Category: Православље

Светогорски старац Василије Гондикакис из Манастира Ивирон упокојио се у Господу у среду 17. септембра 2025. године. Старац Василије, који је био истински проповедник благе спасоносне речи Христове, био је у духу Јеванђеља у блиским контактима са духовницима и верницима Српске Православне Цркве, а више пута је држао духовна предавања на Православном богословском факултету у Београду. Као богослов, духовник и игуман Ивирона, био је једна од најважнијих личности атонског монаштва и једна од најистакнутијих личности модерне православне теологије и монашког живота. Међу првима је који су истакли теологију и мисао Светог Григорија Паламе и Николе Кавасиле. Старац Василије је био духовни отац многим монасима и свештенству, као и учитељ теолога и младих људи који траже аутентично искуство Православља. Извор: Митрополија црногорско-приморска Текст старца Василија Г. “Рањено дете у нама“

Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаног маја месеца 2025. године, лику Светих прибројан је и преподобномученик Јован Стјенички, са датумом празновања 10. августа/28. јула сваке године. Тропар, глас 8: У пустињи лешјанској и пећини стјеничкој,  богомудро си поживео, умноживши у пустињи духовна чеда твоја. Ради вере си до крви пострадао, од Бога си примио дар чудотворења, да помажеш онима који са вером притичу твојим светим моштима. Свештеномучениче Јоване Стјенички, моли се непрестано Христу Богу, да нам дарује велику милост. Кондак, глас 3: Божанским си се врлинама украсио, преписивањем божанских књига си Цркви Христовој украс био, у пустињи лешјанској и пећини стјеничкој тело си укротио, од Агарјана за свету веру мученички си пострадао. Радуј се свештеномучениче Јоване Стјенички свеблажени чудотворче. Свети Јован и остали стјенички мученици Недалеко од Овчара под планином Јелицом, на реци и извору „Светињи“ налази се манастир Стјеник. Првобитно посвећен Пресветој Богородици, а од 1802. године Светом Јовану Крститељу (24. јуна/7. јула). У њему је живео и мученички од Турака страдао 1462. године Свети Јован Стјенички. Он се прво подвизавао у доба деспота Стефана Лазаревића у Лијештијанској (Љештањској или Љештијанској) пустињи на Црници код Параћина. Припадао је синаитско-исихастичком покрету, а бавио се, као и остали монаси преписивачи, преписивањем књига. По заповести деспота Стефана преписао је 1412. г. и један Панегирик. После тога сазнајемо да је Јован напустио љештијанску пустињу и отишао у Свету Гору где је боравио неко време, а његов преписани Панегирик налазио се у Манастиру Светог Павла у Светој Гори. Да ли га је он тамо собом понео или га је тамо као дар послао деспот Стефан, не зна се. Зна се да је Панигирик изгорео у пожару манастира 1901. године. И сад постоје у том манастиру „Сарандар“ српских владара. Прекрасно рукописано Јеванђеље, иконе и други црквени предмети који као документи сведоче да је тај манастир имао везе са Србијом и српским владарима Немањића, Лазаревића и Бранковића, поготово са деспотом Ђорђем као једним од ктитора. Свети Јован ускоро се враћа у Србију и не одлази љештијанској пустињи, већ се насељава у стеновите и пусте пределе планине Јелице надомак Чачка и Овчара. У тим суровим пределима налазиле су се као и данас неколике пећине, а нешто ниже испод бујног извора званог „Светиња“, крај самог потока званог „Писарница“ налази се окружен са свих страна густом шумом разног планинског растиња манастир Стјеник. Кажу да се звао „Истник“. По манастиру назван је овај монах Јован Стјенички. Не зна се колико је у време доласка Јована био монаха у Стјенику. Не зна се ни колико је било пустиножитеља „вртепара“ монаха изнад манастира по стеновитим пећинама. Оно што се зна по црквеним записима и по записаном народном предању, јесте то да је манастир Стјеник задужбина Мрњавчевића и да су га према народној песми подигла три брата Мрњавчевића. Што се тиче времена зидања манастира, највероватније да су га браћа Мрњавчевићи подигли нешто пре Маричке битке 1371. године. Народна песма каже: „Цркву граде три Мрњавчевића, у Стјенику кршу великоме, у колијевци бјелих соколова, Цркву граде собом надгледају Бан Угљеша и војвода Гојко И са њима Вукашине краљу. Настојава Тришо неимаре Дању зида ноћу не почива, Већ довлачи пјесак и камење Хоће браћа у бој са Турцима, Па им ваља војску да причесте.“ У другој народној песми „Опет зидање Раванице“, где се говори о зидању манастира Стјеника, каже се: „Цркву граде два Мрњавчевића у Јелици у планини пустој, покривају јеловијем клисом.“ Да ли је пустињак Јован прво дошао у манастир Стјеник или у пећинске испоснице на подвиг у посту и молитви није нам познато. Према разним записима и подацима неких историчара, он је у своје време, вероватно као игуман добро организовао манастир. А по верском, монашком настројењу тога времена, као и због сталног страха од Турака, он је лако могао као добар духовник сабрати велико монашко братство. Јер је записано на више места да је у манастиру Стјенику у то доба било „сто калуђера и седам писара“. То би могло значити да је Јован веш преписивач Панегирика могао као тумач бити и професорски вешт у обучавању монаха на преписивању књига у манастиру Стјенику. Могуће је да су се монаси његови повлачећи се и у теснац манастира у стенама пештерске испоснице на подвиг, вежбали се и у преписивању црквених и других књига. Тако је у манастиру Стјенику у првом смислу могла бити организована преписивачка школа. На то нас подсећа и место испод светиње западно од манастира које се зове Писарница. У Стјенику су се, као у школи, младићи спремали и за свештеничка знања. Манастирске испоснице налазиле су се у пећинама огромних стена и литица изнад манастира ограђених непроходном шумом. Има их неколико. Налазе се високо у стенама планине Јелице и по неколико десетина метара. Уз њих се могло пењати или силазити само помоћу „гужви и клинова“ уштемованих или укопаних у стене. Најпознатија је „Пећина Светога Јована“. Преподобни Јован се често повлачио из манастира у ту своју пећину где је проводио време у строгом посту и молитви и другим подвизима. У манастир је силазио само недељом и празником на заједничко богослужење, Свету Литургије и у одређене дане или на позив монаха из пет оближњих манастира ради поуке или исповести. Два од тих пет манастира били су свакако манастир Трнава и Јежевица чији је метох био манастир Стјеник. Друга пећина звала се „Тришова пећина“, у њој се подвизавао монах Трифун. Познат је као јуродив, али је био врло уредан као монах и по животу и по подвизима. Помиње се да је био јуродив Христа ради. Зато је народ говорио кроз песму, да је „био мало ваз’но у памет“. По потреби силазио би из своје пустиње у манастир Стјеник ради духовних и молитвених разговора. Ако нема потребе да се окупља народ и братија, он би силазио у село да „врши службу“. Да је народ веровао у његову молитву и да се исцељивао, постала је изрека: „Ако ти шта фали иди у Тришову пећину и ништа ти бити неће.“ Поред Јованове и Тришине пећине, постојала је и пећина „Слепаја“. По предању у ову пећину, за време велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, склопљене су из Цркве стјеничке и јежевичке све књиге, сасуди, утвари, свете мошти, звона и друго. Затим је улаз у пећину зазидан и затрпан камењем. Мермерну стару гробницу или саркофаг у којој су чуване поменуте

Редитељима ни данас не промиче незапажен лик газда Младена у истоименом роману. Драми више погодују динамични ликови, дакле, они у којима је јасна промена. Тако све уметнике инспирише промена од грешника до покајника или обратно или пак они јунаци који ће у гледаоцима изнедрити катарзу (очишћење). Отуда су женски ликови Боре Станковића, ветропираста Коштана и мистична Софка, заузели значајно место. Газда Младен није такав јунак. Овај јунак свој живот живи испуњавајући очекивања околине, без грешке до своје смрти. Након смрти се разоткрива да је дубоко несрећан јер су међу редовима у његовом тефтеру пронашли речи „Умрећу рањав и жељан“. Као такав он је један репрезентативни јунак и представља типичног мушкарца времена у коме је настало дело али и времена у коме живимо. Пред нама је јунак који је најпожељнији за друштво, радна и одговорна јединка али у себи дубоко несрећна и неиспуњена.  Како га Бора Станковић описује и о каквом јунаку је реч?   Роман почиње речима „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради“. Првенац, уредно је извршавао своје обавезе, поштовао старије, поштовао кућни ред. Одрастао је у угледној трговачкој породици где је након смрти деде посао наследила бака Стана и Младенов отац, а након смрти Младеновог оца посао наслеђује млади и нејаки син Младен. Посао је јако брзо научио. Беспоговорно је извршавао све обавезе и испуњавао очекивања околине. У храни, у покретима и одлукама увек одмерен, како и доликује ономе ко ће се „Газдом“ назвати. Како и сам писац каже „Увек паметан, миран, тачан“. Временом је у послу постао узор те су други очеви доводили своје синове код Младена да их он научи како се води посао, како се бележи „Тевтер“. Неретко се из Младенове радње могло чути „Ево, слепче! Види! Види како је све чисто код Младена! А ти? “. Дакле, говоримо о јунаку који нема мрљу у својој биографији, који ћутке ради свој посао, не упушта се у несигурно јер је грешка недопустива. Бора је у роман увео и јунакињу Јованку, комшиницу, која је била заљубљена у Младена. И Младен је био заљубљен у њу али је увек то показивао одмерено, увек на прво место стављајући титулу особе без грешке. У Цветној недељи, пре Васкрса, на Лазареву суботу, она је њему и певала „Што се, лудо, млад, не жениш?“. Након те песме је наишла на његову суздржаност (понашање какво доликује газда Младену). Затим је одлучила да га обавести да је проси једна момак и да ће за другога поћи „Ако се он, Младен, слаже“. Он јој, потресен, али и даље на висини задатка, без показивања емоција, рече да се уда за другога. Захваљујући његовој одговорности и чињеници да нема грешке нити промашаја у радној биографији породица је напредовала. Брат се оженио, бака је била задовољна тиме што је углед куће очуван. Време је полако пролазило, Младен је давно постао газда Младен али никако да се ожени. То је јако болело његову баку па је одлучила да се упути гледарици „врачари“ да она разреши ову мистерију. Гледарица на све то рече „Она воћка што рано сазри, рано и опада“. Бака након тога констатова да Младен није имао детињство, младост, игру, весеље. Како и сама бака каже „Ништа му не дадох. А оно, чедо моје, да не бих била крива, види да ја не дам, па и само неће, само ми је се одрицало, мучило, патило“. Након тога бака се разболе и премину. Газда Младену су „наводаџисали“ да ожени било коју девојку, међутим, он и то одби. Постајао је све више осор, строг, груб. Потом се и он разболе и упокоји. Након његове смрти узели су чувени „Тевтер“ да виде коме како да наплате и међу редовима у тефтеру нађоше речи „Умрећу рањав и жељан“. Није се потписао као газда Младен, већ онако како и нас саме види Господ без титула и улога…писало је само Младен. Психологија лика Јасан је психолошки профил овог одличног мушког јунака. Првенац, оптерећен правилима, забранама које суптилно намеће друштво и породица. Без могућности да изнесе било који несташлук, без права на детињарије, одговоран, одмерен, онај који себи не сме да дозволи грешку, нити да се упушта у љубав јер то није јасан терен. Без права на своје потребе. Остаје сам, затворен за друге и дубоко неиспуњен. Тврда рука патријархата га је узела под своје и однела му свако право на нежност. Посао, свакодневне обавезе, немогућност да се дозволи грешка и прецизност однели су основну потребу сваког човека да воли и буде вољен. Младен је био дужан да посао обавља беспрекорно без обзира на занемаривање своје Личности која је истински вапила за топлином, мирном луком, испуњењем кроз заједницу… На једном месту академик Владета Јеротић спомиње да се због положаја жене у патријархалној породици ретко говори о томе колико је одузето Балканцу мушкарцу јер он није смео да показује своје емоције, као да мушкарци немају емоције.  Газда Младен као наш савременик Зашто је газда Младен јунак и тема која је актуелна и данас? Зато што се као друштво суочавамо са кризом породице као заједнице и то је изнедрио велики број особа која су прерано одрасла. Своје једино остварење виде у томе да помогну својој породици (оцу и мајци) да добро функционише. Тако они себе жртвују, као и газда Младен, преузимају на себе одговорност којој нису дорасли те после немају снаге ни воље када дође време за њихов нови почетак који је оличен у ступању у брачну или монашку заједницу. Након неколико лоших искустава, човек се услед страха од поновног промашаја повлачи у познато. А шта је тој одраслој особи познато или како савремена психологија то назива зона комфора? Зона комфора су навике које смо стекли и које доносе извесно испуњење или боље рећи да не доносе промашај, губитак, брукање, осећај безвредности… Зона комфора је за нас добро познат и утабан пут, који се развија без грешке. Отуда неретко личност бира да остане само у улогама сина, ћерке… Док бивају потпуно затворени, не желе да се отворе за друге улоге и услед несигурности беже од одговорности. Услед страха од непознатог, исцрпљени тешким животом, без воље и жеље за новим остварењем (јер

„Господе, хиљаду година је пред Тобом као један дан и један дан као хиљаду година.“ Пред овом мишљу наука пада у сенку зато што не постоји објашњење како година и дан могу бити исто. За науку, то су јасно мерљиве јединице. У хришћанству ова мисао добија свој значај када се тка кроз однос Бога и човека. Јасно је да време има своју мерљивост, ипак само човек, служећи Господу потире и време и простор и постаје беспочетан и бескрајан. Да је човеку могуће да поништи законе времена, простора и смртности сведок је Свети Сава. Прошло је 850 година од рођења Растка Немањића. Још свега 150 година и достигао је тај број хиљаду. Број који се у горенаведеној мисли и провлачи. Ипак, хиљаду година посташе као дан за Светог Саву који је вечан. Нама, који смо још увек овде, на земљи, у земаљским законима то представља јубилеј и повод да га прославимо. Међутим, он је свих ових 850 година Србима у срцу, у песмама, у школама и како преподобни отац Јустин Ћелијски каже „Када мислиш мисао чисту и свету знај – ствараш светосавску културу.“  Како се светосавска мисао чувала у нашој поезији кроз векове? У народној књижевности, како у прози тако и у поезији, Свети Сава је представљен како и доликује овој величини. Као учитељ, као путовођа, као монах испосник, као лекар, као онај као право веру живи. Народна поезија је због васпитне улогу коју је имала у доба стварања Светог Саву подигла на пиједестал и дала му улогу онога ко саветује наш народ у најтежим временима. У народној песми „Свети Сава пише своме роду“ каже народни певач:  „Оће тешка наступит времена,/ На тебе ће сила ударити/ Ни крштена нити причешћена/ Од Азије, свег људства матере,/Царство твоје хоће да разоре/ И по своју да окрену руку,/  Разориће цркве, манастире/ А поклаће духовне пастире/ Света звона хоће поломити“. У наставку текста Свети Сава даје савет своме народу за који је на молитви био „Но послушај мој србински роде,/ Дико људска од дивне слободе,/ Кад удари сила од Азије/ нек те нађе сложна и љубавна/ Па је твоја тад победа славна.“  Свети Сава је у овој народној песми представљен као онај ко се за свој народ моли, ко свој народ упозорава на страшна искушења која долазе, ко даје савет како да поступају, па и закључује како ће им бити ако га не послушају „А ако ме нећеш послушати/ Ти се грдно хоћеш покајати“. У песми је Свети Сава представљен као неко ко над својим народом бди. Локалитет песме је јасан, на почетку се наводи да Свети Сава „Књигу пише у Хилендару“. Уколико проверимо време дешавања то је време када ће Срби бити нападнути од стране Турака. Из овога можемо закључити да је реч о времену када се Свети Сава представио Господу. Ипак, народни певач бира да о Светом Сави говори као некоме ко је са Србима, и након смрти, као да се Свети Сава није упокојио, већ је жив. Народни певач на крају песме поручује: „Срби нијесу Саву послушали/ Па се стече како светац рече.“ Много је песама испевано о Светом Сави и његовим добрим делима. Већина песама носи наслов „Свети Сава“ а неке од најпознатијих су „Збор зборила господа ришћанска“ где он указује на славне манастире које је подигао његов отац Свети Симеон. У песми „Женидба месечева“ народни певач користи стихове да у њих утка светитеље који су тако славни на небесима да их звезда Даница и Месец узимају за кума, прикумка, старог свата и девера. Разни су начини на које је народни певач славио кроз векове овог славног светитеља.  Како се светосавска мисао чувала у нашој ауторској поезији кроз векове? Навешћемо извесне писце и њихове песме у којима су кроз различите епохе и поетике прослављали овог светитеља. Неки од писаца су Јован Јовановић Змај, Војислав Илић, Светолик Р. Милосављевић, Десанка Максимовић, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Алекса Шантић, Момир Војводић, Матија Бећковић, Васко Попа, Стеван Лазић… И у славу Бога, до ове хиљадите године биће их још.  Ауторска књижевност највише је изнедрила песама које говоре баш о оном моменту у коме је „један дан као хиљаду година“. Који је то дан који успе да завреди као хиљаду година? У животу Светог Саве то је онај дан када је напустио царски двор и кренуо пут Свете Горе. Тај дан има значајну вредност, тај дан јесте исечак вечности и то захваљујући човеку и његовој одлуци да послужи Господу.  Међу првима овај догађај описао је Јован Јовановић Змај у песми „Свети Сава“ и то је једна од песама која представља истинско повезивање родитеља (наравно, уколико спадају у оне генерације које су јавно исповедале веру и слободно прослављале Светог Саву) и деце на прославама Савиног дана. У моменту када се стихови песме  „Престо га је чеко – он га није хтео; Он је нешто више духом заволео…“ чују са позорнице, ти стихови се могу видети на уснама родитеља.  Десанка Максимовић је у песми „Савин монолог“ у стихове сместила овај пресудан дан у животу Растка Немањића у складу са својом поетиком писања „А ја ћу већ бити далеко од родних села,/ на домаку светогорских тихих манастира,/ клечаћу већ крај манастирског прага бела/ пун молитве и мира.“  Љубомир Симовић, своју песму посвећену Светом Сави и назива према том мотиву „Одлазак Растка Немањића на Свету Гору“ а први стих гласи „За трпезом пуном вина и ракије,/ и меса које устрелише и клаше,/ он осети да није жедан да пије,/ из златне, него из дрвене чаше;/ на Ибру, од мећаве скоро ослепео,/ он осети да га, промрзлог до кости,/ неће огрејати ватра већ пепео,/ и да не спасава крзно него кострет“. Васко Попа, невероватни зналац Српског рјечника и народне књижевности, славио је лик Светог Саве на себи својствен начин. Попа је успео да обједини народну књижевност па у песми „Путовање Светог Саве“ Попа истиче да Растко „Штапом пред собом/ Мрак на четворо сече“(тиме формирајући крст) и „Пере шапе својим вуковима“(Вук је, у словенској митологији, животиња која има највише почасти, доводи се у директу везу са боговима).  Уколико тражимо како је Попа описао мотив одласка са царског двора он је описан

У болници Евангелисмос у Атини, 25. јануара 2025. године,  упокојио се у Господу архиепископ албански Анастасије (Јанулатос). Подсећамо, предстојатељ Албанске православне цркве је 30. децембра 2024. године, примљен у болницу у Тирани због вирусних тегоба, а будући да му се здравствено стање погоршало, 3. јануара 2025. године је вандредним летом пребачен у Атину, где је био смештен на болничком лечењу у познатој болници Евангелисмос, где се и упокојио. Блаженопочивши архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) је рођен 4. новембра 1929. у Пиреју. Био је професор историје религија (1972-1992.) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983. до 1986). Био је професор емеритус овога универзитета. Био је Носилац почасних доктората са 19 универзитета и факултета (из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије..), дописни члан (1993-2005) и почасни члан (од 2006) Атинске академије наука. На постдипломским студијама изучавао је Историју религија и етнологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу. Светске религије проучавао је и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Поред савременог и древногрчког језика, говорио је енглески, француски и немачки, а као радне језике користио је латински, италијански, шпански и албански. Одиграо је значајну улогу у подстицању интересовања за православље током свог мисионарског рада у страним земљама (почев од 1958. г.). За јерођакона је рукоположен 1960. године, а за јеромонаха – архимандрита 1964. године. За епископа Андрусе изабран је 1972. године, док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992). Био је мјестобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци 1981-1990, митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992. г.). За архиепископа Тиране и све Албаније изабран је у јуну 1992. године. Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-61), потпредседник Синдесмоса (1964-77); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес (од 1961.г.). Био је члан Међународног одбора за мисионарске студије Светског савета Цркава (1963-69), секретар за истраживање мисионарства и за односе са православним Црквама при ССЦ (1969-71.г.). Организовао је и управљао Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету (1971-74). Као директор Апостолики Дијаконије започео је многе богословске, образовне, издавачке програме; посебну пажњу је посветио питању мисионарења у источноафричким земљама Кенији, Уганди и Танзанији. Организовао је и развио православне мисионарске подухвате. Био је признат за великог добротвора Патријаршије александријске и све Африке. Као архиепископ Албаније почев од 1992, у крајње тешким околностима успоставио је и развијао је Православну Аутокефалну Албанску Цркву која је била потпуно запуштена пуне 23 године. Премда је формална слобода била повраћена у овој земљи, почетне 1990-те године биле су драматично време за православну заједницу у Албанији. На том простору није опстао ни један епископ, а ни један евентуални кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан у овај чин; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било цркава (биле су или уништене или претворене у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну усред превеликог сиромаштва, те држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Једном речју, свуда је владала мерзост и запушченије. У овим околностима једино је Васељенска Патријаршија могла преузети на себе обавезу и била у стању да учини прве кораке ка успостављању Православне Цркве у Албанији. Да би се удовољило потребама Цркве у Албанији, Васељенска Патријаршија је у Албанију послала једног од најспособнијих личности добро познату широм православног света и шире, професора др Анастасија (Јанулатоса), који је у то време био митрополит Андрусе, модератор Комисије за светско мисионарење и евангелизацију Светског Савета Цркава и архиепископ мјестобљуститељ Архиепископије за Кенију, Уганду и Танзанију. По приспећу у Албанију, архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди на боље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове цркве. Био је то самопожртвовани рад који је убедио албанске православне хришћане да умоле Васељенску Патријаршију да постави тадашњег митрополита Анастасија за њиховог архиепископа. У циљу обнове црквеног живота архиепископ Анастасије је започео нове програме на подручју здравства, друштвеног старања, просвећивања, пољоприведног унапређења, културе и екологије. Био је писац 24 књиге (истраживања афричких религија, есеји из богословља и историје мисионарства, проповеди и др.), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим „Историја живих религија“, „Суочавање са светом“, „Мисионарење на Христов начин“, „До краја земаљског шара“, „Коегзистенција“, „Крст и Васкрсење у Албанији“. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика. Био је носилац 27 ордена и награда многих православних сестринских Цркава и појединих земаља. Међународно је био признат његов допринос хришћанском мисионарењу, богословљу и мирној коегзистенцији народâ и религијских заједница. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, блажењејши владико!  Приредила редакција портала „Ризница“

Разговор са катихетом Браниславом Илићем, уредником мисионарског портала „Кинонијаˮ и сталним стручним сарадником Одсека за електронску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке На празник начала Индикта – црквену нову годину, 1/14. септембра 2024. године, званично је почео са радом мисионарски портал „Кинонијаˮ, који делује у оквиру Мисионарског одељења Архиепископије београдско карловачке. За уредника првог мисионарског портала именован је катихета Бранислав Илић, стални стручни сарадник Одсека за електронску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке и дугогодишњи члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. О значају новооснованог мисионарског портала „Кинонијаˮ, као и о важности мисије у свим њеним видовима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Пре свега, дозволите ми да Вам заблагодарим на прилици да разговарамо о црквеној мисији и њеном значају, са посебним нагласком на савремену електронску мисију о чијем значају сведочи и новоосновани мисионарски портал „Кинонијаˮ. „Идите, и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28,19-20). На овим Спаситељевим речима које можемо да разумемо и као вид заповести, утемељена је мисија Цркве у свим њеним видовима. Наведене речи које је Господ упутио својим апостолима, а преко њих и свакоме од нас као члановима Цркве, вековима су освештана смерница која трасира пут црквене мисије и указује на њен крајњи циљ. Када је реч о развоју црквене мисије, не бисмо смели да изгубимо из вида чињеницу да Црква као богочовечански организам, има искуство мисионарског рада више од двадесет векова. Ова 2.000 године дуга мисија од својих почетака до данас има исти програм и исти циљ, и као таква увек је нова и делатна јер проповеда Распетог и Васкрслог Господа Исуса Христа, Спаситеља нашег за кога је велики богослов и химнограф Преподобни Јован Дамаскин рекао да је једино ново под сунцем. Прва три века хришћанства обележила је мисија светих апостола, њихових ученика, светих отаца и учитеља Цркве. Од времена Светога цара Константина и његовог знаменитог Миланског едикта из 313. године, мисионари су добили плодно поље за ширу и конкретнију мисију. Мисионарско дело свете браће Кирила и Методија може се издвојити као par excellence пример црквене мисије која је благодарећи њима доживела својеврсни процват. Ова двојица дивних светитеља и великих мисионара, молитвени су заштитници Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, али не само то, већ и надахнитељи свима нама који смо призвани да будемо делатници црквене мисије.   На нама је да руковођени Спаситељевом заповешћу, а надахнути пресветим примерима великих мисионара од апостолских времена до данас, следујемо ту освештану мисионарску нит и настојимо да на савремен, јасан и недвосмислен начин, користећи све расположиве могућности, проповедамо Христа позивајући у заједницу са Њим који је Пут, Истина и Живот (Јн. 14, 6). Сваки делатник на пољу мисије требало би да у свом срцу увек носи апостолске речи: „И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и сва знања, и ако имам веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.“ (1. Кор. 13, 2) Дакле, истинска љубав на коју смо призвани, гарант је успешности мисионарског деловања. Сваки хришћанин је по свом призвању и назначењу од тренутка рођења водом и духом у Тајни светог Просветљења (крштења), позван да буде истински мисионар. Мисија Цркве није ништа друго већ сведочење вере у Распетог и Васкрслог Христа. Оно што смо примили кроз трократно погружење у крштењску воду, а то је реалност крста и васкрсења, то као хришћани животом својим, делатно и јасно сведочимо постајући истински мисионари. Следујући овој освештаној истини, Црква као заједница на различите начине пројављује мисионарску делатност. Верска настава, црквени медији, богата издавачка делатност, харитативна делатност, све су то видови мисионарења.  Мисија је за мене саставни део живота у Христу. Од најмањег узраста стасавао сам уз Литургију и њоме се васпитавао. Љубав према богослужењу, химнографији и појању трасирала је мој животни пут, од београдске Богословије Светог Саве, преко Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, до свих ових послушања која сте поменули у Вашем питању. Понављам, мисију не доживљавам као неку засебну службу, већ као саставни део хришћанског етоса и живота. Имао сам благослов и радост да стасавам уз знамените духовне оце и дивне професоре, који су својим личним животом и примером утицали да на прави начин спознам шта је то истинска мисија. Та жива катихеза послужила је као добар темељ за моје конкретније стављање у службу мисије, како кроз „Православни мисионар“, тако и кроз предавање Верске наставе у две новосадске средње школе, али и кроз активно учествовање у креирање катихетских емисија у програму Радио-Беседе Епархије бачке. Један посебан вид мисије спознао сам и приликом приређивања документарног филма о Светом Василију Острошком. Ово филмско остварење и после три године врши своју мисију и на свој начин утврђује људе у вери, нади и љубави.  Из досадашњег скромног искуства у мисионарској служби, могу рећи да је наш народ жељан да се напоји са извора живе воде од које никада неће ожеднети, односно, да се напоји вечне речи Божје. На сваком члану Цркве је да сходно својим даровима, пре свега личним примером, постане истински мисионар.  Човек данашњице, као и кроз читаву историју људског постојања, тражи Бога, а задатак Цркве је да му дâ одговоре на његова трагалачка питања. Позваћу у помоћ речи Сâмог Господа Христа који је апостолима, дефинишући мисију Цркве у свету, рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова!“ (Мт. 10, 27). Данас су друштвени медији кров са кога свима упућујемо вечну реч Божју.  Када говоримо о црквеној мисији путем информационих технологија, не бисмо смели да сметнемо са ума да се на интернету налази преко 80 милиона страница религиозне тематике. Римокатоличка црква је званично ступила на интернет 1995. службеним сајтом Ватикана (www.vatican.va) док је Српска Православна Црква свега неколико година касније, тачније 1999. године, поставила свој званични сајт на интернет (www.spc.rs), сајт Московске патријаршије (www.patriarchia.ru) је креиран 2002. године, итд.  Однос Цркве према информационим технологијама сличан је односу Светог апостола Павла према атинском Ареопагу. Апостол се није гнушао Ареопага као нечистог места на којем се обављају празне дискусије незнабожаца, него га је искористио за проповед Јеванђеља Атињанима (види Дап. 17, 21). Црква користи виртуелне интернет друмове за проповед Јеванђеља

Портал „Ризница“ је после двомесечне паузе наставио своје деловање на новом и савременом сајту који се налази на адреси: https://riznica.kinonija.rs/ Као званична интернет страница катихете Бранислава Илића, портал „Ризница“ ће своје деловање наставити са новим концептом који ће бити усмерен на катихетски садржај у виду текстова и мултимедијалног садржаја. Поред актуелности које су везане за мисионарски и катихетски рад уредника „Ризнице“, две категорије су посвећене одабраним вестима из живота Српске Православне Цркве, као и других помесних цркава. Нови концепт портала подразумева и рубрику у којој ће се на дневном нивоу објављивати одабрани садржаји са званичног мисионарског портала „Кинонија“. ДЕТАЉНИЈЕ…

У српској револуцији (1804–1835) Карановац је од паланке постепено добијао изглед уређеног и важног трговачко-занатског центра Кнежевине Србије. У томе је нарочито била важна улога Цркве Свете Тројице, чија је градња започела између 1822. и 1824. године као ктиторског храма књаза Милоша Обреновића Један од почетних ктиторских подухвата књаза Милоша Обреновића био је усмерен на изградњу карановачког Храма Свете Тројице. Симболика места имала је огромну улогу у подизању цркве. Наиме, на месту храма, познатом и као Стара чаршија, књаз Милош је у Другом српском устанку успео да натера Турке да се предају и положе оружје. У Првом и Другом српском устанку Карановац је био место великих борби и устаничких победа. У духу немањићке и средњовековне традиције, у којој је владавина била обележена изразитом ктиторском делатношћу, књаз Милош Обреновић одлучио да у Карановцу подигне Цркву Свете Тројице.  Дело Јоакима Вујића „Путешествије по Сербији“ је један од најважнијих извора за почетак изградње цркве Свете Тројице у Карановцу. Вујић је први пут стигао у Србију 1823. године, а потом је 1826. године на позив књаза Милоша Обреновића поново пропутовао Србијом. На источној страни Карановца путописац је запазио камену цркву, посвећену Светој Тројици. Вујић је навео податак о 7.000,00 гроша које је књаз Милош доделио за изградњу цркве, сматрајући да он није једини ктитор. Место изградње цркве је подсећало и на смрт знаменитог драгачевског војводе Милића Радовића који је убијен управо по наређењу књаза Милоша. Неимар ангажован за изградњу Храма Свете Тројице и један  од најпознатијих српских градитеља у првим деценијама XIX векa био је чувени Јања Михаиловић, познат по имену Јанко пореклом из Македоније, вероватно из Охрида. Он и Хаџи Никола Ђорђевић били су ангажовани на свим градитељским пројектима у доба кнеза Милоша Обреновића У Србији су се углавном градиле дрвене црквице, брвнаре у чему је и сам књаз Милош учествовао. Зидање каменом карановачке цркве показује истицање репрезентативности овог храма. У 1827. години, на основу писма Јована Обреновића, посведочено је да је црква добила свој први иконостас. Од 1848. до 1860. године карановачка црква Свете Тројице имала је две парохије на којима су у првим годинама служили свештеници Димитрије Борисављевић и Василије Протић, да би од 1854. године уз свештеника Василија Протића били и јереји Јован Николајевић,  Милован Миладиновић, Јован Павловић и Милош Вујовић. Храм Свете Тројице у Карановцу је епископска црква од 1859. године Повратак седишта епископије у Карановац, преименовање града у Краљево (1882),  а потом и преименовање епископије у Жичку епархију 1884. године имали су огроман значај за Храм Свете Тројице у Краљеву. Епископ Корнилије Станковић је први нововековни владика са титулом „жички епископ“ Августа месеца 1934. године владика Николај Велимировић је предложио Црквеном суду да се седиште епархије премести из Чачка у Краљево, односно манастир Жичу. Свештеници Епархије жичке и владика Николај Велимировић истицали су све више потребу изградње већег православног храма у Краљеву. Црква Свете Тројице није могла често да прихвати све вернике и саслужитеље а била је и прескромних димензија за катедрални храм, због чега је један од приоритетних циљева био и пројекат за нову и већу цркву. Маја месеца 1984. године приступило се рестаурацији иконостаса у краљевачком храму Силаска Светог Духа на апостоле а убрзо је урађена и велика икона Свете Тројице. На празник Светог Ћирила и Методија 1991. године завршена је и електрификација црквених звона, а у току лета 1998. године  урађене су грађевинске поправке од темеља до крова. Од 1994. године започела ја изградња Храма Спаљивања моштију Светог Саве у Доситејевој улици у Краљеву, а 1991. године су постављени  темељи Храма Светог Василија Острошког у Кованлуку. Црква Свете Тројице била често је место молитвених сабрања, а тако је одтало и до данас – место утехе, наде и вере у спасење и свенародно покајање. Проф. др Драгољуб Даниловић Извор: Жички благовесник (октобар-децембар 2024)

Данас смемо, а још више имамо част и обавезу да о Владици Николају говоримо. Данас га знамо бар донекле. Знаће више они који дођу после нас, ако им добро семе знања засејемо, поручио је Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије отварајући трећи по реду Симпосион у част Светог Владике Николаја у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву. У излагања предавача прве две сесије протојереја Александра Јевтића и протојереја- ставрофора Љубисава Аџића посетиоце је увео протојереј Бранко Чолић, модератор Симпосиона.  У оквиру друге сесије Симпосиона у част Светог Владике Николаја расветљене су теме из живота светитеља око којих су годинама у јавном говору присутне бројне контроверзе-  однос Нацистичке Немачке према Српској Православној Цркви и Владици Николају и последњи дани Лелићког Златоуста у емиграцији у Америци. Посетиоци Симпосиона били су у прилици да о њима слушају од историчара др Растка Ломпара и протојереја- ставрофора др Велибора Џомића. Ауторкама најбољих литерарних радова на конкурсу „У част српског Златоуста“ Епископ ваљевски г. Исихије је уручио награде. Симпосиону је присуствовао и Преосвећени јенопољски г. Епископ Никон, викар Патријарха српског г. Порфирија и сабрат из манастира Ковиљ Епископа ваљевског г. Исихија. ДЕТАЉНИЈЕ…

Православна гимназија „Свети Сава“ основана је почетком 2022. године у Подгорици, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, а у септембру 2023. године, у модерно опремљеним просторијама, започели су своје средњошколско образовање први полазници. Наша установа ради по програму општих гимназија који је одобрио Национални савјет за образовање на основу мишљења Завода за школство и по лиценци добијеној од Министарства просвјете, науке, културе и спорта. С тим у вези, матуранти ове установе могу конкурисати за упис на било који факултет у Црној Гори и у иностранству. Ученици имају бесплатну школарину. Гимназија обезбјеђује бесплатне уџбенике и бесплатну ужину за све ђаке.  Митрополија црногорско-приморска као оснивач ове гимназијске установе у Подгорици и управа школе, сматрају да ће кадар школе постојећем систему образовања удахнути неопходне промјене у раду са младима и донијети нове, модернизоване приступе учењу. Основно начело Средње вјерске школе – Гимназија „Свети Сава“ је васпитање и образовање, изграђивање и припремање личности за живот, као и перманентно усавршавање. Компаративна предност ове образовне установе јесте могућност рада са мањим бројем дјеце у разреду, што омогућава индивидуални приступ сваком ученику, потом рад који је усмјерен и прилагођен потенцијалима дјетета, поштујући норму и захтјеве који се прописују од стране Министарства просвјете Црне Горе, али водећи рачуна и о афинитетима дјеце, подстичући њихов развој и напредак. Захваљујући тиму стручних и посвећених просветних радника који су својим дугогодишњим радом стекли богато искуство, одлучили смо да повежемо традицију и иновацију и креирамо васпитно-образовни процес утемељен на модерним и технолошки напредним приступима образовању и подигнемо на виши ниво квалитет образовања младих људи из наше средине.   У међувремену, интензивно се ради на изградњи и опремању сопствене зграде у којој ће након планираних радова, наши ученици наставити школовање. Школска зграда у којој ће се реализовати настава располагаће са више модерно опремљених учионица. Ученици ће, такође, имати на располагању богато опремљену библиотеку, мултимедијалну салу, салу за физичко васпитање са просторијама за пресвлачење. У просторијама школе постојаће наставничка зборница и амфитеатар. Учионице ће посједовати више врста табли и биће снабдјевене наставним средствима која су неопходна за рад и усавршавање. Успоставили смо тренд опремања кабинета савременом рачунарском опремом што ће бити настављено и у будућности. Оно што још треба напоменути, а што даје посебну вриједност цијелом комплексу, је да ће на плацу у склопу школе, односно школског дворишта, бити изграђена и Црква Светог Саве, чиме ће ученици имати могућност да присуствују вјерским службама и Литургијама, што ће наравно допринети целокупној атмосфери школовања. У Гимназији се реализује наставни програм општег смјера са 14 обавезних предмета у првом разреду (са седмичним фондом од 28 часова и фондом обавезних изборних предмета од 3 часа) а у наредним годинама полазници другог разреда ће имати такође 3 часа изборних предмета, док ће полазници трећег и четвртог разреда, имати по 4 часа изборних предмета седмично. Ученици ће изучавати више страних језика: енглески (први страни језик), руски, француски, њемачки и италијански (као други страни језик). Посебно задовољство у цјелокупном процесу васпитања гимназијалаца чиниће два лиценцирана вјерска предмета – Катихизис и Црквено пјевање са црквенословенским језиком, чиме се нашим ученицима пружа могућност стицања знања из области вјеронауке и богослужбене праксе. Сматрамо да ће наши ученици, изучавањем поменутих вјерских предмета надограђивати своје знање из ових области који су њиховим вршњацима у осталим средњим школама у Црној Гори ускраћене, а самим тим бити и у предности по питањима допуне знања и приступа изучавању других корелативних наставних предмета. Из предмета Катихизис ученици ће се упознати са основама православне вјере и богатом историјом Цркве Божије и наше помјесне Српске Православне Цркве, док ће се из предмета Црквеног пјевања учити основама црквенословенског језика и пјевању химни из Осмогласника и осталих богослужбених књига. Овим приступом сматрамо да се обнавља школска пракса и дух који је био одстрањен из васпитно-образовног система, безмало осам деценија. Планирано је штампање, као и доступност у електронској форми часописа „Нова школа“ у којем ће ученици у ваннаставним активностима, у оквиру рада планираних секција, изражавати своје посебне потенцијале: креативност, таленат за писање, дизајнирање, цртање, програмирање. Све њихове активности на пољима: волонтеризма, заштите људских права, истраживања, учешћа на такмичењима знања и другим, представљаће дио садржаја ове публикације. Визија наше установе је да Гимназија „Свети Сава“ постане извориште љубави према истинским вриједностима. Тек на оваквим темељима ће полазници школе градити знања, унапређивати вјештине и таленте и израсти у темељне личности као предуслов за развој и унапређење друштва и заједнице. Наша мисија је да одгајамо и образујемо младе људе који ће бити спремни да преузму одговорност и лидерство у друштву кроз стално лично усавршавање и професионални развој чиме се стварају генерације које ће својим знањем, етиком и емпатијом, доприносити не само локалној заједници, већ и глобалном друштву. У школи се његује широк спектар различитости и вриједности. Тако пружамо могућност отворености појединца према свима и учествујемо у креирању друштва које не треба да се базира на стереотипима и предрасудама. Динамичне школске и ваннаставне активности, попут екскурзија, посјета музејима, библиотекама, биоскопима, предавањима, изазивају интересовање великог броја дјеце која завршавају основну школу. Оно што нас чини јединственом васпитно-образовном институцијом, поред високог стандарда образовања, јесте свестраност и укључивање наших ученика у различите области што ће им бити од користи у даљем животу и школовању. Гимназија „Свети Сава“ подстиче развој адолесцената на интелектуалном, емоционалном и социјалном плану као и на пољу правилног психичког, физичког и духовног развоја. Посебан нагласак је стављен на подстицању емпатије и солидарности према другима. Тако припремамо младе за свијет одраслих и одговорних особа, да би били од користи својим ближњима и заједници у којој живе. Развијање критичког начина размишљања и слободног духа код младих даје изванредне основе за квалитетан наставак образовања на студијама као и за даљи животни позив. Самим тим, Гимназија „Свети Сава“ представља одличан избор за све ученике жељне стицања знања, вјештина као и позитивних животних и едукативних искустава. Сматрамо да је образовање пут до човјека. „Човјек не може да бира вријеме у коме ће се родити и живјети; од њега не зависи ни од којих родитеља ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човјек или као нечовјек; без обзира на то у ком народу и од којих родитеља“ (Патријарх Павле). Савремено гимназијско образовање захтијева стално надограђивање креативним приступима методици