Храмовно славље у Богутовачкој Бањи
Празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, којима је посвећен храм у Богутовачкој Бањи, свечано је прослављен! Свету Литургију су служио је прот. ставр. Љубинко Костић, а саслуживали су прот.ставр. Мирољуб Маринковић и протојереј Радоја Сандо. Сабраном народу се обратио пригодном беседом прот.ставр. Љубинко Костић, наглашавајући значај апостолске службе у коју су призвани Свети апостоли, њихову веру, ревност и љубав, којом су сведочили живо Јеванђеље Христово, и њихово мученичко пострадање. Стога је наша обавеза и радост да следимо јеванђелском учењу Светих апостола како бисмо били на сигурном путу спасења. Сваки храм је јеванђелска бања Витезда, па се треба држати наших светиња и храмова, доводити децу на Литургију и утемељивати их у вери апостолској кроз Причасну чашу и Свето богослужење. Данас се причестио знатан број сабраних на храмовну славу! После освећења славског колача и жита, протојереј Владе Величковић, надлежни парох се захвалио служашчим свештеницима и сабраном народу, и свима онима који помажу обнову овога храма, у коме како мештани, тако и гости бањског лечилишта, налазе радост и утеху. Потом је уприличена славска трпеза љубави. Молитвама Светих апостола Петра и Павла, Господ нека нам дода снаге и љубави на наш труд, и помилује нас! Протојереј Владе Величковић
Петровдан – храмовна слава у Буткову поред Ивањице
У среду 12. јула у селу Буткову поред Ивањице, на пола пута од Ивањице према манастиру Ковиље, свечано је обележен празник Светих славних, свехвалних и првоврховних апостола Петра и Павла којима је црква у Буткову и посвећена. Овогодишња храмовна слава ове сеоске цркве нарочито је свечана и значајна стога што је црква у Буткову кренула да се обнавља по први пут од њене изградње 1935. године, како споља тако и изнутра. Прошле године урађена је фасада и камен на доњем делу фасаде цркве, а ове године задњих месеци споља је озидана мала палионица свећа, док је изнутра урађен иконостас и плочани под, и за месец дана креће осликавање иконостаса. Литургију су служили протојереј Небојша Вишњић, парох IV ивањички и парохијски свештеник у селу Буткову, и ђакон ивањички Тихомир Костић, а од свештенства још су гостовали протојереј Ненад Бајић, парох VI ивањички и старешина храма у Ивањици, и јереј Момчило Славковић, V парох ивањички. У беседи упућеној верном народу након читања светог јеванђеља, ђакон Тихомир честитао је верницима завршетак поста и храмовну славу, уз кратак осврт на живот, подвиг и мученичку смрт апостола. У беседи је истакао да, иако су на иконама ова два апостола приказана загрљени у целиву, треба знати да су то била два наизглед неспојива човека, различитог порекла, образовања, темперамента, чак и различитих схватања неких верских питања. Али да су управо они пример да се све људске различитости мире и сједињују у Христу и у од Христа и Духа Светога датом заједничком циљу – а то је изградња Цркве. Црква је та која нас уједињује и изграђује, у њој се ми узиђујемо као различите цигле; зато ми градећи грађевину постајемо истинска, жива Црква Христова коју „врата паклена неће надвладати“. После сечења колача на крају Литургије, на којем се молило за Преосвештеног Епископа нашега Јустина, свештенство, верни народ и прошле, садашње и будуће колачаре, свечано сабрање се наставило и ручком у храмовној порти. Домаћини славе, браћа Богдан и Бојан Прокопијевић пред свима су обећали приложити и за икону Петра и Павла, поред досадашњих прилога и рада, дајући свима пример и подстицај за донаторство овој цркви, које јој је потребно ради њене комплетне обнове. Парохијски ђакон ивањички Тихомир Костић
Најава: Храм Светог Саве, Краљево, 14.07.2023. у 19, јереј Ненад Ивановић, “Вера и здравље“
Света Архијерејска Литургија у Заблаћу
У пету недељу после Духова, дана 09. јула 2023. године Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин предводио је литургијско сабрање у Заблаћу. Епископу су саслуживали старешина Храма Светог архангела Гаврила у Заблаћу протојереј-ставрофор Радован Стевановић, протојереј Милољуб Мирковић, архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Александар Грујовић, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар, уз учешће и молитвено присуство бројног верног народа парохије заблаћске и околине, као и гостију. Сабрање је улепшало појање протопсалта Ивана Трајковића, уз пратњу певнице Храма Светог архангела Гаврила и осталог верног народа. Преосвећени Владика је у беседи на јеванђељски одељак указао на важност црквеног живота као силе која нас чува од дејства нечастивих сила. – Сама прича, иако на први поглед јасна и разумљива, ипак је веома дубока. У њој се говори о томе како је Господ Исус Христос двојицу бесомучних људи, који су живели на гробљу у месту Гергеси и нападали становнике тога места, спасио од дејства демона истеравши их у свиње. Дејство демона има упориште у нашем удаљавању од Истине. Човека који је занемаривањем Господа дошао до тог стадијума обузетости демонима може спасити искључиво сам Христос. Нечастиви има своју област, али и своје границе ако живимо Црквом, постимо и причешћујемо се, он нема места у нама. За нас постоје два пута – један је са Господом, а други без Њега. Зле силе знају да је Исус Син Божији и када наша срца постану јасле у којима Господ обитава не могу нам наудити. За тако нешто је потребно да очистимо срце од злих стихија, јер је немогуће да будемо извор који даје бистру и мутну воду, рекао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Молитвено сабрање крунисано је многобројним верницима који су узели учешћа у Светој Тајни Причешћа. Након Литургије уследила је трпеза љубави. Вероучитељ Видан Заграђанин
Медијско представљање новог броја Жичког благовесника (јул-септембар 2023)
Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:
Ивањдан – храмовна слава Манастира Стјеник
На Ивањдан 2023. године у Манастиру Стјенику Свету Архијерејску Литургију поводом храмовне славе служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јистин, а саслуживали су му игуман Манастира Стјеника јеромонах Пајсије (Шљивић), игуман Манастира Раче протосинђел Герман (Авакумовић), свештеник Чедомир Ћурчић и ђакон Стефан Симић. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић, уз пратњу монаштва и верног народа. Преосвећени Владика Јустин је на крају Свете Литургије пререзао славски колач и честитао славу игуману Пајсију и верном народу који је дошао да увелича ово сабрање. Као што је Свети Јован Претеча Господњи током целог свог земаљског живота позивао људе на покајање, тако је и Преосвећени Владика Јустин у својој беседи нагласио важност покајања. На радост сабраних, Владика Јустин је игумана Манастира Стјеник јеромонаха Пајсија одликовао звањем синђела. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави. Лука Пајовић, ученик Богословије у Нишу
Ибарске новости: Епископ Хризостом (Војиновић), “Не мучи себе“
Једно време читала се код нас по црквама читаву годину дана једна молитва у којој су, између осталог, биле и ове речи: „Господе, спаси нас од нас самих!“У први мах то звучи мало необично. Зашто би нас Бог спасавао од нас самих кад је – мислимо ми – и тако сваки човек себи највећи пријатељ?Али ако само мало боље загледамо у живот, увиђамо да човек у већини случајева може да буде себи велики непријатељ и уме да нанесе себи страховито много зла.У једном селу крај манастира Каленића показали су нам неког бедно одевеног и по изгледу судећи сасвим пропалог човека и испричали да је томе несрећнику било остало од оца најлепше имање у селу које је он по очевој смрти за врло кратко време пропио и упропастио. Долазило је дотле да је односио у кафану и на коцкарски сто постељне покриваче и женине хаљине. За тога се човека никако не би могло рећи да је био пријатељ себи и он је својом неуредношћу и расипношћу стварно нанео себи и својима далеко више зла, него што му је нанео ико други. У једном женском манастиру живела је нека врло даровита калуђерица: ванредно је певала, везла и сликала. Али су из године у годину почеле долазити у манастир све нове и нове сестре и међу њима се нашло доста способних. То је ону даровиту монахињу која је некада била прва у свему толико погађало да ју је сваки успех млађе сестре ужасно болео. Постала је била у толикој мери завидљива да јој се живот претворио у прави пакао. А Бог јој је био дао толико дарова да јој је живот могао бити као рај. И за ту се сестру не би могло рећи да је била пријатељ себи. И она је, предајући се неразборитој зависти, осудила саму себе на непотребне, али страховите муке. Али, не наносе себи зло само пијанице и не муче себе само болесно завидљиви, него наносе зло себи и загорчавају свој живот и обични честити људи кад оне муке и ране које им задају други сами још позлеђују и повећавају. На земљи нема места где бисмо се могли склонити да нам људи не нанесу зло. Или ће нас увредити, или ће нас оклеветати, или ће нам нанети какву било рану на души. Од тога се нико и нигде на земљи не може спасти. Али на нама стоји да тај бол и те ране које нам други задају сами још не позлеђујемо и не повећавамо. Достојевски је испричао живот онога младића кога су другови још у детињству страшно вређали због његовог ванбрачног порекла. Њега су те увреде толико пекле да је још читав низ година после тога свакоме новоме познанику већ од првих речи с неком чудном и болесном озлојеђеношћу саопштавао да је он ванбрачно дете, премда га за то више нико није питао. Он је оне увреде које је у детињству примио непрестано позлеђивао и себе без стварне потребе мучио. Има, опет код Достојевског, она тужна повест о честитом старцу Николи Сергијевићу, чија је јединица кћи била одбегла из родитељског дома једноме младићу који је није био нимало вредан и чија је породица и без тога била нанела старцу Николи много бола и увреда. Старац је у увређеном родитељском поносу проклео кћер, наредио да се њене ствари избаце из куће и спале и забранио да се у његовом присуству њено име уопште спомиње. Увређени понос није му дозвољавао да опрости кћери ни онда када ју је онај лакомислени младић напустио, а очинска љубав гонила га је да кришом, кад нико не види, узима медаљон са кћерином сликом, да га љуби, да с том сликом разговара и да јој говори милоште и нежности као кад му је кћи још била дете. Увређени понос није му дао да јавно спомене име своје јединице, а ноћу, кад га нико није видео, одлазио је под њене прозоре, стајао и гледао неће ли можда на завеси видети кћерину сенку; прилазио је њеним вратима и стајао у мрачном ходнику и на степеништу и слушао неће ли чути њен глас или корак. И трајале су те страшне и непотребне муке све док очинска љубав није, најзад, победила увређени понос и док старац није поново примио своје дете у очински загрљај. Али зашто наводити примере из манастира и из књига кад је и сваки од нас током живота тако често задавао бол себи и озлеђивао ране које су му други наносили? Колико је сваки од нас пропатио због увређеног самољубља, због љубоморе, због увређеног поноса! Та пола живота прође нам у томе! Кад је наш Спаситељ говорио своју чувену Беседу на гори, Он је првих девет поука отпочео речју „блажени“. Реч „блажен“ на оном источњачком језику на коме је први пут изговорена значи: онај који не гризе себе. Не гризи, дакле, себе, не мучи себе… Доста је што те муче други, не мучи још и ти сам себе. Не мучи себе завишћу, јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао. Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу.Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе који те је увредио, него само дозлеђујеш овоје сопствене ране. Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“.Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити?Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшавамо живот и себи и другима. Нека би нам зато наш Спаситељ био у помоћи да не носимо у срцу ништа ни против кога, него да нам у души буде светло, лако и радосно као у царству Оца нашег небеског коме нека је слава у векове! – Амин. Блаженопочивши Епископ Хризостом (Војиновић), из књиге Тихи глас Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. јул 2023. године
Свечано прослављен Ивањдан у Љигу
„Раније неплодна данас рађа Христовог Претечу, и он је испуњење сваког пророштва.“ Празник Рођење Светог Јована Крститеља и ове године је свечано прослављен у љишком храму. Уочи храмовне славе сужено је бденије, поред старешине храма и ђакона Слободана Пејовића, бденије су служили и протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, и јереј Горан Џопалић, парох заграђски. Због најављених временских непогода није обављена литија улицама Љига, већ је иста одложена за сутрадан. На дан празника Свету Литургију служио је протојереј Никола Вучетић, Архијерејски намесник љубићки, а саслуживали су протојереј-ставрофор Велибор Бојичић, умировљени свештеник из Бризбејна (Митрополија аустралијско-новозеладска), протојереј Милан Ристивојчевић, парох цветановачки, јереј Миодраг Марковић, парох моравачки, ђакон Слободан Пејовић, као и старешина храма протојереј Светолик Марковић. Причасној Чаши приступио је већи број учесника литургијског сабрања. После заамвоне молитве обављена је литија улицама Љига у којој су учествовали и службеници ПС у Љигу. По повратку пред храм извршен је обред ломљења славског колача, који су ове године припремили чланови црквеног одбора. Протојереј Никола Вучетић је изговорио краћу беседу и честитао храмовну славу свим парохијанима и старешини цркве. У порти је постављена трпеза љубави на коју су позвани сви присутни и сабрани на празнично славље. Током ручка изведен је програм у којем су најпре наступала деца из фолклора КУД „Љиг“ из Љига, затим је на виолини извела краћи концерт Јелена Урошевић из Љига; студенткиње ФДУ Милица Марковић и Теодора Ђорђевић су отпевале неколико традиционалних народних песама из Херцеговине, западне Славоније и Шумадије; Теодора Ђорђевић је одсвирала на фрули пар српских кола. На крају програма наступила је певачка група из Тополе Опленачке делије, са неколико одлично отпеваних изворних народних песама. За време ручка старешина храма је поздравио све присутне и захвалио најпре свештеницима који су служили, а онда и свима који су помогли припремање славског ручка. Протојереј Светолик Марковић
Ивањдан у Ратини
„Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчији тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја“. Храмовна слава у Ратини започела је свечаном вечерњом службом са петохлебницом. На сам дан празника Рођења Светог Јована Крститеља, Света Литургија је почела у 8 и 30 ч служило је девет свештеника из Епархије жичке. Храм је био премален, за све вернике који су дошли да се поклоне и помоле пред моштима Светог Јована Крститеља које се налазе у овој дивној цркви. Велики број верника узео је учешћа у Светом Причешћу Хор Цркве Свете Тројице из Краљева ″Свети архиђакон Стефан″, својим појањем је допринео лепоти богослужења. Према неким подацима, у Ратини је било седам црква у Средњем веку, од којих је једна била метох Манастира Жиче, а мештани су од краља Стефана Дечанског добили титулу чувара манастира. Касније је та црква уништена од времена и немарности, а током турског ропства заборавило се на њено постојање. Тек у новије време археолози су пронашли неколико тзв. црквина (остаци који сведоче о постојању неколико цркава). Данашња Црква је грађена у рашко-моравском стилу, са пет купола које величају цео храм. Њену унутрашњост краси доста светла, мноштво стубова, мермерни бели иконостас са богатим дуборезом. Византијски стил осликавања живописа Цркви даје посебну ноту иако се налази у фази осликавања. Уследила је литија око храма са молитвама Васкрслом Господу да нам опрости сагрешења наша и подари напредак мештанима који живе у селу и вечан покој онима који су уснули. Пререзан је славски колач и освештано жито у славу и част Светог Јована Крститеља. На радост свих присутних малишани из КУД “Ратина“ извели су пригодан културно-уметнички програм. Затим је уследила трпеза љубави за све присутне. Старешина храма протојереј-ставрофор Милош Васиљевић је захвалио свима који су уложили и најмањи труд да на овако леп начин прославимо нашег заштитника, рекавши: „Треба да се угледамо и на Захарију, оца Светог Јована Крститеља, који прослави Бога пророчком песмом, достојном дара. Ускликнимо и ми: Благословен Господ Бог хришћански, што посети и избави људе Своје! Њему приличи свака слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин“. Трипо Спахић, чтец
Ивањдан – храмовна слава у Озрему код Г. Милановца
„Пророче и Претечо доласка доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда.“ Дана 07.07.2023. године када наша Света Црква прославља спомен на рођење Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, црква у селу Доњи Бранетићи – засеок Озрем, прославила је своју храмовну славу посвећену овом великом Пророку и Претечи Господњег. Живописно село Доњи Бранетићи су насеље у општини Горњи Милановац смештено у правцу планинског врха Рајац и планине Сувобор, које се наслања на Озрем – суседно село где се и налази велелепни храм посвећен празнику рођења Светог Јована Крститеља. Храм је иначе филијална црква у склопу савиначке парохије и припада архијерејском намесништву таковском. Литургијским сабрањем началствовао је протонамесник Александар Пејовић уз саслуживање ђакона Миладина Милуновић из Горњег Милановца. Богослужење је својим гласом улепшао Богдан Миленковић, а чтецирао је Вукашин Стевановић. Након прочитаног јеванђелског зачала по Светом Луки својом надахнутом беседом великом броју верног народа обратио се отац Александар, нагласивши значај овог великог празника: „Данас молитвено прослављамо празник рођења Светог Јована Крститеља – Ивањдан делећи духовну радост заједно са његовим праведним родитељима – Захаријом, који беше свештеник Божији и Јелисаветом за које се у Светом Писму каже ‘Обоје беху праведни пред Богом живећи без мане по свим заповестима и наредбама Господњих”. Промислом Божијим и јављањем анђела Господњег, иако у позним годинама, Јелисавета остаје у благословеном стању. По речима самог анђела који се обратио свештенику Захарији: ,,Не бој се Захарија јер је услишена молитва твоја и жена твоја Јелисавета родиће ти сина и наденућеш му име Јован, и биће ти радост и весеље и биће велик пред Господом и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје’“. Такође, отац Александар је истакао да је Пророк и Претеча Господњи највећи рођени икада од жене, али и да је долазак његов био да припреми пали људски род за долазак Господњи. На крају је завршио беседу речима да сви верни треба да се угледамо на светог Јована и да живимо као браћа у јединству и љубави у овим временима када су искушења велика. Светој чаши је приступио велики број верника, а нарочито деце из ових крајева. Након Свете Литургије са овогодишњим домаћинима Милорадом, Михаилом и Сањом Гачановић пререзан је славски колач и освећено славско жито. Литургијско сабрање је настављено у новоподигнутој парохијској сали коју је прошле године осветио Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање хиландарског игумана Методија, а занимљива је чињеница да Храм посвећен Светом Јовану је осветио Свети владика Николај Велимировић и до доласка Епископа жичког Јустина није било архијерејских сабрања у овом храму. Великим трудом и љубављу домаћина трпези су приступили сви верни,којима се отац Александар захвалио на доласку и свесрдној помоћи око храма,посебно истакавши велику помоћ и ангажовање овогодишњег домаћина. Ђакон Миладин Милуновић
Храмовно славље у Богутовачкој Бањи
Празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, којима је посвећен храм у Богутовачкој Бањи, свечано је прослављен! Свету Литургију су служио је прот. ставр. Љубинко Костић, а саслуживали су прот.ставр. Мирољуб Маринковић и протојереј Радоја Сандо. Сабраном народу се обратио пригодном беседом прот.ставр. Љубинко Костић, наглашавајући значај апостолске службе у коју су призвани Свети апостоли, њихову веру, ревност и љубав, којом су сведочили живо Јеванђеље Христово, и њихово мученичко пострадање. Стога је наша обавеза и радост да следимо јеванђелском учењу Светих апостола како бисмо били на сигурном путу спасења. Сваки храм је јеванђелска бања Витезда, па се треба држати наших светиња и храмова, доводити децу на Литургију и утемељивати их у вери апостолској кроз Причасну чашу и Свето богослужење. Данас се причестио знатан број сабраних на храмовну славу! После освећења славског колача и жита, протојереј Владе Величковић, надлежни парох се захвалио служашчим свештеницима и сабраном народу, и свима онима који помажу обнову овога храма, у коме како мештани, тако и гости бањског лечилишта, налазе радост и утеху. Потом је уприличена славска трпеза љубави. Молитвама Светих апостола Петра и Павла, Господ нека нам дода снаге и љубави на наш труд, и помилује нас! Протојереј Владе Величковић
Петровдан – храмовна слава у Буткову поред Ивањице
У среду 12. јула у селу Буткову поред Ивањице, на пола пута од Ивањице према манастиру Ковиље, свечано је обележен празник Светих славних, свехвалних и првоврховних апостола Петра и Павла којима је црква у Буткову и посвећена. Овогодишња храмовна слава ове сеоске цркве нарочито је свечана и значајна стога што је црква у Буткову кренула да се обнавља по први пут од њене изградње 1935. године, како споља тако и изнутра. Прошле године урађена је фасада и камен на доњем делу фасаде цркве, а ове године задњих месеци споља је озидана мала палионица свећа, док је изнутра урађен иконостас и плочани под, и за месец дана креће осликавање иконостаса. Литургију су служили протојереј Небојша Вишњић, парох IV ивањички и парохијски свештеник у селу Буткову, и ђакон ивањички Тихомир Костић, а од свештенства још су гостовали протојереј Ненад Бајић, парох VI ивањички и старешина храма у Ивањици, и јереј Момчило Славковић, V парох ивањички. У беседи упућеној верном народу након читања светог јеванђеља, ђакон Тихомир честитао је верницима завршетак поста и храмовну славу, уз кратак осврт на живот, подвиг и мученичку смрт апостола. У беседи је истакао да, иако су на иконама ова два апостола приказана загрљени у целиву, треба знати да су то била два наизглед неспојива човека, различитог порекла, образовања, темперамента, чак и различитих схватања неких верских питања. Али да су управо они пример да се све људске различитости мире и сједињују у Христу и у од Христа и Духа Светога датом заједничком циљу – а то је изградња Цркве. Црква је та која нас уједињује и изграђује, у њој се ми узиђујемо као различите цигле; зато ми градећи грађевину постајемо истинска, жива Црква Христова коју „врата паклена неће надвладати“. После сечења колача на крају Литургије, на којем се молило за Преосвештеног Епископа нашега Јустина, свештенство, верни народ и прошле, садашње и будуће колачаре, свечано сабрање се наставило и ручком у храмовној порти. Домаћини славе, браћа Богдан и Бојан Прокопијевић пред свима су обећали приложити и за икону Петра и Павла, поред досадашњих прилога и рада, дајући свима пример и подстицај за донаторство овој цркви, које јој је потребно ради њене комплетне обнове. Парохијски ђакон ивањички Тихомир Костић
Најава: Храм Светог Саве, Краљево, 14.07.2023. у 19, јереј Ненад Ивановић, “Вера и здравље“
Света Архијерејска Литургија у Заблаћу
У пету недељу после Духова, дана 09. јула 2023. године Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин предводио је литургијско сабрање у Заблаћу. Епископу су саслуживали старешина Храма Светог архангела Гаврила у Заблаћу протојереј-ставрофор Радован Стевановић, протојереј Милољуб Мирковић, архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Александар Грујовић, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар, уз учешће и молитвено присуство бројног верног народа парохије заблаћске и околине, као и гостију. Сабрање је улепшало појање протопсалта Ивана Трајковића, уз пратњу певнице Храма Светог архангела Гаврила и осталог верног народа. Преосвећени Владика је у беседи на јеванђељски одељак указао на важност црквеног живота као силе која нас чува од дејства нечастивих сила. – Сама прича, иако на први поглед јасна и разумљива, ипак је веома дубока. У њој се говори о томе како је Господ Исус Христос двојицу бесомучних људи, који су живели на гробљу у месту Гергеси и нападали становнике тога места, спасио од дејства демона истеравши их у свиње. Дејство демона има упориште у нашем удаљавању од Истине. Човека који је занемаривањем Господа дошао до тог стадијума обузетости демонима може спасити искључиво сам Христос. Нечастиви има своју област, али и своје границе ако живимо Црквом, постимо и причешћујемо се, он нема места у нама. За нас постоје два пута – један је са Господом, а други без Њега. Зле силе знају да је Исус Син Божији и када наша срца постану јасле у којима Господ обитава не могу нам наудити. За тако нешто је потребно да очистимо срце од злих стихија, јер је немогуће да будемо извор који даје бистру и мутну воду, рекао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Молитвено сабрање крунисано је многобројним верницима који су узели учешћа у Светој Тајни Причешћа. Након Литургије уследила је трпеза љубави. Вероучитељ Видан Заграђанин
Медијско представљање новог броја Жичког благовесника (јул-септембар 2023)
Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:
Ивањдан – храмовна слава Манастира Стјеник
На Ивањдан 2023. године у Манастиру Стјенику Свету Архијерејску Литургију поводом храмовне славе служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јистин, а саслуживали су му игуман Манастира Стјеника јеромонах Пајсије (Шљивић), игуман Манастира Раче протосинђел Герман (Авакумовић), свештеник Чедомир Ћурчић и ђакон Стефан Симић. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић, уз пратњу монаштва и верног народа. Преосвећени Владика Јустин је на крају Свете Литургије пререзао славски колач и честитао славу игуману Пајсију и верном народу који је дошао да увелича ово сабрање. Као што је Свети Јован Претеча Господњи током целог свог земаљског живота позивао људе на покајање, тако је и Преосвећени Владика Јустин у својој беседи нагласио важност покајања. На радост сабраних, Владика Јустин је игумана Манастира Стјеник јеромонаха Пајсија одликовао звањем синђела. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави. Лука Пајовић, ученик Богословије у Нишу
Ибарске новости: Епископ Хризостом (Војиновић), “Не мучи себе“
Једно време читала се код нас по црквама читаву годину дана једна молитва у којој су, између осталог, биле и ове речи: „Господе, спаси нас од нас самих!“У први мах то звучи мало необично. Зашто би нас Бог спасавао од нас самих кад је – мислимо ми – и тако сваки човек себи највећи пријатељ?Али ако само мало боље загледамо у живот, увиђамо да човек у већини случајева може да буде себи велики непријатељ и уме да нанесе себи страховито много зла.У једном селу крај манастира Каленића показали су нам неког бедно одевеног и по изгледу судећи сасвим пропалог човека и испричали да је томе несрећнику било остало од оца најлепше имање у селу које је он по очевој смрти за врло кратко време пропио и упропастио. Долазило је дотле да је односио у кафану и на коцкарски сто постељне покриваче и женине хаљине. За тога се човека никако не би могло рећи да је био пријатељ себи и он је својом неуредношћу и расипношћу стварно нанео себи и својима далеко више зла, него што му је нанео ико други. У једном женском манастиру живела је нека врло даровита калуђерица: ванредно је певала, везла и сликала. Али су из године у годину почеле долазити у манастир све нове и нове сестре и међу њима се нашло доста способних. То је ону даровиту монахињу која је некада била прва у свему толико погађало да ју је сваки успех млађе сестре ужасно болео. Постала је била у толикој мери завидљива да јој се живот претворио у прави пакао. А Бог јој је био дао толико дарова да јој је живот могао бити као рај. И за ту се сестру не би могло рећи да је била пријатељ себи. И она је, предајући се неразборитој зависти, осудила саму себе на непотребне, али страховите муке. Али, не наносе себи зло само пијанице и не муче себе само болесно завидљиви, него наносе зло себи и загорчавају свој живот и обични честити људи кад оне муке и ране које им задају други сами још позлеђују и повећавају. На земљи нема места где бисмо се могли склонити да нам људи не нанесу зло. Или ће нас увредити, или ће нас оклеветати, или ће нам нанети какву било рану на души. Од тога се нико и нигде на земљи не може спасти. Али на нама стоји да тај бол и те ране које нам други задају сами још не позлеђујемо и не повећавамо. Достојевски је испричао живот онога младића кога су другови још у детињству страшно вређали због његовог ванбрачног порекла. Њега су те увреде толико пекле да је још читав низ година после тога свакоме новоме познанику већ од првих речи с неком чудном и болесном озлојеђеношћу саопштавао да је он ванбрачно дете, премда га за то више нико није питао. Он је оне увреде које је у детињству примио непрестано позлеђивао и себе без стварне потребе мучио. Има, опет код Достојевског, она тужна повест о честитом старцу Николи Сергијевићу, чија је јединица кћи била одбегла из родитељског дома једноме младићу који је није био нимало вредан и чија је породица и без тога била нанела старцу Николи много бола и увреда. Старац је у увређеном родитељском поносу проклео кћер, наредио да се њене ствари избаце из куће и спале и забранио да се у његовом присуству њено име уопште спомиње. Увређени понос није му дозвољавао да опрости кћери ни онда када ју је онај лакомислени младић напустио, а очинска љубав гонила га је да кришом, кад нико не види, узима медаљон са кћерином сликом, да га љуби, да с том сликом разговара и да јој говори милоште и нежности као кад му је кћи још била дете. Увређени понос није му дао да јавно спомене име своје јединице, а ноћу, кад га нико није видео, одлазио је под њене прозоре, стајао и гледао неће ли можда на завеси видети кћерину сенку; прилазио је њеним вратима и стајао у мрачном ходнику и на степеништу и слушао неће ли чути њен глас или корак. И трајале су те страшне и непотребне муке све док очинска љубав није, најзад, победила увређени понос и док старац није поново примио своје дете у очински загрљај. Али зашто наводити примере из манастира и из књига кад је и сваки од нас током живота тако често задавао бол себи и озлеђивао ране које су му други наносили? Колико је сваки од нас пропатио због увређеног самољубља, због љубоморе, због увређеног поноса! Та пола живота прође нам у томе! Кад је наш Спаситељ говорио своју чувену Беседу на гори, Он је првих девет поука отпочео речју „блажени“. Реч „блажен“ на оном источњачком језику на коме је први пут изговорена значи: онај који не гризе себе. Не гризи, дакле, себе, не мучи себе… Доста је што те муче други, не мучи још и ти сам себе. Не мучи себе завишћу, јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао. Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу.Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе који те је увредио, него само дозлеђујеш овоје сопствене ране. Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“.Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити?Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшавамо живот и себи и другима. Нека би нам зато наш Спаситељ био у помоћи да не носимо у срцу ништа ни против кога, него да нам у души буде светло, лако и радосно као у царству Оца нашег небеског коме нека је слава у векове! – Амин. Блаженопочивши Епископ Хризостом (Војиновић), из књиге Тихи глас Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. јул 2023. године
Свечано прослављен Ивањдан у Љигу
„Раније неплодна данас рађа Христовог Претечу, и он је испуњење сваког пророштва.“ Празник Рођење Светог Јована Крститеља и ове године је свечано прослављен у љишком храму. Уочи храмовне славе сужено је бденије, поред старешине храма и ђакона Слободана Пејовића, бденије су служили и протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, и јереј Горан Џопалић, парох заграђски. Због најављених временских непогода није обављена литија улицама Љига, већ је иста одложена за сутрадан. На дан празника Свету Литургију служио је протојереј Никола Вучетић, Архијерејски намесник љубићки, а саслуживали су протојереј-ставрофор Велибор Бојичић, умировљени свештеник из Бризбејна (Митрополија аустралијско-новозеладска), протојереј Милан Ристивојчевић, парох цветановачки, јереј Миодраг Марковић, парох моравачки, ђакон Слободан Пејовић, као и старешина храма протојереј Светолик Марковић. Причасној Чаши приступио је већи број учесника литургијског сабрања. После заамвоне молитве обављена је литија улицама Љига у којој су учествовали и службеници ПС у Љигу. По повратку пред храм извршен је обред ломљења славског колача, који су ове године припремили чланови црквеног одбора. Протојереј Никола Вучетић је изговорио краћу беседу и честитао храмовну славу свим парохијанима и старешини цркве. У порти је постављена трпеза љубави на коју су позвани сви присутни и сабрани на празнично славље. Током ручка изведен је програм у којем су најпре наступала деца из фолклора КУД „Љиг“ из Љига, затим је на виолини извела краћи концерт Јелена Урошевић из Љига; студенткиње ФДУ Милица Марковић и Теодора Ђорђевић су отпевале неколико традиционалних народних песама из Херцеговине, западне Славоније и Шумадије; Теодора Ђорђевић је одсвирала на фрули пар српских кола. На крају програма наступила је певачка група из Тополе Опленачке делије, са неколико одлично отпеваних изворних народних песама. За време ручка старешина храма је поздравио све присутне и захвалио најпре свештеницима који су служили, а онда и свима који су помогли припремање славског ручка. Протојереј Светолик Марковић
Ивањдан у Ратини
„Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчији тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја“. Храмовна слава у Ратини започела је свечаном вечерњом службом са петохлебницом. На сам дан празника Рођења Светог Јована Крститеља, Света Литургија је почела у 8 и 30 ч служило је девет свештеника из Епархије жичке. Храм је био премален, за све вернике који су дошли да се поклоне и помоле пред моштима Светог Јована Крститеља које се налазе у овој дивној цркви. Велики број верника узео је учешћа у Светом Причешћу Хор Цркве Свете Тројице из Краљева ″Свети архиђакон Стефан″, својим појањем је допринео лепоти богослужења. Према неким подацима, у Ратини је било седам црква у Средњем веку, од којих је једна била метох Манастира Жиче, а мештани су од краља Стефана Дечанског добили титулу чувара манастира. Касније је та црква уништена од времена и немарности, а током турског ропства заборавило се на њено постојање. Тек у новије време археолози су пронашли неколико тзв. црквина (остаци који сведоче о постојању неколико цркава). Данашња Црква је грађена у рашко-моравском стилу, са пет купола које величају цео храм. Њену унутрашњост краси доста светла, мноштво стубова, мермерни бели иконостас са богатим дуборезом. Византијски стил осликавања живописа Цркви даје посебну ноту иако се налази у фази осликавања. Уследила је литија око храма са молитвама Васкрслом Господу да нам опрости сагрешења наша и подари напредак мештанима који живе у селу и вечан покој онима који су уснули. Пререзан је славски колач и освештано жито у славу и част Светог Јована Крститеља. На радост свих присутних малишани из КУД “Ратина“ извели су пригодан културно-уметнички програм. Затим је уследила трпеза љубави за све присутне. Старешина храма протојереј-ставрофор Милош Васиљевић је захвалио свима који су уложили и најмањи труд да на овако леп начин прославимо нашег заштитника, рекавши: „Треба да се угледамо и на Захарију, оца Светог Јована Крститеља, који прослави Бога пророчком песмом, достојном дара. Ускликнимо и ми: Благословен Господ Бог хришћански, што посети и избави људе Своје! Њему приличи свака слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин“. Трипо Спахић, чтец
Ивањдан – храмовна слава у Озрему код Г. Милановца
„Пророче и Претечо доласка доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда.“ Дана 07.07.2023. године када наша Света Црква прославља спомен на рођење Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, црква у селу Доњи Бранетићи – засеок Озрем, прославила је своју храмовну славу посвећену овом великом Пророку и Претечи Господњег. Живописно село Доњи Бранетићи су насеље у општини Горњи Милановац смештено у правцу планинског врха Рајац и планине Сувобор, које се наслања на Озрем – суседно село где се и налази велелепни храм посвећен празнику рођења Светог Јована Крститеља. Храм је иначе филијална црква у склопу савиначке парохије и припада архијерејском намесништву таковском. Литургијским сабрањем началствовао је протонамесник Александар Пејовић уз саслуживање ђакона Миладина Милуновић из Горњег Милановца. Богослужење је својим гласом улепшао Богдан Миленковић, а чтецирао је Вукашин Стевановић. Након прочитаног јеванђелског зачала по Светом Луки својом надахнутом беседом великом броју верног народа обратио се отац Александар, нагласивши значај овог великог празника: „Данас молитвено прослављамо празник рођења Светог Јована Крститеља – Ивањдан делећи духовну радост заједно са његовим праведним родитељима – Захаријом, који беше свештеник Божији и Јелисаветом за које се у Светом Писму каже ‘Обоје беху праведни пред Богом живећи без мане по свим заповестима и наредбама Господњих”. Промислом Божијим и јављањем анђела Господњег, иако у позним годинама, Јелисавета остаје у благословеном стању. По речима самог анђела који се обратио свештенику Захарији: ,,Не бој се Захарија јер је услишена молитва твоја и жена твоја Јелисавета родиће ти сина и наденућеш му име Јован, и биће ти радост и весеље и биће велик пред Господом и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје’“. Такође, отац Александар је истакао да је Пророк и Претеча Господњи највећи рођени икада од жене, али и да је долазак његов био да припреми пали људски род за долазак Господњи. На крају је завршио беседу речима да сви верни треба да се угледамо на светог Јована и да живимо као браћа у јединству и љубави у овим временима када су искушења велика. Светој чаши је приступио велики број верника, а нарочито деце из ових крајева. Након Свете Литургије са овогодишњим домаћинима Милорадом, Михаилом и Сањом Гачановић пререзан је славски колач и освећено славско жито. Литургијско сабрање је настављено у новоподигнутој парохијској сали коју је прошле године осветио Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање хиландарског игумана Методија, а занимљива је чињеница да Храм посвећен Светом Јовану је осветио Свети владика Николај Велимировић и до доласка Епископа жичког Јустина није било архијерејских сабрања у овом храму. Великим трудом и љубављу домаћина трпези су приступили сви верни,којима се отац Александар захвалио на доласку и свесрдној помоћи око храма,посебно истакавши велику помоћ и ангажовање овогодишњег домаћина. Ђакон Миладин Милуновић