке философије или учествовање човекових природних функција, као што су тело или ,,срце”, у перцепцији Његовог присуства. Међутим, оно није резултат ,,природних” напора, било умних или аскетских, већ је то дар личне божанске заједнице или обожења које превазилази све што је створено. Оно је ,,нестворено”, јер је то Сам Бог Који се Сам даје. То је ,,ипостасна” светлост, ,,коју светитељи духовно сагледавају”, која ,,не постоји само символично, као што је то случај са пројавама изненадних догађаја”, већ је то ,,просветљење невештаствено и божанско, благодат невидљиво виђена и незнано познана. Шта је она уствари, они истински знају.” У контексту овог стварног боговиђења, Палама се, следујући св. Максиму Исповеднику и св. Јовану Дамаскину, позива на новозаветне описе Христовог Преображења на гори (Мт. 17, 1-9; Мк. 9, 2-9; Лк. 9, 28-36; 2.Пт. 1, 17-21). Будући да се гора Преображења повезује са гором Тавором, то је цела ова расправа између Варлаама и Паламе најчешће позната као расправа о ,,таворској светлости”. Заиста, у грчкој патристици, почевши од Оригена и св. Григорија Ниског, виђење Бога се увек описује као виђење светлости, вероватно због тога што је централна библијска (нарочито код ап. Јована) тема ,,светлости” и ,,таме” била позната и неоплатонистима и могла је веома лако да послужи као одговарајући богословски модел. Међутим, један од превасходних Паламиних циљева јесте да направи кристално јасну разлику између сваког облика светло-искуства ван оквира хришћанског откровења и истинског виђења Бога као Светлости која је обасјала Његове ученике на гори Преображења, а која је, у Христу, постала приступна удовима Његовог Тела, тј. члановима Цркве. Истинско ,,обожење” је постало могуће када је, по речима св. Атанасија, ,,Бог постао човек, како би човек постао бог.” Као последица тога је, по Паламином мишљењу, после Оваплоћења наступила радикална промена у односу Бога и човека, која сва друга искуства и откровења – било у Старом Завјету или међу Јелинима – чини пуким сенкама долазеће стварности. Он пише: ,,Да је оно својствено рационалној души, обожење би било оствариво свим народима како пре (Христовог) доласка, тако и данас, без обзира на веру или побожност.” То, међутим, не значи да Палама обожење схвата у августиновским оквирима, те да прави стриктну разлику између ,,природе” и ,,благодати”. Као што су то и многи савремени историчари показали, грчка патристичка антропологија је ,,богоцентрична”. Првосаздани човек је био обдарен извесним ,,божанским карактеристикама”, будући да је створен по ,,образу” Божијем. Према св. Максиму Исповеднику, те карактеристике су ,,битије” и ,,вечност” (које Бог по природи поседује, али их дарује и самом човеку), а пре њега је још св. Иринеј Лионски поистоветио ,,дух” који природно припада човеку са Светим Духом. Стога, човек није потпун човек, уколико није у заједници са Богом: Он је ,,отворен према горе” и његово назначење јесте да дели пријатељство са Богом. Али, будући да Бог остаје апсолутно трансцендентан по Својој суштини, човекова заједница са Њим је безгранична. Никада неће наступити њен крај, који би био коначни крај. Бог је и трансцендентан и неисцрпан. Човекова заједница са Богом никада не може ,,престати”. Палама брани управо ову трансцендентност и види је као централни, најпозитивнији и суштински аспект не само исихазма, као традиције монашке духовности, већ и као основни елемент хришћанске вере као такве: Човек кроз Христа не ступа у заједницу са ,,Богом философа и учењака”, већ са Оним Који се, људским језиком речено, може назвати једино ,,вишим-од-Бога”. Презвитер Јован Мајендорф, О Тријадама Светог Григорија Паламе
Прва Литургија у новоподигнутом храму на Гојној Гори
У Храму Светог великомученика Димитрија на Гојној Гори у другу недељу Васкршњег поста – Пачисту, сабрало се мноштво народа Божијег. Прву Свету Литургију од подизања новог храма служио је протојереј-ставрофор Далибор Милошевић, парох каменички, уз ишчекивање скорог великог освећења храма милошћу Божијом и руком нашег Архипастира Преосвећеног Епископа жичког Г. Јустина. Неизмерна су Божија давања кроз векове, а међу њима је и данашње сабрање верног народа у Цркви Божијој. Ктитори храма, породица Марић, после Свете Литургије уприличили су послужење за присутни народ. Протојереј-ставрофор Далибор Милошевић
Најава: 31. март 2023. у 19, Храм Светог Саве, Краљево, Вероучитељ Филип Зеленовић, “О Акатисту“
Света Архијерејска Литургија и освећење продавнице и палионице свећа у Ариљу
У Крстопоклону недељу 19. марта 2023. године Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Ахилија у Ариљу. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, Архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох пожешки, протојереј Мирчета Крупниковић, протонамесник Дарко Несторовић, јереј Бојан Милошевић, старешина храма, ђакони Стефан Симић и Ненад Срећковић. Лепоти светог богослужења је допринело појање сестара манастира Ковиље. Поред прославе Часног Крста Господњег, повод за торжествени сабор Цркве било је и освећење продавнице сувенира и палионице свећа при нашем храму, а која је саграђена у претходних годину и по дана. Владика је осветио објекат и поделио архијерејске грамате добротворима. У пастирској беседи Епископ је говорио о снази и сили крста Господњег и о његовом бивствовању од Адама и дрвета познања до Христа и Његовог Васкрсења, те о њему као једном од оруђа нашега спасења. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Братство Храма Светог Ахилија
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Вујан
У суботу, 18. марта 2023. када Црква врши помен својим упокојенима, Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вујан. Епископу је саслуживао игуман архимандрит Сава (Илић), док су монаси ове свете обитељи певали за певницом. У наставку Литургије Владика је одржао шестомесечни помен своме брату по телу, протојереју Дејану Стефановићу, који почива на монашком гробљу у овом манастиру. Нека ти је вечни помен оче Дејане! Бог душу да ти прости! Из канцеларије Епископа
Изложба о Јелени Анжујској у Галерији Академије уметности
У петак, 17. марта 2023. године, у Галерији Академије уметности у Новом Саду, у оквиру Месеца франкофоније, отворена је изложба о Јелени Анжујској, под називом „Helena, Serbiae Reginaˮ. Изложбу је отворила госпођа Маја Гојковић, министар културе и потпредседник Владе Србије, која је у обраћању, између осталог, истакла да је Јелена Анжујска била храбра и смела владарка, а да њена задужбина, манастир Градац, у себи уједињује западну уметност и византијску традицију. Госпођа Гојковић је такође истакла да су Министарство културе и државне институције свесне значаја очувања цркава и манастира, не само на простору Косова и Метохије, већ и широм Србије, на свим територијама које наш народ вековима насељава. Осврћући се на деветнаесту годишњицу мартовског погрома над Србима и српским православним светињама на Косову и Метохији, госпођа Гојковић је нагласила да се над српском православном црквеном и културном баштином у јужној српској покрајини и данас врши насиље, у виду фалсификовања чињеница о пореклу и настанку тамошњих наших светиња. Присутнима су се обратили и професор Синиша Бокан, декан Академије уметности у Новом Саду, др Дубравка Ђукановић, директор Републичког завода за заштиту споменика културе, као и господин Станислас Пјере, саветник за културу амбасаде Француске у Србији и директор Француског института у Србији. Изложба се састоји од три сегмента: представљање личности краљице Јелене, њена ктиторска делатност и фрескопис; археолошка истраживања, проучавање и конзерваторски радови; као и фреске Богородичине цркве. Изузев копија фресака из Народног музеја у Београду и штампаних експоната великог формата, изложбу краси и оригинална мистрија из Народног музеја Kраљево, као и мултимедијални садржаји. Сваку од целина изложбе, које су посвећене краљици Јелени и њеним задужбинама, хронологији изградње манастира Градац, истраживањима и обнови манастирског комплекса, као и градитељско-уметничким дометима архитектуре и сликарства Благовештењске цркве, прати по један кратки документарни филм, настао у сарадњи и уз подршку Факултета драмских уметности из Београда. Ауторски тим изложбе чине стручњаци Републичког завода за заштиту споменикâ културе, Филозофског факултета Универзитета у Београду и Балканолошког института Српске академије наукâ и уметности, као и професори и студенти Академије уметности Нови Сад Универзитета у Новом Саду и Факултета ликовних уметности и Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Изложба је финансирана средствима Министарства културе Републике Србије и реализована уз благослов Епископа жичког др Јустина и ентузијазам монахиње Нине, игуманије манастира Градац. Пре Новог Сада, изложба је била постављена у Српском културном центру у Паризу. Изложба ће у Новом Саду бити отворена за публику од 17. до 30. марта 2023. године, радним данима од 12:00 до 19:00 часова у Галерији Академије уметности у Новом Саду на Булевару Михајла Пупина број 20. Јелена Анжујска (1236 – 1314), жена српског краља Уроша I и мајка потоњих краљева Драгутина и Милутина, једна је од најзанимљивијих, али и најмистериознијих личности на двору српске средњовековне владарске породице Немањића. Kраљица Јелена је најпознатија по својој задужбини, манастиру Градац, са црквом посвећеном празнику Благовести. Извор: Епархија бачка
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Крсту Твоме поклањамо се Владико“
Крстопоклона недеља је прекретница, од које зависи сама суштина нашег хришћанског живота. Управо на тој прекретници, ми се поклањамо Часном и Животворном Крсту Господа нашег Исуса Христа. Тема Крста, која доминира у црквеној химнографији ове недеље, није тема страдања, већ тема победе и радости коју нам је Господ донео. Управо из овог разлога је и сам канон ове недеље уствари парафразиран васкршњи канон. Значење овога је више него очигледно. Наиме, ми се налазимо на средини поста, и са једне стране осећамо физички и психички умор, тако да наш замор постаје све очигледнији. Са друге стране пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, ми полако почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса, који постају све светлији. Ове недеље, као треће недеље Великог поста, прослављајући и клањајући се Часном и Животворном Крсту, на известан начин и сами себе разапињемо и при том услед замора постом постајемо заједљивији, малодушнији и слабији. Но, баш у овом тренутку, пред нама се појављује Христов скиптар и царски символ, преко ког нам Господ даје освежење, одмор, утеху и подстиче наше самопоуздање, не би ли смо се ми тиме оснажили и наставили да ходимо ка Његовом славном Васкрсењу и тријумфу над нашим последњим непријатељем-смрћу. Такође, подстакнут Христовим речима: ,,Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и пође за мном“(Мк. 8, 34), и апостол Павле поучавајући Галате каже: ,,А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим Крстом нашега Господа Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“ (Гал. 6, 14). Такође, наша света Црква данас пева: ,,Крсту твоме поклањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо“ – јер је Крст хранитељ васељене, красота Цркве, наша одбрана од сваког зла, па стога и не чуди што сваки верник не започиње никакав рад док се не прекрсти. У духу реченог, ми Крст можемо назвати и јединственим символом среће и напретка, којим се следујући павловском духу, увек хвалимо, радујемо и веселимо. Поклоњење часном и животворном Крсту је такође и сећање на Христово хитање ка Јерусалиму, ка страдању које се збило нас ради и ради нашег спасења. У догађају Крста, садржана је та бескрајна, предвечна љубав Божија према човеку, као Његовом најмилијем створењу. Бог је у знаку крста и створио човека, или како то каже свети владика Николај Велимировић, сва васиона је у знаку крста. Такође, и свети Иринеј Лионски, свештеномученик из другог века, нас подсећа да човек, када стане и рашири руке, представља живи и ходећи крст. О значају Крста сведочи целокупна библијска историја. Ако се вратимо уназад кроз исту, видећемо да су се људи вековима кретали ка тајни Крста, што се посебно односи на старозаветни народ Божији – Израиљ. Сваки праведни човек у свету пре Христа, био је у знаку тајне Крста и жртве, у знаку непрестане потраге за том тајном, која је ништа друго до темељ и смисао нашег живота. Таквих људи је хвала Богу, било пуно, довољно је се само сетити Авраама, Исака, Јакова, Мојсија, те мудрих царева Давида и Соломона, великих пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила и многих других. Али, пре две хиљаде година, збио се догађај који је био од суштинског значаја за историју спасења света. Оваплоћењем Божијим, Његовим доласком у свет, чињеницом да је Бог из своје љубави постао стварни и потпуни човек, открила се једна нова, светла страница у нашем постојању. И заиста, целокупни Христов боравак на земљи, Његово рођење у Витлејемској пећини, проповед, Страдање, Васкрсење и Вазнесење, једном речју, целокупни Богочовечански живот, био је у знаку Крста и Страдања, чега се иначе, ми и молитвено сећамо на нашим светим богослужењима. Тешко је о Крсту говорити под Крстом, јер под Крстом, пре свега, треба молитвено ћутати. Не смемо под Крстом мудровати, јер нема те људске речи која би могла описати силу и дејство Часног и Животворног Крста Господњег. На Крсту се поновићемо, збила предвечна тајна Светотројичне и Богочовечанске љубави Божије. Господ наш – Исус Христос је ишао на Голготу носећи Крст Своја на плећима Својим, и био је разапет нас ради и нашега ради спасења. И заиста, нема веће љубави од Божије љубави, јер је Оваплоћени Бог положио живот Свој за ближње Своје – за све људе, за живот света (Јн. 6, 51). Оно што ми треба да радимо, јесте да се као хришћани, умиримо пред тајном Крста, јер једино тако можемо да појмимо и свесно примимо силу Часног и Животворног Крста, која је, на невидљив начин, непрекидно присутна у нашем животу. Љубав је увек жртва, али жртва радосна, као што је и пост по речима оца Александра Шмемана увек једна радосна туга. У духу тога, и Крст је тајна, не мучења, већ жртвене љубави Божије. Крсту Твоме поклањамо се Владико и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Нека је Господу слава у све векова векова. Амин! Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. март 2023. године
Најава: 23. март у 19.00, Храм Свете Тројице, Краљево, Ђакон Горан Вучковић, “Постоји ли судбина?“
Друга недеља Часног поста у Манастиру Жичи
Друге недеље Часног поста, када Света Црква прославља свог великог светилника – Светог Григорија Паламу, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Светој Жичи, уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, жичког архимандрита Јакова (Лазовића), Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, парохâ жичких протојерејâ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и ђакона Стефана Симића. У храму Спасовом сабрао се велики број верника да поделе са својим Архијерејем радост празника. У својој беседи Владика је говорио о Светом Григорију Палами, угледном и ученом великодостојнику који је земаљским почастима претпоставио повучени, подвижнички живот у тиховању. Његово учење о могућности обожења човека било је нова реч која је узбуркала духове његове епохе и о коју су се ломила многа копља. Зато нас Света Црква управо у ове часне дане очишћења постом и подвигом подсећа на учење овог светитеља, да човек подвигом може очистити себе и припремити срце за сусрет са Христом, приближавање Њему и уподобљење Њему. Преосвећени је у вези с тим указао на значај труда и подвига у нашим животима кроз пример који наводи данашње јеванђеље о необичном подвигу вере људи који су одузетог човека донели пред Христа преко крова куће, не жалећи огромни труд ни материјалну штету, нити се обазирући на људски подсмех. Овим јеванђелским примером Црква нас подстиче да неодступно, уз велики труд и одрицања, тражимо сусрет са Христом, којим се долази до обожења. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. У продужетку Свете Литургије велики број верних који су се постом и молитвом припремили за примање Светих Тајни, причестили су се Светим Телом и Крвљу Христовом, њима се укрепило и надахнуло за наставак поста. Сестринство манастира
Обожење и нестворена слава Христова по Светом Григорију Палами
У својој богословској одбрани исихазма, Палама се посебно бави једним погрешним тумачењем: поистовећивањем хришћанског опита било са интелектуалним знањем или било којим обликом физичког или мистичког – али природног – виђења. Као што смо већ видели, он не одбацује својеврсна достигнућа грчке философије или учествовање човекових природних функција, као што су тело или ,,срце”, у перцепцији Његовог присуства. Међутим, оно није резултат ,,природних” напора, било умних или аскетских, већ је то дар личне божанске заједнице или обожења које превазилази све што је створено. Оно је ,,нестворено”, јер је то Сам Бог Који се Сам даје. То је ,,ипостасна” светлост, ,,коју светитељи духовно сагледавају”, која ,,не постоји само символично, као што је то случај са пројавама изненадних догађаја”, већ је то ,,просветљење невештаствено и божанско, благодат невидљиво виђена и незнано познана. Шта је она уствари, они истински знају.” У контексту овог стварног боговиђења, Палама се, следујући св. Максиму Исповеднику и св. Јовану Дамаскину, позива на новозаветне описе Христовог Преображења на гори (Мт. 17, 1-9; Мк. 9, 2-9; Лк. 9, 28-36; 2.Пт. 1, 17-21). Будући да се гора Преображења повезује са гором Тавором, то је цела ова расправа између Варлаама и Паламе најчешће позната као расправа о ,,таворској светлости”. Заиста, у грчкој патристици, почевши од Оригена и св. Григорија Ниског, виђење Бога се увек описује као виђење светлости, вероватно због тога што је централна библијска (нарочито код ап. Јована) тема ,,светлости” и ,,таме” била позната и неоплатонистима и могла је веома лако да послужи као одговарајући богословски модел. Међутим, један од превасходних Паламиних циљева јесте да направи кристално јасну разлику између сваког облика светло-искуства ван оквира хришћанског откровења и истинског виђења Бога као Светлости која је обасјала Његове ученике на гори Преображења, а која је, у Христу, постала приступна удовима Његовог Тела, тј. члановима Цркве. Истинско ,,обожење” је постало могуће када је, по речима св. Атанасија, ,,Бог постао човек, како би човек постао бог.” Као последица тога је, по Паламином мишљењу, после Оваплоћења наступила радикална промена у односу Бога и човека, која сва друга искуства и откровења – било у Старом Завјету или међу Јелинима – чини пуким сенкама долазеће стварности. Он пише: ,,Да је оно својствено рационалној души, обожење би било оствариво свим народима како пре (Христовог) доласка, тако и данас, без обзира на веру или побожност.” То, међутим, не значи да Палама обожење схвата у августиновским оквирима, те да прави стриктну разлику између ,,природе” и ,,благодати”. Као што су то и многи савремени историчари показали, грчка патристичка антропологија је ,,богоцентрична”. Првосаздани човек је био обдарен извесним ,,божанским карактеристикама”, будући да је створен по ,,образу” Божијем. Према св. Максиму Исповеднику, те карактеристике су ,,битије” и ,,вечност” (које Бог по природи поседује, али их дарује и самом човеку), а пре њега је још св. Иринеј Лионски поистоветио ,,дух” који природно припада човеку са Светим Духом. Стога, човек није потпун човек, уколико није у заједници са Богом: Он је ,,отворен према горе” и његово назначење јесте да дели пријатељство са Богом. Али, будући да Бог остаје апсолутно трансцендентан по Својој суштини, човекова заједница са Њим је безгранична. Никада неће наступити њен крај, који би био коначни крај. Бог је и трансцендентан и неисцрпан. Човекова заједница са Богом никада не може ,,престати”. Палама брани управо ову трансцендентност и види је као централни, најпозитивнији и суштински аспект не само исихазма, као традиције монашке духовности, већ и као основни елемент хришћанске вере као такве: Човек кроз Христа не ступа у заједницу са ,,Богом философа и учењака”, већ са Оним Који се, људским језиком речено, може назвати једино ,,вишим-од-Бога”. Презвитер Јован Мајендорф, О Тријадама Светог Григорија Паламе
Прва Литургија у новоподигнутом храму на Гојној Гори
У Храму Светог великомученика Димитрија на Гојној Гори у другу недељу Васкршњег поста – Пачисту, сабрало се мноштво народа Божијег. Прву Свету Литургију од подизања новог храма служио је протојереј-ставрофор Далибор Милошевић, парох каменички, уз ишчекивање скорог великог освећења храма милошћу Божијом и руком нашег Архипастира Преосвећеног Епископа жичког Г. Јустина. Неизмерна су Божија давања кроз векове, а међу њима је и данашње сабрање верног народа у Цркви Божијој. Ктитори храма, породица Марић, после Свете Литургије уприличили су послужење за присутни народ. Протојереј-ставрофор Далибор Милошевић