Представљања Жичког благовесника (октобар-децембар 2024) на локалним телевизијама у Епархији жичкој
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (октобар-децембар 2024) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.
Православна Гимназија “Свети Сава“ Подгорица
Православна гимназија „Свети Сава“ основана је почетком 2022. године у Подгорици, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, а у септембру 2023. године, у модерно опремљеним просторијама, започели су своје средњошколско образовање први полазници. Наша установа ради по програму општих гимназија који је одобрио Национални савјет за образовање на основу мишљења Завода за школство и по лиценци добијеној од Министарства просвјете, науке, културе и спорта. С тим у вези, матуранти ове установе могу конкурисати за упис на било који факултет у Црној Гори и у иностранству. Ученици имају бесплатну школарину. Гимназија обезбјеђује бесплатне уџбенике и бесплатну ужину за све ђаке. Митрополија црногорско-приморска као оснивач ове гимназијске установе у Подгорици и управа школе, сматрају да ће кадар школе постојећем систему образовања удахнути неопходне промјене у раду са младима и донијети нове, модернизоване приступе учењу. Основно начело Средње вјерске школе – Гимназија „Свети Сава“ је васпитање и образовање, изграђивање и припремање личности за живот, као и перманентно усавршавање. Компаративна предност ове образовне установе јесте могућност рада са мањим бројем дјеце у разреду, што омогућава индивидуални приступ сваком ученику, потом рад који је усмјерен и прилагођен потенцијалима дјетета, поштујући норму и захтјеве који се прописују од стране Министарства просвјете Црне Горе, али водећи рачуна и о афинитетима дјеце, подстичући њихов развој и напредак. Захваљујући тиму стручних и посвећених просветних радника који су својим дугогодишњим радом стекли богато искуство, одлучили смо да повежемо традицију и иновацију и креирамо васпитно-образовни процес утемељен на модерним и технолошки напредним приступима образовању и подигнемо на виши ниво квалитет образовања младих људи из наше средине. У међувремену, интензивно се ради на изградњи и опремању сопствене зграде у којој ће након планираних радова, наши ученици наставити школовање. Школска зграда у којој ће се реализовати настава располагаће са више модерно опремљених учионица. Ученици ће, такође, имати на располагању богато опремљену библиотеку, мултимедијалну салу, салу за физичко васпитање са просторијама за пресвлачење. У просторијама школе постојаће наставничка зборница и амфитеатар. Учионице ће посједовати више врста табли и биће снабдјевене наставним средствима која су неопходна за рад и усавршавање. Успоставили смо тренд опремања кабинета савременом рачунарском опремом што ће бити настављено и у будућности. Оно што још треба напоменути, а што даје посебну вриједност цијелом комплексу, је да ће на плацу у склопу школе, односно школског дворишта, бити изграђена и Црква Светог Саве, чиме ће ученици имати могућност да присуствују вјерским службама и Литургијама, што ће наравно допринети целокупној атмосфери школовања. У Гимназији се реализује наставни програм општег смјера са 14 обавезних предмета у првом разреду (са седмичним фондом од 28 часова и фондом обавезних изборних предмета од 3 часа) а у наредним годинама полазници другог разреда ће имати такође 3 часа изборних предмета, док ће полазници трећег и четвртог разреда, имати по 4 часа изборних предмета седмично. Ученици ће изучавати више страних језика: енглески (први страни језик), руски, француски, њемачки и италијански (као други страни језик). Посебно задовољство у цјелокупном процесу васпитања гимназијалаца чиниће два лиценцирана вјерска предмета – Катихизис и Црквено пјевање са црквенословенским језиком, чиме се нашим ученицима пружа могућност стицања знања из области вјеронауке и богослужбене праксе. Сматрамо да ће наши ученици, изучавањем поменутих вјерских предмета надограђивати своје знање из ових области који су њиховим вршњацима у осталим средњим школама у Црној Гори ускраћене, а самим тим бити и у предности по питањима допуне знања и приступа изучавању других корелативних наставних предмета. Из предмета Катихизис ученици ће се упознати са основама православне вјере и богатом историјом Цркве Божије и наше помјесне Српске Православне Цркве, док ће се из предмета Црквеног пјевања учити основама црквенословенског језика и пјевању химни из Осмогласника и осталих богослужбених књига. Овим приступом сматрамо да се обнавља школска пракса и дух који је био одстрањен из васпитно-образовног система, безмало осам деценија. Планирано је штампање, као и доступност у електронској форми часописа „Нова школа“ у којем ће ученици у ваннаставним активностима, у оквиру рада планираних секција, изражавати своје посебне потенцијале: креативност, таленат за писање, дизајнирање, цртање, програмирање. Све њихове активности на пољима: волонтеризма, заштите људских права, истраживања, учешћа на такмичењима знања и другим, представљаће дио садржаја ове публикације. Визија наше установе је да Гимназија „Свети Сава“ постане извориште љубави према истинским вриједностима. Тек на оваквим темељима ће полазници школе градити знања, унапређивати вјештине и таленте и израсти у темељне личности као предуслов за развој и унапређење друштва и заједнице. Наша мисија је да одгајамо и образујемо младе људе који ће бити спремни да преузму одговорност и лидерство у друштву кроз стално лично усавршавање и професионални развој чиме се стварају генерације које ће својим знањем, етиком и емпатијом, доприносити не само локалној заједници, већ и глобалном друштву. У школи се његује широк спектар различитости и вриједности. Тако пружамо могућност отворености појединца према свима и учествујемо у креирању друштва које не треба да се базира на стереотипима и предрасудама. Динамичне школске и ваннаставне активности, попут екскурзија, посјета музејима, библиотекама, биоскопима, предавањима, изазивају интересовање великог броја дјеце која завршавају основну школу. Оно што нас чини јединственом васпитно-образовном институцијом, поред високог стандарда образовања, јесте свестраност и укључивање наших ученика у различите области што ће им бити од користи у даљем животу и школовању. Гимназија „Свети Сава“ подстиче развој адолесцената на интелектуалном, емоционалном и социјалном плану као и на пољу правилног психичког, физичког и духовног развоја. Посебан нагласак је стављен на подстицању емпатије и солидарности према другима. Тако припремамо младе за свијет одраслих и одговорних особа, да би били од користи својим ближњима и заједници у којој живе. Развијање критичког начина размишљања и слободног духа код младих даје изванредне основе за квалитетан наставак образовања на студијама као и за даљи животни позив. Самим тим, Гимназија „Свети Сава“ представља одличан избор за све ученике жељне стицања знања, вјештина као и позитивних животних и едукативних искустава. Сматрамо да је образовање пут до човјека. „Човјек не може да бира вријеме у коме ће се родити и живјети; од њега не зависи ни од којих родитеља ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човјек или као нечовјек; без обзира на то у ком народу и од којих родитеља“ (Патријарх Павле). Савремено гимназијско образовање захтијева стално надограђивање креативним приступима методици
Најава: Ваљево 19.10.2024. Симпосион у част Светог Владике Николаја
Празник Преподобног Симона Монаха у Манастиру Студеници
Спомен Преподобног Симона Монаха је благодатни празник за све оне који су имали радост да некада у животу на овај дан буду у Манастиру Студеници. Тако је било и ове године. Бденије у простору освештаном вековним молитвеним присуством подвижника који су овде живели кроз историју оставило је изузетан утисак на сабрање верних који су из разних праваца дошли до ове светиње. Молитвени трепет, складно појање, будне фреске, миомирисне мошти светитеља светородне лозе Немањића, учиниле су да Преподобни Симон буде тајанствено присутан. Радост је употпуњена доласком нашег Митрополита г. Јустина који је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, уз саслуживање високопреподобног архимандрита Дамјана (Цветковића),секретара ЕУО-а Епархије жичке, високопреподобног архимандрита Саве(Илића), игумана Манастира Вујан и секретара Митрополита Јустина, јеромонаха Виталија (Милошевића), духовника Манастира Студенице, Архијерејског намесника студеничког протојереја Данила Петровића, јеромонаха Теодосија, игумана Манастира Рујан, протрејереја Божа Главоњића, старешине храма у Пожеги, протојереја-ставрофора Мирољуба Маринковића и ђакона Стефана Симића. Својим присуством манастирску славу увеличали су игуманија Манастира Градац мати Нина са сестринством, сестринство Манастира Каменац, као и велики број верног народа и деце. Студеничка Црква је као литургијски брод спасења, заступничким молитвама међу Светима Преподобног оца нашег Симона Монаха, пројавила славу Царства Божијег. После прочитаног јеванђелског зачала по благослову митрополита Јустина обратио се пригодном беседом високопреподобни архимандрит др Дамјан Цветковић рекавши колико је битан значај светосавља и немањићких стаза за нас као верни народ, да ако будемо следили тај пут нећемо погрешити. Подсетио је да је Свети ава Јустин Ћелијски давно назвао ову молитвену, духовну прожетост и љубав нашег народа према овој светородној лози као православље-светосавље. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Беседу архимандрита Дамјана (Цветковића) можете послушати ОВДЕ. Литургијско сабрање је пуноћу задобило удеоничарењем у Телу и Крви Христовој. На заамвоној молитви извршено је освећење славског колача и жита. Братија манастира је припремила послужење и славски ручак. Ведра лица људи, у сунцу и лепоти околних студеничких пејзажа, на најбољи начин су пројавила истину о пролазности времена и апсолутности вечности. Манастирску славу су својим присуством увеличали висока делегација представника војске и полиције уз присуство Државног секретара министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Страхиње Ерца, који су у име државе Србије одали почаст и поколонили се моштима Светога Краља Стефана Првовенчаног. Братство Манастира Студенице
Протојереј Александар Јевтић, “Молитва и негативне мисли“
Темпо савременог живота, усложњавање обавеза и све мање слободног времена, довели су до тога да веома мали број људи успева да се избори са свеприсутним стресом, да успостави везу са својим умом и срцем. Повећање броја можданих и срчаних удара, често и са смртним исходом, као и спуштање старосне границе људи којима се дешавају, сведоче о поодмаклој фази развоја овог проблема. Истовремено, отуђење људи, посебно у великим градовима, страх за материјалну егзистенцију који доноси непрестана промена тржишта рада, проблеми са здрављем, кредитна оптерећеност, брига за децу, брачни проблеми, само су неки од окидача који доводе до преплављености негативним мислима. Од овога стања није далек пут до анксиозности, депресије, зависности од алкохола и дрога, као и разних видова бављења окултизмом. Према речима архимандрита Рафаила (Карелина) све ово је једно сведочанство о покушају да се побегне од празнине бесмисла која човека застрашује. Проблем је у томе што се за начин бира пречица, тј. бежање од постепеног усавршавања и смиравања себе по подвижничком осведоченом моделу. Као последица јавља се стање прелести, у коме човек не разазнаје јасну слику себе у свету и света око себе (Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам). Духовна диоптрија овде је замућена и поставља се питање: Како доћи до корекције и јасног духовног (само)сагледавања? Све је више разних стручњака и терапија које се препоручују за помоћ савременом човеку. Не може се отети утиску да су мотиви често и финансијске природе. Психотерапија и психологија су све присутније у свакодневном животу људи. То није случајно. Одбацивање Бога у западној цивилизацији Ниче је као вешт дијагностичар назвао „смрћу Бога“, алудирајући на његово одсуство у вредносном систему реалног живота својих савременика: Над амбисом овог основног оцеубиства, човек се непрестано налази у опасности да у тај амбис скочи или потражи неки начин да га премости. Зато је Ниче прогнозирао да ће у будућности основна тема бити психологија, а не онтологија. Након 20. века који је кроз модерну и постмодерну донео много покрета и пројеката, теологија је повратком ка Светим Оцима, као извору аутентичне духовности, свој пут усмерила ка еклисиолошком етосу који је на прво место ставио учешће човека у богослужбеном, најпре литургијском животу. Света Литургија је извор духовности, јер у њој Дух Свети најочигледније делује и присаједињује нас Богу кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Ипак, човекове свакодневне обавезе и изазови са којима се суочава стављају га у позицију да свој мир и психофизичко здравље мора да чува и унапређује неким континуираним одговарајућим односом. Светоотачко искуство је због тога посебан акценат ставило на мислену борбу, која се доживљавала као ментална и духовна хигијена. У новије време, у широј јавности су нарочито одјекнуле речи старца Тадеја Витовничког: Какве су ти мисли, такав ти је живот! Ипак, мора се нагласити, оне су лепа формулација одавно присутног светоотачког искуства и учења о мисленој борби. Улога молитве је од превасходног значаја у овој борби. О важности молитве сведоче и Господње речи упућене ученицима: „Бдите и молите се, да не паднете у напаст“ (Мт 26, 41). Истовремено, Господ нам је као најбољи молитвени садржај препоручио речи општепознате молитве Оче наш (Мт 6, 9-13; Лк 11, 2-4). Ова молитва је у животу Цркве заузела посебно место, ушавши у текстове молитвословља дневног богослужбеног круга. Ипак, због њене свакодневне употребе делује да често превиђамо поруке које она носи. Поред синовског усмерења ка Богу који је назначен са обраћањем „Оче“, утемељеном на осећању љубави, а не страха или зависности, она нас упућује и да свој живот поверимо у руке Божије, тј. да уместо настојања да по сваку цену остваримо своје планове и жеље, ипак оставимо простор и за Божије деловање. Начин за то је молитвени призив који нашим слободним жељама и одлукама као завршни чин претпоставља Божију вољу. Овде би се могао пронаћи и кључ за разумевање изазовних речи Светог апостола Павла којима препоручује хришћанима да се моле непрестано (1 Сол 5, 17). Наиме, монашко искуство, посебно оно исихастичког типа, ове речи је протумачило као позив на непрестано понављање у себи речи Исусове умносрдачне молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Сила и исцелитељско дејство ових речи су непорециви за свакога ко је покушао да их примењује. Њихова способност да сасецају нападе невидљивих демонских сила или мислених оптерећења и брига је невероватна. Колику важност размишљању и мислима (ό λογισμός; ή νόημα) придаје Свети Максим Исповедник сведоче следеће речи из списа „О разним недоумицама“: „од мисаоне способности, у посебном смислу, зависе: разумевање свега умно појмљивог, врлине, сазнања, логоси уметности, неум, воља; док у општем смислу од ње зависе: судови, пристајања, избегавања, стремљења, од којих нека припадају умном созерцању, а нека сазнајној сили разума.“ Молитва, дакле, лечи умни део душе. Постоји разлика страсних и бестрасних мисли, која се даље развија у однос сложених и простих мисли: „просте (помисли) су бестрасне, а сложене су страсне, као састављене од страсти и (по)мисли. Пошто је ово тако, може се видети да многе од простих следе за сложенима, када започну кретати се ка грешењу умом. Као (на пример) односно злата: узиђе на памет (τήν μνήμην=сећање) некога страсна помисао о злату, и он се устреми умом ка крађи, и учини грех умом“ (Свети Максим Исповедник, „Главе о љубави“). У наставку наводи као постојеће мишљење, које на више места подржава, да демони имају значајну улогу у навођењу слике/обличја (τήν μορφήν) која путем сећања води га сагрешењу умом, а у потом и делом. Молитва сабира душевне силе и сједињује их са триипостасним Богом (Митрополит филаделфијски Теолипт, „Слово о скривеном делању“). Она је дијалошки усмерена, кроз призив Бога као Ипостаси. Такво усмерење молитве је повезано са исихастичким сагледавањем немоћи појединца да се избори са наметљивошћу помисли. Дејство молитве кроз Божију благодат је нарочито видљиво у тренуцима невоља и болести. Молитва је повремено повезана са напором и истрајношћу, што за резултат има посету Духа Светог (Преподобни Никита Ститат, „Три стотине делатних поглавља“). Важно је нагласити улогу коју филокалијско богословље поред ума придаје срцу као центру молитве. Монашка традиција православног Истока ослањала посебно се на учење Светог Макарија Великог, настављајући се кроз учење Светог Максима, Дијадоха Фотичког и других богослова. Врхунац је доживела у исихастичком богословљу, чији су најзначајнији представници Свети Григорије Палама и Свети Григорије Синаит. Тек са
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Севојну
У недељу 6. октобра 2024. на празник Зачећа Светог Јована Крститеља и Претече, Црква у Севојну имала је част да Светом Архијерејском Литургијом началствује Његово Високопреосвештенство Митрополит и Архиепископ жички Господин Јустин. Саслуживали су Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина овог храма протонамесник Владимир Кораћ, протојереј-ставрофор Милинко Лукић, протојереј Василије Савић, ђакони Стефан Симић и Дарко Јараковић. На Светој Литургији господин Ненад Зекавица из Бајине Баште је рукоположен у чин ђакона, док је протонамесник Владимир Кораћ одликован чином протојереја. Митрополит Јустин беседу је започео честитајући ђакону Ненаду и протојереју Владимиру на новим чиновима, наглашавајући колико је то радостан тренутак за Цркву. Ми не смемо бити као законици у време Христово, јер закон убија, а дух оживљава. Човек заслепљен законима долази код Христа само да би потврдио своје ставове и мирно отишао да буде роб земаљским законима. Господ Исус Христос му говори да је много битније од тога тражити Царство Божије, које је Живот у вечности, рекао је Високопреосвећени. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају Свете Литургије приређена је трпеза љубави. Вероучитељ Радош Батаковић
Михољске Задушнице у Светосавском храму у Краљеву
У суботу, 05. октобра 2024, када се Света Црква молитвено сећа свих од века преминулих праотаца и православних хришћана, Свету Архијерејску Литургију у Светосавском храму у Краљеву служио је Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство овог Светог храма, уз молитвено учешће верног народа. У наставку је извршен парастос у коме су поменута многа имена упокојених хришћана, са молитвеном жељом “да Господ Бог наш настани душе њихове тамо где праведници почивају“.
„Хришћанство у савременом свету“ – предавање Небојше Дугалића у Горњем Милановцу
У петак 4. октобра 2024. године, у великој сали Културног центра у Г. Милановцу, доајен Народног позоришта у Београду, Небојша Дугалић одржао је духовно предавање на тему ,,Хришћанство у савременом свету” , а потом извео монодраму по тексту Светог Владике Николаја Велимировића -„ Речи о Свечовеку“. Пре самог предавања, протонамесник Здравко Николић обратио се присутнима најавивши уваженог госта, чијим предавањем је започео низ духовних вечери под окриљем трибине ,, Трагање за смислом”. Он се уједно захвалио и сарадницима трибине: Гимназији ,,Таковски устанак”, Културном центру ГМ, Туристичкој организацији ГМ као и свим привредницима који су финансијски подржали одржавање духовних вечери. Духовним нумерама које је извео ансамбл средњошколаца Горњег Милановца започело је ово посебно и Богом надахнуто вече. Наш познати глумац је на потпуно аутентичан начин препун поетике али и истинског зарањања у све дубине и висине које људско биће може да досегне, у препуној сали одржао изузетно и инспиративно предавање на тему смисла људског живота, као и Свете Литургије, молитве, опраштања, важности покајања и Светог Причешћа. По предавању извео је и монодраму која представља збирку алегоричних поука и записа Светог Владике Николаја, у којима нови православни Златоуст у блиставој језгровитости своје поетике и стила, опомиње и подсећа на наше замрло сећање на Бога, ближњег свога. У овом делу Светог Николаја, насупрот Ничеовом Натчовеку, издиже се у висине мисао о човеку који је христолик и боголик, мисао о Свечовеку. Протонамесник Здравко Николић
Ибарске новости: Јереј Стефан Милошевски, „Боље сутра“ тек кроз преумљење данашњице
Двоумио сам се да ли да ово пишем или не. И, на крају су пресудили младост и неискуство, помало и нада, па ћу ипак писати. Верујем да је жеља многих међу нама да Србија процвета, да почну да нам „цветају руже“ и да нам коначно крене све „по добру“. Наравно, и ја то желим од свег срца, али, на моменте, стварност тешко порази ове жеље и наде. На пример, недавно сам, у једноме граду, упознао професора српског језика и књижевности, који говори страшно исквареним српским језиком. Из неколико минута проведених у разговору, стекао сам утисак, и мислим да ме тај утисак не вара, о томе да је та особа прилично ограничених видика, па чак и интелектуалних способности. Шта је овде поразно? Можда ништа. Можда живим у погрешном предубеђењу да професор треба да буде човек за пример, и својим манирима, и својим животним ставовима, и својом елоквентношћу. Можда ме је поразило то што нека разборита старија жена са села, лепше и правилније може говорити од овог професора. Можда ме је, и то ће највероватније бити случај, поразило то што такав човек предаје књижевност деци – он њима треба да говори о делима Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Милутина Бојића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Момчила Настасијевића, Горана Петровића, о свим тим „свештеницима“ нашег језика, које можда (вероватно) никада није ни читао, нити ишта зна о њима, о њиховом стилу, о њиховом доживљају света… Питао сам се: како је то уопште могуће? И: како ће он надахнути ту децу, како ће она уз оваквог професора, осетити тај дамар и ту духовну жеђ за смислом, коју су овакви великани собом проносили? Нажалост, уверен сам да поука о смислу живота коју наша и светска књижевност пружају до ове деце неће доћи преко оваквог професора! Забележимо то: у овом случају нису крива деца и нису лоша деца…! Овакав случај, упркос нашој жељи за напретком, сматрам озбиљним симптомом, не само духовне, него свакојаке кризе у којој се наше друштво обрело. Други поразан пример (и овде ћу стати са примерима) је везан за недавни концерт Јелене Карлеуше који је одржан у нашем граду. Причају људи да је трг био „крцат“, и да су се окупили људи са свих страна. Нећу говорити о музичким укусима, (хајде нек важи она латинска пословица), већ о нечему другом. Од почетака своје каријере, ова естрадна певачица, је слика нечега вулгарног и провокативног (све ово би и она са поносом рекла о себи) – њено одевање и одевање плесне групе која је прати се пре може назвати разодевеношћу, њени јавни наступи су често подсмевање хришћанском доживљају света, итд. Поразила ме је чињеница да су хиљаде људи, знајући све ово, уместо природног осећаја стида, ипак нашли за сходно да узму учешће на том спектаклу голотиње. Ми смо древни хришћански народ, који је пре много векова своје име уцртао на културној мапи Европе, и после свих тих векова, и даље многи међу нама могу осећати задовољство слушајући и гледајући поменуту естрадну певачицу која отворено промовише нехришћанске и не-културне (још бих рекао: и крајње непристојне) вредности. Када све то видим осетим велику тугу и отворено ћу ово рећи, и као хришћанин, и као грађанин ове државе: зар да ми који се дичимо својом древношћу и страдањима за веру на ветрометини ових простора у исто време уважавамо и, чак, веома поштујемо, „апостола“ некаквих других вредности? Да се вратимо почетку приче и нашем чекању „бољег сутра“. Како је могуће формалном образованошћу, а заправо необразованошћу (дакле, лажном образованошћу!), и промовисањем непристојности и неморала (нек сам употребио и ову реч) да сматрамо да ће нам икако бити боље? Да ли модел живота који собом промовише Јелена Карлеуша може бити поуздан темељ било чега – породице, друштва државе? Да ли случај споменутог „професора“ може бити сматран за нешто „нормално“, па чак и пожељно (другим речима, да ли је он истински пример како треба?)? Сами одговорите на ова питања. А што се мене тиче: имам утисак да су ове појаве слика све веће деградације и све већег духовног осиромашења које нас заправо води у још веће поноре. Поновићу оно што сам много пута наглашавао током ових осам година писања у овом дневном листу. Да би нам коначно кренуло „на боље“, неопходно је да се окренемо путу на који нас Господ позива. Неопходно је да се боримо са сопственим грехом и сопственим страстима, да се боримо за љубав према Богу и према онима који нас окружују, неопходно је наше покајање, неопходан је наш опроштај, неопходни су доброта, кротост, радост, смиреност. Ово је прави и поуздани темељ истинског живота, и када би четрдесет процената нашег народа доживело овакав преображај (не мора више) све би се преобразило, па и у економском смислу. А без овога остаје нам само деградација… Јереј Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак 04. октобар 2024. године
Представљања Жичког благовесника (октобар-децембар 2024) на локалним телевизијама у Епархији жичкој
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (октобар-децембар 2024) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.
Православна Гимназија “Свети Сава“ Подгорица
Православна гимназија „Свети Сава“ основана је почетком 2022. године у Подгорици, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, а у септембру 2023. године, у модерно опремљеним просторијама, започели су своје средњошколско образовање први полазници. Наша установа ради по програму општих гимназија који је одобрио Национални савјет за образовање на основу мишљења Завода за школство и по лиценци добијеној од Министарства просвјете, науке, културе и спорта. С тим у вези, матуранти ове установе могу конкурисати за упис на било који факултет у Црној Гори и у иностранству. Ученици имају бесплатну школарину. Гимназија обезбјеђује бесплатне уџбенике и бесплатну ужину за све ђаке. Митрополија црногорско-приморска као оснивач ове гимназијске установе у Подгорици и управа школе, сматрају да ће кадар школе постојећем систему образовања удахнути неопходне промјене у раду са младима и донијети нове, модернизоване приступе учењу. Основно начело Средње вјерске школе – Гимназија „Свети Сава“ је васпитање и образовање, изграђивање и припремање личности за живот, као и перманентно усавршавање. Компаративна предност ове образовне установе јесте могућност рада са мањим бројем дјеце у разреду, што омогућава индивидуални приступ сваком ученику, потом рад који је усмјерен и прилагођен потенцијалима дјетета, поштујући норму и захтјеве који се прописују од стране Министарства просвјете Црне Горе, али водећи рачуна и о афинитетима дјеце, подстичући њихов развој и напредак. Захваљујући тиму стручних и посвећених просветних радника који су својим дугогодишњим радом стекли богато искуство, одлучили смо да повежемо традицију и иновацију и креирамо васпитно-образовни процес утемељен на модерним и технолошки напредним приступима образовању и подигнемо на виши ниво квалитет образовања младих људи из наше средине. У међувремену, интензивно се ради на изградњи и опремању сопствене зграде у којој ће након планираних радова, наши ученици наставити школовање. Школска зграда у којој ће се реализовати настава располагаће са више модерно опремљених учионица. Ученици ће, такође, имати на располагању богато опремљену библиотеку, мултимедијалну салу, салу за физичко васпитање са просторијама за пресвлачење. У просторијама школе постојаће наставничка зборница и амфитеатар. Учионице ће посједовати више врста табли и биће снабдјевене наставним средствима која су неопходна за рад и усавршавање. Успоставили смо тренд опремања кабинета савременом рачунарском опремом што ће бити настављено и у будућности. Оно што још треба напоменути, а што даје посебну вриједност цијелом комплексу, је да ће на плацу у склопу школе, односно школског дворишта, бити изграђена и Црква Светог Саве, чиме ће ученици имати могућност да присуствују вјерским службама и Литургијама, што ће наравно допринети целокупној атмосфери школовања. У Гимназији се реализује наставни програм општег смјера са 14 обавезних предмета у првом разреду (са седмичним фондом од 28 часова и фондом обавезних изборних предмета од 3 часа) а у наредним годинама полазници другог разреда ће имати такође 3 часа изборних предмета, док ће полазници трећег и четвртог разреда, имати по 4 часа изборних предмета седмично. Ученици ће изучавати више страних језика: енглески (први страни језик), руски, француски, њемачки и италијански (као други страни језик). Посебно задовољство у цјелокупном процесу васпитања гимназијалаца чиниће два лиценцирана вјерска предмета – Катихизис и Црквено пјевање са црквенословенским језиком, чиме се нашим ученицима пружа могућност стицања знања из области вјеронауке и богослужбене праксе. Сматрамо да ће наши ученици, изучавањем поменутих вјерских предмета надограђивати своје знање из ових области који су њиховим вршњацима у осталим средњим школама у Црној Гори ускраћене, а самим тим бити и у предности по питањима допуне знања и приступа изучавању других корелативних наставних предмета. Из предмета Катихизис ученици ће се упознати са основама православне вјере и богатом историјом Цркве Божије и наше помјесне Српске Православне Цркве, док ће се из предмета Црквеног пјевања учити основама црквенословенског језика и пјевању химни из Осмогласника и осталих богослужбених књига. Овим приступом сматрамо да се обнавља школска пракса и дух који је био одстрањен из васпитно-образовног система, безмало осам деценија. Планирано је штампање, као и доступност у електронској форми часописа „Нова школа“ у којем ће ученици у ваннаставним активностима, у оквиру рада планираних секција, изражавати своје посебне потенцијале: креативност, таленат за писање, дизајнирање, цртање, програмирање. Све њихове активности на пољима: волонтеризма, заштите људских права, истраживања, учешћа на такмичењима знања и другим, представљаће дио садржаја ове публикације. Визија наше установе је да Гимназија „Свети Сава“ постане извориште љубави према истинским вриједностима. Тек на оваквим темељима ће полазници школе градити знања, унапређивати вјештине и таленте и израсти у темељне личности као предуслов за развој и унапређење друштва и заједнице. Наша мисија је да одгајамо и образујемо младе људе који ће бити спремни да преузму одговорност и лидерство у друштву кроз стално лично усавршавање и професионални развој чиме се стварају генерације које ће својим знањем, етиком и емпатијом, доприносити не само локалној заједници, већ и глобалном друштву. У школи се његује широк спектар различитости и вриједности. Тако пружамо могућност отворености појединца према свима и учествујемо у креирању друштва које не треба да се базира на стереотипима и предрасудама. Динамичне школске и ваннаставне активности, попут екскурзија, посјета музејима, библиотекама, биоскопима, предавањима, изазивају интересовање великог броја дјеце која завршавају основну школу. Оно што нас чини јединственом васпитно-образовном институцијом, поред високог стандарда образовања, јесте свестраност и укључивање наших ученика у различите области што ће им бити од користи у даљем животу и школовању. Гимназија „Свети Сава“ подстиче развој адолесцената на интелектуалном, емоционалном и социјалном плану као и на пољу правилног психичког, физичког и духовног развоја. Посебан нагласак је стављен на подстицању емпатије и солидарности према другима. Тако припремамо младе за свијет одраслих и одговорних особа, да би били од користи својим ближњима и заједници у којој живе. Развијање критичког начина размишљања и слободног духа код младих даје изванредне основе за квалитетан наставак образовања на студијама као и за даљи животни позив. Самим тим, Гимназија „Свети Сава“ представља одличан избор за све ученике жељне стицања знања, вјештина као и позитивних животних и едукативних искустава. Сматрамо да је образовање пут до човјека. „Човјек не може да бира вријеме у коме ће се родити и живјети; од њега не зависи ни од којих родитеља ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човјек или као нечовјек; без обзира на то у ком народу и од којих родитеља“ (Патријарх Павле). Савремено гимназијско образовање захтијева стално надограђивање креативним приступима методици
Најава: Ваљево 19.10.2024. Симпосион у част Светог Владике Николаја
Празник Преподобног Симона Монаха у Манастиру Студеници
Спомен Преподобног Симона Монаха је благодатни празник за све оне који су имали радост да некада у животу на овај дан буду у Манастиру Студеници. Тако је било и ове године. Бденије у простору освештаном вековним молитвеним присуством подвижника који су овде живели кроз историју оставило је изузетан утисак на сабрање верних који су из разних праваца дошли до ове светиње. Молитвени трепет, складно појање, будне фреске, миомирисне мошти светитеља светородне лозе Немањића, учиниле су да Преподобни Симон буде тајанствено присутан. Радост је употпуњена доласком нашег Митрополита г. Јустина који је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, уз саслуживање високопреподобног архимандрита Дамјана (Цветковића),секретара ЕУО-а Епархије жичке, високопреподобног архимандрита Саве(Илића), игумана Манастира Вујан и секретара Митрополита Јустина, јеромонаха Виталија (Милошевића), духовника Манастира Студенице, Архијерејског намесника студеничког протојереја Данила Петровића, јеромонаха Теодосија, игумана Манастира Рујан, протрејереја Божа Главоњића, старешине храма у Пожеги, протојереја-ставрофора Мирољуба Маринковића и ђакона Стефана Симића. Својим присуством манастирску славу увеличали су игуманија Манастира Градац мати Нина са сестринством, сестринство Манастира Каменац, као и велики број верног народа и деце. Студеничка Црква је као литургијски брод спасења, заступничким молитвама међу Светима Преподобног оца нашег Симона Монаха, пројавила славу Царства Божијег. После прочитаног јеванђелског зачала по благослову митрополита Јустина обратио се пригодном беседом високопреподобни архимандрит др Дамјан Цветковић рекавши колико је битан значај светосавља и немањићких стаза за нас као верни народ, да ако будемо следили тај пут нећемо погрешити. Подсетио је да је Свети ава Јустин Ћелијски давно назвао ову молитвену, духовну прожетост и љубав нашег народа према овој светородној лози као православље-светосавље. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Беседу архимандрита Дамјана (Цветковића) можете послушати ОВДЕ. Литургијско сабрање је пуноћу задобило удеоничарењем у Телу и Крви Христовој. На заамвоној молитви извршено је освећење славског колача и жита. Братија манастира је припремила послужење и славски ручак. Ведра лица људи, у сунцу и лепоти околних студеничких пејзажа, на најбољи начин су пројавила истину о пролазности времена и апсолутности вечности. Манастирску славу су својим присуством увеличали висока делегација представника војске и полиције уз присуство Државног секретара министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Страхиње Ерца, који су у име државе Србије одали почаст и поколонили се моштима Светога Краља Стефана Првовенчаног. Братство Манастира Студенице
Протојереј Александар Јевтић, “Молитва и негативне мисли“
Темпо савременог живота, усложњавање обавеза и све мање слободног времена, довели су до тога да веома мали број људи успева да се избори са свеприсутним стресом, да успостави везу са својим умом и срцем. Повећање броја можданих и срчаних удара, често и са смртним исходом, као и спуштање старосне границе људи којима се дешавају, сведоче о поодмаклој фази развоја овог проблема. Истовремено, отуђење људи, посебно у великим градовима, страх за материјалну егзистенцију који доноси непрестана промена тржишта рада, проблеми са здрављем, кредитна оптерећеност, брига за децу, брачни проблеми, само су неки од окидача који доводе до преплављености негативним мислима. Од овога стања није далек пут до анксиозности, депресије, зависности од алкохола и дрога, као и разних видова бављења окултизмом. Према речима архимандрита Рафаила (Карелина) све ово је једно сведочанство о покушају да се побегне од празнине бесмисла која човека застрашује. Проблем је у томе што се за начин бира пречица, тј. бежање од постепеног усавршавања и смиравања себе по подвижничком осведоченом моделу. Као последица јавља се стање прелести, у коме човек не разазнаје јасну слику себе у свету и света око себе (Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам). Духовна диоптрија овде је замућена и поставља се питање: Како доћи до корекције и јасног духовног (само)сагледавања? Све је више разних стручњака и терапија које се препоручују за помоћ савременом човеку. Не може се отети утиску да су мотиви често и финансијске природе. Психотерапија и психологија су све присутније у свакодневном животу људи. То није случајно. Одбацивање Бога у западној цивилизацији Ниче је као вешт дијагностичар назвао „смрћу Бога“, алудирајући на његово одсуство у вредносном систему реалног живота својих савременика: Над амбисом овог основног оцеубиства, човек се непрестано налази у опасности да у тај амбис скочи или потражи неки начин да га премости. Зато је Ниче прогнозирао да ће у будућности основна тема бити психологија, а не онтологија. Након 20. века који је кроз модерну и постмодерну донео много покрета и пројеката, теологија је повратком ка Светим Оцима, као извору аутентичне духовности, свој пут усмерила ка еклисиолошком етосу који је на прво место ставио учешће човека у богослужбеном, најпре литургијском животу. Света Литургија је извор духовности, јер у њој Дух Свети најочигледније делује и присаједињује нас Богу кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Ипак, човекове свакодневне обавезе и изазови са којима се суочава стављају га у позицију да свој мир и психофизичко здравље мора да чува и унапређује неким континуираним одговарајућим односом. Светоотачко искуство је због тога посебан акценат ставило на мислену борбу, која се доживљавала као ментална и духовна хигијена. У новије време, у широј јавности су нарочито одјекнуле речи старца Тадеја Витовничког: Какве су ти мисли, такав ти је живот! Ипак, мора се нагласити, оне су лепа формулација одавно присутног светоотачког искуства и учења о мисленој борби. Улога молитве је од превасходног значаја у овој борби. О важности молитве сведоче и Господње речи упућене ученицима: „Бдите и молите се, да не паднете у напаст“ (Мт 26, 41). Истовремено, Господ нам је као најбољи молитвени садржај препоручио речи општепознате молитве Оче наш (Мт 6, 9-13; Лк 11, 2-4). Ова молитва је у животу Цркве заузела посебно место, ушавши у текстове молитвословља дневног богослужбеног круга. Ипак, због њене свакодневне употребе делује да често превиђамо поруке које она носи. Поред синовског усмерења ка Богу који је назначен са обраћањем „Оче“, утемељеном на осећању љубави, а не страха или зависности, она нас упућује и да свој живот поверимо у руке Божије, тј. да уместо настојања да по сваку цену остваримо своје планове и жеље, ипак оставимо простор и за Божије деловање. Начин за то је молитвени призив који нашим слободним жељама и одлукама као завршни чин претпоставља Божију вољу. Овде би се могао пронаћи и кључ за разумевање изазовних речи Светог апостола Павла којима препоручује хришћанима да се моле непрестано (1 Сол 5, 17). Наиме, монашко искуство, посебно оно исихастичког типа, ове речи је протумачило као позив на непрестано понављање у себи речи Исусове умносрдачне молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Сила и исцелитељско дејство ових речи су непорециви за свакога ко је покушао да их примењује. Њихова способност да сасецају нападе невидљивих демонских сила или мислених оптерећења и брига је невероватна. Колику важност размишљању и мислима (ό λογισμός; ή νόημα) придаје Свети Максим Исповедник сведоче следеће речи из списа „О разним недоумицама“: „од мисаоне способности, у посебном смислу, зависе: разумевање свега умно појмљивог, врлине, сазнања, логоси уметности, неум, воља; док у општем смислу од ње зависе: судови, пристајања, избегавања, стремљења, од којих нека припадају умном созерцању, а нека сазнајној сили разума.“ Молитва, дакле, лечи умни део душе. Постоји разлика страсних и бестрасних мисли, која се даље развија у однос сложених и простих мисли: „просте (помисли) су бестрасне, а сложене су страсне, као састављене од страсти и (по)мисли. Пошто је ово тако, може се видети да многе од простих следе за сложенима, када започну кретати се ка грешењу умом. Као (на пример) односно злата: узиђе на памет (τήν μνήμην=сећање) некога страсна помисао о злату, и он се устреми умом ка крађи, и учини грех умом“ (Свети Максим Исповедник, „Главе о љубави“). У наставку наводи као постојеће мишљење, које на више места подржава, да демони имају значајну улогу у навођењу слике/обличја (τήν μορφήν) која путем сећања води га сагрешењу умом, а у потом и делом. Молитва сабира душевне силе и сједињује их са триипостасним Богом (Митрополит филаделфијски Теолипт, „Слово о скривеном делању“). Она је дијалошки усмерена, кроз призив Бога као Ипостаси. Такво усмерење молитве је повезано са исихастичким сагледавањем немоћи појединца да се избори са наметљивошћу помисли. Дејство молитве кроз Божију благодат је нарочито видљиво у тренуцима невоља и болести. Молитва је повремено повезана са напором и истрајношћу, што за резултат има посету Духа Светог (Преподобни Никита Ститат, „Три стотине делатних поглавља“). Важно је нагласити улогу коју филокалијско богословље поред ума придаје срцу као центру молитве. Монашка традиција православног Истока ослањала посебно се на учење Светог Макарија Великог, настављајући се кроз учење Светог Максима, Дијадоха Фотичког и других богослова. Врхунац је доживела у исихастичком богословљу, чији су најзначајнији представници Свети Григорије Палама и Свети Григорије Синаит. Тек са
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Севојну
У недељу 6. октобра 2024. на празник Зачећа Светог Јована Крститеља и Претече, Црква у Севојну имала је част да Светом Архијерејском Литургијом началствује Његово Високопреосвештенство Митрополит и Архиепископ жички Господин Јустин. Саслуживали су Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина овог храма протонамесник Владимир Кораћ, протојереј-ставрофор Милинко Лукић, протојереј Василије Савић, ђакони Стефан Симић и Дарко Јараковић. На Светој Литургији господин Ненад Зекавица из Бајине Баште је рукоположен у чин ђакона, док је протонамесник Владимир Кораћ одликован чином протојереја. Митрополит Јустин беседу је започео честитајући ђакону Ненаду и протојереју Владимиру на новим чиновима, наглашавајући колико је то радостан тренутак за Цркву. Ми не смемо бити као законици у време Христово, јер закон убија, а дух оживљава. Човек заслепљен законима долази код Христа само да би потврдио своје ставове и мирно отишао да буде роб земаљским законима. Господ Исус Христос му говори да је много битније од тога тражити Царство Божије, које је Живот у вечности, рекао је Високопреосвећени. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају Свете Литургије приређена је трпеза љубави. Вероучитељ Радош Батаковић
Михољске Задушнице у Светосавском храму у Краљеву
У суботу, 05. октобра 2024, када се Света Црква молитвено сећа свих од века преминулих праотаца и православних хришћана, Свету Архијерејску Литургију у Светосавском храму у Краљеву служио је Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство овог Светог храма, уз молитвено учешће верног народа. У наставку је извршен парастос у коме су поменута многа имена упокојених хришћана, са молитвеном жељом “да Господ Бог наш настани душе њихове тамо где праведници почивају“.
„Хришћанство у савременом свету“ – предавање Небојше Дугалића у Горњем Милановцу
У петак 4. октобра 2024. године, у великој сали Културног центра у Г. Милановцу, доајен Народног позоришта у Београду, Небојша Дугалић одржао је духовно предавање на тему ,,Хришћанство у савременом свету” , а потом извео монодраму по тексту Светог Владике Николаја Велимировића -„ Речи о Свечовеку“. Пре самог предавања, протонамесник Здравко Николић обратио се присутнима најавивши уваженог госта, чијим предавањем је започео низ духовних вечери под окриљем трибине ,, Трагање за смислом”. Он се уједно захвалио и сарадницима трибине: Гимназији ,,Таковски устанак”, Културном центру ГМ, Туристичкој организацији ГМ као и свим привредницима који су финансијски подржали одржавање духовних вечери. Духовним нумерама које је извео ансамбл средњошколаца Горњег Милановца започело је ово посебно и Богом надахнуто вече. Наш познати глумац је на потпуно аутентичан начин препун поетике али и истинског зарањања у све дубине и висине које људско биће може да досегне, у препуној сали одржао изузетно и инспиративно предавање на тему смисла људског живота, као и Свете Литургије, молитве, опраштања, важности покајања и Светог Причешћа. По предавању извео је и монодраму која представља збирку алегоричних поука и записа Светог Владике Николаја, у којима нови православни Златоуст у блиставој језгровитости своје поетике и стила, опомиње и подсећа на наше замрло сећање на Бога, ближњег свога. У овом делу Светог Николаја, насупрот Ничеовом Натчовеку, издиже се у висине мисао о човеку који је христолик и боголик, мисао о Свечовеку. Протонамесник Здравко Николић
Ибарске новости: Јереј Стефан Милошевски, „Боље сутра“ тек кроз преумљење данашњице
Двоумио сам се да ли да ово пишем или не. И, на крају су пресудили младост и неискуство, помало и нада, па ћу ипак писати. Верујем да је жеља многих међу нама да Србија процвета, да почну да нам „цветају руже“ и да нам коначно крене све „по добру“. Наравно, и ја то желим од свег срца, али, на моменте, стварност тешко порази ове жеље и наде. На пример, недавно сам, у једноме граду, упознао професора српског језика и књижевности, који говори страшно исквареним српским језиком. Из неколико минута проведених у разговору, стекао сам утисак, и мислим да ме тај утисак не вара, о томе да је та особа прилично ограничених видика, па чак и интелектуалних способности. Шта је овде поразно? Можда ништа. Можда живим у погрешном предубеђењу да професор треба да буде човек за пример, и својим манирима, и својим животним ставовима, и својом елоквентношћу. Можда ме је поразило то што нека разборита старија жена са села, лепше и правилније може говорити од овог професора. Можда ме је, и то ће највероватније бити случај, поразило то што такав човек предаје књижевност деци – он њима треба да говори о делима Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Милутина Бојића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Момчила Настасијевића, Горана Петровића, о свим тим „свештеницима“ нашег језика, које можда (вероватно) никада није ни читао, нити ишта зна о њима, о њиховом стилу, о њиховом доживљају света… Питао сам се: како је то уопште могуће? И: како ће он надахнути ту децу, како ће она уз оваквог професора, осетити тај дамар и ту духовну жеђ за смислом, коју су овакви великани собом проносили? Нажалост, уверен сам да поука о смислу живота коју наша и светска књижевност пружају до ове деце неће доћи преко оваквог професора! Забележимо то: у овом случају нису крива деца и нису лоша деца…! Овакав случај, упркос нашој жељи за напретком, сматрам озбиљним симптомом, не само духовне, него свакојаке кризе у којој се наше друштво обрело. Други поразан пример (и овде ћу стати са примерима) је везан за недавни концерт Јелене Карлеуше који је одржан у нашем граду. Причају људи да је трг био „крцат“, и да су се окупили људи са свих страна. Нећу говорити о музичким укусима, (хајде нек важи она латинска пословица), већ о нечему другом. Од почетака своје каријере, ова естрадна певачица, је слика нечега вулгарног и провокативног (све ово би и она са поносом рекла о себи) – њено одевање и одевање плесне групе која је прати се пре може назвати разодевеношћу, њени јавни наступи су често подсмевање хришћанском доживљају света, итд. Поразила ме је чињеница да су хиљаде људи, знајући све ово, уместо природног осећаја стида, ипак нашли за сходно да узму учешће на том спектаклу голотиње. Ми смо древни хришћански народ, који је пре много векова своје име уцртао на културној мапи Европе, и после свих тих векова, и даље многи међу нама могу осећати задовољство слушајући и гледајући поменуту естрадну певачицу која отворено промовише нехришћанске и не-културне (још бих рекао: и крајње непристојне) вредности. Када све то видим осетим велику тугу и отворено ћу ово рећи, и као хришћанин, и као грађанин ове државе: зар да ми који се дичимо својом древношћу и страдањима за веру на ветрометини ових простора у исто време уважавамо и, чак, веома поштујемо, „апостола“ некаквих других вредности? Да се вратимо почетку приче и нашем чекању „бољег сутра“. Како је могуће формалном образованошћу, а заправо необразованошћу (дакле, лажном образованошћу!), и промовисањем непристојности и неморала (нек сам употребио и ову реч) да сматрамо да ће нам икако бити боље? Да ли модел живота који собом промовише Јелена Карлеуша може бити поуздан темељ било чега – породице, друштва државе? Да ли случај споменутог „професора“ може бити сматран за нешто „нормално“, па чак и пожељно (другим речима, да ли је он истински пример како треба?)? Сами одговорите на ова питања. А што се мене тиче: имам утисак да су ове појаве слика све веће деградације и све већег духовног осиромашења које нас заправо води у још веће поноре. Поновићу оно што сам много пута наглашавао током ових осам година писања у овом дневном листу. Да би нам коначно кренуло „на боље“, неопходно је да се окренемо путу на који нас Господ позива. Неопходно је да се боримо са сопственим грехом и сопственим страстима, да се боримо за љубав према Богу и према онима који нас окружују, неопходно је наше покајање, неопходан је наш опроштај, неопходни су доброта, кротост, радост, смиреност. Ово је прави и поуздани темељ истинског живота, и када би четрдесет процената нашег народа доживело овакав преображај (не мора више) све би се преобразило, па и у економском смислу. А без овога остаје нам само деградација… Јереј Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак 04. октобар 2024. године