Промоција монографије о Цркви Свете Тројице у Краљеву
У петак 15. новембра 2024. у Народном музеју у Краљеву, одржана је промоција монографије о Цркви Свете Тројице у Краљеву. Аутор монографије је професор историје у краљевачкој гимназији, др Драгољуб Даниловић. Пред бројном публиком, промоцију је отворио ученик друге године гимназије у Краљеву, Богдан Пантовић. Богдан је на гуслама, одевен у традиционалну ношњу, испевао део чувене и увек актуелне песме Светог Владике Николаја, Небеска литургија. Након отварања, присутнима се у име Народног музеја у Краљеву обратила Ана Гвозденовић, лектор монографије, давши реч протојереју-ставрофору Љубинку Костићу, који је говорио о историјату Епархије жичке и истакао важност Цркве Свете Тројице, која је дуго времена била Саборни храм Епископа жичких. Драган Драшковић, дугогодишњи директор Народног музеја у Краљеву, говорио је о судбини Краљева и Цркве Свете Тројице кроз протекла два века и прочитао неколико важних историјских сведочанстава о томе. На крају, присутнима се обратио проф. др Драгољуб Даниловић. Професор је поздравио све присутне и захвалио им се на доласку, а затим говорио о архијерејима Епархије жичке, који су саградили, обнављали, даривали Цркву Свете Тројице и столовали при њој од 19. века до наших дана. Након промоције, Народни музеј је за све присутне припремио пригодно послужење. ђакон Филип Зеленовић
Освећење темеља Храма Светог пророка Илије Тесвићанина у Шаренику
Дана 14. новембра 2024. године, када наша Света Црква прославља Свете бесребренике Козму и Дамјана, сабрали смо се на освећењу темеља будућег храма у Шаренику. По благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Господина Јустина, освећење и полагање камена темељца је обавио архијерејски намесник моравички протојереј ставрофор Гмитар Милуновић уз саслуживање протојереја Ненада Бајића и јереја Дарка Јараковића, надлежног пароха. Освећењу је молитвено присуствовао јереј Љубодраг Стојковић и велики број овдашњег народа. Отац Гмитар се обратио верном народу пригодном беседом, у којој је пренео поздраве Митрополита Јустина и пожелео народу да у што краћем року и слози заврше овај храм. Након тога је приређена трпеза љубави. Јереј Дарко Јараковић
Ктиторска слава у Ариљу
Када Света Српска Црква слави велике Немањиће Драгутина, Милутина и мајку им Јелену у Ариљу се сабрала црквена заједница да прослави ктитора нашег светоахилијевског храма, Светог краља Драгутина, у монаштву Теоктиста, богољубца и народољубца. Ако је он успео да сабере камење и мајсторе да сагради овај величанствени храм, и да га ослика ванвременским фрескама, онда је обавеза срца наших да га са љубављу прослављамо у данашњи дан, речи су протојереја Стевић Драгана, који је заједно са старешином храма јерејем Милошевић Бојаном, протојерејем Селаковић Давидом, сабратом наше светиње, и ђаконом златиборским Срећковић Ненадом служио вечерње . У овај торжествени дан Светога краља-монаха, литургијским сабрањем је началствовао Митрополит жички Г. Јустин , а саслуживали су му намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, протојереји: Божо Главоњић, старешина храма у Пожеги, Давид Селаковић, сабрат храма, Мирчета Крупниковић, умировљени парох ариљски, ђакони Драган Јанковић и Стефан Симић . Пред почетак Свете Литургије, Митрополит Јустин је осветио обновљену припрату нашег храма и житијну икону Светог Ахилија коју је даровала породица Тодоровић Влада из Трешњевице. У поздравном слову Високопреосвећени Миртополит Јустин је благосиљао литургијску заједницу нашег храма подсећајући нас на велико и свето дело Светог краља Драгутина. Потом су освећени славски дарови и уприличена је славска трпеза за све сабране. Братство Храма Светог Ахилија
Света Тајна Јелеосвећења у Храму Живоносног Источника Пресвете Богородице у В. Бањи
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове црквене старешине, па нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господње“ Јак 5,14 У навечерје празника Светих бесребреника Козме и Дамјана – Врача у Храму Живоносног Источника Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи служена је Света Тајна Јелеосвећења, коју је служило братство Храма. Призивајући благодат Божију, свештенство је помазало освећеним јелејем народ Божији, који је у великом броју узео учешћа у Светој Тајни. По завршетку Свете Тајне, присутном народу пригодном беседом обратио се Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић. На крају, верном народу подељено је освећено брашно и уље. ђакон врњачки Милутин Лекић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
Дана 10. новембра 2024. служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин. уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине храма протојереја Дејана Марковића, протојерејâ Радоја Санда, Александра Јевтића, Новице Благојевића, Радована Парезановића, јереја Стефана Милошевског, као и ђаконâ Стефана Симића и Димитрија Радмилца. У чин ђакона је рукоположен наш брат у Христу вероучитељ Алекса Грујичић из Краљева. Беседом на данашње зачало Јеванђеља по Луки, о васкрсењу сина јединца удовице из града Наина, Митрополит жички Господин Јустин је направио паралелу између живота у Господу и смрти која влада изван заједнице са Њим: – Чули смо да Господар живота једном речју оживљава уснулог дечака и враћа га мајци која из стања безнађа прелази у стање усхићене радости. Ове речи можемо да схватимо и као прорицање смрти и Васкрсења Господњег, јер Бог тако заволе свет да jе Сина своjега Jеднороднога дао, да сваки коjи верује у њега не погине, него да има живот вечни. Живот је победио смрт, а на нама је да верујемо у речи ове и да их доживимо као наду и утеху, јер ће и нас Христос васкрснути у последњи дан као младића из јеванђељске приповести. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након причешћивања Светим Тајнама, сабрање је настављено за трпезом љубави у парохијском дому. Вероучитељ Јован Милошевић
Митровдан – слава Манастира Згодачице
Братство Манастира Згодачице прославило је свог небеског заступника Светог великомученика Димитрија Мироточивог. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин, коме су саслуживали Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протосинђел Урош (Васиљевић), игуман Манастира Увац, игуман Манастира Згодачице протосинђел Стефан (Чкоњевић), сабрат Манастира Преображење јеромонах Иларион (Богојевић), сабрат Манастира Рујан Пантелејмон (Дивљаковић), протојереј Владимир Стефановић из Покровске цркве у Ужицу, протојереј Србољуб Стојковић, као и владичански ђакон Стефан Симић. Молитвени венац литургијског сабрања чинили су верни народ и монаштво – архимандрит Стефан из Манастира Свете Петке у Стублу, игуманија Манастира Каменац мати Марина са сестринством, игуманија Манастира Сретења мати Нина са сестринством, игуманија Манастира Ковиља мати Агрипина са сестринством, сестринство Манастира Вољавча. Појали су протопсалт Иван Трајковић и део хора Цркве Светог Јована Владимира из Београда. Високопреосвећени Митрополит Јустин је христочежњиви народ напојио живом беседом о Светом Димитрију који би требало да буде путоказ свим Христовим следбеницима. Одбијајући цареву наложену му заповест да истребљује хришћане, одбацује успех, звање, част и титулу и постаје пријатељ хришћана. Управо је то она истинска и непоколебљива истрајност и оданост у вери коју би требало свако да има, угледајући се на Светог Димитрија. Маловерје не сме овладати верним душама, јер Господ притиче у онај час када га из дубине срца призовемо. Јеванђељска прича о узбурканој лађи и преплашеним ученицима који узвикују: „Господе, изгибосмо!“, крепи човека и опомиње да и у најтежим животним недаћама призивамо окрепљујуће име Животодавца и да помоћ и утеха неће изостати. Искушења времена, укључујући различита страдања од других и себе, превазилазимо мирно примајући из Господње руке сваку патњу и предајући себе Њему, јер само са надом на Васкрсење, спасавамо се. Ето истине и утехе свим љубитељима Вечности, поручио нам је Високопреосвећени Митрополит Г. Јустин. Новембарско сунце отворило је своје око и над новом светињом која се зида у оквиру манастирског комплекса, црквом чији се обриси видљиво назиру, како је у беседи приметио Високопреосвећени Митрополит, благосиљајући у своје време њен завршетак. Братство Манастира Згодачице
Протојереј др Слободан Јаковљевић, Христофор Рачанин – скриптор и илуминатор
Пад хришћанских држава под Отомане у 15. веку био је заиста тежак и мучан историјски преокрет. Можемо само замислити безнађе и збуњеност ондашњих хришћана док су азијски освајачи заузимали једно по једно хришћанско упориште. У времену свеприсутног надолазећег краја Византијског и Српског Царства, у времену историјске несигурности и очаја, свети оци Цркве понудили су својим савременицима сигурну луку у Литургији, у чврстој нади да ће непрекинуто богослужење бити средство опстанка и утехе православних. Са ове тачке гледишта можемо рећи да је током тешких векова туркократије богослужење одиграло одлучујућу улогу у духовном животу и, уопште, опстанку православног народа. Опстанак богослужења значио је опстанак народа и вере а опстанак богослужења омогућиле су богослужбене књиге. Основна продукција књига у средњем веку била је кроз преписивачку делатност. Појавом штампарија у 15. веку чинило се да би умножавање богослужбених књига могло бити лакше и продуктивније. Међутим, делатност штампарија српске редакције била је углавном кратког даха. Једина која је остварила дужи временски рад била је штампарија у Венецији коју је основао Божидар Вуковић, а наследио његов син Вићенцо. Остале: Цетињска, Рујанска Грачаничка, Милешевска, Скадарска, Мркшиначка, Београдска нису радила дуже од четири године, и углавном су за тај период одштампале по три или четири наслова. Разлог гашења штампарске делатности крије се у чињеници да је у крајње неповољан положај Пећка патријаршија дошла после смрти султана Сулејмана I (1520–1566) и доласка на власт султана Селима II, а на чело државне управе великог везира Мехмеда Соколовића (1565–1579). Управо је Мехмед-паша својим фискалним реформама створио велики порески притисак на народ и Цркву. Цена штампаних књига и пре нових пореза је била велика. Са друге стране, круг потенцијалних купаца се сужавао. Због тога је преписивање остало једини начин продукције књига. Најзначајнија и најпродуктивнија преписивачка радионица у 17. веку била је рачанска преписивачка школа украј Дрине. У деценијама пред Сеобу Рачани су без значајне конкуренције. Бројност рачанских преписивача, правилан полуустав који користе и богат сликани украс њихових рукописа, учинили су да рачански скрипторијум заузме веома значајно место у историји српске књижевности и уметности. Поготово је њихов утицај био појачан након Велике Сеобе (1690). Први и најстарији Рачани били су Киријак који се појављује 1642. године, затим Кипријан Рачанин, 1652, док се 1666. године појављује Христофор Рачанин, вероватно и најталентованији појединац ове школе. Он јe особен по томе што је своје рукописе преписивао у Скиту Светог Ђорђа, недалеко од самог манастира. Захваљујући маргиналијама рачанских рукописа сазнајемо да Скит Светог Ђорђа, или такозвану Бању у време Христофора Рачанина води његов стриц кир Теофило, обшчи духовник. Кир Теофило помиње се најпре 1654. године као наручилац једног Минеја који је за манастир Манастир Рачу преписан у Манастиру Хиландару. Истог Теофила срећемо на приложничком запису једног дискоса који је урађен и орнаментисан за Скит Светог Ђорђа 1671, као и у запису на једном Триоду из 1675. године. Разумно је претпоставити да је преписивачка делатност била и значајан извор прихода од којих је манастир живео. Захваљујући умећу монаха, њиховој вештини преписивања и сликаном украсу, њихови преписи били су веома тражени. То потврђује и запис на једном рачанском архијерејском литургијару на доњим маргинама, који помиње епископа будимског Виктора (1660–1668; 1680–1684), што би могло бити потврда да су наручиоци били и епископи преко Дунава још пре Сеобе. Пратећи траг маргиналија сазнајемо да се Христофор Рачанин спомиње се као наручилац дискоса од мајстора Павла из Чајнича 1670. године. Он се поново спомиње 1682/1683. године у дневнику патријарха Арсенија Чарнојевића и то као његов сапутник на поклоничком путовању у Јерусалим. Патријарх га ту назива кир Христофором духовником. Треба истаћи чињеницу да је последњи сачувани рукопис Рачанског скрипторијума пре Сеобе Архијерејски чиновник Христофора Рачанина из 1688. године. Након Сеобе Рачани су се као и остатак народа нашли у новој средини, на почетку нове борбе. И овде је било речи о верско-националном опстанку, који је угрожаван не само ратовањем за интересе бечког двора, него и снажном унијатском пропагандом. Због тога је наставак продукције књига и редовно вршење богослужења апсолутно било најважније. Иако у тешкој ситуацији, скриптори не престају са преписивачком делатношћу да би неопходним богослужбеним књигама опремили новоподигнуте цркве, које су ницале како се народ кретао ка северу – све до Коморана. Овакав предан рад надомештао је недостатак штампарије, чије је отварање патријарх Арсеније упорно и узалуд тражио од државних власти. Како су се Рачани током Сеобе расули по разним крајевима Аустрије помоћ им стиже 1697. године од патријарха Арсенија који благосиља њихово усељавање у Манастир Беочин. Све указује на то да су се овде Рачани поделили: једни са Кипријаном остају у Сентандреји, други са Христофором одлазе у Беочин где их је, по једном попису, било 16. Познавалац скриптора и књига рачанске преписивачке школе Боривоје Маринковић примећује да је произвољна тврдња Димитрија Руварца да је Христофор био први игуман беочински. Са друге стране, ваља поменути да је Иларион Руварац приметио да се у Великореметском препису Пајсијевог Житија и жизни цара Уроша из 1642. године, и да је неки Христофор пренео мошти Светог цара из Манастира Св. Уроша код Петрича у Манастир Јазак на Фрушкој гори. Запис потиче из 1705. године, па ако је реч о Христофору Рачанину, онда би то значило да је он те године боравио у Јазку, али је немогуће потврдити да ли је заиста у питању наш скриптор. По свој прилици, свој рад на преписивању и сликаној опреми рукописа Христофор је наставио и после Велике Сеобе, али из тога периода није познат ниједан поуздано датиран препис. Данас можемо говорити о седамнаест познатих и сачуваних рукописа Христофора Рачанина. Реч је о осам сигнираних рукописа, којима је, на основу анализе дуктуса и илуминације, придодато још девет. Наравно, он није аутор свих рукописа у целости, али већих делова свакако. Његова дела се, осим у Београду, налазе и у Прагу, Болоњи, Прешову, Загребу, Цавтату, Будимпешти и Манастиру Савини. Осим према богослужењу, код Христофора је приметна и љубав према историји. Проучавање његових рукописа показује да је он скриптор чак три зборника разноврсног садржаја, и једне стихологије у којој је дописан чувени Рачански летопис. Ови текстови ослањају се на више историјских извора. Христофор за основу користи руске хронографе, које очигледно посрбљује, показујући тиме своје знање. Тако, на пример, он ублажава оцеубиство
Портал „Ризница“ на новом сајту и са новом концепцијом
Портал „Ризница“ је после двомесечне паузе наставио своје деловање на новом и савременом сајту који се налази на адреси: https://riznica.kinonija.rs/ Као званична интернет страница катихете Бранислава Илића, портал „Ризница“ ће своје деловање наставити са новим концептом који ће бити усмерен на катихетски садржај у виду текстова и мултимедијалног садржаја. Поред актуелности које су везане за мисионарски и катихетски рад уредника „Ризнице“, две категорије су посвећене одабраним вестима из живота Српске Православне Цркве, као и других помесних цркава. Нови концепт портала подразумева и рубрику у којој ће се на дневном нивоу објављивати одабрани садржаји са званичног мисионарског портала „Кинонија“. ДЕТАЉНИЈЕ…
Проф. др Драгољуб Даниловић, Два века традиције – Црква Свете Тројице у Краљеву
У српској револуцији (1804–1835) Карановац је од паланке постепено добијао изглед уређеног и важног трговачко-занатског центра Кнежевине Србије. У томе је нарочито била важна улога Цркве Свете Тројице, чија је градња започела између 1822. и 1824. године као ктиторског храма књаза Милоша Обреновића Један од почетних ктиторских подухвата књаза Милоша Обреновића био је усмерен на изградњу карановачког Храма Свете Тројице. Симболика места имала је огромну улогу у подизању цркве. Наиме, на месту храма, познатом и као Стара чаршија, књаз Милош је у Другом српском устанку успео да натера Турке да се предају и положе оружје. У Првом и Другом српском устанку Карановац је био место великих борби и устаничких победа. У духу немањићке и средњовековне традиције, у којој је владавина била обележена изразитом ктиторском делатношћу, књаз Милош Обреновић одлучио да у Карановцу подигне Цркву Свете Тројице. Дело Јоакима Вујића „Путешествије по Сербији“ је један од најважнијих извора за почетак изградње цркве Свете Тројице у Карановцу. Вујић је први пут стигао у Србију 1823. године, а потом је 1826. године на позив књаза Милоша Обреновића поново пропутовао Србијом. На источној страни Карановца путописац је запазио камену цркву, посвећену Светој Тројици. Вујић је навео податак о 7.000,00 гроша које је књаз Милош доделио за изградњу цркве, сматрајући да он није једини ктитор. Место изградње цркве је подсећало и на смрт знаменитог драгачевског војводе Милића Радовића који је убијен управо по наређењу књаза Милоша. Неимар ангажован за изградњу Храма Свете Тројице и један од најпознатијих српских градитеља у првим деценијама XIX векa био је чувени Јања Михаиловић, познат по имену Јанко пореклом из Македоније, вероватно из Охрида. Он и Хаџи Никола Ђорђевић били су ангажовани на свим градитељским пројектима у доба кнеза Милоша Обреновића У Србији су се углавном градиле дрвене црквице, брвнаре у чему је и сам књаз Милош учествовао. Зидање каменом карановачке цркве показује истицање репрезентативности овог храма. У 1827. години, на основу писма Јована Обреновића, посведочено је да је црква добила свој први иконостас. Од 1848. до 1860. године карановачка црква Свете Тројице имала је две парохије на којима су у првим годинама служили свештеници Димитрије Борисављевић и Василије Протић, да би од 1854. године уз свештеника Василија Протића били и јереји Јован Николајевић, Милован Миладиновић, Јован Павловић и Милош Вујовић. Храм Свете Тројице у Карановцу је епископска црква од 1859. године Повратак седишта епископије у Карановац, преименовање града у Краљево (1882), а потом и преименовање епископије у Жичку епархију 1884. године имали су огроман значај за Храм Свете Тројице у Краљеву. Епископ Корнилије Станковић је први нововековни владика са титулом „жички епископ“ Августа месеца 1934. године владика Николај Велимировић је предложио Црквеном суду да се седиште епархије премести из Чачка у Краљево, односно манастир Жичу. Свештеници Епархије жичке и владика Николај Велимировић истицали су све више потребу изградње већег православног храма у Краљеву. Црква Свете Тројице није могла често да прихвати све вернике и саслужитеље а била је и прескромних димензија за катедрални храм, због чега је један од приоритетних циљева био и пројекат за нову и већу цркву. Маја месеца 1984. године приступило се рестаурацији иконостаса у краљевачком храму Силаска Светог Духа на апостоле а убрзо је урађена и велика икона Свете Тројице. На празник Светог Ћирила и Методија 1991. године завршена је и електрификација црквених звона, а у току лета 1998. године урађене су грађевинске поправке од темеља до крова. Од 1994. године започела ја изградња Храма Спаљивања моштију Светог Саве у Доситејевој улици у Краљеву, а 1991. године су постављени темељи Храма Светог Василија Острошког у Кованлуку. Црква Свете Тројице била често је место молитвених сабрања, а тако је одтало и до данас – место утехе, наде и вере у спасење и свенародно покајање. Проф. др Драгољуб Даниловић Извор: Жички благовесник (октобар-децембар 2024)
Од Обода до Светигоре
Сходно одлукама Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, дана 5. новембра 2024. године, извршена је примопредаја дужности директора и уредника Информативно-издавачке установе Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ на Цетињу. Након скоро 33 године проведених на челу ове издавачке установе као директор и уредник, високопречасни протојереј-ставрофор Радомир Никчевић је, на лични захтјев, ослобођен поменутих дужности. Примопредају је извршио протојереј Игор Балабан, секретар Епархијског управног одбора, који је, у име Митрополије, исказао неизмјерну захвалност оцу Радомиру за огромно прегалаштво које је показао на овом пољу свештене мисије Цркве Божије. Новом директору, протојереју-ставрофору Далибору Милаковићу и новом уреднику, протојереју Александру Лекићу, прота Радомир је честитао и пожелио им срећу на новим послушањима. ДЕТАЉНИЈЕ…
Промоција монографије о Цркви Свете Тројице у Краљеву
У петак 15. новембра 2024. у Народном музеју у Краљеву, одржана је промоција монографије о Цркви Свете Тројице у Краљеву. Аутор монографије је професор историје у краљевачкој гимназији, др Драгољуб Даниловић. Пред бројном публиком, промоцију је отворио ученик друге године гимназије у Краљеву, Богдан Пантовић. Богдан је на гуслама, одевен у традиционалну ношњу, испевао део чувене и увек актуелне песме Светог Владике Николаја, Небеска литургија. Након отварања, присутнима се у име Народног музеја у Краљеву обратила Ана Гвозденовић, лектор монографије, давши реч протојереју-ставрофору Љубинку Костићу, који је говорио о историјату Епархије жичке и истакао важност Цркве Свете Тројице, која је дуго времена била Саборни храм Епископа жичких. Драган Драшковић, дугогодишњи директор Народног музеја у Краљеву, говорио је о судбини Краљева и Цркве Свете Тројице кроз протекла два века и прочитао неколико важних историјских сведочанстава о томе. На крају, присутнима се обратио проф. др Драгољуб Даниловић. Професор је поздравио све присутне и захвалио им се на доласку, а затим говорио о архијерејима Епархије жичке, који су саградили, обнављали, даривали Цркву Свете Тројице и столовали при њој од 19. века до наших дана. Након промоције, Народни музеј је за све присутне припремио пригодно послужење. ђакон Филип Зеленовић
Освећење темеља Храма Светог пророка Илије Тесвићанина у Шаренику
Дана 14. новембра 2024. године, када наша Света Црква прославља Свете бесребренике Козму и Дамјана, сабрали смо се на освећењу темеља будућег храма у Шаренику. По благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Господина Јустина, освећење и полагање камена темељца је обавио архијерејски намесник моравички протојереј ставрофор Гмитар Милуновић уз саслуживање протојереја Ненада Бајића и јереја Дарка Јараковића, надлежног пароха. Освећењу је молитвено присуствовао јереј Љубодраг Стојковић и велики број овдашњег народа. Отац Гмитар се обратио верном народу пригодном беседом, у којој је пренео поздраве Митрополита Јустина и пожелео народу да у што краћем року и слози заврше овај храм. Након тога је приређена трпеза љубави. Јереј Дарко Јараковић
Ктиторска слава у Ариљу
Када Света Српска Црква слави велике Немањиће Драгутина, Милутина и мајку им Јелену у Ариљу се сабрала црквена заједница да прослави ктитора нашег светоахилијевског храма, Светог краља Драгутина, у монаштву Теоктиста, богољубца и народољубца. Ако је он успео да сабере камење и мајсторе да сагради овај величанствени храм, и да га ослика ванвременским фрескама, онда је обавеза срца наших да га са љубављу прослављамо у данашњи дан, речи су протојереја Стевић Драгана, који је заједно са старешином храма јерејем Милошевић Бојаном, протојерејем Селаковић Давидом, сабратом наше светиње, и ђаконом златиборским Срећковић Ненадом служио вечерње . У овај торжествени дан Светога краља-монаха, литургијским сабрањем је началствовао Митрополит жички Г. Јустин , а саслуживали су му намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, протојереји: Божо Главоњић, старешина храма у Пожеги, Давид Селаковић, сабрат храма, Мирчета Крупниковић, умировљени парох ариљски, ђакони Драган Јанковић и Стефан Симић . Пред почетак Свете Литургије, Митрополит Јустин је осветио обновљену припрату нашег храма и житијну икону Светог Ахилија коју је даровала породица Тодоровић Влада из Трешњевице. У поздравном слову Високопреосвећени Миртополит Јустин је благосиљао литургијску заједницу нашег храма подсећајући нас на велико и свето дело Светог краља Драгутина. Потом су освећени славски дарови и уприличена је славска трпеза за све сабране. Братство Храма Светог Ахилија
Света Тајна Јелеосвећења у Храму Живоносног Источника Пресвете Богородице у В. Бањи
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове црквене старешине, па нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господње“ Јак 5,14 У навечерје празника Светих бесребреника Козме и Дамјана – Врача у Храму Живоносног Источника Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи служена је Света Тајна Јелеосвећења, коју је служило братство Храма. Призивајући благодат Божију, свештенство је помазало освећеним јелејем народ Божији, који је у великом броју узео учешћа у Светој Тајни. По завршетку Свете Тајне, присутном народу пригодном беседом обратио се Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић. На крају, верном народу подељено је освећено брашно и уље. ђакон врњачки Милутин Лекић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
Дана 10. новембра 2024. служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин. уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине храма протојереја Дејана Марковића, протојерејâ Радоја Санда, Александра Јевтића, Новице Благојевића, Радована Парезановића, јереја Стефана Милошевског, као и ђаконâ Стефана Симића и Димитрија Радмилца. У чин ђакона је рукоположен наш брат у Христу вероучитељ Алекса Грујичић из Краљева. Беседом на данашње зачало Јеванђеља по Луки, о васкрсењу сина јединца удовице из града Наина, Митрополит жички Господин Јустин је направио паралелу између живота у Господу и смрти која влада изван заједнице са Њим: – Чули смо да Господар живота једном речју оживљава уснулог дечака и враћа га мајци која из стања безнађа прелази у стање усхићене радости. Ове речи можемо да схватимо и као прорицање смрти и Васкрсења Господњег, јер Бог тако заволе свет да jе Сина своjега Jеднороднога дао, да сваки коjи верује у њега не погине, него да има живот вечни. Живот је победио смрт, а на нама је да верујемо у речи ове и да их доживимо као наду и утеху, јер ће и нас Христос васкрснути у последњи дан као младића из јеванђељске приповести. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након причешћивања Светим Тајнама, сабрање је настављено за трпезом љубави у парохијском дому. Вероучитељ Јован Милошевић
Митровдан – слава Манастира Згодачице
Братство Манастира Згодачице прославило је свог небеског заступника Светог великомученика Димитрија Мироточивог. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин, коме су саслуживали Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протосинђел Урош (Васиљевић), игуман Манастира Увац, игуман Манастира Згодачице протосинђел Стефан (Чкоњевић), сабрат Манастира Преображење јеромонах Иларион (Богојевић), сабрат Манастира Рујан Пантелејмон (Дивљаковић), протојереј Владимир Стефановић из Покровске цркве у Ужицу, протојереј Србољуб Стојковић, као и владичански ђакон Стефан Симић. Молитвени венац литургијског сабрања чинили су верни народ и монаштво – архимандрит Стефан из Манастира Свете Петке у Стублу, игуманија Манастира Каменац мати Марина са сестринством, игуманија Манастира Сретења мати Нина са сестринством, игуманија Манастира Ковиља мати Агрипина са сестринством, сестринство Манастира Вољавча. Појали су протопсалт Иван Трајковић и део хора Цркве Светог Јована Владимира из Београда. Високопреосвећени Митрополит Јустин је христочежњиви народ напојио живом беседом о Светом Димитрију који би требало да буде путоказ свим Христовим следбеницима. Одбијајући цареву наложену му заповест да истребљује хришћане, одбацује успех, звање, част и титулу и постаје пријатељ хришћана. Управо је то она истинска и непоколебљива истрајност и оданост у вери коју би требало свако да има, угледајући се на Светог Димитрија. Маловерје не сме овладати верним душама, јер Господ притиче у онај час када га из дубине срца призовемо. Јеванђељска прича о узбурканој лађи и преплашеним ученицима који узвикују: „Господе, изгибосмо!“, крепи човека и опомиње да и у најтежим животним недаћама призивамо окрепљујуће име Животодавца и да помоћ и утеха неће изостати. Искушења времена, укључујући различита страдања од других и себе, превазилазимо мирно примајући из Господње руке сваку патњу и предајући себе Њему, јер само са надом на Васкрсење, спасавамо се. Ето истине и утехе свим љубитељима Вечности, поручио нам је Високопреосвећени Митрополит Г. Јустин. Новембарско сунце отворило је своје око и над новом светињом која се зида у оквиру манастирског комплекса, црквом чији се обриси видљиво назиру, како је у беседи приметио Високопреосвећени Митрополит, благосиљајући у своје време њен завршетак. Братство Манастира Згодачице
Протојереј др Слободан Јаковљевић, Христофор Рачанин – скриптор и илуминатор
Пад хришћанских држава под Отомане у 15. веку био је заиста тежак и мучан историјски преокрет. Можемо само замислити безнађе и збуњеност ондашњих хришћана док су азијски освајачи заузимали једно по једно хришћанско упориште. У времену свеприсутног надолазећег краја Византијског и Српског Царства, у времену историјске несигурности и очаја, свети оци Цркве понудили су својим савременицима сигурну луку у Литургији, у чврстој нади да ће непрекинуто богослужење бити средство опстанка и утехе православних. Са ове тачке гледишта можемо рећи да је током тешких векова туркократије богослужење одиграло одлучујућу улогу у духовном животу и, уопште, опстанку православног народа. Опстанак богослужења значио је опстанак народа и вере а опстанак богослужења омогућиле су богослужбене књиге. Основна продукција књига у средњем веку била је кроз преписивачку делатност. Појавом штампарија у 15. веку чинило се да би умножавање богослужбених књига могло бити лакше и продуктивније. Међутим, делатност штампарија српске редакције била је углавном кратког даха. Једина која је остварила дужи временски рад била је штампарија у Венецији коју је основао Божидар Вуковић, а наследио његов син Вићенцо. Остале: Цетињска, Рујанска Грачаничка, Милешевска, Скадарска, Мркшиначка, Београдска нису радила дуже од четири године, и углавном су за тај период одштампале по три или четири наслова. Разлог гашења штампарске делатности крије се у чињеници да је у крајње неповољан положај Пећка патријаршија дошла после смрти султана Сулејмана I (1520–1566) и доласка на власт султана Селима II, а на чело државне управе великог везира Мехмеда Соколовића (1565–1579). Управо је Мехмед-паша својим фискалним реформама створио велики порески притисак на народ и Цркву. Цена штампаних књига и пре нових пореза је била велика. Са друге стране, круг потенцијалних купаца се сужавао. Због тога је преписивање остало једини начин продукције књига. Најзначајнија и најпродуктивнија преписивачка радионица у 17. веку била је рачанска преписивачка школа украј Дрине. У деценијама пред Сеобу Рачани су без значајне конкуренције. Бројност рачанских преписивача, правилан полуустав који користе и богат сликани украс њихових рукописа, учинили су да рачански скрипторијум заузме веома значајно место у историји српске књижевности и уметности. Поготово је њихов утицај био појачан након Велике Сеобе (1690). Први и најстарији Рачани били су Киријак који се појављује 1642. године, затим Кипријан Рачанин, 1652, док се 1666. године појављује Христофор Рачанин, вероватно и најталентованији појединац ове школе. Он јe особен по томе што је своје рукописе преписивао у Скиту Светог Ђорђа, недалеко од самог манастира. Захваљујући маргиналијама рачанских рукописа сазнајемо да Скит Светог Ђорђа, или такозвану Бању у време Христофора Рачанина води његов стриц кир Теофило, обшчи духовник. Кир Теофило помиње се најпре 1654. године као наручилац једног Минеја који је за манастир Манастир Рачу преписан у Манастиру Хиландару. Истог Теофила срећемо на приложничком запису једног дискоса који је урађен и орнаментисан за Скит Светог Ђорђа 1671, као и у запису на једном Триоду из 1675. године. Разумно је претпоставити да је преписивачка делатност била и значајан извор прихода од којих је манастир живео. Захваљујући умећу монаха, њиховој вештини преписивања и сликаном украсу, њихови преписи били су веома тражени. То потврђује и запис на једном рачанском архијерејском литургијару на доњим маргинама, који помиње епископа будимског Виктора (1660–1668; 1680–1684), што би могло бити потврда да су наручиоци били и епископи преко Дунава још пре Сеобе. Пратећи траг маргиналија сазнајемо да се Христофор Рачанин спомиње се као наручилац дискоса од мајстора Павла из Чајнича 1670. године. Он се поново спомиње 1682/1683. године у дневнику патријарха Арсенија Чарнојевића и то као његов сапутник на поклоничком путовању у Јерусалим. Патријарх га ту назива кир Христофором духовником. Треба истаћи чињеницу да је последњи сачувани рукопис Рачанског скрипторијума пре Сеобе Архијерејски чиновник Христофора Рачанина из 1688. године. Након Сеобе Рачани су се као и остатак народа нашли у новој средини, на почетку нове борбе. И овде је било речи о верско-националном опстанку, који је угрожаван не само ратовањем за интересе бечког двора, него и снажном унијатском пропагандом. Због тога је наставак продукције књига и редовно вршење богослужења апсолутно било најважније. Иако у тешкој ситуацији, скриптори не престају са преписивачком делатношћу да би неопходним богослужбеним књигама опремили новоподигнуте цркве, које су ницале како се народ кретао ка северу – све до Коморана. Овакав предан рад надомештао је недостатак штампарије, чије је отварање патријарх Арсеније упорно и узалуд тражио од државних власти. Како су се Рачани током Сеобе расули по разним крајевима Аустрије помоћ им стиже 1697. године од патријарха Арсенија који благосиља њихово усељавање у Манастир Беочин. Све указује на то да су се овде Рачани поделили: једни са Кипријаном остају у Сентандреји, други са Христофором одлазе у Беочин где их је, по једном попису, било 16. Познавалац скриптора и књига рачанске преписивачке школе Боривоје Маринковић примећује да је произвољна тврдња Димитрија Руварца да је Христофор био први игуман беочински. Са друге стране, ваља поменути да је Иларион Руварац приметио да се у Великореметском препису Пајсијевог Житија и жизни цара Уроша из 1642. године, и да је неки Христофор пренео мошти Светог цара из Манастира Св. Уроша код Петрича у Манастир Јазак на Фрушкој гори. Запис потиче из 1705. године, па ако је реч о Христофору Рачанину, онда би то значило да је он те године боравио у Јазку, али је немогуће потврдити да ли је заиста у питању наш скриптор. По свој прилици, свој рад на преписивању и сликаној опреми рукописа Христофор је наставио и после Велике Сеобе, али из тога периода није познат ниједан поуздано датиран препис. Данас можемо говорити о седамнаест познатих и сачуваних рукописа Христофора Рачанина. Реч је о осам сигнираних рукописа, којима је, на основу анализе дуктуса и илуминације, придодато још девет. Наравно, он није аутор свих рукописа у целости, али већих делова свакако. Његова дела се, осим у Београду, налазе и у Прагу, Болоњи, Прешову, Загребу, Цавтату, Будимпешти и Манастиру Савини. Осим према богослужењу, код Христофора је приметна и љубав према историји. Проучавање његових рукописа показује да је он скриптор чак три зборника разноврсног садржаја, и једне стихологије у којој је дописан чувени Рачански летопис. Ови текстови ослањају се на више историјских извора. Христофор за основу користи руске хронографе, које очигледно посрбљује, показујући тиме своје знање. Тако, на пример, он ублажава оцеубиство
Портал „Ризница“ на новом сајту и са новом концепцијом
Портал „Ризница“ је после двомесечне паузе наставио своје деловање на новом и савременом сајту који се налази на адреси: https://riznica.kinonija.rs/ Као званична интернет страница катихете Бранислава Илића, портал „Ризница“ ће своје деловање наставити са новим концептом који ће бити усмерен на катихетски садржај у виду текстова и мултимедијалног садржаја. Поред актуелности које су везане за мисионарски и катихетски рад уредника „Ризнице“, две категорије су посвећене одабраним вестима из живота Српске Православне Цркве, као и других помесних цркава. Нови концепт портала подразумева и рубрику у којој ће се на дневном нивоу објављивати одабрани садржаји са званичног мисионарског портала „Кинонија“. ДЕТАЉНИЈЕ…
Проф. др Драгољуб Даниловић, Два века традиције – Црква Свете Тројице у Краљеву
У српској револуцији (1804–1835) Карановац је од паланке постепено добијао изглед уређеног и важног трговачко-занатског центра Кнежевине Србије. У томе је нарочито била важна улога Цркве Свете Тројице, чија је градња започела између 1822. и 1824. године као ктиторског храма књаза Милоша Обреновића Један од почетних ктиторских подухвата књаза Милоша Обреновића био је усмерен на изградњу карановачког Храма Свете Тројице. Симболика места имала је огромну улогу у подизању цркве. Наиме, на месту храма, познатом и као Стара чаршија, књаз Милош је у Другом српском устанку успео да натера Турке да се предају и положе оружје. У Првом и Другом српском устанку Карановац је био место великих борби и устаничких победа. У духу немањићке и средњовековне традиције, у којој је владавина била обележена изразитом ктиторском делатношћу, књаз Милош Обреновић одлучио да у Карановцу подигне Цркву Свете Тројице. Дело Јоакима Вујића „Путешествије по Сербији“ је један од најважнијих извора за почетак изградње цркве Свете Тројице у Карановцу. Вујић је први пут стигао у Србију 1823. године, а потом је 1826. године на позив књаза Милоша Обреновића поново пропутовао Србијом. На источној страни Карановца путописац је запазио камену цркву, посвећену Светој Тројици. Вујић је навео податак о 7.000,00 гроша које је књаз Милош доделио за изградњу цркве, сматрајући да он није једини ктитор. Место изградње цркве је подсећало и на смрт знаменитог драгачевског војводе Милића Радовића који је убијен управо по наређењу књаза Милоша. Неимар ангажован за изградњу Храма Свете Тројице и један од најпознатијих српских градитеља у првим деценијама XIX векa био је чувени Јања Михаиловић, познат по имену Јанко пореклом из Македоније, вероватно из Охрида. Он и Хаџи Никола Ђорђевић били су ангажовани на свим градитељским пројектима у доба кнеза Милоша Обреновића У Србији су се углавном градиле дрвене црквице, брвнаре у чему је и сам књаз Милош учествовао. Зидање каменом карановачке цркве показује истицање репрезентативности овог храма. У 1827. години, на основу писма Јована Обреновића, посведочено је да је црква добила свој први иконостас. Од 1848. до 1860. године карановачка црква Свете Тројице имала је две парохије на којима су у првим годинама служили свештеници Димитрије Борисављевић и Василије Протић, да би од 1854. године уз свештеника Василија Протића били и јереји Јован Николајевић, Милован Миладиновић, Јован Павловић и Милош Вујовић. Храм Свете Тројице у Карановцу је епископска црква од 1859. године Повратак седишта епископије у Карановац, преименовање града у Краљево (1882), а потом и преименовање епископије у Жичку епархију 1884. године имали су огроман значај за Храм Свете Тројице у Краљеву. Епископ Корнилије Станковић је први нововековни владика са титулом „жички епископ“ Августа месеца 1934. године владика Николај Велимировић је предложио Црквеном суду да се седиште епархије премести из Чачка у Краљево, односно манастир Жичу. Свештеници Епархије жичке и владика Николај Велимировић истицали су све више потребу изградње већег православног храма у Краљеву. Црква Свете Тројице није могла често да прихвати све вернике и саслужитеље а била је и прескромних димензија за катедрални храм, због чега је један од приоритетних циљева био и пројекат за нову и већу цркву. Маја месеца 1984. године приступило се рестаурацији иконостаса у краљевачком храму Силаска Светог Духа на апостоле а убрзо је урађена и велика икона Свете Тројице. На празник Светог Ћирила и Методија 1991. године завршена је и електрификација црквених звона, а у току лета 1998. године урађене су грађевинске поправке од темеља до крова. Од 1994. године започела ја изградња Храма Спаљивања моштију Светог Саве у Доситејевој улици у Краљеву, а 1991. године су постављени темељи Храма Светог Василија Острошког у Кованлуку. Црква Свете Тројице била често је место молитвених сабрања, а тако је одтало и до данас – место утехе, наде и вере у спасење и свенародно покајање. Проф. др Драгољуб Даниловић Извор: Жички благовесник (октобар-децембар 2024)
Од Обода до Светигоре
Сходно одлукама Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, дана 5. новембра 2024. године, извршена је примопредаја дужности директора и уредника Информативно-издавачке установе Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ на Цетињу. Након скоро 33 године проведених на челу ове издавачке установе као директор и уредник, високопречасни протојереј-ставрофор Радомир Никчевић је, на лични захтјев, ослобођен поменутих дужности. Примопредају је извршио протојереј Игор Балабан, секретар Епархијског управног одбора, који је, у име Митрополије, исказао неизмјерну захвалност оцу Радомиру за огромно прегалаштво које је показао на овом пољу свештене мисије Цркве Божије. Новом директору, протојереју-ставрофору Далибору Милаковићу и новом уреднику, протојереју Александру Лекићу, прота Радомир је честитао и пожелио им срећу на новим послушањима. ДЕТАЉНИЈЕ…