Category: Православље

Легао да си Лазаре Ко проштац насред ледине Кукавице нам казале Косовке шћери једине У Витанији засија Љубављу Лазар воскресе Младо се сунце насмија Магаре кад га пронесе У дуге глуве суботе Шеница тајом листала Од Лазареве суботе Мати Цвијети исткала Устани Црни Лазаре Из земље и са иконе Сестре те проказале И браћа те изгоне *“Наши стари песници и духовници, знани и незнани, кроз дуге векове “српског изгнанија“ свој су растурени и несрећни народ видели као нове Израиљеве синове. На јакој подлози оваквог поређења није ништа природније него да се Лазарев излазак из мрачне пећине смрти на бели свет, као највеће чудо Христово, узајамно преслика са судбином косовског Лазара, који се на страшној међи живота и смрти привољева небеском царству“ (Из поговора Новице Петковића збирци песама Лазарева субота).

У уторак, 4. априла, представљен је пројекат „Каталог библиотека фрушкогорских манастира” и отворена је изложба „Рукописна књига у библиотекама фрушкогорских манастира”. У програму су учествовале ауторке изложбе – Весна Петровић, библиотекар саветник у пензији из Сремске Митровице и Дубравка Симовић, библиотекар саветник из Београда. Такође, говориле су и сараднице на пројекту мр Гордана Ђилас, библиотекар саветник у Библиотеци Матице српске и мр Душица Грбић, археограф саветник у Библиотеци Матице српске. „Каталог библиотека фрушкогорских манастира”, ауторке Весне Петровић, покренут је 2009. године под окриљем Српске читаонице у Иригу, са благословом владике сремског Василија. Пројекат подржава Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе с верским заједницама Војводине. У његовој реализацији учествује и Вера Новковић, директорка Српске читаонице у Иригу. Како је истакла Весна Петровић, циљ овог пројекта јесте оснивање библиотека у фрушкогорским манастирима, потом каталошка и електронска обрада књига, те њихова заштита и објављивање каталога. До сада је за библиотеке приновљено 35.000 књига, углавном из области религије и монографијâ манастира, захваљујући поклонима Народне библиотеке Србије, Библиотеке Матице српске, Библиотеке Српске патријаршије и Богословског факултета Универзитета у Београду. Као резултат пројекта проистекла је објава три штампана каталога, као и поставка изложбе „Рукописна књига у библиотекама фрушкогорских манастира”. Њу чине 23 рукописа из пет манастира: Беочина, Гргетега, Крушедола, Мале Ремете и Новог Хопова, а датирају из времена од XIV до XIX века. Рукописе су писали Епископ Марко, Хростофор Рачанин, Многогрешни Павле, Ђакон Ратко, Јерођакон Јефрем Поповић, архимандрит манастира Хопова, Захарија Миливојевић и Василије Недељковић. Рукописи имају велику културно-историјску вредност и сведоче о времену настанка, писарским седиштима, ктиторима и кретању и судбини књиге, а посебно су значајни: Пролог стиховни за мај, јуни, јули и август епископа Марка Пећког из 1399. године, у литератури познат под насловом Минеј за јуни, јули и август, и Минеј за август из 1684. године Христофора Рачанина. Део пројекта јесте и организовање стручног скупа „Манастири и библиотеке – чувари културне баштине”, који прати објављивање зборника радова. Стручни скуп реализује се у манастиру Великој Ремети око 10. маја, почев од 2009. године, окупља библиотекаре из Србије и региона, а о темема и учесницима скупова више је говорила мр Гордана Ђилас. О старој штампаној књизи у библиотекама фрушкогорских манастира реч је имала Дубравка Симовић, док је мр Душицу Грбић о говорила рукописним књигама у библиотекама фрушкогорских манастира и да отвори изложбу. Изложбу „Рукописна књига у библиотекама фрушкогорских манастира” посетиоци Библиотеке могу погледати на трећем спрату до 20. априла. Текст: Катарина Јаблановић Фотографије: Иван Спасојевић Извор: НБ “Стефан Првовенчани“ Краљево

Обавештавамо свештенство и монаштво Српске Православне Цркве да је Типик (богослужбене напомене) за 2023. годину у издању Светог Архијерејског Синода доступан у pdf формату ОВДЕ. Извор: СПЦ

У петак, 17. марта 2023. године, у Галерији Академије уметности у Новом Саду, у оквиру Месеца франкофоније, отворена је изложба о Јелени Анжујској, под називом „Helena, Serbiae Reginaˮ. Изложбу је отворила госпођа Маја Гојковић, министар културе и потпредседник Владе Србије, која је у обраћању, између осталог, истакла да је Јелена Анжујска била храбра и смела владарка, а да њена задужбина, манастир Градац, у себи уједињује западну уметност и византијску традицију. Госпођа Гојковић је такође истакла да су Министарство културе и државне институције свесне значаја очувања цркава и манастира, не само на простору Косова и Метохије, већ и широм Србије, на свим територијама које наш народ вековима насељава. Осврћући се на деветнаесту годишњицу мартовског погрома над Србима и српским православним светињама на Косову и Метохији, госпођа Гојковић је нагласила да се над српском православном црквеном и културном баштином  у јужној српској покрајини и данас врши насиље, у виду фалсификовања чињеница о пореклу и настанку тамошњих наших светиња. Присутнима су се обратили и професор Синиша Бокан, декан Академије уметности у Новом Саду, др Дубравка Ђукановић, директор Републичког завода за заштиту споменика културе, као и господин Станислас Пјере, саветник за културу амбасаде Француске у Србији и директор Француског института у Србији.    Изложба се састоји од три сегмента: представљање личности краљице Јелене, њена ктиторска делатност и фрескопис; археолошка истраживања, проучавање и конзерваторски радови; као и фреске Богородичине цркве. Изузев копија фресака из Народног музеја у Београду и штампаних експоната великог формата, изложбу краси и оригинална мистрија из Народног музеја Kраљево, као и мултимедијални садржаји. Сваку од целина изложбе, које су посвећене краљици Јелени и њеним задужбинама, хронологији изградње манастира Градац, истраживањима и обнови манастирског комплекса, као и градитељско-уметничким дометима архитектуре и сликарства Благовештењске цркве, прати по један кратки документарни филм, настао у сарадњи и уз подршку Факултета драмских уметности из Београда. Ауторски тим изложбе чине стручњаци Републичког завода за заштиту споменикâ културе, Филозофског факултета Универзитета у Београду и Балканолошког института Српске академије наукâ и уметности, као и професори и студенти Академије уметности Нови Сад Универзитета у Новом Саду и Факултета ликовних уметности и Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Изложба је финансирана средствима Министарства културе Републике Србије и реализована уз благослов Епископа жичког др Јустина и ентузијазам монахиње Нине, игуманије манастира Градац. Пре Новог Сада, изложба је била постављена у Српском културном центру у Паризу. Изложба ће у Новом Саду бити отворена за публику од 17. до 30. марта 2023. године, радним данима од 12:00 до 19:00 часова у Галерији Академије уметности у Новом Саду на Булевару Михајла Пупина број 20. Јелена Анжујска (1236 – 1314), жена српског краља Уроша I и мајка потоњих краљева Драгутина и Милутина, једна је од најзанимљивијих, али и најмистериознијих личности на двору српске средњовековне владарске породице Немањића. Kраљица Јелена је најпознатија по својој задужбини, манастиру Градац, са црквом посвећеном празнику Благовести. Извор: Епархија бачка

Књижевник Драгослав Михаиловић, један од наших најзнаменитијих писаца, створио је књижевне јунаке, узоре племенитости, части и одважности – Кад су цветале тикве, Петријин венац, Чизмаше… И из личног пакла Голог отока изашао је с књижевним резултатом. Детаљније… Извор: РТС

Данас, 2. фебруара 2023. године, у 92. години живота упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизјулас (Ιωάννης Ζηζιούλας), преноси Romfea.gr. Блаженопочивши Митрополит пергамски Јован, рођен 10. јануара 1931. године, важио је за једног од најзначајнијих и најутицајнијих православних богослова. Студије је отпочео на Солунском универзитету док је богословско образовање стекао на Универзитету у Атини 1955. године. Своје студије је наставио на Харварду где је стекао звање магистра, а докторирао је у Атини 1965. године. Пуних 14 година је био професор теологије на универзитетима у Глазгову и Единбургу, независни професор на универзитетима у Женеви, Грегоријанског универзитета и Краљевског колеџа у Лондону. У епископски чин је хиротонисан 22. јуна 1986. године. Митрополит је својом теолошком мишљу отворио могућности за поновни почетак екуменског дијалога, који се не своди само на третирање конкретних спорних питања, већ започиње много дубље и тиме се дотиче и питања црквене ерминевтике. Митрополит Јован се увек изнова залагао за наставак дијалога са Римокатоличком црквом, наглашeно је својевремено приликом доделе титуле почасног доктора Вестфалског Вилхелмовог универзитета у Минстеру. Митрополит Јован је од 2006. био копредседник Мешовите међународне комисије за дијалог Православне и Римокатоличке цркве. Уједно, био је представник Васељенске патријаршије у Атини.  Дуги низ година био је председник Атинске академије. Извор: Портал “Ризница”

Н. М.: Помаже Бог Иване. Најпре бих желео, да ти се захвалим што си издвојио своје драгоцено време и пристао да даш интервју за наш епархијски часопис Жички благовесник. Да ли би нам за почетак нешто укратко рекао о своме одрастању и детињству, као и веома раном опредељењу за уметнички пут – пут глуме, будући да си њоме почео да се бавиш са десет година? И. В.: Свет уметности се представио у мом животу у основној школи. Кораци су били несигурни, препуни страха и незнања. Али, мој период прилагођавања, учења и откривања неког непознатог света који сам носио у себи, трајао је кратко. До своје петнаесте године сам проглашаван два пута за најбољег младог глумца дечије сцене Србије и најбољег рецитатора Србије. Све је указивало да ми је судбина предодређена. А онда мој живот одлази у сасвим други свет, због недовољног разумевања мојих родитеља. Живот  се поиграо са мном. Дуго сам чекао да се вратим уметности. Пут је био још тежи, трновитији, несигурнији него што тај пут и јесте тежак, кад је уметност у питању. Н. М.: Каква је концепција вере у твом животу и твој однос према оностраном? И. В.: Наш ген, нашу суштину је пре скоро хиљаду година устројио наш духовни отац, највећи учитељ, лекар, дипломата и светац – Свети Сава. Свако ко себе сматра Србином морао би да има дефинисан однос према вери и невери. Али, није тако. Од Француске буржоаске револуције почиње отворена борба против Христа Бога нашег, рушење свега суштинског када је хришћанска цивилизација у питању. Европа се тада дигла против онога који је разапет на крст на Голготи, зарад наших грехова. Хришћанство је срушено, нова вера је постављења кроз хуманистички покрет. Та револуција није заобишла ни нашу земљу, уз дигресију да су наша браћа у Христу, како смо их некада звали, Европљани, били према нама још немилосрднији и крволочнији управо због Светог Саве, који нас је устројио, обликовао, упутио на пут вере у Бога нашег Исуса Христа. Сава нам је оставио као наслеђе веру, правду, човечност и љубав према ближњем свом, чак и према непријатељу. Али, као што сам рекао, трансхуманизам се примио и код нас. Све више можемо чути да ништа више није битно осим плате, посла и лепог, конформистичког живота. Нажалост, нови родољуби не кажу да без духовности нема морала, без морала нема етике, самим тим нема ни доброг, праведног живота. Уместо тога држава се претвара у предузеће, где нема места емоцији, нема места за слободно мишљење. Човек постаје број и његова једина вредност ће бити његова способност да испуњава своје дужности. Рад, плаћање рачуна и апсолутно губљење права на своје мишљење. Н. М.: За тебе, као глумца, шта предствавља глума и уопште култура? Које она место заузима у човековом животу? И. В.: Одавно се знају постулати делотворног живота и државе у којој живимо. Једна од најбитнијих свари је, наравно, култура. И ја око тога не бих говорио већ познате чињенице. Оно што је за мене битно и што има незаобилазни значај и вредност је национална култура. Ако се трудимо да познајемо друге културе, то значи да ћемо бити образованији и искуствено јачи. Али, ако занемаримо нашу културу, оно што је изникло из нашег народа, наше писце, сликаре, редитеље, онда нећемо постојати. Постојаћемо, али суштински нећемо бити Срби. Зато ја врло често инсистирам на нашој националној култури и чини ми се да у неким круговима нисам омиљен због тога, али то није важно. Наша национална култура је непресушни извор невероватних тема, људи и догађаја. Још увек нисмо открили много тога о себи. Култура је један од начина да то учинимо. Н. М.: Будући да си уметник, да ли би нам могао представити шта вера може да пружи једном уметнику, и да ли отвара нова обзорја на пољу уметности и другачијег сагледавања стварности? И. В.: Живимо у доба када су трубе почеле да трубе. Говорећи о трансхуманости која се примила и код нас, морам да приметим њено велико присуство и у култури. Бити данас верујући и говорити о лепоти света и прелепих културних дешавања, бити део тога, изузетно је тешко. Не због верујућих, већ због оних који не верују. За њих су верујући нешто назадно, иритирајуће, недовољно вредно њихове пажње. Тако да верујућим врло често остаје да чувају у себи смирење и да наставе да верују. Највећа реченица икад изговорена је реченица Христа Бога нашег: Не бој се, стадо моје малено, јер ја победих свет. Н. М.: Ми данас живимо у смутном времену и очевици смо да се новим нараштајима намећу неке друге вредности за разлику од времена у ком си ти одрастао. Да ли је могуће пренебрегнути љубав и веру у Бога као највећи дар човеку и живети без њих? И. В.: Не, није могуће. Без тога нам је пропаст сигурна. Ново време је време великог знања из чега се развила мисао људске генијалности, што је проузроковало егоизмом невиђених размера. Човек је заборавио да су живели људи и цивилизације и пре нас, све су пропале. Пропаст је дошла у тренутку највећег напретка. Било би добро сетити се свега тога. Посебно они који имају моћ да одлучују. Ново време лаж претвара у истину, кукавичлук у храброст, лоповлук у поштење, на наше очи се дешава катаклизма у људима. Све више људи гледају само себе, са лудачком жељом да буду млади и са сто година, да зараде за десет живота, да пљуну на све часно, смирено, достојанствено. Данас скромност изазива подсмех. Врло брзо платићемо цену свега. Многи праве планове без Бога, а то није план који има просперитет за дуговечност. Љубав, вера, нада, једине су праве и истините вредности. Биле и биће. Н. М.: Из твоје богате уметничке каријере провејава љубав према звању које си изабрао, да се бавиш њиме. Да ли је љубав према уметности био главни мотив за такав успех? И. В.: О успеху не бих да причам. Не зато што немам шта да кажем, већ зато што је тај појам подложан великим расправама. Оно што је некоме успех, другом је неуспех. Као и појам ,,најбољи глумац“. Најбољи глумац не постоји. У послу који се заснива на нечијем субјективном мишљењу, појам ,,најбољи“

Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Комеморација великом писцу и академику Миловану Данојлићу одржана је јуче, 22. децембра 2022. године. године, у Српској књижевној задрузи (СКЗ), чији је председник био пуних девет година (од 2013. до 2022). Отварајући скуп, Мило Ломпар, председник СКЗ, рекао је да је Данојлић уложио огроман труд да се СКЗ одржи у тешким временима. – Померајући се, током тмурних новембарских дана, из поља актуелног књижевног живота у сферу књижевне историје, сферу у којој прави писци започињу свој вечни живот, Милован Данојлић нас је, још једном, довео у прилику да видимо и сву разноликост и богатство његовог опуса и разлоге због којих је тај опус у самом врху српске књижевности друге половине 20. и прве половине 21. века – рекао је др Радивоје Микић. – Још од књиге “Урођенички псалми”, објављене сада тако далеке 1957. године, било је јасно да је у књижевност ушао велики песник који ће, врло брзо, да покаже једну ретку способност за неосетно прелажење граница између књижевних родова и врста, способност коју су имали само највећи наши писци модерног доба. Као и они, и Милован Данојлић је из херметичког песничког израза најпре закорачио у сферу јасности и једноставности, а потом је, укрштајући поезију и прозу, почео да пише своје “лирске расправе” из којих се, временом, изродила једна врста романа у коме се са много топлине слика и заувек потонули свет детињства и покушаји да се, уз много мука, стигне у тзв. велики свет, стигне на ону позорницу на којој се одиграва сама драма нашег времена. Одлазећи од онога што му је било почетак и основа, Данојлић је умео и да се враћа, истакао је Микић и додао: – У књигама, какве су “Змијин свлак” и “Година пролази кроз авлију”, у прозном облику а уз један баладични тон испева велику похвалу једноставности оног облика живота који је себе везао уз природу. Све време учећи, све време се укључујући у један сложени дијалог са европском и светском културом, Данојлић је показао да за правог ствараоца нема граница, да његов дух постаје посуда у коју се сливају сви плодови. И баш то је, нема сумње, допринело и постепеном а врло видљивом увећавању језичког и стилског мајсторства, мајсторства које је у српској књижевности и култури сасвим ретко. У беседи, академик Матија Бећковић присетио се како је пре више од 60 година у Француској улици, код Народног позоришта, рекао Бранку Миљковићу: “Најталентованији је Мића Данојлић.” – Бранко се сагласио и у прилог мојој речи додао неколико реченица које сам заборавио. То му је било још лакше признати, јер Бранко није словио као најталентованији него као најобразованији. Мића је грунуо првом књигом и изазвао ерупцију као нови млади вулкан који је прорадио у послератној српској поезији… Рецитовао на трговима: “Идиоте мој животе што си тако црн/ Киша пада биће града процветаће трн”, урлао је продавајући новине, носио катанац закључан кроз две рупице на француској беретки. Постао је и главна звезда дочекивана овацијама на фестивалима поезије. Бећковић је подсетио и на Данојлићеве речи: – Наша снага је у енергији коју преци сабише у речи. Кад су живи, Срби су живи у језику. То је наше свето наслеђе, то је све што имамо. Академик се присетио и како је Данојлић описивао своје песничке почетке: – Чупао сам се из помрчине постојања, трзао сам се без икаквог плана, срљао сам грлом у јагоде. Врло мало сам знао, оно најважније сам слутио, и, чини ми се, у суштини се нисам варао. Како сам живео, тако сам и писао: у стању збрканог узбуђења. Опијао сам се речима, узбуђивао ритмовима, и нисам се питао колико то што записујем може друге узбудити. И опет, без обзира на вредност раних песама, рекао бих да сам, са стиховима и у стиховима, понајмање грешио. Кад бих могао одрекао бих се понечег из чланака, из прозе, из практичног деловања, од поступака према другима. А песма, песма је увек у праву. Своју беседу Бећковић је завршио речима: – Ко га буде замишљао по његовој реченици, замишљаће га мирног као мрамор, а не као јасику која трепери и кад друго дрвеће мирује. Нахватао се страхова које је крио и од којих је бежао. Извор који је затрпавао свакојаким знањима и другим језицима избијао је на другом месту и није могао пресушити до последњег даха, као ни Савина вода на врху Дурмитора. Слава Миловану Данојлићу, метеориту који је пао у Ивановце 1937, а вратио се на небо 2022. године. Данојлићеве песме читала је глумица Јана Саламандић, а сликар Драган Бушић поклонио је Задрузи портрет великог писца. ДУГО ТРАГАО ЗА СОБОМ Бећковић каже да није ни слутио “колико се различитих дарова крило у живом извору који је прорадио под именом Милован Данојлић”: – И он је свој извор обогаћивао, проширивао и продубљивао и готово да нема књижевне форме у којој се није потврђивао. Није га развалио, али је себе као песника померао у страну и постајао и прозни писац и ненадмашни преводилац, и врстан есејист и језички зналац и чистунац и књижевни фељтонист без премца, а опет од његове лирске прозе, попут оне у “Години која пролази кроз авлију”, тешко да имамо чистије лирике. Не знам ниједног песника који се одмах нашао а да је потом дуже трагао за собом… Извор: Вечерње новости

Малу камену монашку колибу за коју се верује да је била прво монашко пребивалиште Светог Пајсија (Величковског) у време његовог боравка на Светој Гори, недавно је открила група монаха који су секли шипражје манастирске шуме. Монаси су затим позвали Сергеја Шумила, директора Међународног института за светогорско наслеђе, да процени њихово откриће. Свети Пајсије је својим рукама обновио колибу и у њој је живео потпуно повучен од 1746. до 1754. године, наводи Шумило у чланку на сајту института. Тамо се замонашио, окупио прве ученике и започео своју књижевну и преводилачку делатност. Међутим, ћелија, позната као Калива Кипари, која је некада коришћена као стан за манастирског баштована, дуго се сматрала изгубљеном. „Према многим знацима и описима, чини се да је то вероватно баш келија Светог Пајсија (Величковског)“, каже Шумило. “Међутим, ово захтева додатна истраживања.” Ове године се навршава 300 година од рођења светитеља. У част годишњице Молдавска православна црква Московске патријаршије прогласила је 2022. годином Светог Пајсија, а украјински православни викаријат Румуније изабрао га је за свог заштитника ове године. За Румунску православну цркву, 2022. је година сећања Светих исихаста Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе и Пајсија из Њамца. Годишњица је свечано прослављена прошлог месеца у манастиру Њамц на североистоку Румуније, где је овај велики светитељ био  игуман. Извор: mitropolija.com