Category: Православље

Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије настављена је 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских. После свете Литургије у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског, у престоној дворани Патријшијског двора одржана је свечана седница Светог Архијерејског Сабора.  Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. началствовао је 15. маја 2022. године, у Недељу о раслабљеном, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Уследио је чин призива Духа Светог којим је започело заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У Сремске Карловце још од јуче пристижу верници из читаве Србије, а према неким проценама очекује се долазак преко 10 хиљада људи. Велики број верника био је окупљен испред Саборног храма Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Та прелепа црква била је дупке пуна и премала да прими све поклонике који су стигли на прославу значајног јубилеја Српске Цркве. Свету Литургију, коју је у Саборној цркви служио патријарх Порфирије, преносила је Радио-телевизија Војводине. На светој Литургији Његовој Светости Патријарху су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије, преосвећена господа епископи сремски Василије, будимски Лукијан, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, жички Јустин, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид и буеносајрески и јужноамерички Кирило у молитвеном присуству осталих архијереја, чланова Светог Архијерејског Сабора. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Тихон из манастира Студенице, Сава из манастира Крушедола, Доситеј из манастира Грегетега, Арсеније из манастира Косијерева, Данило из Митрополије загребачко-љубљанске, Нектарије – главни секретар Светог Архијерејског Синода и Данило – директор Патријаршијског управног одбора; високопречасни протојереји–ставрофори проф. др Зоран Ранковић – декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду), протојереј–ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј–ставрофор мр Јован Милановић – ректор Каерловачке богословије); као и протонамесник Љубомир Пријовић – в.д. ректора Богословије у Фочи) и игуман Севастијан из манастира Крке. Детаљније…

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. маја 2022. године, на празник Светог Василија Острошког, свету Литургију у Горњем манастиру Острогу, у склопу прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве – 350 година од престављења Светог Василија Острошког. Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити крфски, паксонски и Диапонтијских острва Нектарије и црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, буеносајрески и јужноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије,  будмиљанско-никшићки Методије, ремезијански Стефан и полошко-кумановски Јоаким, са многобројним свештенством из више епархија у молитвеном учешћу хиљада верника. Његова Светост је након читања Јеванђеља произнео беседу: „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре! Радујмо се, јер је то реч Господња која је упућена мироносицама женама, јер је Господ препознао у њиховој души љубав, љубав према Богу читавим бићем, па је зато и могао рећи да је радост оно што произилази из љубави. Та радост је дар Божји. Браћо и сестре, ми данас овде сабрани, радујмо се, јер смо у близини Божјој, јер смо на месту где се налази човек Божји, где су мошти Светог Василија Острошког који је читавог себе и све оно што је имао претворио у љубав, у љубав према Богу и у љубав према ближњима до мере да је био спреман у потпуности да распне себе за Христа, да не гледа на то што треба да улаже напоре даноноћне, да не гледа на то што га неко презире и одбацује, да не гледа на то што га неко гони, знајући да у свему, у њему и око њега јесте прст Божји и промисао Божја! Промисао Божја јесте израз љубави Божје. Заправо, у свему и на сваком месту показујући смирење учинио је себе плодним, пребогатим, изобилним сасудом Божјим. Постао је светац, светитељ Божји, такав да и ми данас, и не само ми, него и људи са свих страна света овде притичемо тражећи утеху, тражећи подршку, тражећи помоћ и исцељења од разних недуга, болести и проблема. Свако ко је дошао, отишао је одавде другачији. Сваком се десило нешто суштински, тако да то што се десило нити може да разуме, акамоли да изнесе и објасни било коме, јер благодат Божја јесте тајна, не у смислу нечег што је скривено, него у смислу догађаја који превазилази ум, разум и срце. Браћо и сестре, долазимо на ово место знајући шта је воља Божја, знајући да је воља Божја, како сам Господ Христос каже, да они који верују у Њега имају живот вечни! То је воља Божја. Када дођемо овде све нам је јасно. Јасно нам је да нисмо само људи који су створени само за материјални живот, да нисмо само месо, крв и кост, да нисмо само, дакле, материја. Овде када дођемо знамо да смо сложено, а опет јединствено, биће. Знамо да је темељ, садржај, суштина и смисао нашег постојања духовна страна наше личности и нашег бића. Знамо да све што постоји, па и наше тело, позвано је да буде духовно, као и да ми имамо разне дарове и способности, имамо дарове и таленте да стварамо и материјално и опипљиво, материјалну културу, али и да то треба да буде прожето духовним вредностима. Све што стварамо, не само онда када се молимо у тајности срца свог, треба да буде створено у славу Божју, да буде узнесено као уздарје Богу. На тај начин Господ даје смисао и материјалном, даје му његову духовну страну и перспективу. Тако све постаје духовно. И тело је позвано да постане духовно. Треба ли нам доказ за то? Па ево доказа: то су мошти светих, то је Свети Василије Острошки. Светитељи Божји, баш онакви какав је наш Светац, потврђују и показују да је човек саздан као духовно биће. Господ оне који испуњавају Његове заповести, испуњавају Његову вољу, просвећује и освећује тако да и кад оду Њему у сусрет, кад оду са овог света, остају да нама сијају, да нам буду утеха, да нам буду подршка, да када дођемо овде можемо и своје најскривеније мисли изнети пред скуте свеца, да можемо своје најдубље грехе, оно чега се стидимо, оно чега се бојимо ту, њему исповедити! И то ће остати ту. Отићи ћемо ослобођени. Отићи ћемо исцељени! Господ, дакле, у светитељима својим показује да смо створени да будемо духовна бића и то знамо, знамо када дођемо овде. Реч Божја јесте заповест за нас. То је Његов закон. Његове заповести нису укидање наше слободе, заповести које нису спутавање да чинимо оно што јесте нама дато као могућност да растемо, да показујемо љубав, да будемо ствараоци. Није Бог рекао: Не укради, не лажи, не убиј, не чини прељубе, не оговарај, не осуђуј, не мрзи… Није Бог изрекао те заповести зато што је хтео да нам забрани да живимо слободно, зато што је хтео да укине нашу слободу. Напротив! Када чинимо то све и многе друге грехе, ми постајемо робови греха, робови страсти, робови ђавола, а када слушамо заповест Божју, ми узимамо на себе оруђе слободе. Ослобађамо се, испуњавајући заповест Божју, свега онога што нас тишти, што нас чини немирнима, што нас чини исфрустриранима, што нам ствара депресију, што нам ствара психозу… Ослобађамо се, другим речима, тираније нечастивог. Дакле, онда када чинимо заповести Божје, ми, браћо и сестре, чинимо оно што је у складу са нашом природом, постајемо истински здрави. Није слобода у томе да чиним шта хоћу, јер могу чинити и оно што је лоше, као што знамо. И најчешће када чиним шта хоћу, а нисам то претходно проверио заповешћу Божјом која је записана у Јеванђељу, чиним погрешно. Ево нас опет и изнова у светом Острогу! Ево нас опет код Светог Василија да се вратимо себи, браћо и сестре, да препознамо шта то Бог од нас хоће, да се исповедимо, да се покајемо, да се хранимо Христом. Он је хлеб живота! Нама нема живота без Бога, без Христа! Можемо бити моћни, силни, велики, снажни, славни, успешни… да, али за малена! Можемо бити све то, а дубински несрећни, усамљени! Заправо, ослањајући се на погрешне принципе и вредности можемо се потпуно одвојити од себе, поробити у потпуну и тоталну самоћу. А онда када је Бог са нама,

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 11. маја 2022. године литургијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу (фотогалерија).  Патријарху су саслуживали, уз домаћина Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија, високопреосвећена и преосвећена господа архијереји Српске Православне Цркве: црногорско-приморски Јоаникије, жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан. За певницом Преображењског храма смењивали су се требињски хорови Свети Василије Тврдошки и Острошки и Света Анастасија Српска. Након отпуста владика Димитрије се захвалио патријарху Порфирију на посети која је благодат на благодат и радост на радост у тренуцима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благослов и духовну радост коју је Његова Светост донела у херцеговачке крајеве, осликале сестре из манастира Петропавлово и манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, да је боравком и молитвом у Требињу изгнана свака и најмања сенка страха да српски народ и Црква могу бити изван крста, јер се у тајни крста пројављује и доминира тајна васкрсења. Литургији су присуствовали: викар за Бискупију требињско-мрканску дон Анте Лубурић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије др Владимир Рогановић, начелник Одељења за односе са Српском Православном Црквом у Републичком секретаријату за вере Владе Републике Српске г. Дарио Дринић, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага Босне и Херцеговине и представници Града Требиња и херцеговачких општина. Након Литургије у порти храма уприличен је културно-уметнички програм. Детаљније… Извор: www.spc.rs  

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 10. маја 2022. године, на дан када се Црква молитвено сећа на Спаљивање моштију Светог Саве, литургијским сабрањем у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, као и свештеници и свештеномонаси из више епархија Српске Православне Цркве. Својим појањем Божанску Литургију је увеличао Београдски мушки хор предвођен протођаконом Владимиром Руменићем. Својеврсном свенародном сабору присуствовали су принц престолонаследник Филип Карађорђевић са породицом, представници Исламске заједнице, локалних самоуправа Пријепоља, Прибоја, Нове Вароши и Сјенице, културних и јавних установа и велики број верних са простора Епархије милешевске. Након заамвоне молитве патријарх Порфирије је освештао славске дарове које су припремиле милешевске монахиње са својом игуманијом Аквилином. У наставку преносимо беседу Патријарха српског г. Порфирија у целини: -Браћо и сестре, велика је радост за све нас, архијереје наше помесне Цркве, да смо се данас, на празник Спаљивања моштију Светог Саве, у овој православној српској хришћанској светињи, што смо се сабрали на месту на којем су лежале мошти Светог Саве 360 година. Свих 360 година боравећи овде после свог блаженог уснућа Свети Сава је био матица, тачка ослонца, место окупљања и надахнућа многим и многим православним Србима. Исто тако, био је и тачка у којој су се окупљали многи који су имали смирену веру и истинску и праву потребу за Богом, а у исто време имали су неке своје недуге, неке своје проблеме, па су на ово место иако нису били православни хришћани долазили са таквим расположењем срца, молитвом се обраћали светитељу Божјем, а он их заступао по љубави својој свечовечанској пред Господом. Господ је због чистоте, лепоте и светости Светитеља Саве излазио њему у сусрет и помогао онима који су имали потребу. Дакле, независно од тога да ли су били део његовог рода, да ли су се молили на исти начин као и он, без обзира на то, светитељ Божји – а такви су сви угодници Божји – будући охристовљен, будући узрастао до мере раста Христове, у љубави пре свега, воли све људе, a у његовом срцу, у његовом наручју, у његовој близини за свакога има места. Tу близину, љубав његову и силу његове молитве доживи и осети свако ко његову љубав прихвата смирено и сa поверењем. Радост је велика, браћо и сестре, што се налазимо у дому Светог Саве, а за нас православне Србе то не значи ништа друго него да се налазимо у дому своме, јер Светитељ Сава је онај који је положио и темеље и изградио кућу и покрио је  и испунио сваком лепотом, испунио је Христом за наше име и за нас. Зато је он и наше име и презиме, и наша кућа и наш дом, и наш најближи и онај који нас најбоље разуме, и онај који се неће плашити никакве силе од овог света да стане на чело сваке наше битке и борбе за добро, за истину, за правду и лепоту, за слободу у Христу. Светитељ Сава јесте онај који је бринуо о нашем роду на сваки начин, о свему што је спољашње. Нема то што јесте вредно да свој корен, своје семе, као печат на себи не носи име Светог Саве. Свети Сава је знао управо оно о чему нас данас у светом Јеванђељу обавештава апостол и јеванђелист Јован. Знао је да човеку није довољно да уреди само споља свој живот, да организује свој дом споља, своју авлију, своје село, свој град, своју земљу, иако је то наравно потребно. Зато је Свети Сава и писао Номоканон у којем даје правила која се тичу државног уређења, али Номоканон и о духовном, црквеном уређењу, јер је чуо срцем и прихватио читавим својим бићем Реч Христову да све што имамо, да све што јесмо, све што поседујемо – дар је Божји. Шта имаш што ниси добио? Било ко од нас, шта је ко од нас заслужио? Ми нисмо власници ни свог живота, а камоли нечега изван себе. Отуда Свети Сава на то подсећа својим животом и испуњава Реч Христову да човек не живи само о хлебу. Потребно је спољашње и потребан је ред у њему, поредак, да се зна ко је ко, ко је старији, а ко млађи, ко је учитељ, ко је ученик, ко је родитељ, ко је син. Све то треба да се зна и да се наравно држи, али то је само спољашње, јер ако нема оног унутрашњег узалудно је градити кућу ма колико она савршена била. Узалуд је човеку да је најлепши, најпаметнији и најбогатији, да му се сви диве, ако је изнутра празан, ако је љуштура, ако је, како каже велики апостол народа Павле, окречени гроб, ако нема у себи Бога. Данашње Јеванђеље нас подсећа на то да нам је потребна храна да преживимо, да смо људи који су гладни, да ниједан оброк није довољан да нас држи да будемо задовољни у току дана, да је потребна спољашња материјална храна да бисмо биолошки функционисали до тачке до које нам је Бог одредио да ћемо отићи одавде. Међутим, Господ каже да није довољно човеку да има само спољашњу храну. Ми зато и  говоримо сваког дана молитву: Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас. Шта је тај хлеб насушни? Ко је тај хлеб насушни? То је живи Бог Христос. Зато нас Свети Сава овде у овој светињи и после спаљивања његових моштију у Београду храни Христом, упућује нас на Христа, поставио нас на пут Христов, показао и потврдио и подсећа да смо без Христа сам окречени гробови. Без Христа, без вере у Бога све што имамо безвредно је и бесмислено. Ако имамо Христа све има свој смисао. Зато ће и сам Господ рећи: Ако волиш оца или мајку више него мене, ниси мене достојан. Не жели да каже да не треба да волимо оца и мајку, брата и сестру и све људе. Наша љубав може и непријатеља претворити у брата. То је реч Христова. Дакле, треба да волимо све, али да волимо у Христу, да волимо пре свега Христа, јер онда ћемо све

Срдачно честитамо Празник над празницима и Славље над слављима, свету Пасху Господњу, свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке. Васкрсењем Господа Христа Вечни живот после смрти објављен је као стварност. Како да се не радујемо овој чињеници и како да не пожелимо да сви људи дођу у познање Истине како би својим новим животом у Васкрслом Христу задобили смисао живота и залог будућег века, радосно кличући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ЗАИСТА ВАСКРСЕ! У овај велики дан победе Васкрслог Даваоца живота, када се светлошћу Његовог Васкрсења све испуњава сјајем вечног живота, молитвено вам желимо неисцрпну радост, мир, помоћ и милост Васкрслога из мртвих Христа Спаситеља нашег. У Краљеву о Васкрсу, лета Господњег 2022. Епископ жички Јустин

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2022. године +ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Ево дана који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117, 24) Драга наша децо духовна, Овим речима, још из старозаветних давнина, одушевљено кличе цар и пророк Давид, провидећи Духом Светим велики дан Христове победе над смрћу и наше духовно славље због тога. У овај велики и тајанствени Дан сва твар је окупана светлошћу вечности и са неизрецивом радошћу пева победну песму Господу који је прогнао таму греха и обасјао нас незалазним зрацима живота. „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) – тако је суштину божанског откровења и нашег хришћанског сведочења сажео Свети Апостол, Еванђелист и Богослов Јован који је за време Тајне Вечере наслонио главу на Господња прса и упио сву снагу, лепоту и тајну Његовог животворног богочовечанског бића. Тамница гроба и окови смрти нису могли да схвате ни задрже Светлост од Светлости од Оца рођену пре свих векова, кроз коју је све постало – Јединородног Сина и Господа нашега Исуса Христа, иако су то покушали свим средствима. Од ноћи у којој је био предат у руке безаконика све је толико било преиспуњено неверством и насиљем да се са распетим Христом напослетку морало завапити: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мк 15, 34). Гледајући како је некада славни Јерусалим обавијала духовна тама греха, Јединородни Син је са високо уздигнутог крста гледао како се пред њиме разјапљује мрачна чељуст гроба не би ли га заувек прогутала. Са каменог тла њених оштрих обода Господу су челници вере и народа подругљиво говорили да крсну благовест спасења преиначи у гордо прихватање моћи палога света: „Нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега!“ (Мт 27, 42). У часу безнађа су и самртни ропци распетих осуђеника прелазили у ругање живоме Богу, Спаситељу света. Ономе који је из љубави сишао међу нас и таму наших живота обасјао вечном светлошћу и радошћу. Ономе који је тумачећи свог Оца небеског у древном јеврејском предању показао очинско лице Бога свеколиком свету. Ономе који нас је својим страдањима и славним васкрсењем учинио чедима животворне љубави Божије. Ономе који је благодатну снагу живота даровао Цркви, „стубу и тврђави истине“ (1Tим 3, 15) коју ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Ономе који нас је охрабрио да будемо истрајни весници смисла у овоме туробном добу. Ономе који ће као кротко Јагње (Јн 1, 36) принето за наше грехе бити последња Божија реч на страшном суду – храм Јерусалима Новог, обасјаног Божијом славом (Отк 21, 22-23). Ми се на голготску гору свагда успињемо, драга децо духовна, јер смо позвани да сведочимо живога Бога у свету и тако учествујемо у спасењу сваког Божјег створења. Вођени Духом Светим, ми смо према Светом Апостолу Павлу синови Божји у којима сва твар чезне за ослобођењем од пропадљивости и за радошћу вечног живота (Рим 8, 21). Овај осећај одговорности међу нама је данас посебно наглашен због свеопште кризе у свету и чињенице да се пламен оружаних сукоба на просторима Украјине придружио оним другим местима на планети где постоји конфликт међу државама, народима и верама. Саoсећамо и састрадавамо са свим православним хришћанима, браћо и сестре, саосећамо и састрадавамо са свим људима овога света гледајући како се сукоби на украјинском тлу и широм васељене још више продубљују. Велики Апостол Павле подсећа: „(Бог) је створио од крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме” (Дап 17, 26). Дакле, саздани смо као један и јединствен људски род, и позвани смо да једно будемо. Стога се Васкрслом Господу молимо да се што пре и безусловно успостави мир, престане страдање, и да се сви избегли врате у своје домове. Сваки рат, било где и било када, производи само губитнике и пораз је људског достојанства, пораз је и срамота сваког човека као иконе Божје. И док се на многим местима у свету воде беспоштедни ратови, највише страдања подноси обичан човек. Шта ћемо ми који смо сабрани данас у Празнику над празницима, угрејани топлином домова, рећи онима који су разорном стихијом одвојени од својих најближих и расути по туђини? Како ћемо запевати пасхалну песму када је међу нама толико гладних и жедних правде, толико неутешних? Нека нас одговору на ова питања поведе сам Господ Исус Христос чије Царство није од овога света – јер „кад би било од овога света царство моје“, како је Спаситељ био рекао Пилату, „слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде“ (Јн 18, 36). Значење ових речи, у време када је Јудеја такође била распарчавана интересима Рима, Сирије и Персије, Богочовек Исус нам је показао на много начина. Сетимо се само исцељења гадаринског бесомучника, браћо и сестре, за кога се каже да је био поседнут легијом демона (Мк 5, 1-20). Призор неукротивог човека који је живео у гробовима и даноноћно се тукао камењем осликава трагично стање многих под римском влашћу и повезује све прошле, садашње и будуће жртве глобалних сукоба које су без Христа, пре или касније, осуђене на самоуништење. Исцеливши бесомучног човека протеривањем легиона непријатеља у крдо нечистих животиња, Христос нам је показао да му је пре свега било битно да страдалника изведе из гроба и пружи могућност вечног живота, а тек после тога решавање спољашњих услова живота. То је могао само вечни Логос који се међу људима настанио у пуноћи благодати и истине (Јн 1, 14). Зато Он од смрти избављеног човека оставља да у истим околностима сведочи учињену Божју милост и зато напослетку добровољно напушта пределе у којима се Бог показао моћнијим од свих нечистота које су покретале њихове владаре. Царство Христово, дакле, није од овога света и то је благовест спасења. Царство Христово није од овога света и том снагом устајемо за живот вечни. Царство Христово није од овога света и зато без

У уторак, петог априла, у краљевачкој Библиотеци уприличено је предавање у оквиру програмског серијала „Водич кроз установе културе“. Представљена је Библиотека Српске патријаршије, а о њеном историјату, активностима данас, као и пројектима које реализује говорио је др Зоран Недељковић, управник. Први темељи Библиотеке Српске патријаршије положени су још у првој деценији тринаестог века када су Свети Сава и Свети Симеон положили прве рукописне књиге у ризницу манастира Хиландара, у којој су биле преписиване и сакупљане, а углавном су биле богослужбеног карактера. Историјски догађаји условили су да те прве збирке рукописних књига Архиепископије, па Патријаршије српске, пређу пут од манастира Хиландара, Жиче, Пећке Патријаршије, Сент Андреје, Сремских Карловаца до Београда. У институционалном смислу, настанак Библиотеке Српске патријаршије, везује се за време после Велике сеобе Срба 1690. године, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић понео са собом из Пећке патријаршије одређен број богослужбених и других вредних књига. Након његове смрти 1706. године, у Сент Андреји, из патријархове заоставштине књиге су пренете у Сремске Карловце и тај фонд се сматра почетним у смислу институционалног формирања Библиотеке. Потоњи поглавари Српске цркве, са љубављу и пажњом односили су се према Библиотеци која се стицајем историјских околности формирала и у Сремским Карловцима и у Београду. Током Другог светског рата, окупаторске усташке власти имале су циљ уништење Библиотеке и њених фондова, али су они сачувани интервенцијом појединих хрватских интелектуалаца, који су знали њихову вредност. За враћање књига из Загреба после рата велике заслуге припадају др Радославу Грујићу, тадашњем управнику Музеја СПЦ. Одређен број књига, на пример читава збирка из области медицине, никада није враћена. Библиотека Српске патријаршије данас има фонд са више од 120.000 књига и више од 400.000 часописа; од самог почетка основу фонда чине легати, пре свега патријараха и архијереја, потом знаменитих Срба који су поклањали библиотеци своје личне збирке. Такође, има збирку од 471 ћириличне рукописне књиге, које припадају периоду између XIV и XVIII века. Зоран Недељковић нарочиту пажњу посветио је пројектима, које је иницирао и у које је установа на чијем је челу укључена, а реализују се са благословом Светог архијерејског синода и под покровитељством Министарства за културу и информисање, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и Управе за сарадњу са дијаспором. Најпре, то је пројекат Истраживање и објављивање српских рукописа у иностранству, покренут 2009. године. Поред Библиотеке Српске патријаршије, реализују га стручњаци са Православног богословског и Филозофског факултета Универзитета у Београду, из Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске. До сада су истражени рукописи у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Пољској, Аустрији, Француској, а у току је истраживање у Италији. Недељковић је цитирао је А. А. Турилова, руског академика и историчара, да се српска рукописна баштина налази у самом врху европске и светске рукописне баштине и подвукао да је она тапија наше писмености, доказ постојања развијених српских средњовековних културних центара. Библиотека Српске патријаршије реализује данас још осам великих пројеката, међу којима су: Научни опис рукописа из Библиотеке Српске патријаршије, Прилози за историју српског народа у Словачкој, Хронике грофа Георгија Бранковића, матична делатност Библиотеке Српске патријаршије (од 2016. године); изузетну сарадњу има са националним библиотекама Русије и Француске.   Врло занимљиво и садржајно излагање др Зоран Недељковић закључио је са визијом да Библиотека Српске патријаршије треба да буде место „распрострањенија књижества и просвештенија народа сербског“, како је још 1826. године рекао Јован Хаџић, један од оснивача Матице српске. Текст: Катарина Јаблановић Фотографије: Иван Спасојевић

“Ово је темељ свих врлина: бог нас је створио из ништавила, а сада, када смо због њега постали бића, жели да утемељи целокупну духовну грађевину на том нашем сазнању, односно на сазнању да смо по себи ништа; и што се више удубљујемо у њега, толико више расте та грађевина; и што више земље избацујемо из те дубине; то јест, што више спознајемо наша сагрешења и патње, то више божански Неимар треба да стави чврстога камења да би подигао ту духовну грађевину. и немој мислити, о чедо моје, да је могуће да се икада толико погрузиш у дубине тога познања, колико је потребно“. Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба

“Молитва неизоставно обнавља у нама оно Божанствено дисање које је Бог дахнуо у лице Адама, благодарећи коме је Адам постао душа жива (Пост 2,7). Молитвом препорођен наш дух почиње да се диви великој тајни Постања. Моћна бујица усхићења запљускује наш ум: Биће! Каква предивна тајна… Како је оно могуће?… Диван је Бог, и творевина Његова је дивна… Ми доживљавамо оно оно што је Христос изразио рекавши: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн 10, 10). Изобиље! И заиста је то тако.“ Архимандрит Софроније (Сахаров), О молитви