Велики четвртак и петак у Манастиру Вујан
Обгрљена шумом и падинама планине Вујан, обитељ св. Архангела Гаврила је, у данима када се сећамо страдања Христових, посетио епископ жички г. Јустин. На богослужењима Светог великог четвртка и петка, Владики су саслуживали архимандрити Дамјан и Сава, игуман ове Свете обитељи. Из канцеларије Епископа
Јереј Михајло Живковић, О Литургији Светог Василија Великог
Многи од нас православних хришћана који се трудимо да редовно учествујемо у богослужењима наше Цркве, а особито у Светој Литургији, приметићемо да се она у одређеном годишњем периоду по својој форми и дужини трајања разликује. Разлог за то је што се у току Великог поста и још неколико пута у току године (укупно десет пута: ) у храмовима служи Литургија Светог Василија Великог, за разлику од осталог годишњег богослужбеног круга када по правилу служимо Литургију Светог Јована Златоустог. Литургија Светог Василија Великог служи се: на Бадњи дан, на дан празновања Светог Василија Великог, на Крстовдан уочи Богојављења, у првих пет недеља Свете Четрдесетнице, на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сам празник Божића и Богојављења Литургија Светог Василија Великог. Зашто је Црква одредила да се баш у овом периоду и свега неколико пута у години служи Василијева Литургија, у чему је њен смисао и значај за нас у овом периоду? Света Литургија од самих својих почетака није имала утврђена молитвословља, обред и поредак. Од апостолских времена до 4. века предање помиње неколико литургија попут Литургије Светог апостола Јакова брата Господњег, апостола Марка, апостола Петра. Чин Литургије није био обавезујући за све. Њен поредак и песме утврђивао је сваки Епископ за своју паству. Предање нас учи да су први хришћани били ватрене молитве, да су се неуморно молили током читаве. Временом молитва и ревност хришћана почиње да слаби па је целоноћна молитва све више постајала терет. Управо из тих разлога, снисходећи њиховој немоћи, Свети Василије Велики је саставио чин Литургије који је био знатно краћи од оног првобитног. Свети Василије Велики сматра се једним од највећих богослова и учитеља наше Свете Цркве. Као млад испољио је своју љубав према науци и мудрости и постао један од најученијих људи свог доба. У духовном животу на њега је велики утицај имала његова бака Света Макрина која је била духовно чедо Светог Григорија Чудотворца. Свети Василије још од ране младости показивао је изузетну ревност у духовном животу, што му је уз знања која је прикупио на атинском Универзитету помогло да благодаћу Божијом спозна најдубље тајне и истине наше вере. Немерљив је значај његове мисли и дела који су и данас темељ наше православне духовности. Тај значај се особито огледа у састављању Свете Литургије. Према сведочењу Светог Амфилохија, Свети Василије се дуго молио за овај подухват Христу Спаситељу, да му открије своју вољу, да га благослови за састављање чина Литургије: ,,Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодат, мудрост и разум како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живо, и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас освешташ Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде невидљиво са нама, и удостој нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима. У самој својој суштини Литургија је благодарење али не само благодарење. Стари Израиљци су као део свог религијског обреда готово увек благодарили Богу на свему, те се и корени Литургије могу пронаћи у томе. На Велики Четвртак славећи Пасху, Господ наш Исус Христос је са својим ученицима узнео хвале Богу и Оцу. По речима Светог апостола Луке, Христос је узео хлеб и вино и заблагодарио Богу поистоветивши их са Својим Телом и Крвљу. Једење Његовог Тела и пијење Његове Крви, печат је Новога Завета Бога и човека. Служећи Свету Литургију ми не понављамо само неки догађај из историје, већ заједно са Христом проживљавамо сав његов живот и читав домострој спасења почев од његовог рођења до другог и славног Доласка, како литургијска молитва Анамнезе говори. Служећи Литургију ми оживљавамо све оно што се нас ради збило, а Причешћем постајемо једно са Васкрслим Христом. Тај суштински моменат Литургије, њена срж коју називамо ,,Канон евхаристије“ (Канон благодарења), остао је непромењен у свим Литургијама које служимо до данас. Ипак Литургија није само и искључиво благодарење Богу. У њој се молимо за разне потребе које се тичу и нашег свакодневног овоземаљског живота. Управо се молитве Светог Василија Великог у Литургији одликују догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања. Оне задивљују својом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божија: Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружијем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти… Помени Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога, и по обиљу милости помилуј њих и нас; домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској цркви… Помени Боже, оне под судским ислеђењем, оне по рудницима, и све оне који су у било каквој невољи, и тескоби и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе…“ Будући да је период Великог поста време у коме је потребно већу пажњу усредсредити на молитву, размишљање о себи, својој души, потребама наших
Васкршња посланица Српске Православне Цркве
Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! И ушавши у гроб, видеше младића обученау белу хаљину где седи са десне стране и уплашише се.А он им рече: Не плашите се! Исуса тражитеНазарећанина, распетога. Устаде, није овде;ево места где га положише (Мк 16, 5 – 6). Видео запис ОВДЕ. Радујемо се данас, драга духовна децо наша, радујемо се и прослављамо Празник над празницима, Васкрсење Господа и Спаса нашега Исуса Христа из мртвих. Радујемо се и прослављамо зато што смо, као некада жене мироносице, чули речи анђела: „Не плашите се!” Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер нам више од осам столећа Бели анђео са фреске у Милешеви Светога Саве показује на празан гроб и говори: „Устаде, није овде!” Радујемо се јер нас упркос свим приликама и неприликама прате крупне и мирне рашке очи Белог анђела – најлепше, највољеније и најславније фреске створене у нашем роду – говорећи нам да Исус Назарећанин, на крст Распети, устаде из гроба. Радујемо се и прослављамо Христово Васкрсење јер „Отац благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа и да кроз Њега измири све са Собом…, и оно што је на земљи и оно што је на небесима” (Кол 1, 19 – 20). Радујемо се и прослављамо победу над победама, јер се у Распетоме и Васкрсломе од ропства смрти – којој се кроз грех покорила – саставља, спасена, свеколика твар! Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер, чинећи то, добијамо залог сопствене победе над оковима смрти и свету благовестимо радост живота! То је, браћо и сестре, вера Цркве Православне коју нам открива милешевски Бели анђео, показујући нам празан гроб Христов, уз поруку: „Не плашите се!” Бог је те речи охрабрења говорио у најразличитијим околностима појединачних и народних искушења, распећа и невоља. „Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се…, јер Господ Бог твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити”, говорио је Израиљу преко Мојсија (Понз 31, 6). И поновио је то Новом Израиљу кроз Јединороднога Сина Који је чудесно, ходећи по таласима, пришао лађи са апостолима и умирио узбуркано море: „Не бојте се, ја сам, не плашите се!” (Мк 6, 50). У најстрашнијем тренутку живота једног старешине јеврејске синагоге, који се звао Јаир и коме је кћи умирала, Господ Исус Христос је, такође, рекао: „Не бој се! Само веруј!” Јер, вера која прожима и осмишљава животни пут, која соковима благодатне снаге храни свеколико људско биће, уистину може све. То нам најбоље показује јеванђелска повест о неисцрпној вери и поверењу у Христа четворице људи који су намерили да учине све што је њима било могуће како би Бог учинио оно што је људима немогуће, тојест чудо, и исцелио њиховог неверујућег болесног пријатеља. Никаква спољашња препрека није могла да их заустави у њиховој намери да одузетог принесу Христу (Мк 2, 1 – 5). Њихова је вера била толика да су због немогућности да Господу приђу од мноштва света окупљеног око куће у којој је Он лечио људе, болесника Христу принели разградивши кров и спустивши га. Сви ови догађаји потврђују снагу заједничког подвига, снагу молитве Цркве. Вера неколико људи који имају поверење у Христа јесте сила која помаже и онима слабашнима у вери, а понекад и онима који вере немају. Управо због снажне вере у Њега, у Његову љубав и коначни суд, Васкрсли Господ је био и са нашим прецима када су падали и поново устајали, када су туговали и радовали се, када су сеобама по светским беспућима, распињани и урањани у историје других народа. Сетимо се, драга децо духовна, библијске повести о Содому и Гомору. Насупрот пустињи око Мртвог мора, ти градови су у наводњеној и зеленој јорданској долини имали обличје рајских станишта. Међутим, та напредна и привлачна цивилизација била је далеко од рајске. Житељи ових градова били су огрезли у бестидан живот, стран човековој боголикости и мрзак Богу. Господ је најавио да ће уништити ове градове како њихова мочвара греха не би прогутала остале људе. „Хоћеш погубити и праведнога с неправедним?” – вапио је праведни праотац Авраам и Господа молио да ове градове поштеди ако у њима нађе бар педесет праведника. Aли када ни десет праведних душа није пронашао у њима, Господ је Содом и Гомор предао разорењу и пропасти. Библијска истина о Содому и Гомору важи и данас. Економски и сваки други напредак је свакако важан за друштва у којима наш народ живи, али је неупоредиво важније духовно здравље нашег народа, она снажна, саборна вера у Господа Распетогa и Васкрслога која осмишљава наше свеколико народно биће. Од вере у Васкрсење Христово и Јеванђеље Његово зависе наше животне вредности, култура, етос, идентитет. Христос је вером четворице исцелио онога који је услед греха био духовно и телесно парализован. Господ би спасао и Содом и Гомор да је имао на кога да се ослони, да је било људи који би, попут оне четворице у Јеванђељу, били спремни да снагом вере и поверења у Христа, снагом молитве, помогну свом пријатељу. Овим примерима Васкрсли Господ нас кроз уста Цркве подсећа да су наша животна прегнућа благословена и плодотворна само ако су утемељена на заједничкој вери и свему што из ње извире, на молитви и подвигу, на љубави и нади. Само онда када је Христос на првом месту, све ће бити на свом месту. Без тога су сва наша стремљења узалудна. „Ако Господ (на темељима вере) не буде градио дом, узалуд се муче који га граде; ако Господ (на темељима вере) не буде чувао град, узалуд не спава стражар” (Пс 127, 1) – певао је цар Давид. Знали су то и кроз историју својим животима и страдањима посведочили многи праведници, разумевши снагу вере и стварност Божјег присуства у свету. Само уколико имамо снажну веру и молитву, истинско покајање и јеванђелске врлине, Бог ће бити са нама и имаће коме
Из штампе изашао васкршњи број Жичког благовесника (април-јун 2023)
У данима када смо све ближе Дану светлости који сваку таму разгони – Васкрсењу Христовом, на светлост књижевног дана изашао је нови број Жичког благовесника (април-јун 2023). Празнична рубрика је испуњена са четири текста. Први од њих потписује игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић). Текст је тумачење богословских и уметничких домета досегнутих на фресци Студеничко Распеће 1208/9. Указујући на важност натписа „Цар славе“ (Пс 23, 7–10) уместо историјског „Цар јудејски“ (Мк 15, 26; Лк 23, 38; Јн 19, 19), жртвеног карактера Литургије оличеног у Јагњету Божијем, улоге ликова пророка Исаије и Мојсија, као и евхаристијског и есхатолошког смисла страдања Христовог, игуман Тихон нас упућује на изванредне богословске и уметничке домете ове чувене средњовековне фреске. У тексту „Васкршња утеха при смрти ближњих“, јереј Младен Миливојевић, парох ивањички, спаја практично пастирско искуство и теолошке увиде који веру у Васкрсење Христово преносе на поље често трагичне људске егзистенције. Текст се тако може читати као помоћно штиво у пастирској служби давања утехе ожалошћенима, као и поука вернима који се суочавају са животним губицима. Јереј Михајло Живковић, парох у Коштунићима, нам предочава историјат и богослужбену улогу Литургије Светог Василија Великог. Време Васкршњег поста, недељни дани током првих пет седмица, Велики четвртак и Велика субота, постају нам кроз овај текст разумљивији као време појачаног молитвеног искуства које је прожето најдубљим догматским и песничким дометима великог литурга Цркве, који је по сведочењу Светог Амфилохија као писца његовог Житија, надахнуће за речи Анафоре добијао од самога Христа Господа. Новосадски катихета Бранислав Илић у тексту „Васкрсење Христово – чудесно пролеће душа наших“ истиче старозаветна и новозаветна места која нам појашњавају смисао Васкрсења Христовог. Посебно издваја Пасхални канон Светог Јована Дамаскина као врхунски домет богословља и химнографије у служби прослављања најрадосније вести о победи Живота над смрћу. У рубрици Богословље и култура, доносимо текст протојереја-ставрофора Милића Драговића на тему „Да буде воља Твоја“. Указујући на свакидашње проблеме и невоље са којима се као људи суочавамо, отац Милић са својственим му даром предочава колико је важно да покушамо да се у својим одлукама ослонимо на присуство Божије и тражење воље Његове. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Свет потребује свете“ описује догађај који се десио након Октобарске револуције у Русији када се братство једног манастира под животном претњом одлучило да скине мантије и оде заједно на рад у обнови земље, али и даље живећи монашким духом у свету. Њихови радни резултати су били најбољи. Остали радници, склони псовкама и разузданом животу, препознали су их и оптужили да су свештена лица – јер се не понашају исто као они. Тако су разоткривени. Монахиња Христина у наставку развија тему на савремено стање, и поставља питање: Да ли људи у свету данас нас препознају као Христове само по оделу и спољашњем опредељењу или и по начину живота? Дамјан Станчић нас и у овом броју упућује на важност психосоматског разумевања човека, као и деловања и начина живота који ће ово јединство чувати као гарант здравља. У рубрици Мисија Цркве, доцент др Ведран Голијанин, са Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи нас упознаје са деловањем православне мисије на простору Индије. Упечатљивим детаљима о животу и деловању тамошњих мисионара буди у нама наду да апостолска времена и даље трају, са закључком: „Иако се у недостатку храмова богослужења врше у домовима верника и изнајмљеним објектима, Црква у Индији је и после читаве деценије свог постојања изузетно жива и благородна. Божија промисао, која је Поликарпа, Климента и њихове сународнике привела Православљу, води ову младу Цркву светлој будућности, у чему ће јој свакако бити потребна молитвена и свака друга врста подршке и помоћи сестринских Цркава.“ Проф. др Драгиша Бојовић, са Филозофског факултета у Нишу, у тексту „Кад је Сава био Растко“ укршта историјске увиде и даровиту имагинацију приближавајући нам одрастање Растково, као и утицај утисака из родитељског дома на будуће кораке светогорског монаха. Уз бројне драгоцене увиде, попут оног да име Растко вероватно поред везе са градом Расом има утемељење и у имену кнеза Растислава, даје нам и једну необичну епизоду која сведочи како о Растку, тако и о Сави: „ Имамо и пример када се у Сави, можда и мимо воље његове, буди и горди Србин, дакле Растко, који на двору мађарског краља, где више нема леда, не жели да пије топло вино, јер је вазда у свом отачаству научио да пије хладно вино. То Растко жели да покаже да потиче из земље у којој се знају ред и поредак. Сигурно би смерни Сава заћутао пред збуњеним Мађарима. Растко није желео. И тад је Сава био Растко. Онај што је тражио вино беше Растко, а онај што је измолио од Господа леденице са неба, да охлади то вино, беше Сава чудотворац.“ У Лирском благовеснику Драган Хамовић нас подесећа на стварлачке књижевне домете Рајка Петрова Нога, који нас је недавно напустио из овог живота. Уз вредне осврте на његове песничке доменете, закључује: „Последњи његов наслов, Са постеље боланог Дојчина (2022), био је последњи лирски продор за који је имао снаге, баш према слову приче о јунаку који се из самртне постеље диже да би сачувао образ себи и ближњима. „Стих је као платно боланом Дојчину“, написао је Ного давних дана, да би му овај стих послужио као стожер за његове последње дане, означене лирским подвигом, исповедним и борбеним.“ У саставу ове рубрике је избор из збирке песама Сољење речи, краљевачког поете Милоша Милишића. У рубрици Веронаука чачански вероучитељ Ђорђе Матијевић пише о чачанској Гимназији, као историјском и савременом просветном стубу града Чачка. Текст је испуњен представљањем личности чија су дела обележила историјат ове установе, а међу којима су и многи чачански свештеници. Ученици Сава Веселић и Јелена Ђорђевић из Љига нам у својим текстовима показују књижевно умеће и дубоко промишљање савремених тема попут отуђења и моралне посусталости. У рубрици Прикази доносимо два наслова. Први потписује Ђакон др Александар Милојков о књизи Тесла – духовни лик, аутора презвитера др Оливера Суботића, а други потписује др Немања Девићо књизи Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године, аутора Драгана Драшковића. Садржај часописа се завршава Летописом богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који је сачинио ђакон Стефан Симић. Захваљујемо
Велики Четвртак у Храму Светог Саве у Краљеву
На Велики Четвртак када се празнује дан установљења Свете Евхаристије, у Краљеву је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин са братством Храма Светог Саве. На Литургији Светог Василија Великог која почиње вечерњом службом сви верни моле да буду причасници Његове Тајне Вечере која још увек и траје. Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: сети ме се Господе, у Царству Твоме. Једно од дужих јеванђелских зачала које се читају на Литургији говори о ломљењу хлебова тј. установљењу Свете Тајне Евхаристије, опроштајној беседи, умивању ногу ученицима и почетку страдања Господа Исуса Христа. И сва дешавања нас уводе у врхунац богослужења Посног Триода који тријумфује Христовим Васкрсењем. Поклањамо се страдањима Твојим Христе, покажи нам и славно Твоје Васкрсење. Душан Дуњић, дипл. теолог
Васкршња изложба у Краљеву
На радост свих у сусрет Васкрсу ученици основних школа из Врбе, са подручним местима Ратине и Драгосињаца, школе из Лађеваца са издвојеним местом Цветке ове године су у сарадњи осмислили и реализовали васкршњи пројекат. На предлог вероучитеља Милана Милутиновића школа из Врбе је издвојила средства, а кроз пројектну наставу и једносменску, договорена је тема о презентацији цркве брвнаре. Пошто и место Цветке имају вредну и значајну цркву брвнару предложено је да се и они укључе у овај пројекат. Тако су израдили и осликали два велика васкршња јајета која ће на Васкрс својом поруком поздравити све грађане. Са ученицима су кроз истраживања о знаменитостима свог места осмислили скице и идејна решења која су потом пренели на пројекат. У Врби су са ученицима из Ратине представили поред цркве брвнаре и новијег храма Вазнесења Господњег и споменике жртвама Другог светског рата, неке васкршње елементе и обичаје, а један део су посветили приказу живота на реци Западној Морави. Ратину су представили кроз велелепан храм посвећен светом Јовану Претечи, девојком у ношњи тог краја која носи корпу са јајима, архитектури ратинске куће као и археолошки локалитет вичанске културе, Дивље поње. Место Драгосињце су приказали кроз причу и легенду о води Светога Саве. Школа у Цветкама је на свом пројекту приказала обновљену и санирану цркву брвнару окружену васкршњим симболима, док су на другој страни приказали портрет народног хероја Јове Курсуле. Излагање на Велики четвртак као поклон грађанима су употпунили продајном изложбом дечијег стваралаштва. На шест штандова ученици су приказали сву маштовитост и креативност што су пренели у својим прилозима и медији. Пројекат и изложбу је отворио градоначелник др Предраг Терзић који је после разгледања штандова и кратког програма поздравио све присутне и захвалио се ученицима и наставницима на доприносу који ће улепшати град у прослави Васкрса. Руководилац Школске управе Бојана Маринковић је подржала ову манифестацију и истакла вредност ученичког рада кроз пројекте, једносменску наставу и њихову јавну презентацију као оправдани учинак многих школских активности. Директори школа и вероучитељ су пред медијима изнели своје задовољство о успешној реализацији пројекта и захвалили су се свима који су подржали овакав вид дечије креативности, која потврђује да се школе налазе на правом путу јер подстичу идеју и стварање у свом раду. Видео прилоге можете погледати: ОВДЕ ОВДЕ Вероучитељ Милан Милутиновић
Архимандрит др Тихон (Ракићевић), “Студеничко Распеће“
Увод Студеничко Распеће настало је 1208/1209. године. У средишту композиције налази се представа Христа на Крсту под којим су Пресвета Богородица, жене мироносице, Свети Јован Богослов и сатник Лонгин. Изнад Крста су два анђела крај којих су старозаветни пророци Мојсије и Исаија. Композиција је складна, а све фигуре одликују достојанственост, смиреност и уздржани гестови, као и њихова усмереност ка распетом Христу. У главној цркви манастира Студенице постављање Распећа наспрам олтарског простора имало је за циљ идејно повезивање представе жртве Христове са простором у коме се одвија евхаристијско приношење. Христос је на студеничком Распећу означен као „Цар славе“, уместо „Цар јудејски“. Светописамско схватање страдања Христовог На Студеничком Распећу приказан је страдали Христос, у складу са пророчанствима Светог пророка Исаије. И поред извесне непрозирности коју има тело као такво, Православна Црква гледа страдалног Христа очима непоколебиве вере. Зато њена икона никада не приказује само Христа Који је понижен, а да при том већ није наговештена Његова слава. На икони Распећа приказан је страдали Христос. Он виси на Крсту, али из Његовог лика зрачи предвечна слава, слава коју је Он имао код Оца Свога још и пре него што је свет постао (уп. Јн 17, 5). На горњој табли на Крсту, на месту где је стајао историјски натпис „Цар јудејски“ (Мк 15, 26; Лк 23, 38; Јн 19, 19), овде је написано: „Цар славе“ (Пс 23, 7–10). Господа распетога на Крсту Православна Црква види као Цара славе, јер саоднос Свете Тајне и иконе искључује сваки образ који приказује само обличје слуге. Зато је разумљиво што на Распећима обично не стављамо историјски натпис него „Цар Славе“. Овим показујемо да „Исус јесте Христос“ (Јн 20, 31; 1Јн 2, 22, 5, 1). У тајни вољног понижења Сина, јединородни Син постаје својина човечанства, тако да ми заиста можемо сазрцавати Сина Божијег кад видимо Исуса, чак и распетога. На студеничком Распећу, Мојсије, који држи свитак са текстом из Понз 28, 66, и пророк Исаија, који држи детаљ из Ис 53, 7, својим присуством и поменутим текстовима, подсећају на везу наговештене жртве и Свете Литургије. Свети пророк Исаија држи речи пророчанства о Страдању Христовом, тачније стих из његове књиге који каже: „Као овца на заклање вођен…” (Ис 53, 7). Постоји повезаност жртвеног карактера Евхаристије са доласком Царства Божијега. Христос је на Тајној Вечери речима: „Ово је тело моје” и: „Ово је крв моја” (Мт 26, 26–28; Мк 14, 22 – 24; Лк 22, 19–20), указивао на Себе као на Пасхално Јагње. На Литургији се не вади Агнец ради сећања и понављања старозаветне жртве (као што је то био случај са јудејском Пасхом), већ се ради о жртвовању коначног, есхатолошког Пасхалног Јагњета. Откривење даје Јагњету есхатолошки смисао. Понижени Исус на земљи је Онај Који ће доћи „у слави” (види: Мк 8, 31, 38 и Мт 24, 30). Крв Јагњетова се излива за многе (Ис 53), и Он ће у последње дане сабрати расејани Израиљ и биће „видело народима” на спасење „до крајева земаљских” (Ис 49, 6) јер ће „удивити многе народе” и они ће „видети што им није казивано и разумеће што нису слушали” (Ис 52, 15). Евхаристијски и есхатолошки смисао страдања Христовог Представа Студеничког Распећа, као и друге фреске и иконе које приказују страдалног Христа, не смеју бити узете у обзир и доживљене без помисли о „Последњем дану“ и „Дану Господњем“, тј. о Другом Христовом доласку у слави будућега века и васпостављању Царства Божијег, којем неће бити краја. Зато и на овој композицији преовлађује радостан тон, и Христос задржава своју величанственост и у тренутку смрти на Крсту. Атмосфера, овде приказаног, страдања Христовог неодвојива је од атмосфере васкрсне, односно есхатолошке радости. Евхаристија нас учи да жртва без искупљења не постоји у Христу. Икона крсне жртве свој смисао добија од Васкрсења, од којег смисао добија и празновање крсне жртве у Евхаристији. Христос је објединио два обличја у току свог земаљског живота: обличје славне сличности и обличје кенотичке несличности – обличје Бога и обличје слуге (Фил 2, 6–7), прво скривено другим за телесне очи. Црква истиче ово гледиште које је производ њене вере, без које не можемо видети да је Исус Син Божији. Познато је да су чак и Његови најближи ученици само једном, пре Страдања, на Тавору, видели Христа у слави Његовог обоженог човештва. Због ових чињеница, православна иконографија искључује сваки образ који приказује само обличје слуге јер, као што рекосмо, не можемо одвајати Христа Јагње Божије од есхатолошког Христа Судије. Израз Јагње Божије, који се налази у 5. глави Откривења, постао је део општег хришћанског речника. Закључак Дакле, Православна Црква гледа Христа очима непоколебиве вере. Она ће, у својим богослужбеним химнама и на својим иконама, увек показивати Богочовека Који задржава своју величанственост и у понижењу. Чињеница да је Он то тело учинио потпуно својим, чини великим понижење Сина. Познање Сина Божијег је у вези са знањем (у вери) тајне Његовог понижења. Због ове истовремено и победничке есхатолошке димензије коју има православна иконографија, сцене Страдања Христовог не могу се доживети само у крвавом тону (чији смисао изгледа као да је само Христос страдао и умро). Ова есхатолошка димензија иконе јесте изузетно важна јер православнима појашњава сопствену веру, а инославнима најнепосредније омогућава увид у Православље. Домети православне уметности (тј. богословски домети) као што су Студеничко Распеће (1208/1209) омогућени су православном духовношћу. Ова центрипетална сила је осигурала православној уметности да остане на старом, ранохришћанском темељу. Архимандрит др Тихон (Ракићевић) игуман Манастира Студенице Извор: Жички благовесник април-јун 2023.
Цвети у Бајиној Башти
Дана 09. априла 2023. године, када Црква обележава празник Цвети, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Епископу су на Литургији саслуживали протојереј Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, протојереј Владимир Васиљевић, старешина храма, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, јереј Мирко Крупниковић и ђакони Стефан Симић и Милан Попадић. На овај дан у нашем Светом храму излила се радост благодати Божије када је током Малог входа Владика Јустин рукопроизвео протонамесника Владимира Малешевића у чин протојереја и јереја Мирка Крупниковића у чин протонамесника. Верни народ и деца су имали прилику да, након читања Светог Јеванђеља, чују беседу Преосвећеног Владике Јустина који је рекао да смо се приближили тренутку када се остварује оно што је Господ хтео са људским родом. Осврнувши се прво на чудо васкрсења Лазаревог, а потом и на догађај којег се наша Црква сећа данашњим празником, рекао је да су сав народ и деца викали „Осана во вишњих„, а већ сутрадан од истог народа долази „Распни Га, распни„. „Читава ова седмица до Васкрсења биће дани када ми као Христови следбеници, идемо за Њим, пратимо Га у стопу, страдамо са Њим, распињемо страсти своје, ум и своју грешну вољу, плачемо под крстом као и Пресвета Богородица и ученици Његови, осећамо да то Он чини све за нас„, рекао је Владика. У наставку беседе истакао је да морамо бити добри и према ближњима, јер је Господ показао да какав је однос према ближњем такав је однос и према Богу. Господ је постио 40 дана да би нам показао да без поста, молитве, покајања и врлина нисмо хришћани. Зато треба да искористимо ово време да се сјединимо са Христом, да постимо што достојније, колико је то нама људима могуће и припремимо се за празник Христовог Васкрсења. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Велики број сабраног народа и деце приступили су Светој Тајни Евхаристије, а затим је у парохијском дому уследила трпеза љубави. Ђакон Милан Попадић
Празничне свечаности у Горњем Милановцу
На Лазареву суботу, у организацији Културног центра Горњи Милановац и ЦО Горњи Милановац, приређенe су две манифестације у духу сусрета Васкрсу. На самом почетку, присутнима се обратио и пригодним речима отворио манифестацију старешина Храма Свете Тројице, протојереј ставрофор Миодраг Анђелић. У првом делу програма под називом,, У сусрет Васкрсу“, наступио је хор Основне школе ,,Краљ Александар први“ који је својом песмом одушевио све присутне. После наступа хора, деца су уживала у плетењу и цртању цветних венчића. Након вечерње службе, уприличен је концерт ,,О, радосне вести“ који су за Милановчане приредили Слободан, Нада и Вера Бркић. Они су извели сплет духовних, родољубивих и народних песама. Сви присутни били су одушевљени њиховим фантастичним музичким извођењем и остали ганути њиховим личностима. Наиме, и поред тога што су Слободан и Нада слепи, успели су да се изборе са својим недостацима улажући у животу невероватан труд који је Бог и те како наградио. Нада је завршила Музичку академију а Слободан је апсолвент на Факултету политичких наука, говори десет језика, ради у домену информационих технологија и држи мотивационе говоре. Ову манифестацију су подржали г. Марко Ракић, г. Бошко Васић и г. Душко Мићевић. Протонамесник Здравко Николић
Благовештењска свечана академија у Пожеги
,,Нека се данас цео свет радује, јер је теби Архангел радост саопштио, Благословена света и Пречиста Мати Христа Бога“ (из стихире на јутрењу). Традиционално на овај празник посвећен јављању Архангела Гаврила Пресветој Дјеви Марији је дан Општине Пожега у знак спомена када је велики књаз српски Милош Обреновић својим указом основао варош Пожегу, а као посебан вид јавног признања за постигнуте резултате у свим областима јавног живота за унапређење, развој и афирмацију општине Пожега додељује признања у виду повеља, плакете са грбом општине, похвала и награда у новчаном износу. Прошле године је општина Пожега плакету са грбом општине доделила старешини пожешког храма протојереју Божи Главоњићу, а ове године међу лауреатима нашао се старешина цркве у Каменици протојереј ставрофор Далибор Милошевић за неуморан рад и труд на повереној му парохији који је препознат и потврђен доделом овог значајног признања. Ово је велики подстицај и пример да се сваки рад и труд награђује од Бога и људи. Како је прота Далибор истакао у говору који је имао част да у име свих награђених одржи поздравно слово. Најпре истакавши да на грбу општине у средини доминира крсно знамење око кога су равноапостолни цареви Константин и Јелена, који су заслужни за слободу хришћанског исповедања. Посебно се захваливши породици на подршци својим парохијанима и члановима црквеног одбора у Каменици и свим трудољубивим добротворима и приложницима на овом заједничком делу пожелевши свима да у миру, слози и братској љубави дочекамо Васкрсење Христово. Цео програм био је духовног карактера уз наступ певачке групе ,,Косовски божури“ под вођством драмске уметнице Иване Жигон, посвећен Светој косовско-метохијској земљи и нашем народу. Ово признање је велики вид пажње, како за свештеника као појединца, тако и за архијерејско намесништво пожешко – ариљско и Богоспасавану Епархију жичку. Нека би Господ и Пресвета Богородица дали снаге оцу Далибору и његовој породици да још усрдније и ревносније служи Господу и поверену му паству води ка мирној луци Царства Небеског. Црквена општина Пожега
Велики четвртак и петак у Манастиру Вујан
Обгрљена шумом и падинама планине Вујан, обитељ св. Архангела Гаврила је, у данима када се сећамо страдања Христових, посетио епископ жички г. Јустин. На богослужењима Светог великог четвртка и петка, Владики су саслуживали архимандрити Дамјан и Сава, игуман ове Свете обитељи. Из канцеларије Епископа
Јереј Михајло Живковић, О Литургији Светог Василија Великог
Многи од нас православних хришћана који се трудимо да редовно учествујемо у богослужењима наше Цркве, а особито у Светој Литургији, приметићемо да се она у одређеном годишњем периоду по својој форми и дужини трајања разликује. Разлог за то је што се у току Великог поста и још неколико пута у току године (укупно десет пута: ) у храмовима служи Литургија Светог Василија Великог, за разлику од осталог годишњег богослужбеног круга када по правилу служимо Литургију Светог Јована Златоустог. Литургија Светог Василија Великог служи се: на Бадњи дан, на дан празновања Светог Василија Великог, на Крстовдан уочи Богојављења, у првих пет недеља Свете Четрдесетнице, на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сам празник Божића и Богојављења Литургија Светог Василија Великог. Зашто је Црква одредила да се баш у овом периоду и свега неколико пута у години служи Василијева Литургија, у чему је њен смисао и значај за нас у овом периоду? Света Литургија од самих својих почетака није имала утврђена молитвословља, обред и поредак. Од апостолских времена до 4. века предање помиње неколико литургија попут Литургије Светог апостола Јакова брата Господњег, апостола Марка, апостола Петра. Чин Литургије није био обавезујући за све. Њен поредак и песме утврђивао је сваки Епископ за своју паству. Предање нас учи да су први хришћани били ватрене молитве, да су се неуморно молили током читаве. Временом молитва и ревност хришћана почиње да слаби па је целоноћна молитва све више постајала терет. Управо из тих разлога, снисходећи њиховој немоћи, Свети Василије Велики је саставио чин Литургије који је био знатно краћи од оног првобитног. Свети Василије Велики сматра се једним од највећих богослова и учитеља наше Свете Цркве. Као млад испољио је своју љубав према науци и мудрости и постао један од најученијих људи свог доба. У духовном животу на њега је велики утицај имала његова бака Света Макрина која је била духовно чедо Светог Григорија Чудотворца. Свети Василије још од ране младости показивао је изузетну ревност у духовном животу, што му је уз знања која је прикупио на атинском Универзитету помогло да благодаћу Божијом спозна најдубље тајне и истине наше вере. Немерљив је значај његове мисли и дела који су и данас темељ наше православне духовности. Тај значај се особито огледа у састављању Свете Литургије. Према сведочењу Светог Амфилохија, Свети Василије се дуго молио за овај подухват Христу Спаситељу, да му открије своју вољу, да га благослови за састављање чина Литургије: ,,Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодат, мудрост и разум како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живо, и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас освешташ Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде невидљиво са нама, и удостој нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима. У самој својој суштини Литургија је благодарење али не само благодарење. Стари Израиљци су као део свог религијског обреда готово увек благодарили Богу на свему, те се и корени Литургије могу пронаћи у томе. На Велики Четвртак славећи Пасху, Господ наш Исус Христос је са својим ученицима узнео хвале Богу и Оцу. По речима Светог апостола Луке, Христос је узео хлеб и вино и заблагодарио Богу поистоветивши их са Својим Телом и Крвљу. Једење Његовог Тела и пијење Његове Крви, печат је Новога Завета Бога и човека. Служећи Свету Литургију ми не понављамо само неки догађај из историје, већ заједно са Христом проживљавамо сав његов живот и читав домострој спасења почев од његовог рођења до другог и славног Доласка, како литургијска молитва Анамнезе говори. Служећи Литургију ми оживљавамо све оно што се нас ради збило, а Причешћем постајемо једно са Васкрслим Христом. Тај суштински моменат Литургије, њена срж коју називамо ,,Канон евхаристије“ (Канон благодарења), остао је непромењен у свим Литургијама које служимо до данас. Ипак Литургија није само и искључиво благодарење Богу. У њој се молимо за разне потребе које се тичу и нашег свакодневног овоземаљског живота. Управо се молитве Светог Василија Великог у Литургији одликују догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања. Оне задивљују својом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божија: Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружијем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти… Помени Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога, и по обиљу милости помилуј њих и нас; домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској цркви… Помени Боже, оне под судским ислеђењем, оне по рудницима, и све оне који су у било каквој невољи, и тескоби и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе…“ Будући да је период Великог поста време у коме је потребно већу пажњу усредсредити на молитву, размишљање о себи, својој души, потребама наших
Васкршња посланица Српске Православне Цркве
Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! И ушавши у гроб, видеше младића обученау белу хаљину где седи са десне стране и уплашише се.А он им рече: Не плашите се! Исуса тражитеНазарећанина, распетога. Устаде, није овде;ево места где га положише (Мк 16, 5 – 6). Видео запис ОВДЕ. Радујемо се данас, драга духовна децо наша, радујемо се и прослављамо Празник над празницима, Васкрсење Господа и Спаса нашега Исуса Христа из мртвих. Радујемо се и прослављамо зато што смо, као некада жене мироносице, чули речи анђела: „Не плашите се!” Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер нам више од осам столећа Бели анђео са фреске у Милешеви Светога Саве показује на празан гроб и говори: „Устаде, није овде!” Радујемо се јер нас упркос свим приликама и неприликама прате крупне и мирне рашке очи Белог анђела – најлепше, највољеније и најславније фреске створене у нашем роду – говорећи нам да Исус Назарећанин, на крст Распети, устаде из гроба. Радујемо се и прослављамо Христово Васкрсење јер „Отац благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа и да кроз Њега измири све са Собом…, и оно што је на земљи и оно што је на небесима” (Кол 1, 19 – 20). Радујемо се и прослављамо победу над победама, јер се у Распетоме и Васкрсломе од ропства смрти – којој се кроз грех покорила – саставља, спасена, свеколика твар! Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер, чинећи то, добијамо залог сопствене победе над оковима смрти и свету благовестимо радост живота! То је, браћо и сестре, вера Цркве Православне коју нам открива милешевски Бели анђео, показујући нам празан гроб Христов, уз поруку: „Не плашите се!” Бог је те речи охрабрења говорио у најразличитијим околностима појединачних и народних искушења, распећа и невоља. „Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се…, јер Господ Бог твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити”, говорио је Израиљу преко Мојсија (Понз 31, 6). И поновио је то Новом Израиљу кроз Јединороднога Сина Који је чудесно, ходећи по таласима, пришао лађи са апостолима и умирио узбуркано море: „Не бојте се, ја сам, не плашите се!” (Мк 6, 50). У најстрашнијем тренутку живота једног старешине јеврејске синагоге, који се звао Јаир и коме је кћи умирала, Господ Исус Христос је, такође, рекао: „Не бој се! Само веруј!” Јер, вера која прожима и осмишљава животни пут, која соковима благодатне снаге храни свеколико људско биће, уистину може све. То нам најбоље показује јеванђелска повест о неисцрпној вери и поверењу у Христа четворице људи који су намерили да учине све што је њима било могуће како би Бог учинио оно што је људима немогуће, тојест чудо, и исцелио њиховог неверујућег болесног пријатеља. Никаква спољашња препрека није могла да их заустави у њиховој намери да одузетог принесу Христу (Мк 2, 1 – 5). Њихова је вера била толика да су због немогућности да Господу приђу од мноштва света окупљеног око куће у којој је Он лечио људе, болесника Христу принели разградивши кров и спустивши га. Сви ови догађаји потврђују снагу заједничког подвига, снагу молитве Цркве. Вера неколико људи који имају поверење у Христа јесте сила која помаже и онима слабашнима у вери, а понекад и онима који вере немају. Управо због снажне вере у Њега, у Његову љубав и коначни суд, Васкрсли Господ је био и са нашим прецима када су падали и поново устајали, када су туговали и радовали се, када су сеобама по светским беспућима, распињани и урањани у историје других народа. Сетимо се, драга децо духовна, библијске повести о Содому и Гомору. Насупрот пустињи око Мртвог мора, ти градови су у наводњеној и зеленој јорданској долини имали обличје рајских станишта. Међутим, та напредна и привлачна цивилизација била је далеко од рајске. Житељи ових градова били су огрезли у бестидан живот, стран човековој боголикости и мрзак Богу. Господ је најавио да ће уништити ове градове како њихова мочвара греха не би прогутала остале људе. „Хоћеш погубити и праведнога с неправедним?” – вапио је праведни праотац Авраам и Господа молио да ове градове поштеди ако у њима нађе бар педесет праведника. Aли када ни десет праведних душа није пронашао у њима, Господ је Содом и Гомор предао разорењу и пропасти. Библијска истина о Содому и Гомору важи и данас. Економски и сваки други напредак је свакако важан за друштва у којима наш народ живи, али је неупоредиво важније духовно здравље нашег народа, она снажна, саборна вера у Господа Распетогa и Васкрслога која осмишљава наше свеколико народно биће. Од вере у Васкрсење Христово и Јеванђеље Његово зависе наше животне вредности, култура, етос, идентитет. Христос је вером четворице исцелио онога који је услед греха био духовно и телесно парализован. Господ би спасао и Содом и Гомор да је имао на кога да се ослони, да је било људи који би, попут оне четворице у Јеванђељу, били спремни да снагом вере и поверења у Христа, снагом молитве, помогну свом пријатељу. Овим примерима Васкрсли Господ нас кроз уста Цркве подсећа да су наша животна прегнућа благословена и плодотворна само ако су утемељена на заједничкој вери и свему што из ње извире, на молитви и подвигу, на љубави и нади. Само онда када је Христос на првом месту, све ће бити на свом месту. Без тога су сва наша стремљења узалудна. „Ако Господ (на темељима вере) не буде градио дом, узалуд се муче који га граде; ако Господ (на темељима вере) не буде чувао град, узалуд не спава стражар” (Пс 127, 1) – певао је цар Давид. Знали су то и кроз историју својим животима и страдањима посведочили многи праведници, разумевши снагу вере и стварност Божјег присуства у свету. Само уколико имамо снажну веру и молитву, истинско покајање и јеванђелске врлине, Бог ће бити са нама и имаће коме
Из штампе изашао васкршњи број Жичког благовесника (април-јун 2023)
У данима када смо све ближе Дану светлости који сваку таму разгони – Васкрсењу Христовом, на светлост књижевног дана изашао је нови број Жичког благовесника (април-јун 2023). Празнична рубрика је испуњена са четири текста. Први од њих потписује игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић). Текст је тумачење богословских и уметничких домета досегнутих на фресци Студеничко Распеће 1208/9. Указујући на важност натписа „Цар славе“ (Пс 23, 7–10) уместо историјског „Цар јудејски“ (Мк 15, 26; Лк 23, 38; Јн 19, 19), жртвеног карактера Литургије оличеног у Јагњету Божијем, улоге ликова пророка Исаије и Мојсија, као и евхаристијског и есхатолошког смисла страдања Христовог, игуман Тихон нас упућује на изванредне богословске и уметничке домете ове чувене средњовековне фреске. У тексту „Васкршња утеха при смрти ближњих“, јереј Младен Миливојевић, парох ивањички, спаја практично пастирско искуство и теолошке увиде који веру у Васкрсење Христово преносе на поље често трагичне људске егзистенције. Текст се тако може читати као помоћно штиво у пастирској служби давања утехе ожалошћенима, као и поука вернима који се суочавају са животним губицима. Јереј Михајло Живковић, парох у Коштунићима, нам предочава историјат и богослужбену улогу Литургије Светог Василија Великог. Време Васкршњег поста, недељни дани током првих пет седмица, Велики четвртак и Велика субота, постају нам кроз овај текст разумљивији као време појачаног молитвеног искуства које је прожето најдубљим догматским и песничким дометима великог литурга Цркве, који је по сведочењу Светог Амфилохија као писца његовог Житија, надахнуће за речи Анафоре добијао од самога Христа Господа. Новосадски катихета Бранислав Илић у тексту „Васкрсење Христово – чудесно пролеће душа наших“ истиче старозаветна и новозаветна места која нам појашњавају смисао Васкрсења Христовог. Посебно издваја Пасхални канон Светог Јована Дамаскина као врхунски домет богословља и химнографије у служби прослављања најрадосније вести о победи Живота над смрћу. У рубрици Богословље и култура, доносимо текст протојереја-ставрофора Милића Драговића на тему „Да буде воља Твоја“. Указујући на свакидашње проблеме и невоље са којима се као људи суочавамо, отац Милић са својственим му даром предочава колико је важно да покушамо да се у својим одлукама ослонимо на присуство Божије и тражење воље Његове. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Свет потребује свете“ описује догађај који се десио након Октобарске револуције у Русији када се братство једног манастира под животном претњом одлучило да скине мантије и оде заједно на рад у обнови земље, али и даље живећи монашким духом у свету. Њихови радни резултати су били најбољи. Остали радници, склони псовкама и разузданом животу, препознали су их и оптужили да су свештена лица – јер се не понашају исто као они. Тако су разоткривени. Монахиња Христина у наставку развија тему на савремено стање, и поставља питање: Да ли људи у свету данас нас препознају као Христове само по оделу и спољашњем опредељењу или и по начину живота? Дамјан Станчић нас и у овом броју упућује на важност психосоматског разумевања човека, као и деловања и начина живота који ће ово јединство чувати као гарант здравља. У рубрици Мисија Цркве, доцент др Ведран Голијанин, са Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи нас упознаје са деловањем православне мисије на простору Индије. Упечатљивим детаљима о животу и деловању тамошњих мисионара буди у нама наду да апостолска времена и даље трају, са закључком: „Иако се у недостатку храмова богослужења врше у домовима верника и изнајмљеним објектима, Црква у Индији је и после читаве деценије свог постојања изузетно жива и благородна. Божија промисао, која је Поликарпа, Климента и њихове сународнике привела Православљу, води ову младу Цркву светлој будућности, у чему ће јој свакако бити потребна молитвена и свака друга врста подршке и помоћи сестринских Цркава.“ Проф. др Драгиша Бојовић, са Филозофског факултета у Нишу, у тексту „Кад је Сава био Растко“ укршта историјске увиде и даровиту имагинацију приближавајући нам одрастање Растково, као и утицај утисака из родитељског дома на будуће кораке светогорског монаха. Уз бројне драгоцене увиде, попут оног да име Растко вероватно поред везе са градом Расом има утемељење и у имену кнеза Растислава, даје нам и једну необичну епизоду која сведочи како о Растку, тако и о Сави: „ Имамо и пример када се у Сави, можда и мимо воље његове, буди и горди Србин, дакле Растко, који на двору мађарског краља, где више нема леда, не жели да пије топло вино, јер је вазда у свом отачаству научио да пије хладно вино. То Растко жели да покаже да потиче из земље у којој се знају ред и поредак. Сигурно би смерни Сава заћутао пред збуњеним Мађарима. Растко није желео. И тад је Сава био Растко. Онај што је тражио вино беше Растко, а онај што је измолио од Господа леденице са неба, да охлади то вино, беше Сава чудотворац.“ У Лирском благовеснику Драган Хамовић нас подесећа на стварлачке књижевне домете Рајка Петрова Нога, који нас је недавно напустио из овог живота. Уз вредне осврте на његове песничке доменете, закључује: „Последњи његов наслов, Са постеље боланог Дојчина (2022), био је последњи лирски продор за који је имао снаге, баш према слову приче о јунаку који се из самртне постеље диже да би сачувао образ себи и ближњима. „Стих је као платно боланом Дојчину“, написао је Ного давних дана, да би му овај стих послужио као стожер за његове последње дане, означене лирским подвигом, исповедним и борбеним.“ У саставу ове рубрике је избор из збирке песама Сољење речи, краљевачког поете Милоша Милишића. У рубрици Веронаука чачански вероучитељ Ђорђе Матијевић пише о чачанској Гимназији, као историјском и савременом просветном стубу града Чачка. Текст је испуњен представљањем личности чија су дела обележила историјат ове установе, а међу којима су и многи чачански свештеници. Ученици Сава Веселић и Јелена Ђорђевић из Љига нам у својим текстовима показују књижевно умеће и дубоко промишљање савремених тема попут отуђења и моралне посусталости. У рубрици Прикази доносимо два наслова. Први потписује Ђакон др Александар Милојков о књизи Тесла – духовни лик, аутора презвитера др Оливера Суботића, а други потписује др Немања Девићо књизи Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године, аутора Драгана Драшковића. Садржај часописа се завршава Летописом богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који је сачинио ђакон Стефан Симић. Захваљујемо
Велики Четвртак у Храму Светог Саве у Краљеву
На Велики Четвртак када се празнује дан установљења Свете Евхаристије, у Краљеву је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин са братством Храма Светог Саве. На Литургији Светог Василија Великог која почиње вечерњом службом сви верни моле да буду причасници Његове Тајне Вечере која још увек и траје. Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: сети ме се Господе, у Царству Твоме. Једно од дужих јеванђелских зачала које се читају на Литургији говори о ломљењу хлебова тј. установљењу Свете Тајне Евхаристије, опроштајној беседи, умивању ногу ученицима и почетку страдања Господа Исуса Христа. И сва дешавања нас уводе у врхунац богослужења Посног Триода који тријумфује Христовим Васкрсењем. Поклањамо се страдањима Твојим Христе, покажи нам и славно Твоје Васкрсење. Душан Дуњић, дипл. теолог
Васкршња изложба у Краљеву
На радост свих у сусрет Васкрсу ученици основних школа из Врбе, са подручним местима Ратине и Драгосињаца, школе из Лађеваца са издвојеним местом Цветке ове године су у сарадњи осмислили и реализовали васкршњи пројекат. На предлог вероучитеља Милана Милутиновића школа из Врбе је издвојила средства, а кроз пројектну наставу и једносменску, договорена је тема о презентацији цркве брвнаре. Пошто и место Цветке имају вредну и значајну цркву брвнару предложено је да се и они укључе у овај пројекат. Тако су израдили и осликали два велика васкршња јајета која ће на Васкрс својом поруком поздравити све грађане. Са ученицима су кроз истраживања о знаменитостима свог места осмислили скице и идејна решења која су потом пренели на пројекат. У Врби су са ученицима из Ратине представили поред цркве брвнаре и новијег храма Вазнесења Господњег и споменике жртвама Другог светског рата, неке васкршње елементе и обичаје, а један део су посветили приказу живота на реци Западној Морави. Ратину су представили кроз велелепан храм посвећен светом Јовану Претечи, девојком у ношњи тог краја која носи корпу са јајима, архитектури ратинске куће као и археолошки локалитет вичанске културе, Дивље поње. Место Драгосињце су приказали кроз причу и легенду о води Светога Саве. Школа у Цветкама је на свом пројекту приказала обновљену и санирану цркву брвнару окружену васкршњим симболима, док су на другој страни приказали портрет народног хероја Јове Курсуле. Излагање на Велики четвртак као поклон грађанима су употпунили продајном изложбом дечијег стваралаштва. На шест штандова ученици су приказали сву маштовитост и креативност што су пренели у својим прилозима и медији. Пројекат и изложбу је отворио градоначелник др Предраг Терзић који је после разгледања штандова и кратког програма поздравио све присутне и захвалио се ученицима и наставницима на доприносу који ће улепшати град у прослави Васкрса. Руководилац Школске управе Бојана Маринковић је подржала ову манифестацију и истакла вредност ученичког рада кроз пројекте, једносменску наставу и њихову јавну презентацију као оправдани учинак многих школских активности. Директори школа и вероучитељ су пред медијима изнели своје задовољство о успешној реализацији пројекта и захвалили су се свима који су подржали овакав вид дечије креативности, која потврђује да се школе налазе на правом путу јер подстичу идеју и стварање у свом раду. Видео прилоге можете погледати: ОВДЕ ОВДЕ Вероучитељ Милан Милутиновић
Архимандрит др Тихон (Ракићевић), “Студеничко Распеће“
Увод Студеничко Распеће настало је 1208/1209. године. У средишту композиције налази се представа Христа на Крсту под којим су Пресвета Богородица, жене мироносице, Свети Јован Богослов и сатник Лонгин. Изнад Крста су два анђела крај којих су старозаветни пророци Мојсије и Исаија. Композиција је складна, а све фигуре одликују достојанственост, смиреност и уздржани гестови, као и њихова усмереност ка распетом Христу. У главној цркви манастира Студенице постављање Распећа наспрам олтарског простора имало је за циљ идејно повезивање представе жртве Христове са простором у коме се одвија евхаристијско приношење. Христос је на студеничком Распећу означен као „Цар славе“, уместо „Цар јудејски“. Светописамско схватање страдања Христовог На Студеничком Распећу приказан је страдали Христос, у складу са пророчанствима Светог пророка Исаије. И поред извесне непрозирности коју има тело као такво, Православна Црква гледа страдалног Христа очима непоколебиве вере. Зато њена икона никада не приказује само Христа Који је понижен, а да при том већ није наговештена Његова слава. На икони Распећа приказан је страдали Христос. Он виси на Крсту, али из Његовог лика зрачи предвечна слава, слава коју је Он имао код Оца Свога још и пре него што је свет постао (уп. Јн 17, 5). На горњој табли на Крсту, на месту где је стајао историјски натпис „Цар јудејски“ (Мк 15, 26; Лк 23, 38; Јн 19, 19), овде је написано: „Цар славе“ (Пс 23, 7–10). Господа распетога на Крсту Православна Црква види као Цара славе, јер саоднос Свете Тајне и иконе искључује сваки образ који приказује само обличје слуге. Зато је разумљиво што на Распећима обично не стављамо историјски натпис него „Цар Славе“. Овим показујемо да „Исус јесте Христос“ (Јн 20, 31; 1Јн 2, 22, 5, 1). У тајни вољног понижења Сина, јединородни Син постаје својина човечанства, тако да ми заиста можемо сазрцавати Сина Божијег кад видимо Исуса, чак и распетога. На студеничком Распећу, Мојсије, који држи свитак са текстом из Понз 28, 66, и пророк Исаија, који држи детаљ из Ис 53, 7, својим присуством и поменутим текстовима, подсећају на везу наговештене жртве и Свете Литургије. Свети пророк Исаија држи речи пророчанства о Страдању Христовом, тачније стих из његове књиге који каже: „Као овца на заклање вођен…” (Ис 53, 7). Постоји повезаност жртвеног карактера Евхаристије са доласком Царства Божијега. Христос је на Тајној Вечери речима: „Ово је тело моје” и: „Ово је крв моја” (Мт 26, 26–28; Мк 14, 22 – 24; Лк 22, 19–20), указивао на Себе као на Пасхално Јагње. На Литургији се не вади Агнец ради сећања и понављања старозаветне жртве (као што је то био случај са јудејском Пасхом), већ се ради о жртвовању коначног, есхатолошког Пасхалног Јагњета. Откривење даје Јагњету есхатолошки смисао. Понижени Исус на земљи је Онај Који ће доћи „у слави” (види: Мк 8, 31, 38 и Мт 24, 30). Крв Јагњетова се излива за многе (Ис 53), и Он ће у последње дане сабрати расејани Израиљ и биће „видело народима” на спасење „до крајева земаљских” (Ис 49, 6) јер ће „удивити многе народе” и они ће „видети што им није казивано и разумеће што нису слушали” (Ис 52, 15). Евхаристијски и есхатолошки смисао страдања Христовог Представа Студеничког Распећа, као и друге фреске и иконе које приказују страдалног Христа, не смеју бити узете у обзир и доживљене без помисли о „Последњем дану“ и „Дану Господњем“, тј. о Другом Христовом доласку у слави будућега века и васпостављању Царства Божијег, којем неће бити краја. Зато и на овој композицији преовлађује радостан тон, и Христос задржава своју величанственост и у тренутку смрти на Крсту. Атмосфера, овде приказаног, страдања Христовог неодвојива је од атмосфере васкрсне, односно есхатолошке радости. Евхаристија нас учи да жртва без искупљења не постоји у Христу. Икона крсне жртве свој смисао добија од Васкрсења, од којег смисао добија и празновање крсне жртве у Евхаристији. Христос је објединио два обличја у току свог земаљског живота: обличје славне сличности и обличје кенотичке несличности – обличје Бога и обличје слуге (Фил 2, 6–7), прво скривено другим за телесне очи. Црква истиче ово гледиште које је производ њене вере, без које не можемо видети да је Исус Син Божији. Познато је да су чак и Његови најближи ученици само једном, пре Страдања, на Тавору, видели Христа у слави Његовог обоженог човештва. Због ових чињеница, православна иконографија искључује сваки образ који приказује само обличје слуге јер, као што рекосмо, не можемо одвајати Христа Јагње Божије од есхатолошког Христа Судије. Израз Јагње Божије, који се налази у 5. глави Откривења, постао је део општег хришћанског речника. Закључак Дакле, Православна Црква гледа Христа очима непоколебиве вере. Она ће, у својим богослужбеним химнама и на својим иконама, увек показивати Богочовека Који задржава своју величанственост и у понижењу. Чињеница да је Он то тело учинио потпуно својим, чини великим понижење Сина. Познање Сина Божијег је у вези са знањем (у вери) тајне Његовог понижења. Због ове истовремено и победничке есхатолошке димензије коју има православна иконографија, сцене Страдања Христовог не могу се доживети само у крвавом тону (чији смисао изгледа као да је само Христос страдао и умро). Ова есхатолошка димензија иконе јесте изузетно важна јер православнима појашњава сопствену веру, а инославнима најнепосредније омогућава увид у Православље. Домети православне уметности (тј. богословски домети) као што су Студеничко Распеће (1208/1209) омогућени су православном духовношћу. Ова центрипетална сила је осигурала православној уметности да остане на старом, ранохришћанском темељу. Архимандрит др Тихон (Ракићевић) игуман Манастира Студенице Извор: Жички благовесник април-јун 2023.
Цвети у Бајиној Башти
Дана 09. априла 2023. године, када Црква обележава празник Цвети, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Епископу су на Литургији саслуживали протојереј Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, протојереј Владимир Васиљевић, старешина храма, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, јереј Мирко Крупниковић и ђакони Стефан Симић и Милан Попадић. На овај дан у нашем Светом храму излила се радост благодати Божије када је током Малог входа Владика Јустин рукопроизвео протонамесника Владимира Малешевића у чин протојереја и јереја Мирка Крупниковића у чин протонамесника. Верни народ и деца су имали прилику да, након читања Светог Јеванђеља, чују беседу Преосвећеног Владике Јустина који је рекао да смо се приближили тренутку када се остварује оно што је Господ хтео са људским родом. Осврнувши се прво на чудо васкрсења Лазаревог, а потом и на догађај којег се наша Црква сећа данашњим празником, рекао је да су сав народ и деца викали „Осана во вишњих„, а већ сутрадан од истог народа долази „Распни Га, распни„. „Читава ова седмица до Васкрсења биће дани када ми као Христови следбеници, идемо за Њим, пратимо Га у стопу, страдамо са Њим, распињемо страсти своје, ум и своју грешну вољу, плачемо под крстом као и Пресвета Богородица и ученици Његови, осећамо да то Он чини све за нас„, рекао је Владика. У наставку беседе истакао је да морамо бити добри и према ближњима, јер је Господ показао да какав је однос према ближњем такав је однос и према Богу. Господ је постио 40 дана да би нам показао да без поста, молитве, покајања и врлина нисмо хришћани. Зато треба да искористимо ово време да се сјединимо са Христом, да постимо што достојније, колико је то нама људима могуће и припремимо се за празник Христовог Васкрсења. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Велики број сабраног народа и деце приступили су Светој Тајни Евхаристије, а затим је у парохијском дому уследила трпеза љубави. Ђакон Милан Попадић
Празничне свечаности у Горњем Милановцу
На Лазареву суботу, у организацији Културног центра Горњи Милановац и ЦО Горњи Милановац, приређенe су две манифестације у духу сусрета Васкрсу. На самом почетку, присутнима се обратио и пригодним речима отворио манифестацију старешина Храма Свете Тројице, протојереј ставрофор Миодраг Анђелић. У првом делу програма под називом,, У сусрет Васкрсу“, наступио је хор Основне школе ,,Краљ Александар први“ који је својом песмом одушевио све присутне. После наступа хора, деца су уживала у плетењу и цртању цветних венчића. Након вечерње службе, уприличен је концерт ,,О, радосне вести“ који су за Милановчане приредили Слободан, Нада и Вера Бркић. Они су извели сплет духовних, родољубивих и народних песама. Сви присутни били су одушевљени њиховим фантастичним музичким извођењем и остали ганути њиховим личностима. Наиме, и поред тога што су Слободан и Нада слепи, успели су да се изборе са својим недостацима улажући у животу невероватан труд који је Бог и те како наградио. Нада је завршила Музичку академију а Слободан је апсолвент на Факултету политичких наука, говори десет језика, ради у домену информационих технологија и држи мотивационе говоре. Ову манифестацију су подржали г. Марко Ракић, г. Бошко Васић и г. Душко Мићевић. Протонамесник Здравко Николић
Благовештењска свечана академија у Пожеги
,,Нека се данас цео свет радује, јер је теби Архангел радост саопштио, Благословена света и Пречиста Мати Христа Бога“ (из стихире на јутрењу). Традиционално на овај празник посвећен јављању Архангела Гаврила Пресветој Дјеви Марији је дан Општине Пожега у знак спомена када је велики књаз српски Милош Обреновић својим указом основао варош Пожегу, а као посебан вид јавног признања за постигнуте резултате у свим областима јавног живота за унапређење, развој и афирмацију општине Пожега додељује признања у виду повеља, плакете са грбом општине, похвала и награда у новчаном износу. Прошле године је општина Пожега плакету са грбом општине доделила старешини пожешког храма протојереју Божи Главоњићу, а ове године међу лауреатима нашао се старешина цркве у Каменици протојереј ставрофор Далибор Милошевић за неуморан рад и труд на повереној му парохији који је препознат и потврђен доделом овог значајног признања. Ово је велики подстицај и пример да се сваки рад и труд награђује од Бога и људи. Како је прота Далибор истакао у говору који је имао част да у име свих награђених одржи поздравно слово. Најпре истакавши да на грбу општине у средини доминира крсно знамење око кога су равноапостолни цареви Константин и Јелена, који су заслужни за слободу хришћанског исповедања. Посебно се захваливши породици на подршци својим парохијанима и члановима црквеног одбора у Каменици и свим трудољубивим добротворима и приложницима на овом заједничком делу пожелевши свима да у миру, слози и братској љубави дочекамо Васкрсење Христово. Цео програм био је духовног карактера уз наступ певачке групе ,,Косовски божури“ под вођством драмске уметнице Иване Жигон, посвећен Светој косовско-метохијској земљи и нашем народу. Ово признање је велики вид пажње, како за свештеника као појединца, тако и за архијерејско намесништво пожешко – ариљско и Богоспасавану Епархију жичку. Нека би Господ и Пресвета Богородица дали снаге оцу Далибору и његовој породици да још усрдније и ревносније служи Господу и поверену му паству води ка мирној луци Царства Небеског. Црквена општина Пожега